Категорија: Жена

Кад те жена псује
Кад те грди, трује —
А ти ћути сноси!
Но у брачној бури,
Кад с' она надури,
Нек те ђаво носи!

Енглез није никад срећнији него кад је несрећан; Ирац никад мирољубивији, него кад је у рату; Рус је онда код куће, кад путује; Немац није никад жеднији него кад пије; Француз никад мање не зна, него кад је све проучио, а жена, та сасвим засебна народност никад већма не виче, никад грозније галаме не прави, него кад као нема заћути, кад јој наспе, да се дури.

У великом арсеналу жениног домаћег ратничког, убојног прибора, почевши од лаких џилита, тупих незграпних бајонета и оштрих ловачких ножева — заједљивих речи женског „чантрања“ — па до оног тешког топа, који је у стратегији познат под именом двадесет и четир-фунташ — женских суза и несвестице, ни једно оружје није тако смртоносно за човека, као она врста старинског „коморског топа“, кој је у љубавном или брачном двобоју добро познат са свога страшног имена и који ми Срби називамо дурење.

Кад се јетка женица заплаче или почне да маленом ножицом помамно о патос удара онда се латила најневинијег ратничког оружја — пушке; кад стане да виче, да вришти, да се „на сва уста свађа“, онда већ настаје озбиљнија ватра тј. бомбардовање и операција опсадним топовима; кад је хватају грчеви, несвестица, мигрена, онда је то блокада, али кад употреби крајње убојно средство, а то је, кад почне, да се дури, онда још само хоће да изнемоглог непријатеља примора, да од глади умре.

Има кишобрана, има сунцобрана; громобрана, градобрана, и још много других којекаквих „брана“; има и друштава за осигуравање од пожара, од дела итд. само нема „дуро-брана“, а исто тако нема ни друштва, где би се човек могао осигурати од жениног дурења, а сигурно га неће ни бити докле год буде жена.

Кад се жена дури, слична је с капљицом воде, која непрестано пада с крова, док напослетку не издуби и најтврђи камен стрпљења.

Свака жена говори друкчије, свака се свађа друкчије, свака жена ласка друкчије, напослетку свака се жена друкчије и мази, улагује, криви и превија, али се све жене једнако дуре, на исти начин, истим оружјем и са истим успехом. Дурење је један једини универзални језик и Ирокескиње и Паризлике; крунисане женске главе на престолу и оне у пукој сиротињској колибици.

Кад се жена или драгана свађа, она се свађа само са мужем или са драганом, али кад се надури, онда јој није само муж или драган крив, него дурење обухвата и све оне мртве неосетљиве ствари, с којима муж има директног или индиректног дотицаја, на сва она жива и мртва лица, па чак и на она, која ће тек да се роде, на лица из прошлости и садашњости, с којима муж има, или је имао родбинских или каквих других друштвених свеза. Жена се онда дури и на мужевљево псето, на његовог коња, на његов писаћи прибор, на његов „шлофок“, на главу од његове луле, на његову чачкалицу за зубе, на његове папуче — а ако је муж уметник — она се дури и на његове слике и на статуе, на његове песме, на његове издаваче итд. Она се дури и на његову покојну стрину, на дедин прслук, на његовог берберина, на оператора, што му сече жуљеве. Женино се дурење пружа од његовог зенита (од његове спаваће капе) до надира (до његових чарапа).

Жена у обичне дане устаје — рецимо — у девет часова ујутро, а кад се дури? Е, онда је друга посла! Већ је у седам часова на ногама, као да се велики „веш“ пере, само да прекодан што више времена узима, да се узможе на своју жртву дурити.

Кад је жена у благословеном стању мисли сва женска служинчад у кући да ће носом и само небо од поноса запарати; кад жена загрми, то јест, кад почне да се са мужем на сва уста свађа, онда се и собарици образи зажаре а куварица се као далеки хоризонт охлади; кад се госпођа почне дурити, онда и собарица дува, да би распирила саћурицу мекиња, и само кроз зубе говори, а дебела куварица пита и одговара само првим почетним словима и у абревијатурама. Шта више и сам „мопс.“ изгледа да стоји у магнетичној свези са својом господарицом па и он, као оно у позоришту без шапутала, само у пола и неразумљиво режи.

Жене имају шест органа за говор: гркљан, непце, језик, зубе, усне и врхове од прстију; за дурење пак имају чак и стотину. Оне се дуре врхом од носа, кад га отпусте; дуре се руком, кад се подлакте; дуре се ногом, кад обуку отрцане ципеле; дуре се косом, кад је не очешљају и не загладе; дуре се… дуре се још безбројним другим симптомима женске хаљкавости и егземпларног нереда на сваком месту и у сваком буџаку.

И свађа и дрека, и цика и вриска морају свога краја имати, јер се од њих и најјача плућа уморе; али за дурење нити су потребна уста, нити језик, нити плућа; зато се жена може дурити не дан-два ни месец дана већ читаву бесконачност.

Кад муж у најжешћој свађи, сред највеће ватре кихне, жена ће се у том тренутку да заборави па ће му ма и случајно сасвим нехотично да пожели: на здравље! Али где је та жена, која ће, док се дури, рећи мужу: на здравље? Може он сиромах и до ујутру кихата, ако хоће, може се од кихаља и распасти, она се ни осврнути неће.

Жена се свађа с мужем, чупа га за перчин, као мачка срља ноктима у очи, папуче лете по соби… За часак она изађе у кујну да не загоре купус са кобасицама, та то је „његово“ најомиљеније јело. Оваква чешћа „lucida intervalla“ расхладе целу атмосферу, склопи се примирје и за кратко време падне киша од покајничких пољубаца.

Напротив кад се жена дури, заборавља на најнежније природне везе, у којима стоји с кујном. Она пренебрегне јела, која је са највећом муком и у најтежим боловима научила кувати. Где се жена дури ту чорба не мирише, ту вариво загоре, а печење се сасвим препече.

Кад се жена дере можеш јој дреку и прекинути, можеш уши запушити, али како ћеш да прекинеш дурење и која ти вајда ако и уши запушиш?

Кад жена виче, можда ћеш је моћи, било на који му драго начин, да стишаш, да је надвичеш; али кад се дури, како ћеш је „над-дурити“?

Кад жена прави галаму, ми се тешимо, да ти потреси чисте ваздух, да нас (тј. нас мужеве) комшије сажаљевају, који ову досадну музику слушају; напротив кад се жена дури, комшије благосиљају своју љубезну, ћутљиву и мирољубиву комшиницу, а сиромах муж мора да се у овом тихом скровишту љуља као лађа сред Тихог Океана.

Укратко да кажемо, дурење је у брачном или љубавничком животу страхота над страхотама. За то и велим свим мужевима:

Кад те жена псује
Кад те грди, трује —
А ти ћути сноси!
Но у брачној бури,
Кад с' она надури,
Нек те ђаво носи!
— М. Г. Сафир

Београд хоће пошто-пото да буде европска варош. Ако ни по чем другом, а оно бар по Калемегдану и Кнез Михајловој улици види се, да му то и испада за руком. Бунда, либаде, тепелук и дијамантске „гране“ виде се још само на старијим женама. Али оне нису ни изашле у шетњу што им се шета, него што имају удавачу на врату, па се због ње и са њом тискају кроз онај силан свет, а кад дођу кући, оне хучу и почињу разговор хоће ли летос своје ревматичне кости поправљати у Рибарима или у Врањској Бањи. А све што је млађе и што хоће да буде „феш“, носи се по европски и тачно пази да не изостане иза моде. И у томе се иде до крајњих граница. Ето, погледајте наше забаве. Отидите на коју од већих београдских балова, па ћете и ту видети, да сте у Европи. Код женских го врат, гола рамена — већина је „деколте.“ И то је већ дубоко укорењен обичај, који се ваљада никако више не може ни сузбити. Ове се године покушало, али никаквог успеха није било. На прве дворске забаве звате су даме у обичном оделу. Многима се од њих то није допадало, и оне су најпосле успеле умолити, да на овај скорашњи дворски бал дођу у каквој хоће тоалети. И како чујемо, затворена хаљина била је, истина, у већини, али је ипак било много, врло много и деколтованих дама.

Некако баш у то исто време, кад су наше госпође агитовале да у двор долазе у пуној балској тоалети, упути је папа Пије Десети доајену дипломатског кора код Ватикана писмо с молбом, „да се при званичним пријемима и вечерњим забавама, на којима учествују прелати и кардинали римске цркве, даме изволе дискретније деколтовати него што је досад био обичај“.

И сад је питање: Вређа ли деколтована балска женска тоалета морал? Је ли она опасна по стидљивост не само прелата и кардинала него и других људи било римске било православне цркве?

Не. Деколтовање на забави одговара једној опште усвојеној, друштвеној конвенијенцији. Што је за човека фрак, то је за жену деколтована хаљина. И кад папа жели за ватикански дипломатски кор другу конвенијенцију, која женску званичну хаљину помера за неколико сантиметара ближе врату, онда у томе треба гледати само израз особитог респекта према свештеничком чину респекта који доиста не стоји ни у каквој вези са моралом и стидом.

Кад је реч о откривању женскога тела, све зависи од тога, како ће га жена показивати или како ће човек на њега гледати. Један француски принц сасуо је једанпут пуну чашу вина некој сувише деколтованој дворској дами, само се не зна, да ли је та тако кажњена дама била сувише кокетна или сувише — ружна. Један млад француски племић, по имену Равињан, који се доцније закалуђерио, седео је приликом неког ручка до једне наивне, чедне девојке, која је као и све друге даме била деколтована. Њој у току ручка падне у очи, да он ни залогаја није метнуо у уста, па га упита: „Зар ви, Г. Равињане, немате ни мало апетита?“ А млади Равињан јој одговори: „А ви, госпођице, зар ви немате ни мало стида?“ Сирота девојка није знала зашто је то пита. Јер доиста, ничег невинијег и чеднијег не може бити него што је радост младих девојака, кад прва пут обуку деколтовану хаљину. Оне и не помишљају, да тиме износе своје „женске чари“ целом свету на видик, оне просто хоће да буду лепе и радују се својој лепоти. Радују се што их мати почиње изводити у друштво; од шипарице постала је „госпођица“, којој ће млади људи „курисати“ и које неће више играти само у школи за играње, него на правом правцатом балу. Све је то тако природно и невино, као што је природно и спремање младог човека за први бал. И он хоће да буде „леп“, и он се нада да ће нечије срце за њим живље закуцати.

Где је дакле граница, до које женске смеју ићи у откривању свога тела? Свуда и нигде. У доба Ренесансе, кад су поносите, лепе госпе млетачких племића служиле Тицијану као модели за његове Венерине слике, даме су носиле сасвим затворене свечане хаљине, па су чак и око врата везивале широку машну. Та иста хаљина ништа није ни женама у другим земљама сметала у њиховим галантним авантурама. А доцније, кад је ушла у моду деколтована свечана хаљина, облачила се у њу и најисправнија женска исто онако као и Помпадура и друге жене њезиног кова. Хаљина дакле ништа не значи. На бал могу доћи стотине лепих жена и девојака у обичајеној деколтованој тоалети, а ниједном мушкарцу и на ум да не падне, да се према њима друкчије понаша него што би се понашао кад их сретне на улици у зимским хаљинама или код куће у домаћем оделу. А кокета уме у човеку да изазове пожуду и кад је обучена у сасвим високу, затворену хаљину.

Каква ће бити женска хаљина, то зависи од конвенијенције и од моде. Конвенијенција је обичајем утврђени друштвени закон. У целој Европи носе сељанке хаљине које су до гуше затворене, а већином имају и сасвим дуге рукаве. Кад би која сељанка изашла на игру у исеченој хаљини, сви би казали да нема ни стида ни срама. С друге стране опет сељанке свуда носе кратке сукње, које по некад једва достижу до испод колена, а шта би се казало за варошанку, кад би обукла такву сукњу? У опсегу те конвенијенције мода сваке године ствара нове форме за свечану балску хаљину. Према томе, хаљина, који је направљена по законима конвенијенције и моде, никад нам неће изгледати бестидна па чак ни необична. Да ли Евина лепа кћи, што је у тој хаљини, чељаде пуно врлина или грдна грешница, за то не може да одговара — хаљина.

Нека дакле Београђанке слободно иду деколтоване на бал. Са прелатима и кардиналима римске цркве неће се тамо срести, а морал нас осталих ништа се против тога неће бунити.

Само шта ће на то рећи мужевљев или очев џеп?

У Лондону се по женској моди јасно види, који од непријатеља на Далеком Истоку ужива симпатије енглеских дама. Јапанска дуга хаљина („кимоно“) одавно је у Енглеској ушла у моду као домаћа хаљина, а сад се носи и као огртач за позориште па чак и као хаљина за визите. Ниска фризура све се ређе виђа, јер даме и косу носе по јапански високо и само се о најновијим јапанским фризурама распитују. Осим тога многе носе, као Гејша, накит у коси више ушију. У цвећарницима се тражи хризантема и лотосов цвет; то је модерно цвеће ове сезоне. Беле јапанске лепезе сузбиле су лепезе од цвећа и перја, које су тако дуго биле неограничени господари. Јапански се комади најрадије гледају по позориштима, а на свима концертима чује се музика из јапанских оперета.

У једној кући у Чикагу биле су изложене ствари и драгоцености, које је, после пожара тамошњег великог позоришта нашла полиција на лешевима пострадалих иначе под рушевинама. Четири излога беху пуна сатова, других ствари мање вредност и новца. Над сваком кутијицом била је нумера лешине, код које су драгоцености нађене. Тамошња полиција цени вредност ових ствари на 750.000 динара.

Једна америчка дама, Мис Ана Даклеј, била је страсан стрелац. Ова госпођица испросила се на јединствен начин. Када је једном на стрелишту гађала нишан, дође тамо и један непознат господин, избаци у нишан једно за другим сто метака и среди их тако да је њима било написано: „Хоћете ли поћи за мене?“ Разуме се да је Мис Ана, била зачуђена овом понудом; али одма за тим узе своју пушку и на исти начин изјави овој пристанак.

Веома је интересантно чути, како разни народи цене жену, њену вредност и њен карактер. Наш народ створио је о женама изреке, с којима оне могу бити потпуно задовољне. Разуме се, да ни ми нисмо свакад до краја исправни каваљери, али у том случају наше жене могу имати у томе утеху, што су њихове сапаћенице код других народа врло често још много горе прошле. „Жена се мења као априлско време“, „Жени је најлакши посао – оговарати“, „Жена је сат који рђаво ради“, „Жена и девојка траже да се хвале: свеједно им је, да ли је хвала искрена или притворна“, „Свакој је жени милије да буде лепа него добра“, „Свега две добре жене има на свету: једна је умрла, а друга има тек да се нађе“, „Лакше је сачувати торбу пуну мува него једну једину жену“, тако говоре Немци. Него они су већ познати као неучтиви људи, али ни народи о којима се стално прича да су галантни, нису много питомији. „На лисици видиш само реп, а на жени само језик“, „Ко има жену, томе опрости све друге казне“, „Човек од сламе вреди таман онолико колико жена од злата“ – вели Француз. Шпанац каже: „Жена, ветар и срећа сваки час се мењају“, „Кажи штогод жени и свраци, па си казао целој чаршији“, „Чувај се зле жене, а доброј не веруј“, „Само је једна жена рђава, али сваки мисли да је његова.“ Његов комшија Португалац вели сасвим логично: „Жене су излишне кад су ту, а потребне кад их нема.“ Енглез тврди: „Жени је снага у језику.“ „Кад жена нешто не зна, она нагађа.“, „Лако је ђавола у жену утерати, али га је тешко из ње истерати“, „Учини жени по вољи, иначе ће пући“. Али каже и ово: „Има само једна добра жена на свету, а сваки мисли да је његова“. Кинези кажу: „Жени је језик мач, и она се труди да не зарђа“. Талијани имају изреке: „Жена румени лице да не би црвенила“, „Ко изгуби жену и крајцару, изгубио је само крајцару“. Али најчувенија је на свету талијанска изрека: „La donna e mobile.“ Она је, како веле, постала из стихова Виктора Ига:

Souvent femme varie
Bien fol est qui s’ y fie

То значи: „Често жена мења ћуд, будала је ко јој верује.“ Тај стих није измислио Иго, него је, како неки тврде, урезао дијамантом у један прозор на двору Шамброу француски краљ Фрања Први. Други опет казују, да је на том окну писало само: „Toute femme varie“ (свака је жена превртљива). У вези са том краљевом изреком прича се ова анегдота. Тек што је краљ урезао те негалантне речи у стакло, а приђе му његова сестра, Маргарета од Наваре. Она прочита шта је краљ написао, и стане му тврдити, да му може за час навести двадесет примера мушке превртљивости. „То није ништа“, одговори краљ, „наведи ти мени, ако можеш, ма и један пример женске сталности.“ „А можеш ли ти мени показати и један случај женске несталности?“, упита опет краљица. Краљ јој одмах спомене један случај, који се баш у то доба десио. Неки дворски племић био је тих дана због неке кривице ухапшен, а његова се жена одмах користила том приликом, па је побегла с једним младим пажем. Кад је краљ навео тај пример, сестра му одговори, да ће се тек доцније видети шта је било у ствари. Краљ се на то насмеје и рекне: „Ако се од данас за месец дана докаже, да жена тог племића није ништа крива, ја ћу онај прозор разбити и учинићу ти шта год ме замолиш.“ Није после тога прошло ни неколико дана, па одбеглог пажа ухвате, али не у друштву са неверном женом ухапшеног племића, већ са самим – племићем. Жена му се била преобукла у мушко одело, па је седела у затвору, а он у њеном оделу побегао са пажем. Разуме се, да је краљ одмах све помиловао. И као некада краљ Фрања Први, и данас се још већина људи варају у карактеру жена.

Штедљивост је лепо својство, али и она има своје границе. Међутим мисис Хити Грен из Њу-Јорка као да неће да зна за то златно правило. Она је до скора држала стан, за који је плаћала 120 дин. месечно, а онда јој је он прескуп и узела је стан за 60 дин. на месец, Ова штедљива госпа долази у реду највећих американских богаташица.

Из Лондона пишу, да се у последње доба све више опажа, како на моду утичу политички дневни интереси, а нарочито у време рата. Трагична опсада страних посланстава у Пекингу пробудила је наклоност према мандаринским хаљинама, које јако падају у очи. Енглеско-јапански савез унео је у лондонску моду токијски „кимонос“ у свим могућим врстама тоалете и сада, када су сви изгледи да ће скоро доћи до рата на далеком истоку, свет се јагми за јапанском робом. Практичне блузе имају јапански додатак у простоме везу. Мала парчад ових везова, која веома личе на старинске ручне радове, јевтино стају и имају ванредно дејство, јер су ови јапански радови веома пријатни и лепи у својим бојама. Блуза у модром крепону од свиле, урешена јапанским везовима од угасито плаве боје на свили кожне боје једна од најлепших је мустри у томе стилу. Везови у зеленој и неранџастој боји нарочито се слажу са разним модерним тамним осенчавањем. Веома отмено изгледају блузе начињене из мандаринских зубуља, а нарочито, ако имају на себи карактеристичне старе јапанске везове. Ове блузе сасвим се постављају старим везовима. Уноси се доста злата у цео тај посао, али на златна недра на предњој страни блузе не буде упечатак шаренила, а још мање да пада у очи, као што би човеку у први мах изгледало, јер меки тонови старе бродерије сасвим су мирни, и ако мустра доста изненађује. Угаситији атлаз, извезен модро осенченим лептирима разне величине, јесте једна од јапанских идеја у таквом материјалу. Угасито зелена понгијска свила, сасвим прожета дивљим памуком, друга је таква мустра. У једној од оријенталских трговина има декоративних металних копча, које су покривене старим јапанским везовима.