Категорија: Жена

Један женски лист, који излази у Паризу, упутио је питање својим читатељкама, кога би оне узеле за мужа, кад би се обазирале на његов позив и занимање. Велика већина жена била је за лекаре. Затим су многе биле за официре, морнаре, инжењере, а тек која за књижевнике, сликаре, склупторе или привреднике. Глумци и народни представници добили су једва један глас, а научник, банкар и музичар ниједан.

Нова година донела је у Лондон и нову моду. Оно, што је био изузетак, постаде правилом, употреба елегантних штапова за даме у Америци је одавна „фашионабл“, али у Лондону још не стоји на чврстим ногама. Вероватно је прошло лето без кише охрабрило жене, да чине велике излете, који су изазивали потребу штапова. Али, ако и у пролеће буде суше, онда ће штап преотети достојанство сунцобрану. Већ има вереница, које цвеће дугим свиленим тракама привезују уз лепе, стародревне палице.

Данас има три врсте штапова, којима се служе жене. Најмодернији је штап, који једва ако има две стопе у дужину, тзв. „штап гиздавац“ (Renommier-Stock). Други је обичне дужине, али је веома урешен. Трећа врста штапова јесте од оних, које су носиле отмене госпођице из 18. в. и почетком 19. в. Овај дуги штап допирао је до прсију и понеки пут је о сребрној дршци висила каква свилена трака. У Америци облаче штапове у свињску кожу и они стају 30—70 динара. И бамбусови штапови од 45 цм дужине у моди су. Нарочито се купују они, који имају огледалце, монокл или новчаник, утврђен за дршку. У Америци је увела штап једна дама, којој је било тешко, да стојећи прима посете, па се ослањала о једну лепо израђену штаку. Њен пример нашао је многе мајмуне и код многих жена штап је био прави украс, украшен цвећем од љубичице или свиленом марамом, привезаном за дршку.

Дана 18. децембра 1903. први пут су се јавиле у историји Сједињених Држава жене као поротници. Под председништвом судије Хонора у Чикагу судило је шест женских поротника некој девојчици од осам година за крађу. Порота је решила, да се дете да на поправку у казнени завод. Али је мати детиња апеловала на милосрђе, тврдећи, да је дете таквога састава, да неће издржати без њене неге живот у заводу. На ово се порота умилостиви и реши, да и мати са дететом иде у завод. После овога је порота од шест људи одобрила ову пресуду, те је она ступила на снагу.

У Пекингу су жене основале друштво „Тијенсу-хуи“, које има задатак, да стане на пут зломе обичају, по коме се Кинескињама од детињства унаказују ноге стезањем у нарочите ципелице.

Још и данас има у Северној Америци државе, које су прави елдорадо за удаваче. Један амерички лист саопштава велики број писама, која потичу од људи без жена из тих крајева. У једном од тих писама жали се један такав младожења: „Ми овде требамо што више товара жена; уколико их пре добијемо, утолико боље. Добре и лепе девојчице имају првенство, али они, који моле, не смеју бирати.“ Затим описује он финансијско стање и прилике у своме завичају у најлепшим бојама, па вели: „Поља су пуна богате марве, земља плива у изобиљу, млади су људи међутим штедљиви и они су имућни. Али они немају жена, нема живота и весеља у њином изобиљу, а то је потребно његовом завичају, па да рад пође још боље у напред.“