Седнице народног представништва одложене су
(Извештај „Политици“)
Ниш, 6. августа.
Седнице Народне Скупштине одложене су и неће их бити све дотле, док се не укаже потреба да се саслуша народно представништво.
Већи део посланика већ се разишао из Ниша.
Посланици ће редовно бити сви обавештавани о току догађаја.
Скупштинска седница одложена је за данас
(Извештај „Политици“)
Ниш, 27. јула.
Седница Народне Скупштине која се требала држати јуче одложена је за сутра, понедеоник због г. Пашићевог бављења у Крагујевцу.
На тој сутрашњој седници изгласаће се коначно законски предлози који су већ примљени на првом читању.
Могло би се надугачко и нашироко писати о томе, шта је све ова скупштина урадила, шта није, и шта је требала да уради. Мишљења о свему томе у јавном мњењу врло су подељена; као и у свему другом, тако и у овом питању тој подељености треба нарочито тражити разлога у нашим несређеним појмовима о парламентаризму уопште. Ми и сувише мало искуства на томе пољу имамо; све је то још врло ново за нас и зато и нисмо начисто с тиме, чему можемо да се надамо, а чему не.
Сумње нема: задатак који је очекивао ову скупштину био је и сувише тежак. На свима гранама државног живота, од најситнијих до најкрупнијих, требало је много штошта да се уради, понегде да се приправља ни дотерује, понегде да се сасвим из основа зида. Али ми имамо обичај, да све тешкоће сматрамо за много мање но што су и да у тренуцима пролазне енергије и сувише верујемо у своју снагу. Отуда смо брзи и у нади и у разочарењу; надали смо се много чему од ове скупштине, па сад, видећи да није испунила сва наша очекивања ми јој одричемо признање и за оно мало што ја одиста урадила.
Да није много урадила, то је истина. Кривица за то у првом реду лежи до ненормалних одношаја у радикалном клубу. Завађени па измирени, измирени па завађени, радикални посланици никако нису били у стању да нађу апсолутно сигурну основу, на којој би и они с левога и они с деснога крила заједнички могли да раде. Сва та њихова ценкања и погађања одузимала су им врло много времена и — што је још много важније — уносила у скупштинске послове ону млитавост, која је увек последица растурене воље и енергије.
Осим тога, чудноватом случајношћу ушло је у ову скупштину врло много нових људи, новајлија, без икаквог парламентарног знања и искуства. Такви људи су врло незгодни, кад нису случајно сасвим изванредног дара и интелигенције. Обично, руковођени само својом сујетом, они гледају да што више и што чешће говоре, да се прочују ма на који начин. Нико тако не штеди своју популарност као такви посланици, ако се уопште то може назвати популарношћу. Непознавањем парламентарних обичаја и старијих законодавних радова и подношењем најфантастичнијих предлога они честе пута директно заустављају ток скупштинског рада.
Па онда још нешто. Ваљаност наших народних посланика ценила се пре нарочито по енергији, којом су се противили разним насилничким владама. Ко је у томе био жешћи, тај је у толико бољи глас уживао и у народу и у скупштини. Сад је тог мерила нестало; нема више оних бурних седница, на којима је један ватрен испад против каквог омрзнутог министарства био записиван као титула за благодарност доцнијих поколења. Они који су нам у то доба највише импоновали тим својим темпераментом, ишчезли су сад наједаред из скупштине, или су се тако променили, да их нико не може да позна. Добри као опозиционари, они су изгубили већи део своје вредности чим је њихова странка дошла на државну управу. И за владање тражи се пракса; њу тек треба да стеку.
Многи је од њих сигурно никада и неће стећи. Позитивне особине, које су за владање потребне, уопште су ретке, ретке нарочито код нас. Од посланика, који су похитали да празнике проведу код својих кућа, биће их свакако, и таквих, који ће зажалити што су уопште и долазили у Београд, што су пристали да буду посланици и да сад код куће добивају заслужене и незаслужене прекоре.
Јуче се распустила Народна Скупштина. Више од пола године седела је у Београду и за то време донела 11 оригиналних закона, једно законодавно тумачење и 21 измену у постојећим законима. Овако набројано то изгледа врло много; кад се појединце све посматра, много је мање, но што се у први мах може да мисли.
Све предузете измене у досадањим законима биле су или неопходна последица промене Устава, или су биле изазване застарелошћу и несувременошћу самих закона. Све што се изменило, морало је да се мења и добро је, што је тако учињено. То је истина и одузело врло много времена; парламентарно искуство међутим казује вам, да се баш при ситнијим променама у специјалним законима највише троши и време и радна снага народних посланика; тако је свуда, па је тако било и код нас. Ни влада, ни скупштина не заслужују зато никакав прекор.
Од нових закона четири су најважнија: закон о штампи, закон о буџету, закон о општој царинској тарифи и закон о грађењу нових железница.
Оставимо на страну закон о штампи и све његове мане. Он је и био донесен само зато, да би се сузбио онај део наше штампе, који је у борби против новог стања у Србији отишао био и сувише далеко. Рађен на брзу руку, он чак није ни у томе могао да успе, него је напротив погодио само оне, на које нити је хтео, нити требао да циља. Незгоде његове, на које смо и ми и сва остала наша штампа једнодушно указивали, показале су се већ у неколико и показаће се сигурно још потпуније. Зато свакако тај закон и неће бити дугог века; промениће се, као што уопште морају да се мењају сви закони, који су начињени за специјалне прилике, чим се те прилике и саме промене.
Закон о зајму за грађење нових железница биће на сваки начин најплодније дело овог сазива. У колико се пре приђе самом извршењу његовом и у колико се оно енергичније буде изводило, у толико ће пре цела земља осетити корисне последице његове. Ми смо тако изостали на том пољу, не само иза великих културних народа, него чак и иза оних, који су много после нас почели да живе својим самосталним животом, да је одиста крајње време, да се томе и то што пре помогне.
Закон о новој царинској тарифи није наишао на ову пажњу у Скупштини, на којој је по важности својој требало да наиђе. Ми знамо, да је у комисији, која га је радила, учињено све, што се могло да учини да он буде што потпунији, али и скупштински одбор, који је имао да га прегледа и сама Скупштина при решавању, из погрешног разумевања важности његове или можда због оскудице у људима, који би у тим питањима имали довољне стручне спреме, нису се на појединостима његовим задржали онолико, колико би требало, нарочито кад се узме у обзир, да су се читаве недеље и месеци трошили на сасвим безначајне ствари.
Закон о буџету највише је задао и посла и муке нашим посланицима. Измењало се за ово кратко време неколико министара финансија, радило се неколико пројеката, док најпосле није примљен онај, који је поднео г. Лаза Пачу. Ми смо још за време буџетске дебате, коју су неки од посланика употребили да па уштрб правих земаљских интереса стварају себи лако стечену популарност тиме, што су енергично били против оваквог пројекта, ми смо, велимо, у три маха изнели наше мишљење, да је предложени модус једини излаз из тешке ситуације, у коју је земља пређашњим расипањем доведена. Прављење новог зајма била би популарнија мера, но разрезивање нових приреза, то је очевидно, али је исто тако очевидно за сваког оног, који зна ма само и прве појмове из државног газдинства, да би то било само тренутно одлагање незгода, а никако њихово решење и да би се те незгоде идуће године појавиле још у већем размеру. Друго је питање да ли ће се тај тешки нови прирез моћи да наплати од народа. Ако не могадне, мораће ипак да се приступи зајму.
Ето то је у најкраћим потезима баланс овог скупштинског сазива. Могло је више да се уради, но што се урадило — али о томе идући пут.
којом је Његово Величанство Краљ Србије Петар Први закључио седнице Народне Скупштине сазване у редован сазив за 1903.
Господо Посланици,
Отварајући јесенас скупштинске седнице, Ја сам Вам изнео у престоној беседи програм законодавног рада, који се у овом првом њеном сазиву имао свршити.
С обзиром на ту околност, што је влада примила послове у исто време кад се скупштина сазвала, програм тај ограничен је у главноме на довођење извесних политичких закона у склад с Уставом земаљским и на сређивање наших поремећених финансија.
Сад на свршетку овога сазива са задовољством констатујем, да је Народна скупштина одговорила у потпуности своме задатку и да је са родољубивом готовошћу владу помагала да свој пословни програм до краја изведе.
Господо Посланици,
За сређивање државних финансија неизоставно је потребно било да се без новог задуживања буџет доведе у равнотежу и ви сте, са вотирањем ванредног приреза, који ће за само ову годину важити, с пожртвовањем помогли владу да се тај важни задатак реши.
Сређивање финансија и исправно одговарање државне благајне својим обавезама подићи ће кредит земље, и влади ће дати могућности да се са већим самопоуздањем посвети другом делу свога задатка — унапређењу народне привреде и културном напретку земље.
Као увек тако и овога пута Народно Представништво показало је пуну готовост да се преким потребама просвете и војске родољубиво одазове.
Нов закон о основној школи уз боље материјално осигурање просветних трудбеника полаже шири темељ за основну наставу.
Најпотребнијим изменама пак у закону о устројству војске измирене су потребе службе с извесним олакшицама за државни буџет.
Ове измене у закону о устројству војске, као и неке измене финансијских закона, послужиће без сумње као припрема новим преображајним пословима. А на народну ће се привреду свакако благотворно одазвати важан корак учињен за грађење нових железница законом о зајму код Управе Фондова.
Решењем закона о општој царинској тарифи, наша је отаџбина стављена у могућност да спремна чека закључивање нових трговинских уговора.
Одобрењем трговинског уговора с Отоманском империјом и поштанско-телеграфске конвенције с Бугарском скинута су с дневног реда два питања затечена нерешена из ранијег времена а од немалога значаја и по наше суседске и по трговинске интересе.
Најпосле ће измене у закону о шумама допринети да се брже среде односи о својини и да се добије основа за рационално газдовање државним шумама.
Господо Посланици,
На овако плодном раду примите Моју искрену захвалност. А сада праштајући се с вама, да после шест месеци, на Мој позив, наставите са Мојом владом законодавни рад. Ја вам желим срећна пута.
Господо Посланици,
Понесите вашим бирачима Мој краљевски поздрав и објавите драгом Ми народу да је Краљ Петар веран чувар његових слобода, и да ће, ако се само мир у суседству отаџбине наше одржи, на чему ће и Он и влада Му најискреније радити, Он свима силама настоји да се и материјално благостање земље што пре поправи.
Овим оглашујем да су седнице Народне Скупштине сазване у редован сазив за 1903. годину завршене.
— 25. марта 1904, у Београду — Петар Први, с. р.
На јучерашњој скупштинској седници одговарао је Г. Стојан Протић на интерпелацију Г. А. Ратарца и другова поводом мартовских демонстрација.
Пре но што је прешао на сам одговор Г. Протић је изјавио да нема места интерпелисати поједине министре за догађаје који се нису догодили под њиховим министровањем.
Сам одговор Г. Протића састојао се у читању извештаја подручних му органа.
Прво је прочитао извештај Управе Града Београда од 20. децембра прошле године у коме се налазе тачни (?) подаци погинулих и рањених демонстраната и полицијских органа. У истом извештају вели се, да је узрок овако крвавом свршетку био упад оружаних жандарма без икакве команде у масу.
Из извештаја се не види ко је наредио да се употреби оружје па тако исто и ко га је први употребио.
У опште је овај извештај врло нејасан и не осветљава нимало саму ствар.
На питање ко је наредио да полиција на онако свиреп начин угушује демонстрацију г. Протић није могао тачно одговорити, пошто акта о тој ствари нису нађена. Нађено је само једно поверљиво наређење г. Маршићанина, у коме упућује своје чиновнике како да се управљају ако буде било каквих демонстрација. У истом акту наређује им да оружје употребе само у случају ко би демонстранти напали оружјем.
На питање А. Ратарца и другова зашто г. Протић држи у служби оне људе који су имали најактивнијег учешћа у угушивању демонстрација г. Протић није хтео да одговори пошто држи да је то ствар његова и владина, а посланици немају права у то да се мешају.
Налази да су главни кривци по овој ствари кажњени 29. маја и моли скупштину да се задовољи овим извештајима и пређе преко ове ствари на дневни ред.
Прота Ђурић захваљује министру на исцрпном извештају и одаје хвалу омладини на пожртвовању. Кад смо ми старци, вели, погнули главе и били сломљени, устала је омладина и показала да српски народ још осећа. Из њихове крви никла је данашња слобода.
Алекса Ратарац разликује 29. мај од 23. марта. 23. марта страдали су невини људи а 29. маја кажњени су зликовци. Треба пронаћи кривце и тражи да се за то образује комисија.
Пра крају говора спомиње Луја Четрнаестог и његове министре.
(Миле Радојковић то си могао отпевати уз гусле.)
Пећић такође тражи да се образује комисија за извиђај ове ствари. Налази да посланици имају права водити контролу над министрима какве чиновнике узимају у државну службу.
После говора г. Марка Петровића великом већином примљен је министров одговор.
Седница је закључена у 12 и 40.
Нас интересују сва питања, која се односе на напредак и развиће нашега друштва и наше државе — а нарочито нас занимају значајнија културнија питања, у која долази и ово питање, о коме је г. А. Ратарац говорио у Скупштини у облику једне интерпелације на г. министра војеног.
Како нисмо навикли да говоримо напамет, ми смо и код компетентних лица распитали о вредности интерпелације г. Ратарца. Од једног доброг познаваоца наше војене санитетске струке и свију њених радова дознали смо многе лепе ствари; по којима се морамо чудити како је могао пристати чак и један стари парламетарац, као што је г. Ратарац, да о једном значајнијем питању говори онако како је говорио.
Нашој војсци треба доста и спремних војених лекара — који неће радити послове само за војску, (а данас је војска оно што и народ) већ и многе послове, који засецају у кретање здравља целога народа. Донекле је та потреба подмиривана странцима у већини случајева проблематичне вредности. Тек од пре осамнајест година ударило се паметним путем, да се за српску војску добијају српски синови као лекари — одашиљањем питомаца. И данас овај мали број војених лекара, у огромно већем броју, постао је путем конкурског избора. Избори се врше с обзиром на имовно стање и успех у школи. О томе се при санитетском оделењу воде тачни подаци. Да је се о свему томе уверио г. Ратарац, он неби реметио скупштински рад и рад целог једног надлештва — ако такав рад не би требало да игра улогу система из нарочитих разлога.
Успех што су га војени питомци медицинари имали за ових 18 година потпуно је задовољавајући. Изузетни крајње ретки случајеви неуспеха не значе да цео један систем не ваља. То се дешава, како се вели, и у најбољим кућама. Ако би ми нпр. хтели да говоримо о земљорадничким задругама са тог гледишта што је један председник једне земљорадничке задруге био несавестан — сигурно је да би дошли до неправилног закључка: да су земљорадничке задруге излишне и штетне.
Ако искреност вреди — ево је у нашим речима, а г. Ратарцу желимо што виша успеха у чувању туђе имовине па и државне.
(Посвећено народним посланицима)
(Свршетак)
Не узимајући у обзир, да онај, који управља извесним шумским комплексом мора познавати положај и земљиште на коме мисли подићи извесну врсту дрвећа, не узимајући у обзир де мора позивати разне начине гајења и сече, које поједине врсте изискују, не обзирући се ни на то, да управитељ шума мора бита добар познавалац ботанике, геологије, минералогије, климатологије, да мора познавати геодезију, дендроментрију и рачунање вредности шума, да мора знати заграђивање бујица и шумских поточара, да мора знати националну економију, — што све наши полицајци не знају нити им је за вршење њихове службе од потребе, — споменућемо само још један факт, који налаже свакој држави, па и нама, да морамо имати потребан број шумара.
Позната је ствар, да код нас сваким даном не стаје шуме, и да ћемо једнога дана, ако овако потраје, остати без њих. Узрок овоме нестајању не лежи само у бесправној горосечи и харчењу од стране горосечаца, јер кад би само то било, онда би одиста могао шумара заменити полицајац и помоћу чувара шума спречити бесправну сечу.
Главни узрок о нестајања лежи у томе, што се у нашим шумама по законским дозволама сече годишње више, него што те године порасти, па буде да се и будуће, сваке године више секло, него што те године порасти, онда је природно, да једнога дана мора шума нестати.
Да не наступи тај случај, све уређене државе, ограничиле су своје шуме, начиниле за исте привредне планове, и сада на основу привредних планова, а по систему т. зв. трајног газдовања, секу у својим шумама само онолико, колико годишње прирасте.
За тај посао, наиме за прорачунавање годишњег прираста, састављање привредних планова и управљање са шумама по систему трајног газдовања, потребна су нарочита лица, која су то учила, а то су шумари. Зато су основане и наше шумарске управе, а што оне нису свој позив вршиле није криваца до шумара, него су криве прилике које су спречиле ограничење шума, јер пре свега, треба шуме ограничити и расчистити питање о својини.
То је и узрок, да се већ годинама носимо мишљу о подизању шумарске академије, или отварањем одељења за шумарство на нашој Великој Школи.
Нису дакле шумари и шумске управе позване само за то, да чувају шуму, и жигошу сваком сељаку онолико дрвета колико му министар одобри, тај посао могли бу лако вршити и чувари шума под надзором, ако хоћете, и лекара а не полицајца.
Уверени, да они, који су споменути пројект изнели, нису били упућени у позив шумара и шумских управа, написали смо ово неколико речи, а говорићемо и чешће о уређењу ове врло важне, управно најважније гране наше привреде, са жељом, да и народни посланици који су својима бирачима обећали, да ће поред сређивања финансија, настојати на подизању народне привреде, износе законске пројекте, који би, да се недај Боже узаконе, поједине привредне гране у место подигли, бацили за стотину година у натраг.
На крају да напоменемо, да осим Турске и неких државица које немају шума, нема у Европи државе у којој са шумама не би управљали шумари и то на основу већ готових привредних планова, па нас је у том погледу чак и Бугарска престигла.
(Посвећено народним посланицима)
Кад се је код нас почела уређивати медецинска и инжињерска служба, десио се је у једном начелству овај интересантан случај. Лекар и инжињер били су странци. Једнога дана, кад је лекар био одсутан, имала се извршити хитна секција над мртвацем. Окружни начелник нареди инжињеру да ову секцију одма изврши. Инжињер се зачуди томе наређењу и изјави, да то није његов посао и да се он у то не разуме, на што му начелник повикну: „Шваба ти, а Шваба он, то је све једно, кад нема њега, изврши ти.“
Ово је можда басна, да окружни начелник у стара времена није умео увидети разлику између лекара и инжињера, али је на жалост жива истина, да данас у двадесетом веку, неколицина наших народних посланика, не налази никакве разлике између шумара и полицајца.
Да је то жалосна истина, сведочи нам нов пројект закона о шумама, поднесен од стране извесног броја народних посланика, по ком се пројекту имају ни више ни мање — него укинути све окружне шумске управе и сви шумари, па руковање на државним шумама поверити среским начелницима, а над сеоским и општинским судовима.
Држимо, да нећемо бити претерани, ако не рекнемо, да су овакав пројект могли поднети само људи, који о шумарству и уређењу шума немају ни мало појма, или га имају толико, колико и онај начелник о техници и медецини.
Деценије година идемо за тим, да наше шуме уредимо, барем приближно као остале просвећене државе, деценијама настојавамо да из шума, исцрпемо што већи приход, па сад, кад смо пре пет година успели да подигнемо десетак шумских управа,. и пустимо у службу десетак шумарских стручњака, у место, да свом снагом настанемо око повишавања броја шумара, треба укинути и ове што их имамо, јер нам нису потребни?! А зашто? Сигурно за то, што су до данас унели у државну касу пола милиона динара, па се је бојати, ако узраде даље, да ће се државна каса препунити.
Да је укидање шумарских управа, а нарочито шумаре, ствар бесмислена, држимо да није потребно доказивати, али кад већ има људи и то међу народним посланицима, који мисле, да су шумари непотребни, принуђени смо, да их са неколико речи обавестимо, да увиде, како стоје на погрешном становишту.
Као год што је техника, медецина, философија, право и т. д. наука, исто тако је већ одавно у просвећеним државама признато и шумарство као засебна наука, и као такова предаје се засебно на високим школама и шумарским академијама.
Као год што не може бити инжињер лекар, тако исто не може бити ни правник шумар, изузев ако је учио шумарство.
У свима државама, које постоје да подигну привредну снагу свога народа, игра шумарство у привреди једну од главних улога, те готово нема државе, која не би имала по једну и више шумарских академија, у којима спремају људе за рационално газдовање са шумама, и на тај начин подижући шумарство, подижу у опште привредну снагу.
(Свршиће се)
Јуче је цело пре подне у Народној Скупштини вашар био на дневном реду.
Дебата се потпуно саобразила теми о којој се водила. Говорила је маса говорника те је било разних ствари. Само неколико наговештаја из те занимљиве дебате довољни су да покажу скупштинско добро расположење и „здрави хумор“, или што друго.
Министар нар. привреде изјавио је, да је у начелу противан томе посланичком предлогу који у главном тражи повећање места с вашарима у Србији, али ипак изјављује, да неће имати ништа противу тога, ако скупштина то усвоји. На ту изјаву зачу се са више посланичких места; „то је лепо!… то је лепо“, узвици, који су долазили од срца.
Посланик Ћосић рече између осталога: „мишљења сам и рад сам, да је у Србији што мање вашара!“. И наша је то жеља.
Алекса Нешић учитељ разјашњава, нешто врло важно скупштини, па вели: на пример довео сељак изврсне волове и том приликом се окрете и врло незгодно показа прстом на једну групу народних отаца…
А. Нешић економ налази поред осталих и још једну рђаву страну код вашара: тамо се покупи хиљадама женскадије под ведрим небом па кад изненада пљусне киша, онда искисну све оне чивутске крпе па и свила, што је на женскадији. — Ако и није разлог као град јак, ипак је разлог.
На ово је замахао рукама познати беседник А. Марковић, размахивао је противу предлога и натрљао нос А. Нешићу овим речима „Нешић тражи зграде чак и за девојке на вашарима! Е па…“ и ту је народски завршио. Но доцније је имао мали малер. И ако је ватрено размахивао противу предлога, ипак је гласао за предлог. Општи смех у скупштини још више га је збунио и он се само наивно насмешио.
Посланик Ћосић врло умесно је добацио ово: „Ви посланици земљорадници данас се борите за вашаре и велите, да немате где да продајете своју стоку, а кроз десет дана, када се буде говорило о буџету, рећићете да немате стоке да је продате те не можете да плаћате порез!“ Ћосић. је противу предлога али му је при гласању омакло се „за“ но одмах се је поправио па ипак Миле Радојковић стиже да му добаци: „Баш научио да за све гласа „за!“
На примедбу А. Нешићеву, да се волови не гоје на вашарима, одборски известилац га поклопи овако: „кад је оно Алексино било глупо, да кажем и ја нешто глупо. Ја велим да печене шеве не падају из неба“ — Известилац је остао у животу.
Кад се приступило поименичном гласању, усред оне тишине о устаде један чичица да се нешто објашњава, али га прекиде велика ларма. По свршетку гласања зачу се из клупа један глас: „Има још један да гласа!“ — „Који?“ пита председавајући — „Па ја“, вели неки господин попа, „нисте ме ни у првом ни у другом читању имена прозивали“. И даде своје „за“.
По свршеном гласању потпредседник даје 1/4 часа одмора, нашта се чују многи гласови: „Већ је дванајест!“ и затим настаје у дворани врло жива врева, посланици се одмарају!