Категорија: Народна скупштина

У јучерашњој скупштинској седници требао је министар унутрашњих деда да одговара на једну интерпелацију, којом је један нар. посланик затражио обавештења о једном насиљу београдске полиције и жандармерије. Тиче се та интерпелација крвавога 23. марта прошле године, када су многе невине жртве пале због једне безопасне демонстрације трговачких момака и шегрта, а од које су се краљ Александар и Драга тако поплашили, да су издали из двора наредбу да се с демонстрантима безобразно поступа, да се изведе жандармерија и војска и да се пуца у месо. Тако је и учињено. И ова интерпелација тражи од садашњег министра унутрашњих дела да даде Народном Представништву обавештења, како је та ствар управо текла, колико је жртава пало и на кога пада одговорност, што је тога дана крв потекла. Садашњем министру унутрашњих дела, г. Стојану Протићу, свакако неће бити тешко одговорити на ту интерпелацију, која се тиче једног крвавог листа из времена реакције, оборене 29. маја. И ми се само чудимо, што он на ту интерпелацију већ до сад није одговорио.

Но у јучерашњој седници поднета је опет на министра унутрашњих дела једна нова интерпелација, која се не тиче насиља из минулих времена реакције, него једног догађаја од пре неколико дана. Ту је интерпелацију поднео г. Стојан Рибарац, који њоме тражи од министра унутрашњих дела обавештења о нападању полиције у штампарију Касановића и Пантића, о разјуривању радника из те штампарије, растурању слога и расипању слова по целој штампарији. Г. Рибарац вели, да је у тој штампарији извршена том приликом права девастација.

Ово је већ мало незгодна ствар. Кад у данашње време, у коме и устав и закони потпуно ујемчавају сигурност личности и имовине, у Народном Представништву један угледан пар, посланик устаје с оптужбом је у самој престоници извршено у редњи једног српског грађанина насиље, кад тај нар. посленик тврди да је без икаква оправдања разлога имовина једног српског грађанина упропашћена, онда ваља г. министар унутрашњих дела најсавесније целу ствар да испита и да добро пази шта ће на ту интерпелацију одговорити. Крајње је време већ да пред законом будемо сви једнаки и да се закони на све без разлике подједнако примењују. Ако у тој ствари има до кога кривице, треба да без икаквих обзира искуси закониту казну. Радикална већина у скупштини надамо се да ће то имати пред очима!

Како се код нас на дохват и без много размишљања праве закони, може нам између осталога послужити и пројекат измена и допуна у закону о устројству војне академије, што га је министар војни поднео Народној Скупштини.

Ваља само прочитати тај пројекат што га је поднео министар и упоредити га са изменама и допунама Државног Савета од 10. јануара 1904. год. № 118., па да се види какви галиматијаси испадају при прављењу закона. Ево примера! Државни Савет предлаже измену чл. 12 и доноси своју стилизацију целог члана. Но кад потражите тај члан у министровом пројекту, тамо се говори о сасвим десетом, а оно што Државни Савет хоће да мења, односи се на чл. 11, а не на чл. 12. министрова пројекта.

Државни Савет предлаже измену чл. 16. и говори на том месту о хонорарима, међу тим у чл. 16. министрова предлога нема ни помена о хонорарима, него се у њему говори о административном особљу. У министровом пројекту говори се о хонорарима у чл. 15.

И тако то иде редом, да му ни уха ни репа не може човек ухватити. И кад се запитамо од куд то да се у реферату Државнога Савета сви чланови износе погрешно, онда то можемо објаснити само тиме, да Државни Савет и није имао овај познати министров пројекат, него неки са овим други.

Што се пак самога министровог пројекта тиче, у њему се тек огледа неподобност онога који га је правио за писање законских пројеката. Јер што се у једноме члану утврђује као закон, то се већ другим чланом потире. Просто брука. Ево само један пример за то. Чл. 54. пројекта вели: „и досадањи редовни професори грађанског реда остају сви и даље са правима, које прописује чл. 16. старога закона, до њихова дослуживања.“ Међутим одмах већ чл. 55. потире то, јер се у том члану вели да ће се за све предмете бирати професори према конкурсу. А кад ће се према конкурсу бирати професори за све предмете, како ће онда остати досадањи редовни професора грађанског реда до њихова дослужења? И тако то иде од почетка до краја. Ми се само чудити можемо, како се с таким елаборатом може излазити пред Нар. Скупштину, као што се чудимо и томе, што је и Државни Савет све то некако овлашно разматрао.

Предлог г. Павла Ранковића о ударању специјалног пореза на чиновничке плате не заслужује толико пажње са своје неозбиљне претераности, колико са положаја који предлагач заузима у Народној Скупштини, а највише с тога, што се у њему огледа расположење једног, вероватно не малог, дела народних представника. Ми смо ових дана присуствовали читавој лицитацији међу посланицима, ко ће већи намет предложити за чиновнике. Није место у овом чланку изложити праве побуде (сви знамо њихову чисто демагошку основу) оваквих предлога. За свакога је јасно, да они, наперени искључиво против чиновника, нису изазвани никаквом државном, ни земаљском потребом. Нити је ко толико наиван да верује, да су предлози г. Ранковића и његових једномишљеника потекли из њиховог искреног убеђења, да су чиновници у нас по својим великим платама најспособнији да поднесу ново увећање пореског терета. Ако се простом сељаку не може замерити, што сматра да чиновник господује о народном зноју и да се порезом, који он с толико досаде плаћа, само пуне чиновнички џепови, народни су избраници довољно обавештени о важној улози коју чиновници имају у држави, а тако и о величини материјалне награде коју за свој посао добијају.

Али не треба мислити, да је ова анти-чиновничка струја својствена само овој Скупштини, ма да су незапамћена времена овакве бујности. Посланичких демагога било је под свима владама, и под свима режимима. Они су често равнодушно доносили законе којима се земља упропашћавала, али се никад ни за тренут нису дали поколебати у својим назорима, да се од сељака ни у ком случају не сме захтевати да и они, напоредо с осталим редовима становништва, поднесу каквих новчаних жртава, ма како прешна била потреба државна, и друго, да се од чиновника не узима колико би требало, и колико би се од њих могло узети. О таквим, непромењивим изворима скупштинских већина морале су све владе водити рачуна. Под њиховим утицајем стварао се и развијао наш порески систем.

Отуда се могло десити, да порез на сеоска земљишта није ни за пару повећан од 1885. године, када је био заснован садашњи систем непосредних пореза и када се водило озбиљно рачуна о равномерном оптерећењу разних пореских објеката, док се порез на чиновничке плате више но утројио. По закону од 22. априла 1885. год, просечна стопа пореза на плате износила је 1.5% (највећа 3%), а сад се пење на 4.75% (највећа 8%). Требало је доиста упорне енергије, па одржати порез на сеоска земљишта стално на истој висини и ако су државне потребе стално расле, и ако је Србија услед непрекидних дефицита толико пута долазила на ивицу пропасти своје. Још већма задивљује тај факат, да су сеоске зграде још и данас, кад је оптерећено све што се неосетно могло оптеретити потпуно слободне од сваког пореза. И у овом времену, кад је потребно да учинимо највеће напоре, и да сви скупа поднесемо највеће жртве да се држава спасе од потпуне финансијске пропасти, никоме и на ум не пада, да предложи оптерећење сеоских зграда, које свугде на свету плаћају порез. Ко би, влада или посланик, смео изићи пред Народну Скупштину с таквим предлогом? Међутим, услед неодложних потреба државних предлаже се тако осетно увећање пореза на варошне зграде, који ће великим делом пасти опет на чиновнике (непосредно, ако су сопственици, посредно, ако су само закупници), који махом по варошима и варошицама станују.

Не улазећи у питање о разној вредности прихода на који чиновник и сељак плаћају своје порезе (известан приход има знатно већу вредност на селу но у вароши); остављајући на страну и то, што су чиновници због својег положаја изложени многим издацима које сељаци немају, а многе друге околности из којих се јасно види, да би и при једнаком порезу чиновник у ствари подносио већу жртву за покриће државних потреба, упоредимо само који део својег прихода стављају један и други држави на расположење. (Реч је о непосредним порезима, јер тачну сразмеру код појединих није могућно ухватити: али је сигурно да су чиновници, по својем начину живљења, и посредним порезима осетно јаче оптерећени). Сеоска земљишта плаћају од 4—1 [10?] динара на хектар, према квалитету земљишта (шуме и утрине плаћају још мање), што износи, од прилике, на чист принос од прилике 2,5%^[1] пореза. Међутим, чиновници (пенсионари, учитељи и т. д.) одвајају од својих плата просечно 4.75%, на име пореза без мало два пута више. Али чиновник не плаћа само порез. Он улаже још 6% за удовички фонд, да би у случају смрти, један део свог садашњег прихода обезбедио својој жени и деци. А сељак не мора за живота одвајати ниша, па ће опет оставити својим наследницима целокупан приход своје земље. Разлика је, дакле, између те две врсте прихода, од рада и земљишта, велика. Док ја први привремен, доживотан, други је сталан, и траје док и само земљиште. С тога, ако се хоће да постигне што тачније упоређење, ваља проценту чиновничког пореза додати и оних 6%, а то чини 10,75% оптерећења чиновничке плате, према 2.5%, непосредног пореза који сељак плаћа на своју земљу. И поврх тога, чиновникова кућа, која се ретко кад находи на селу, оптерећена је по досадашњем закону с 3% по приносу, а сељак на своју не плаћа ништа.

Један једини пут се озбиљно покушало, да се олакша тешки терет тако немилостиво сваљен на чиновничке плате. Год. 1869. влада је предложила скупштини, да се смањи порез на принос од рада. Али скупштинска већина састављена у главном из истих елемената под свима режимима, одбацила је владин предлог са 130 против 56 гласова.

Слуте ли предлагачи нових намета на чиновнике какве би последице имало остварење њихових предлога? Чиновништво у Србији у маси је презадужено. Огроман део с највећим тегобама састављају крај с крајем, јер су плате мале, а одбици за рачун државе велики. Па ипак, наши чиновници по правилу су исправни у вршењу својих дужности. Непоштење је изузетак. Веома је сумњиво да ће такво стање остати и онда, ако плате продуже кресати, по предлогу г. Ранковића са 20 и 25% и кад чиновник осети да се с њим, која држави даје сву своју памет и сву своју снагу, поступа као с пасторчетом, и да народни посланици очигледно иду на то, да га материјално сасвим упропасте. И велики број чиновника, у крајњој невољи, гладних и смрзнутих, под утицајем неправде која им се чини, потражиће зараде мимо ону која му је законом допуштена. А од тога ће г. Ранковићеви бирачи претрпети много већу штету, но кад би имали да плате који динар више на име пореза. То они не знају, али би то г. Ранковић и његова другови требало да знају.

Подбелешке

^[1]Величина чистог приноса израчуната је по званичним статистичким подацима, јединим који се могу у том погледу употребити.

Пета алинеја чл. 44. пројекта закона о нар. школама гласи:

„Повишица се добива после 4 године у местима трећег реда, после пет година у местима другог реда, и после шест година, у местима првог реда, ако за то време резултат оцена износи преко 3.5“.

Чл. 36. истога пројекта гласи:

„Упражњена учитељска места попуњавају се стечајем, који се објављује преко службених листова. Право на боља места имају они кандидати који имају јачу спрему, првенствено који су свршили редовно Велику Школу, више година успешне службе и примерно владање.“

„У случају једнаких квалификација првенствено право на боље место има онај, који има веће породичне потребе за то место“.

Тако, од речи до речи, гласе горњи чланови из пројекта законског што га је спремио г. министар просвете.

Кад се сваки члан за себе прочита, изгледа, да видиш, и добро. Али, кад се та два члана пројекта, који прете да постану закон, ставе овако један поред другог и проуче, тек онда се види како су они у ужасној контрадикцији, да апсолутно не могу остати један поред другог.

Да то докажемо.

Г. министар је поделио учитељска места у Србији на три класе. Најзабаченија села у брдским крајевима долазе у трећу класу; боља села и варошице у другу, а окружне вароши у прву. По чл. 44. пројекта најгора места добијају повишице после 4 године мало боља после 5 а најбоља после 6 година. А чл. 36. вели да ће боље место добити бољи учитељи, са јачом спремом и већим потребама. Може ли то остати да учитељ за то што је бољи, спремнији, буде кажњен, место награђен?! За то што је одличан, што је ваљан и спреман може добити боље место, али га за то министар хоће да казни и да на злехуду повишицу чека равних 6 година, док је његов друг, мање спреман, добија после 4 године. Чудно је начело овога пројекта законског. Признајем ти учитељу да си одличан, да си спреман, дајем ти за то боље место, али те за то кажњавам платом и хоћу да чекаш 6 година за повишицу. Може се рећи: „Па коме је то криво нека иде у село, у место треће класе“. То је лепо. Али, неко мора бити и у местима прве класе, а разуме се, да ће тамо бити вреднији и спремнији, и сад, зар су они криви, што су вредни и спремни, па да их министар кажњава?

Новаковићев закон био је у томе напреднији. Он је свима давао повишице после 4 год. Он је за рђава места одредио годишњи додатак, по коме је досуђено то место, бар му се, због незгода у животу, даје накнада у новцу, а не кажњавају се други, за то што је он у горем месту.

Јучерања седница Народне Скупштине била је нешто живља но што је то случај у последње време. Повод тој живости биле су неке интерпелације, на које је одговорио министар војни. Јуче су помињани у скупштини и бивши краљеви и њихова супруга и њихови рођаци по жени: браћа Луњевица и војвода Луњевица.

При дебати о враћању одела, које је подунавски округ начинио за своје резервисте а министарство војно га узело и дало другима те су га они […], Алекса Жујовић бранећи министра рече: „Као што су све однели Милан, Александар и њихови чанколизи, тако су однели и упропастили и ово одело. Него држава да увати те пацове, што су изгризли одело па да га наплати од њиховога имања“

У дебати о подизању неподигнуте паланачке касарне, између осталога рече посланик А. Ратарац: „Та касарна и није потребна у Паланци; њу је требало подићи тамо за то, да би командир Луњевица имао око себе топове и свиту. Њен брат је тамо хранио своје развратне страсти. Надао се је да ће бити јасенички зет те је подизао углед тој српској Пешти лумпујући и банчећи по овој. Тамошњи домаћини морали су закључавати своју женску децу, да би их спасли од „њенога брата а становници и околни сељани и данас још причају, како је такозвани луњевица, син војводе Луњевице бљувао изјутра пред каваном!“

Ту је и посланик Ћосић закукао: „А ко ће народу округа рудничког да плати онај силни новац за „Таковски дворац“ и оне грдне кулуке? Па кад они морају да трпе онда нека трпи и народ округа београдског“ Тако је! Равноправност и слагање свагда и свуда!

На дневном је реду у западним државама. Немачка се поноси што на том путу прва корача. Французи се труде да је стигну. Друге државе такође – нека мање, нека више. Хоће да заштите радника, и фабричког и другог. Да га заштите од сувишног рада, и од болести, и од гладовања у старости, и од несреће и штете по здравље у радионици. У Француској енергични Комб спрема велике законске пројекте о томе, али се многи боје да ће наћи јак отпор код конзервативнијих елемената у скупштини, и да ће предлог пропасти. У Немачкој, благоглаголиви Билов такође обећава, да ће изнети у Скупштини знатне допуне закона о заштити радника. А он ће са својим предлогом добро проћи. Њега ће баш конзервативци помоћи: боји се, веле, ћифтарија социјалнога покрета, па гледа да утиша радника, да му колико-толико смањи беду и невољу.

Као што видите, разни су узроци који покрећу владе и скупштинске већине на тај посао. Мене се то, међутим, ништа не тиче. Главно ми је да се штогод за тај свет учини. Још је главније, да се код нас учини. Јер ето погледајте само како наш радник стоји. Упоредите га са чиновником. За будућег чиновника држава се стара још од раног му детињства. Док је у школи, она се брине да има здраву учионицу, да се не претрпа радом, да добије, ако је сиромах, и одело и средства за учење и добро васпитање. А кад изађе из школе, кад постане чиновник, он има добру радионицу, има одређено „канцеларијско време“ (које није сувише велико, је л’ те?), осигуран је и у болести, и у старости, осигурана му је породица после његове смрти. А радник? Шегрт, калфа, занатлија? Његова је радионица често, врло често мрачна, тескобна, влажна – нико се не стара да буде здрава. Он ради по цео дан, често и пре зоре и дубоко у ноћ – нико се не сећа, да законом одреди колико се сати највише сме упрегнути у рад. Он на раду може осакатити, може постати за рад потпуно неспособан – нико се не чуди, што онда мора у прошњу. Он може комотно удисати и силну прашину и још силније отрове – нико се не пита, може ли без тога бити, могу ли се та прашина и тај отров уклонити из радионице, те радник да не пропада. Он може боловати колико му драго – нико се не буни што ће за то време гладовати. И у таквим приликама живи од детињства још, а кад остари и изнемогне, онда га опет нико не пита како се хлебом храни. То јест ако остари. Ако још као блед, испијен скрофулозан дечко не подлегне каквој било болести. Ако га судба сачува не само свих других недаћа него и најљућег његовог непријатеља – јектике.

Немојте мислити, да ја нешто замерам држави што је свог чиновника осигурала колико је могла. Не. Тако и треба да буде. Ако га не осигура, никад доброг чиновника неће ни имати. Али време је, да се и за радничку сиротињу што учини. Да и радника једаред видимо ведрија лица. Да се не бринемо за његово здравље. Да му осигурамо одмор и сан. Да га ослободимо страха од гладовања у болести и старости.

Тај посао има да изврши Народна Скупштина. Она се досад сетила само радника у повлашћеним фабрикама. Остали радници сами су се довијали да се ослободе по које од тих невоља. Оснивали су фондове за помагање у болести. Имају и по који пензиони фонд. Употребљавали су и принудна средства, да се ослободе рада од 18 сати на дан. Али то све није довољно. Законом се сва та питања морају решити.

⁂

Један посланик говорио је пре кратког времена у нашој Народној Скупштини о радничком питању. Доказивао је, како раднички свет у Србији дивно живи, како свега има у изобиљу и како васцелог живота само благује. Тај господин, који је тако говорио, зове се Ђорђе Генчић. Говорио је, а не зна, да у Србији већ и на селу има такве беде, као и међу фабричким радницима у индустријским земљама. Не зна, да ми имамо рудника, фабрика и да у тим рудницима и фабрикама раде радници, о којима одиста нико не води бриге ни рачуна. Не зна, да имамо малих занатлија, чији је положај још гори но положај правих радника, да имамо шегрта, деце, жена, девојака, чија је судбина исто тако страшна, као и у земљама, где има милиона радника. Тамо им закон бар пружа извесна права, кад остаре, за рад онеспособе или кад им се деси каква несрећа. Код нас имају само право да умру. То је све.

Господин Генчић био је у Србији министар и свакако је уверен, да ће опет бити. Он је и посланик – а док таквих има министара и посланика, дотле ће и радници наши остати у истој беди, у којој су данас.

Писмо једнога сеоског учитеља

Чланом 16. пројекта закона о народним школама одређено је, да у школску благајну поред осталих прихода улази „две трећине прихода од школске градине и школског винограда, који обрађује учитељ са ђацима.“ Ко познаје живот учитеља на селу, тај ће се и рукама и ногама крстити и чудити, коме паде та мисао на памет. За њих ми не бисмо ни писали ово, али ко не зна живот нашег учитеља у селу, као што га министар не зна, морамо да рекнемо неколико речи.

До сада, па и у време највећих реакција школско земљиште обрађивао је учитељ и користио се плодовима са тога земљишта за свој труд. До сада (па и у време највећих реакција) учитељи су обрађивали школске баште и тиме давали пример својим сељанима, а од министарства награђивани за тај рад новчаном наградом.

До сада (па и у време најцрњих реакција) учитељи су, на школском земљишту, поред својих школа подизали винограде и тиме упућивали и ученике и своју околину у томе послу, бивали награђивани за тај рад од министарства, а никоме не паде на ум, да су учитељи наполичари, да то није њихова земља коју обрађују но општинска, ми да су дужни дати општини две трећине од тога, да раде дакле „на трећу пару.“ Срећом, Државни Савет, који познаје живот наших школа, баш као и министар свео је то од 2/3, на половину и направио учитеље наполичарима. Благо вама српски учитељи!

И замислите ви сад овакву једну слику:

Засадио учитељ градину. Треба му за ручак мало лука, кромпира или зелени и пође да то из градине донесе. Али, тамо се испречио општински председник, или кмет, ћата или биров или ма који, кога „општина“ постави, да пази да учитељ не дигне берићет. И онај ти тек разглави вилице:

— Е, чекај учо, да ја узмем два пут толико колико ти (по министровом) или колико и ти (по саветском). Што је учитељ куповао семе, мучио се и радио, то ништа. „Општинска“ је земља.

Или друга једна слика:

Учитељ засадио и однеговао поред школе дивни виноград о свом трошку, о свом руху и круху, а тога има доста и у томе су наши вредни учитељи показали доста велика успеха, И замислите сад, виноград родио, дивно грожђе, а учитељ, не сме да откине грозд, пошто чува чувар кога општина поставља „да уча не поје грожђе.“

Има у пројекту и горих ствари и „Политика“ ће их радо доносити.