Политика 1904

Категорија: Политика

  • Србија и Пијемонт

    Званична изјава руског посланства у Софији. — Аустрија сама себи ископала гроб. — 1859 и 1914 година

    Невероватне клевете којима немачко-аустријска штампа хоће да окриви Русију за европски рат, изазвале су најзад и званичне руске кругове да кажу своју реч.

    Чак и званична тела, немачка и аустро-угарска посланства на страни, потрудила су се да званичним комуникејима обману свет. Тим поводом руско посланство у Софији дало је овај комунике.

    „Владе Немачка и Аустро-Угарска, пошто су објавило рат Русији, потрудиле су се, у неколико прокламација и комуникеа, да на свој начин протумаче улогу и намере Русије уочи рата као и да свале на Русију одговорност за европски судар.“

    То тумачење, чији је циљ био да раздражи становништво Немачке и Аустро-Угарске дошло је до знања и бугарском народу не само преко телеграма из Берлина, Беча и Пеште него и преко званичног комуникеја једнога од заинтересованих посланстава. Не желећи да улази у спор, руско царско посланство ипак сматра за дужност изјавити, да је улога Русије у последњим догађајима била оваква:

    У току последњих сто година Русија је водила неколико ратова и сваки од тих ратова имао је за последицу ослобођење једног хришћанског народа на Балкану.

    Данас Русија почиње један нов рат који има за циљ да обезбеди политичко, морално и економско ослобођење свих малих европских државица. У борби за ту цељ, са Русијом су се ујединиле све велике цивилизоване силе и свим великодушни умови целога света.

    Тројни Споразум образован је са идејом да се угуши принцип грубе силе коју је данашње Германство хтело уздићи на степен догме. Споразум је желео, да ту своју цељ постигне мирним средствима. На несрећу Споразум није у томе успео поред свег духа помирљивости коју је уносио у сваки свој поступак.

    Десетог јула 1914. године, фатални датум — Аустро-Угарска је поново учинила гест, са којим је тако зло прошла 1859. године кад је бечки кабинет „напуштајући своје беспримерно дуго стрпљење“ управио Пијемонту један ултиматум у коме га је третирао исто онако као данас Србију — као уточиште револуционара и политичких убица, као огњиште тајних сепаристичких интрига у Ломбардији и Венецији (данас су као Босна и Херцеговина).

    Тако исто као сада Србију, Аустрија је онда позивала Пијемонт да у року од три дана распусти своју војску. У противном случају, Аустрија је решила да ће достојно казнити пијемонтску бестидност и да ће разорити то гнездо фанатичних непријатеља европскога мира.

    И зна се шта је дошло: Пијемонт је одбацио аустријски ултиматум; објављен је рат; умешала се Француска као слабијега и Италија је извела своје уједињење.

    Ни једна од трију сила Европскога Споразума није желела рат, јер је свака од њих располагала свима изворима потребним да се развија и напредује у миру по свима гранама људске радиности. Али ни једна од њих није могла мирно гледати, како ће се вршити „егзекуција“ једног малог народа, јер би после тога несумњиво дошла „егзекуција“ и других суседних малих државица.

    Јер то би било враћање у варварства Средњега века. То би било за сваку од споразумних великих сила одрицање од њених традиција, од њене прошлости, од њених идеала. Зато су све три одговориле сложно на провокацију и бациле су на коцку животе десет милиона својих синова. Беспристрасна историја и заинтересовани народи без сумње ће одати правду побудама којима се руководи Тројни Споразум.

    Германски народи ће несумњиво такође признати своје садашње заблуде. А Немачка и Аустро-Угарска могу представљати свету догађаје како код желе — било да их увеличавају било да их изопачавају. Али то неће изменити исход рата“.

  • У Софији

    Влада сматра да је крунско веће непотребно

    Софија, 7. августа.

    Издано је полузванично саопштење, у коме се каже, да међународна ситуација не задаје Бугарској нимало страха од какве непосредне опасности.

    Са тог разлога Председник Министарског Савета није тражио од краља да сазове Крунин Савет, који су захтевали шефови опозиције.

  • Неутрални

    Бугарска влада брани провоз транспорта за Србију

    Полузванични румунски „Виторул“ има телеграм из Софије, да је тамошњи руски посланик г. Савински посетио министра председника Радославова и питао га, да ли бугарска влада даје пристанак, да се железницом од Варне до Цариброда превезу извесни транспорти који се шаљу из Русије у Србију.

    Радославов је, како се у телеграму тврди, одговорио Савинскоме, да жали што не може дати пристанак владе за тај провоз пошто Бугарска жели да сачува најстрожију неутралност.

    Због тога ће ови транспорти, закључује се, по свој прилици доћи Дунавом.

  • Влада у Крагујевцу

    Министарске седнице и саветовања у старој српској престоници

    (Извештај „Политици“).

    Крагујевац, 6. августа.

    Сви министри, изузимајући г. др. Пачуа, допутовали су у Крагујевац где ће се задржати неколико дана.

    Како сазнајемо, питање о премештају владе из Ниша у Крагујевац није још коначно решено.

  • Државни Савет

    Највиши административни суд у Крушевцу

    (Извештај „Политици“).

    Крушевац, 6. августа.

    Према наредби из Ниша, овде је уређено све што је потребно за рад Државног Савета који ће овде држати своје седнице.

    Државни Савет почеће заседавати кроз дан два.

  • Руку под руку

    Генадијен и помиловани разбојници Сандански и Комп

    (Извештај „Политици“)

    Софија, 5. августа:

    Бивши министар спољних послова Генадејев, који је ономад амнестиран заједно са осталим стамбуловистичким министрима, имао је дугу конференцију са Јаном Санданским и осталим пре два дана амнестираним разбојницима.

    На тој конференцији, сем њих двојице, учествовали су: Бујнов, Паница, Чудомир, Кантарџијев и још двојица бивших министара.

    Међу амнестираним учесницима конференције расправљало се о новој заједничкој акцији.

  • Гроф Голуховски

    Једном француском новинару, који се бавио неколико дана у Бечу тражећи ту од разних политичких личности обавештења о приликама на Балкану, саопштио је гроф Голуховски, код кога је такође био, врло важне ствари, које морају заинтересовати све балканске народе, а па првом месту нас Србе. Он му је казао најпре све оно што годинама већ слушамо из свију званичних извора бечких: да је стање на Балкану врло замршено, али ипак не толико, колико се обично мисли; да је руско-аустријски споразум чвршћи но икада и да у њему лежи највећа гарантија за одржање мира; да ће се заједничком акцијом великих сила реформе у Маћедонији сигурно моћи изнести и т. д. и т. д. Али је гроф Голуховски, после свега тога што нам је и од пре већ било познато као официелно мишљење аустријске дипломације, казао још нешто: да ће аустријска влада, опет у споразуму с руском, ако Турска не хтедне или не могадне увести прописане јој реформе, предузети насилне мере и натерати је да реформе уведе.

    Гроф Голуховски на жалост није казао какве би те насилне мере биле, које он мисли да предузима. Очевидно је, да оне могу бити врло различите. Једна маринска демонстрација у турским важнијим пристаништима била би на пример врло енергична мера, која би на Турке направила трајан ефект, али је више но сигурно, да аустријска влада на то и не помишља. Њој би се много пише допало, да ту пресију на Турску изврши на суву и извесно би већ то давно и учинила, кад би била сигурна, да ће јој све остале силе дати свој пристанак на то.

    У томе у осталом и лежи чвор целог питања. Откако је започео руско-јапански рат питање о реформама у Маћедонији постепено све се више отима из руку руско-аустријских, које су, као најзаинтерсованије, првобитно једине имале да га решавају, па се преноси на ове велике силе. Нарочито су Енглеска и Италија енергичне у томе. Са нашег, чисто српског гледишта и боље је, што је тако дошло. Покрај најбоље воље, да продужи започети рад, Русија ипак то не може за сада, или бар не може у оноликој мери колико би ипак чинила, да није заплетена у рат. Аустрија би на тај начин, кад се друге силе не би мешале, остала тако рећи једини господар ситуације на Балкану, а то је оно, чега се ми највише треба да плашимо.

    Нико још не зна каквих све тачака има у руско-аустријском споразуму. Је ли Русија, за сваку евентуалност, само да би обезбедила, неутралност Аустрије, учинила па нашу штету какве уступке Аустрији у Мирцштегу или не, то се за данас не може да каже. Али она завијена изјава грофа Голуховског, која можда није ништа друго, до гола претња, ипак треба да нам је стално пред очима. Баш и да је неоснована претња, изречена онако у ветар, она ипак представља опасност по нас.

  • Краљ Србије или Краљ Српски?

    Један пријатељ нашега листа пише нам: Неки дан била је белешка у вашем листу како на новим новцима који ће се ковати треба да буде натпис Краљ Српски као што је било на новцима краља Милана, а не Краљ Србије, као што је било на новцима краља Александра. Сутрадан један београдски лист донео је белешку у којој тврди да је Аустрија као услов да призна Србију за краљевину истакла захтев да титула српског владаоца буде краљ Србије а не краљ српски, те да према томе на новим новцима мора бити натпис: Краљ Србије а не Краљ Српски.

    Без обзира на то да ли је ово истина и да ли би Аустрија имала права да тражи од српске владе да на српским новцима стави натпис Краљ Србије а не Краљ Српски — ја мислим да је назив Краљ Србије и тачнији и правилнији него Краљ Српски.

    Српски владалац краљ је једнога дела српских земаља који је формисан у засебну, независну државу, која се зове Српска краљевина или Србија. Краљ Петар је дакле краљ једног дела српских земаља који се налази у Србији. Али ван српске Краљевине, ван Србије има српског народа и у другим покрајинама којима владају страни владаоци. Назвати краља Србије краљем српским значило би идентификовати Србију и Српство. То никако не смемо, никако не смемо учинити. Назив Краљ Србије показује да је краљ Петар владалац само онога дела српског народа који станује у Краљевини Србији, а и ван Краљевине Србије у другим државама има Срба. Краљ Петар је дакле сада само краљ Србије а краљ српски биће кад се уједине у једну државу и остале српске земље.

    Аустрија је дакле својим захтевом и нехотице тачно и прецизно истакла да је српски краљ владалац смо једнога дела српског народа. Стога ја држим да титула српскога владаоца и натпис на новцима треба да остане: „Краљ Србије“.

  • Радикали на прелому

    Под насловом „Два страха“ дала нам је „Самоуправа“ јуче чланак, који не треба неопажено да прође. Садржина његова врло је проста и лако разумљива: наше политичке странке нису увек радиле по својим принципима: једне су се руководиле само жељама владаочевим и радиле све што он од њих захтева, друге су напротив само гледале да се допадну народу и ласкале само жељама, ћудима и захтевима његовим. Неки су се бојали, да се не замере владаоцу, други да се не замере народу. Ето то су та два страха, о којима нам јуче владин орган на уводном месту говори.

    Карактеристична појава, која се могла предвидети и на коју смо ми указали прстом још приликом последње министарске кризе. За радикале је дошло време, да се политички среде. Оно што их је до сада међусобно везивало, нису били толико тачно обележени принципи већ више заједничка тежња за сузбијање старије струје, која се у свом политичком држању руководила једино жељом да угоди владаоцу. Сад је те струје нестало, те је отуда нестало и узајамних веза међу радикалима. Оно што их је до јуче раздвајало тек сад избија на површину; отпадање, пречишћавање и сређивање мора сада да се изврши на позитивним основицама, а не на негативним, као што је то до сад било.

    Владин орган јуче је енергично устао против оног дела радикалне странке, који жртвује праве, стварне интересе земаљске неумесној жељи да се допадне народу. „Народни представници“, вели „Самоуправа“, „треба да имају на уму, да ли је једна ствар корисна за народ, а не да ли се она њему допада! Ако су они уверени, да ће такав рад побољшати садашњост и створити поуздан основ за бољу будућност, они су дужни да је одлучно прихвате, па макар њихова лична популарност пропала не само за тај тренутак, него и за увек.“

    Противници данашње владе могли би да кажу, да су исто то, чак можда и истим речима, говорили код нас они, који су увек били најревносније присталице свију личних режима. И ти су људи увек говорили, да они раде само оно, што је корисно по земљу и народ, без обзира да ли ће се то народу допасти или не. Цело је сад питање само у томе је ли све то што се тако ради против жеље народне одиста и корисно или није. А који ћете критериум за то узети?

    Ко каже, да нешто може бити корисно по народ, а ипак се не допадати народу, признаје, да народ није политички зрео. То је неоспорно; никаква уображавања и објашњења ту онда више не помажу. „Самоуправа“ тим својим тврђењем дефинитивно раскида с оном старом, првом „Самоуправом“, с којом је сада само име и ништа друго везује. Не замарамо јој ми ни најмање на том преображају; то је можда само један корак унапред, а не уназад, као што, ваљда некима изгледа. Али исто тако не замерамо ни оним другим радикалима, који нису више око „Самоуправе“. Они су, остајући на оном становишту старе „Самоуправе“ остали верни првом оном радикалном програму, који је био створен за агитацију. А и таквих треба да буде, баш у интересу народном.

    Дефинитиван расцеп између те две радикалне струје, сад је само питање времена. Неће дуго потрајати, па ћемо имати две сасвим засебне странке, нарочито ако се нађу погодни људи, да их организују и поведу. Биће огорчене борбе између њих две, као увек, кад се браћа позавађају и потуку. Али то све ништа не мари; то само показује, колико је тачна она стара истина, да у свакој уставној земљи мора бити борбе, да мора увек бити људи који више траже од других, који неће то да даду. Данашњи конзервативци били су јуче прогресисти; данашњи прогресисти биће сутра конзервативци и тако даље, редом.

    Тако је свуда увек било, тако ће бити и код нас.

  • Гарибарлдијев проглас

    Рићоти Гарибалди упутио нам је овај проглас, молећи нас, да га у „Политици“ оштампамо.

    Словенима Балканског Полуострва

    У овом часу, када су ваша руска браћа заплетена у рат, који ће можда бити дуготрајан, мучан и заморан, онај који не мисли добра вама, јужним Словенима, спрема се да изврши свој програм територијалних окупација и разнарођења, који ће увек уништити вашу народност и погерманити вас.

    Пробудите се и сложите се!

    Само у слози наћи ћете спаса, те ћете, заједно са осталим народима, којима је такође у интересу да спрече пангерманску поплаву Балкана, моћи подићи непрелазан насип бесној немачкој прождрљивости.

    Не могући за сада ништа друго, позивам вас да пошаљете своје најугледније људе као своје заступнике на конгрес што ће се одржати у другој половини овога месеца у Мљецима, да решава о начину како би се могла уклонити страшна пангерманска опасност.

    Као представник велике народне федерације „Pro Italia irridenta“ позивам све балканске словенске патриоте, које су вољне радити на овом светом пољу, да ступе са мном у саобраћај.

    Молим сву родољубиву словенску штампу, да штампа овај мој проглас.

    Срдачни поздрав свима јужним Словенима.

    — Рим, 19. фебруар 1904. — Виа Форо Трајано 25 — Рићоти Гарибалди