Категорија: Страна политика

Тек данас је познат тачан текст ноте коју је пре три дана министар спољних послова североамеричких држава, Хај, упутио америчким дипломатским заступницима код Великих Сила. Та нота од речи по речи гласи овако: „Изволите изразити живу жељу Сједињених Североамеричких Држава да за време војничких операција између Русије и Јапана, обе ратне странке респектују сва средства за одржање административног јединства Кине но њене неутралности, и да се позорница непријатељстава по могућству локализује и ограничи, да би се на тај начин избегло свако дражење Кинеза и да би се што мање штете нанело светској трговини и светском саобраћају.“ Ова је нота изазвала јак утисак у дипломатским круговима нарочито на берзи. Сасвим је природно да се, у оваквим приликама, постави питање шта је то нагнало Сједињене Државе да у овоме питању себе ангажују и да ангажују друге. То треба објаснити зато да би се могао оценити значај овога акта. Пре свега нема ни једне силе која не жели да штета коју светски саобраћај трпи од руско-јапанскога рата, буде што мања. Сама Кина је, међутим, још пре но што су непријатељства отпочела објавила своју намеру да ће се за све време рата држати неутрално. Кинеска влада је то већ прекјуче и званично публиковала. Тешкоћу задаје „административно јединство Кине.“ Шта је вашингтонски кабинет разумео под тим административним јединством? Изгледа да ова нејасна формула не значи ништа друго него право Кине да и даље управља собом. Ту, дакле не би било ништа ново да није Манџурије. Доиста може се применити да је Манџурија Кинеска и она не може остати неутрална јер су тамо Руси и могу доћи још и Јапанци и баш у Манџурији може и доћи до одсудне битке. Али ствари стоје овако. Стање које сада влада у Манџурији није ниједна сила, ни Русија, ни Кина, сматрала као повреду суверености Кине; још мање као повреду њеног административног јединства. Енглеско-јапански уговор од 1902. који је закључен зато да се на Далеком Истоку одржи status quo, потписан је после руске окупације Манџурије. Дакле, с међународног гледишта положај остаје исти, и она завијена америчка нота по свој прилици неће изазвати никакве заплете.

Досадашњи јапански заступник на рускоме двору, посланик Курино, разговарао је са сарадником једног берлинског листа. Том приликом је он изјавио да „Јапан не намерава да истера Русију из Манџурије. Напротив! Њему је стало до тога да се у Манџурији одржи status quo, политика отворених врата. Али околности су биле такве да би се касније морало доћи до сукоба и неспоразума тако, да би тамо најзад прилике за све заинтересоване силе постале несносне. То смо хтели да спречимо, и ми смо хтели преговорима да утврдимо наша узајамна права. На жалост, својим напорима ми нисмо могли то постићи, преговори су се морали прекинути, јер је сваки споразум изгледао немогућ. Тако је дошло до рата, који ми не само нисмо желели, него који смо директно хтели да отклонимо. Сад се већ бије бој. Како ће рат да се сврши не може се предвидети. У сваком случају он ће учинити да се манџурско питање дефинитивно уреди и да се наши међусобни интереси у Манџурији и Кореји коначно утврде“. Ако су речи јапанског посланика тачно забележене, онда настаје питање да ли је било потребно проливање крви кад Јапанцима није стаде до тога да Русе истисну из Манџурије, и зар се није ипак могло преговорима доћи до споразума о положају обе царевине у Манџурији и Кореји. Даље је питање, да ли је Јапан имао добре саветнике кад се он за тако што изложио евентуалним тешким поразима и ставио на коцку свој углед у Источној Азији. Ова питања која су се постављала пре почетка рата сад се опет намећу. Али свакако се из посланикових речи јасно види да би Јапанци били задовољни кад би, после једног успеха (по њиховом мишљењу), могли закључити мир. Јапанци хоће, како они веле, само слободу трговине. Али Руси знају врло добро да Јапанци не мисле само на трговину са Манџуријом, него и на трговину у Манџурији. Они би у том случају хтели и један део исељавања да скрену тамо, а то је баш оно што Руси не даду. Још више пада у очи што су Јапанци за један тако ограничен програм извлачили мач, и врло је интересантно шта Јапанци мисле о себи, кад су веровали да ће с џиновским непријатељем лако изаћи на крај.

И код њих, изгледа, да је већ наступила једна душевна депресија. Она се види не само из Куринове изјаве него и из расположења самих Јапанаца у Токију, после првог успеха кад су изненада, мучки, без објаве рата, напали руску флоту. Они су нешто мало оштетили две три руске лађе и преко својих јавних и тајних савезника раструбили по свету као победу. Али коректуре тек сад стижу. Из њих се види да је Јапан скупо платио препад на руске лађе. Има још једна околност. Руси и сами знају да на Далеком Истоку немају довољно флоте. Али им она тамо и не треба. Рат на мору тамо је само увод и припрема; јапанска флота тамо нема ништа друго да ради него да преноси војску и да прати војне транспорте на бојно поље. Одсудна битка неће ни бити на води, него на суву; топови ће рећи своју последњу реч у корејским брдима и на снежним манџурским пољима. А Јапанци већ предвиђају исход ове велике драме; они тек сада виде свога силног непријатеља. И они се већ повлаче испред силних таласа који иду из Русије.

Наименовање двојице цивилних агената, једнога ђенерала и четири страних пуковника које плаћају Велике Силе је извесно једна озбиљна ствар за Турску. Она зна шта то значи: али губитак Маћедоније иди само номинално султаново суверенство над овим делом отоманске царевине. Већ су сви на окупу и ђенерал де Ђорђис, будући командант жандармерије, и руски цивилни агенат Демерик, и аустријски, Милер, и руски, аустријски, немачки, енглеска и француски официри. Они држе седнице од чијих резултата зависи будућа организација жандармерије у косовском, битољском и солунском вилајету. Требаће још четрдесет до педесет официра и сто педесет до двеста. подофицира (које ће плаћати Турска) да ба се обезбедила жандармериска и полициска служба у поменутим вилајетима.

Реформна комисија је састављена и држала је већ пет седница под председништвом ђенерала де Ћорђиса, који је постао и турским дивизионим ђенералом И сад настаје ера бескрајних дискусија између Порте и реформних сила, Русије и Аустро-Угарске, јер треба успоставити надлежност страних делегата, а нарочито унапред регулисати односе између цивилних агената Демерика и Милера, с једне стране, и генералног инспектора, Хилми паше, с друге стране. Према свему овоме што је досад урађено, општи је утисак врло песимистички. Реформни турски комесари, Тефик паша, Зеки паша и Кара-Теодори паша употребљавају сва средства против одредаба којима би се смањио привидни ауторитет султанов у реформним вилајетима. На то их подстрекава Јилдиз и султанова околина. И колико ће трајати ове дискусије? Ко зна, можда ћемо дочекати пролеће а оне се неће завршити, и програм реформних сила неће добити никакав опипљив облик. И тако ће маћедонски револуционари опет имати једно јако морално оружје. Маћедонски ће устанак, врло вероватно, опет букнути, а онда настаје опасност од једног рата између Турске и Бугарске, које још не престају са међусобним окривљавањима. Треба дакле радити брзо, одузети сваки изговор агитаторима и дати Маћедонцима што потпунију идеју о томе шта Маћедонија има да буде под новим режимом. Али Турска не иде овим путем, поред свих искрених усиљавања из Петрограда, и све се јасније образује утисак да ће бити већ касно зауставити догађаје у балканској атмосфери, које је једино зима прекинула. Комитети имају шесет хиљада пушака; двадесет хиљада је у рукама турских власти, а четрдесет хиљада пушака је још сакривено у Маћедонији. Ово не предсказује мир. Има још једна опасност. То је ненормално стање у Бугарској. Бугарска и Турска већ нам дају утисак два непријатељска логора.

Али ипак главна опасност долази од држања саме Порте. Она је почела стару политику; одуговлачења и изигравања. Пре два дана Порта је покушала да осујети постављање ђенерала де Ђорђиса за команданта жандармерије. Она је за то место била изабрала дивизионог ђенерала Мустафа пашу, али је на протест Русије и Аустро-Угарске одустала од тога наименовања и обећала да ће изабрати друго лице. У дипломатским се круговима надају да ће Порта уопште одустати од тога наименовања и да ће фактичку команду предати ђенералу де Ђорђису. Порта би међутим, хтела де Ђорђису дати само инспекторат над жандармеријом. Још треба додати финансиске тешкоће на које Порта већ наилази при исплати страних официра и које у будућности могу бивати само веће, па да добијемо неутешну слику страховито несноснога стања у Старој Србији и Маћедонији.

И тако су сви изгледи да ће се преговори отегнути у бескрајност. Али зима се неће у бескрајност да отегне и пролеће иде. Али пролећна ласта неће донети гранчицу мира маћедонском становништву; тамо ће постати нова брда од гробова, и Европа ће још једном претрпети страховито понижење: да у почетку двадесетог века, који називају просвећеним, није могла читавом једном народу успоставити ни најелементарније право, право на живот.

Држање Великих Сила према руско-јапанскоме рату добило је свој одређен облик. До јуче су већ све Велике Силе и Уједињене Северо-америчке Државе и Кина публиковале званична саопштења да ће се према руско-јапанскоме рату држати неутрално. Опасност од једног општег рата била је врло велика јер на Крајњем Истоку све силе имају знатне интересе и све су међу собом везане разним савезима и споразумима.

Јапан је изненада прекинуо проговоре, пре но што је исцрпео сва мирољубива средства за решење сукоба. Можда би, у начелу, тешко било логично дезавуисати јапанску акцију, кад би њен мотив у истини био одржање интегритета кинескога царства. Доиста, Јапанци се после рата од 1894. нису могли користити својим победама. Велике Силе су биле нашле да је у оном тренутку требало респектовати целокупност кинеске територије. Требало би само једна сила да приграби ма који део небескога царства, па да наступи општи грабеж кинеских области. Због тога су силе ових последњих година и морале да угушује своје амбиције које би иначе могле изазвати врло опасне заплете са недогледним последицама. Због тога су се оне 1900. године споразумеле да се ниједна од њих не користи кинеским немирима и да стога ниједна од њих не може окупирати никакву кинеску област. Доиста, пошто се успоставио мир, европска је војска изашла из Кине само је Русија своју војску задржала у Манџурији. Она ју је чак сваким даном повећавала. Кина је, на подстрекавање Енглеске и Јапана, протестовала против тога, али су Руси одговорили, да они пре свега морају чувати своје интересе и заштитити велику сибирску железницу. Они су, међутим, двапут обећали да изађу из Манџурије али под условима на које Кина, опет подбадана са стране, није пристала. И тако је на Крајњем Истоку искрсао сукоб руских интереса са интересима јапанским. Русија није хтела нити је могла да попусти. Почетак и крај сибирске железнице и економски утицај Русије на Далеком Истоку морају имати стабилне ослонце.

И питање је само да ли и колико признавање целокупности небеснога царства везује остале силе у овоме сукобу. Јапан полази у рат што Русија неће да призна суверенство Кине у Манџурији и што војна окупација ове провинције прети јапанскоме утицају у Кореји. Пре две године је, међутим, закључен енглеско-јапански савез, чији је циљ да се гарантује независност Кореје и Кине, и који је, очевидно, био управљен против руских интереса на Далеком Истоку.

У овом тренутку изгледа да се ниједна сила није, бар привидно, солидарисала с Јапаном да сада протестује против руске окупације, и по свој прилици ће се овај сукоб локализовати и расправити само између Јапана и Русије, без ичије интервенције. Била је бојазан да Енглези отворено не пређу на страну свога савезника, али она није довољно основана. Чл. 2. Уговора између Енглеске и Јапана гласи: „Ако Велика Британија или Јапан, у одбрани својих респективних интереса, зарати са којом другом силом, онда ће се друга висока уговорна страна држати строго неутрално и трудиће се да спречи остале силе од учешћа у непријатељству против свога савезника“. Овај текст сасвим јасно дефинише улогу Енглеске у руско-јапанскоме рату: да спречи друге силе од учешћа у рату против Јапана. Ако друга каква сила отпочне играти ту улогу, само би тада, Јапан имао право да апелује на помоћ свога савезника: „Ако у поменутоме случају, стоји у чл. 3 енглеско-јапанског уговора, једна или више других сила узму учешће у непријатељствима против поменутога савезника, друга уговорна страна притећи ће му у помоћ, и заједнички ће ратовати с њим и у заједничкоме споразуму закључиће мир“.

Русија је за последњих тридесет година тако сјајно напредовала, да је она данас окружена све самим непријатељима. Сви европски листови, изузев француских, ликују због неколико незнатних јапанских успеха који се не могу ни назвати победама. Јапанце су мучки, изненада, без објаве рата, напали Русе и оштетили им неколико крстарица. Европска штампа није могла да сакрије своју дивљу радост, поред свега тога што су Јапанци повредили најелементарнија начела међународнога права. Али европски народи још увек тако ниско стоје, да ће међународни принципи још дуго чекати на своју санкцију.

Али није ту у питању успех Јапанаца. У питању је престиж Русије, супремација словенске расе. Исход руско-јапанскога рата неће се решити на мору. Одсудна ће се битка бити на суву и она ће бити одлучна. А ту већ знате какви су изгледи Јапанаца.

Али све то ништа не смета на пример бечкој „Новој Слободној Преси“ да свој данашњи уводни чланак почне фразом: „Цео свет данас стоји под утиском вести о успесима Јапанаца код Порт-Артура и Чемулпа.

Улога енглеске дипломатије у руско-јапанском сукобу сваким даном постаје јаснија поред свих њених мирољубивих уверавања. Пре три дана изашла су документа о енглеској експедицији у Тибету. Из њих се види да је енглеска влада, поводом изванредног изасланства Далај Ламе рускоме цару, изјавила у Петрограду и Пекингу да не може остати равнодушни посматрач, ако се у Тибету измене садашњи односи. Индијска је влада известила 8. јануара 1903. енглеску владу да је конференција, за коју треба да узме иницијативу Велика Британија, једини пут да се избегне опасност. Њу би требало одржати у Ласи, у присуству тибетске владе. Индијска је влада још изложила да се преговори не треба да ограниче само на постављање границе према Сикуну, него се том приликом мора расправити цело питање о односима између Велике Британије и Тибета и у Ласи се мора поставити стални енглески заступник. После оваке акције енглеске владе излази, 2. фебруара 1903, руски меморандум. У њему руска влада саопштава да ће Русија, због понашања Енглеске, можда бити приморана да предузме кораке за заштиту својих интереса. На то је енглески министар спољних послова, лорд Ленсдаун саопштио рускоме амбасадору да ће Енглеска, ако Русија предузме ма какву акцију бити принуђена да се лати потребних мера. Док је трајала ова измена мисли, Енглези нису слали никакву експедицију у Ласу. Неколико недеља касније руски амбасадор шаље ноту лорду Ленсдауну у којој се каже да Русија, поред свега тога што не жели да се меша у Тибету, не може нипошто допустити да се тамошњи status quo замени. Свака таква измена приморала би Русију да заштити своје интересе у Азији. На то је лорд Ленсдаун одговорио да Велика Британија мора настојавати на томе да Тибет испуњује своје уговорне дужности.

После свега овога, енглеска влада пошље једну експедицију против Тибета. Руски амбасадор у Лондону, гроф Бенкендорф, учини због тога озбиљне представке код Ленедауа. Овај одговара, да му врло чудновато изгледа да оваке приговоре чини једна сила која се у целом свету никад није устезала да упада у права својих суседа, кад год јој се чини да то захтевају околности. Кад руска влада има право да се жали на Енглеску што предузима кораке против Тибета упадом у њихову област, онда какав би разговор, пита Ленсдаун, имала право Енглеска да води због руских упала у Манџурију, Туркестан и Персију? Сем тога, 13. децембра прошле године, вицекраљ Индије, лорд Керзон, телеграфише енглеској влади да се, према извештају пуковника Ченгстенда, у Тибет увози руско оружје и да се Тибетанци много ослањају на руска обећања.

Из овога се види да су и између Русије и Енглеске врло затегнути односи, јер Тибет води Русе у Индију, бисер енглеских колонија. После овога постаје све јасније да је руско-јапански рат у ствари једна страховита борба руских и енглеских интереса у Азији. Нису само Манџурија, Маћедонија и Мароко црне тачке на континенту Старога Света. И Тибет је једна црна тачка о којој ми нисмо ни слутили да ће посредно, у крајњој анализа, утицати да Маћедонско питање уђе у једну нову можда одсудну фазу.

Као што се из телеграма види, Јапанци су отпочели непријатељства без објаве рата, самим тим што су прекинули дипломатске односе. Сад је већ позната и садржина те историјске ноте коју је јапански посланик у Петрограду, Курино, предао графу Ламедорфу, у суботу 24. фебруара по подне, којом Јапан, са свога гледишта, покушава да оправда неизбежност рата с Русијом.

Нота гласи:

Царска јапанска влада сматра независност и територијалну целокупност корејскога царства као битан услов за мир и безбедност самога Јапана, због чега Јапан не може равнодушно да гледа ма какву акцију која би положај Кореје могла начинити несигурним. Пошто је царска руска влада са неприличним изменама одбила предлоге Јапана који се односе на ову царевину (Кореју), захтеве које царска (јапанска) влада сматра као неопходно потребне да би се одржала независност и обласна целокупност корејскога царства и да би се заштитили интереси Јапана на томе полуострву; пошто је даље царска руска влада одбила да прими ма какве обавезе о обласној целокупности Кине у Манџурији, која је озбиљно угрожена окупацијом манџурских провинција од стране Русије, окупацијом која још траје и поред уговорних обавеза које Русија има према Кини, даље и поред многих уверавања која је Русија дала и осталим силама које тамо имају својих интереса — све је то учинило да царска јапанска влада озбиљно размисли о мерама самоодбране које је она позвана да предузме због одуговлачења преговора, који су просто необјашњиви и због велике активности Русије како на води тако и на суву, што се тешко може довести у склад са скроз мирољубивим намерама.

Царска јапанска влада је приликом преговарања показивала толико умерености да је дала довољно доказа о својим искреним жељама да се из њених односа са царском руском владом искључе сви узроци будућих неспоразума; али пошто поред свих њених напора царска руска влада није дала никаквих изгледа да ће јој изаћи на сусрет; али пошто Русија није пристала на скромне и несебичне предлоге Јапана нити је учинила какве нове предлоге који би могли успоставити трајан мир на Крајњем Истоку, то царској јапанској влади не остаје ништа друго него да садашње залудне преговоре заврши.

Пошто царска јапанска влада удара овим путем, то она задржава себи право да предузима такве независне акције које она сматра да најбоље могу консолидовати и бранити њен угрожени положај и заштитити њена заснована права и легитимне интересе.

Ето ово је та нота јапанске владе, после које су дипломатски односи између ње и руске владе прекинути, и чије су последице недогледне.

СТРАНА ПОЛИТИКА

Пада у очи да су Јапанци прокинули дипломатске односе с Русијом пре него што је руски одговор био предат јапанској влади. То се десило стога што је руски одговор био познат у Токију пре него је он тамо формално предан. Доиста, он је пре тога био саопштен кабинетима у Паризу, Лондону и Вашингтону. Врло вероватно да одговор и Берлину није био непознат. С тога јапанској влади није било тешко сазнати одговор пре него је он и стигао у Токијо. Али не само то. Тек што је он био саопштен у Лондону и Вашингтону, дипломатија ових двеју сила дала се на посао. И, као што знамо, делимично је успела. Њима је, у овом тренутку, Јапан средство противу ње да би Американци и Енглези добили концесије у Кини и Манџурији, а Енглези још да би имали одрешене руке у Тибету. Али сав овај рачун може бити мало рђав.

О садржини рускога одговора зна се толико да је врло мирољубиво састављен и да признаје јапанску надмоћност у Кореји. Само руска влада жели да та надмоћност буде економска а не војничка и да Јапан не подиже утврђења на главним стратешким тачкама корејског мореуза, као што је Мазамфо. У Манџурији руска влада признаје сва стечена права али се она не може узимати никакве обавезе које би је везивале у будућности. Писање руских листова о овоме је сасвим одређено.

Енглеска штампа, међутим, која је тако плодна у проналасцима, већ је била описала неповољан утисак руског одговора у Јапану пре но што је он тамо и био познат. Та је штампа знала и то да ће се јапанско незадовољство само повећати после руских предлога. У овом случају, дакле, енглеска је штампа била боље обавештена о јапанским осећајима него сами Јапанци који су тако нервозно очекивали руски одговор. Питање је можда од неколико сати да ли ће Енглеска и Америка успети да замуте воду, кад је и сам јапански цар, који врло добро зна каквог противника има пред собом, мирољубиво расположен. Хоће ли Микадо, за љубав Енглеској и Америци, на једну карту ставити судбину свог народа. Али ма шта да буде, енглески су листови својим ратоборним писањем против Русије постигли један несумњив резултат. Они су Русима одагнали и последње илузије које су неки од њих имали о могућности какве пријатељске политике с Енглеском. Руси су тек сад увидели да је потребно удвојити напоре да се енглески утицај сузбије на целој линији, како на Далеком Истоку, тако и ни овом нашем Блиском Истоку. Русија ће се врло вероватно кроз кратко време дати на посао и прва ће јој брига бити да појача флоту.

Мирољубиво расположење цара и његовог министра спољних послова није тајна ни за кога. Али због непомирљивог држања Јапана Русија се мирно спрема за све евентуалности. И јавно мишљење о Русији већ је песимистички расположено. То је сасвим природно. Оно се спрема за најгоре са фаталистичким самоодрицањем које карактерише народну душу. Доиста овај рат неће бити популаран и неће изазвати никакво одушевљење, али он ће се водити енергично и завршиће се победом. Финансије царства су сјајне и оне могу руској влади дати сва потребна средства за успешно ратовање. Већ је дванаест година како руски буџет показује вишак. На подлози тих вишака је саграђена и трансибирска железница. У овоме тренутку царска благајна располаже готовином од преко једне милијарде динара, а више од три и по милијарде динара има металнога новца у руској државној благајни. Додајте и томе осам стотина милиона рубаља у злату које су у саобраћају. Витеово финансиско дело засновано је на тако поузданој основи да га један рат с Јапаном не може поколебати.

Јапан, међутим, већ месец дана мобилише своје финансије и већ је успео сакупити преко три стотине милиона јена (седам стотина педесет милиона динара). Али хоће ли се Јапан, пусиран са стране, у последњем тренутку одлучити да се упусти у једну тако опасну авантуру као што је рат с Русијом?

Већ је неколико недеља како у огромној немачкој колонији у југозападној Африци бесни устанак. Она датира још из почетка немачке колонијалне политике, на коју је Бизмарк једва смео и да помисли а о којој Виљем Други кује тако смеле планове. Ова је колонија велика 830.900 квадратних километара, скоро 300.000 километара већа од Немачке или Француске, или седамнаест пута већа од Србије. Али на томе огромноме простору живи свега 200.000 урођеника и 4.674 Европљанина који експлоатишу земљу. Међу овима је 2.595 Немаца од којих 825 људи припала редовној немачкој војсци.

Ни с економског гледишта ова колонија, не представља никакав успех. Земљорадња је тамо скоро непозната: једва се око насељенијих крајева јавља нешто баштованства. Памук се мало обрађује у округу Утјо; покушана је и култура винове лозе и дувана.

У овој земљи је сточарство развијено. У Дамараланду, на северу, урођеници имају великих стада рогате марве; на југу у Намаланду овце су уведене из капске колоније и успевају поред аутохтоних коза. Гаје се и нојеви.

Откривен је бакар, и један рудник овог минерала експлоатише се у Цумели, округ Отари. Изгледа да има и злата али у недовољним количинама, због чега се експлоатација не рентира. Говори се и о рудницима азбеста графита и т. д.

С овим природним изворима, немачка југозападна Африка чини промет чији је биланс, за увоз, десет милиона марака, за извоз, 1,241.000 марака. Ова несразмерност доста каже; прву цифру, сем трговине у правом смислу, знатно увећавају животне намирнице, оружје и т. д. Овогодишњи буџет расхода ове колоније износи 8,431.000 марака, скоро по 2.000 марака на сваког европљанина; од те суме сама немачка благајна даје 6,260.000 марака а на терет колоније пада ипак тешка сума од 2,171.000 марака.

Од извесног времена властима је задавало бригу држање урођеника. Које због југоафричког рата, раздражености Кафара и њихове опасне употребе против једне беле расе стране Енглеза, које опет због доказаних околности, извесни фискали намети изазвали су незадовољство. Целу ствар знатно компликује огромна величина саме територије, расејаност Европљана и тешкоћа саобраћаја.

Главно административно место Виндхек, преко 100 километара у унутрашњости од [Валфиског] залива (Узмите карту.) Осим овога града, главнији су центри Гобабис, Отјибинге и Свакопмунд, пристаниште где почиње железничка пруга и телеграф за Видхек. Урођеници су подељени у разна племена која припадају разним расама. Хотентотима, Бушманима, Бантима и Дамарима.

Пре кратког времена побунило се племе Бонделцварти на југу колоније, на самој граници Капа. Док је гувернер колоније био заузет да побуну угуши на једноме крају колоније, на крајњем северу колоније побуни се племе Хереро које је и најмногобројније.

Вест је изазвала узбуђење у Немачкој и не без разлога. Урођеници су на многим усамљеним пољским добрима поубијали Европљане, пре него им је могла доћи војска у помоћ.

Крстарица „Хабихт“ већ је приспела у Свакопмунд; искрцано је митраљеза и 130 људи. Друго одељење маринске пешадије од 500 људи већ је на путу и оно ће можда кроз који дан већ бити у колонији. Образују се још нови батаљони, рајхстаг је хитно вотирао изванредне кредите за ратне операције. Немачка ће брзо угушити овај устанак, али он доказује колико је несигурна та њена колонија и колико је био кобан утицај југоафричког рата на афричке урођенике

„Оно што данас цео свет с нестрпљењем очекује то је руски одговор на последњу јапанску ноту. Мисли се да ће се он већ данас телеграфисати у Токијо и да он не представља non possumus, као што су то енглески листови упорно тврдили. „Хавасова Агенција“ већ сазнаје из Вашингтона да је садржина руског одговора Јапану већ саопштена различним министарствима спољних послова и да је он нарочити предмет измене мисли између Сједињених Североамеричких Држава, Француске и Енглеске. Утисак руског одговора, у коме има уступака преко сваког очекивања, је тај да ће се рат избећи. Али ако се поред свих ових попуштања, овај сукоб изроди у рат онда ће за то носити одговорност сам Јапан, који ће бити морално усамљен.

Русија је, у овоме своме одговору, како се сазнаје, ишла до крајњих граница, и водила је чак рачуна и о неповерљивости Јапана који је, као што знамо, тражио да се све концесије утврде у форми уговора, који би безбедно трајни мир између Русије и Јапана. Руске концесије које би добиле форму уговора ове су: (1) Русија признаје Јапанцима првенство у Кореји и одобрава све јапанске захтеве о Кореји; (2) Русија признаје суверенство Кине над Манџуријом; (3) Русија признаје важност свих уговора које је Кина закључила о Маџурији и хоће свима државама уговорницима дакле и Јапану, да обезбеди све користи од тих уговора; (4) Русија не сматра никакав догађај који би се у Кореји десио као повод за рат чак и кад би Јапан посео Кореју; (5) Русија је готова све ове концесије да стави у форму уговора и на тај начин да им да̂ обавезан карактер.

Али према информацијама из француских владиних кругова у овим широким руским концесијама још не треба гледати мирно решење сукоба. Јапанци налазе да је Русија доиста учинила велике уступке, да је водила рачуна о свима јапанским захтевима. Али то још не значи добру вољу Русије, него само вештину њене дипломатије, која хоће сву одговорност за евентуални рат да баци на Јапан. Јапански државници не поричу да су предусретљивошћу Русије дошли у неприлику, али се они позивају на то да све ове концесије ништа не мењају стваран положај Русије у Манџурији. Суверенство Кине над Манџуријом је доиста у општим изразима признато, али и Енглеска није оспорила суверенство Султаново над Египтом па ипак она у Египту влада. Русија ће у Манџурији стварно да влада поред свега тога што речима признаје суверенство Кине. С тога у француским владиним круговима држе да је тешко уклонити оно неповерење које у Јапану имају према Русији. Јапан је прво тражио гарантије за своје захтеве које би му Русија евентуално признала. Сад Русија даје те гарантије у једино могућем облику, у облику уговора. Јапан тражи и моралне гарантије, али се о томе ништа одређено не може рећи. С тога у меродавним круговима још нису сигурни да ће овај тако мирољубиво састављен руски одговор донети мира.