Категорија: Страна политика

Кад је Манџурско питање постало тако акутно, није без интереса писање једног кинеског листа о томе питању.

Лист „Тон вен-он пао“ од 1. јануара пише у своме уводноме чланку ово:

У најновије доба има пуно мандарина који би хтели рат с Русијом; њихово је срце одиста одано влади, али ја се бојим да они нису дорасли Русима. Кинески војници су доиста добри против побуњеника, али савршено неупотребљиви противу страних војника. И још! Јер код Коангси, војници још нису могли с њима изаћи на крај, па ни чувени Чен Т’чен-Хиен, најславнији од свих кинеских официра: па зар би се он усудио онда да се упусти у рат с Русима, он који не може да савлада ни побуњенике. С тога ја ћу се усудити да предложим друго једно решење а не рат: да затражимо помоћ од страних влада да би Руси изашли из Мугдена који по праву припада Кини. Треба још преговарати с Русијом која не треба да нас плаши.

Чланак „Дејли Њуса“ о руско-јапанскоме спору интересантан је са своје оригиналности и искрености. Он је данас скоро изузетак у енглеској штампи. Либерални орган мисли да руска нота која ће се ових дана предати у Токију, представља, последњу периоду преговора. После овог одговора имаћемо мир или рат. „Дејли Њус“ признаје без устезања, да ће већина енглеске публике бити веома разочарана ако рат не букне. Извесно је да се у Енглеској не одушевљавају за Русију, али, с друге стране, публика није добар дипломата и нема много доследности. Она данас жели рат између Русије и Јапана, као што је желела рат с Немачком, после чувеног телеграма Кригеру, или с Француском, у време Фашоде, или са Сједињеним Државама у време венецуелске афере. За сажаљење је што се, у оваквим околностима, извесни листови одају правој кампањи противу Русије.

Погледајмо уосталом, шта би Енглеска добила кад би Русија чак и претрпела пораз, што је врло сумњиво. Непријатељство Француске и повећање Немачке. За сваког који из близа прати немачку политику очевидно је да се она спрема за тренутак кад ће моћи да приграби све пограничне области које су на њеном Истоку. Дакле какав интерес имамо ми да подржавамо немачку политику?

С друге стране, какав интерес имамо ми да нагонимо Русију да своје ширење окрене према Индијскоме Океану. Зар не може Русија сама и целу Европу да штити од једне опасности које се много више треба да бојимо, на име од великог устанка азијских народа против беле расе под вођством Јапана? Ми не треба да имамо никаквих алузија о Јапанцима. Они нас исто толио воде колико и остали странци на Далеком Истоку. Њима Русија смета; и ако Јапан успе да њу потисне, што је врло сумњиво, онда ће он једним каменом да учини два удара; он ће се ослободити Русије и уједно начиниће је енглеским непријатељем на југу Азије.

Оставимо на страну осећаје. Ми можда не волимо унутрашњу политику Русије, али ми смо изгубили право критике после свега онога што смо учинили у Трансвалу.

Изгледа, међутим, да се цео овај сукоб може изравнати, ако се Русији остави Манџурија а Јапану Кореја.

Закључци овог листа у толико су важнији што је то орган велике енглеске либералне странке. која је остала доследна својим истинским либералним традицијама, и која у овом тренутну највише има изгледа да дође на владу.

Од како су се у августу прошле године одложиле седнице енглеског парламента, у енглескоме јавноме животу догодиле су се многе ствари које су пореметиле односе у политичким странкама. Лора Солзбери, представник данашњег енглеског конзерватизма, умро је, а Чемберлен је ангажовао акцију за једну нову царинску политику која би изменила цео економски режим Енглеске. У самоме Балфурову кабинету има три струје. Једна је одсудно за Чемберлена: шеф ове струје је сам Чемберленов син, Нустен, који има портфељ народних финансија, и који се сав заложио за политику свога оца коме дугује све. Другу струју представљају министар спољних послова лорд Ленсдаун, лорд президент и министар просвете лорд Лондондери и министар трговине Џеролд Балфур. Они су у питању царинске реформе ближи либералним политичарима, него Чемберлену. Најзад трећу струју у кабинету представља сам председник министарства Артур Балфур који је узео златну средину.

У овом тренутку је најинтересантније конструисати распоред снага у овоме сазиву енглеског парламента који је данас у подне отворио енглески краљ, и који ће очевидно стајати у знаку неопротекционизма. Војвода од Девоншира који је скоро иступио из Балфурова кабинета и Лорд Розбери, вођ либералних империалиста преговарају, и у енглеским политичким круговима мисле да ће то бити ембрион за једну централну странку. Али странка с таквим шефовима није бог зна шта. Нити војвода од Девоншира има одлике шефа странке нити има тога лорд од Розбери. Први је целог свог века играо само секундарну улогу у политици, он никад није био вођ, он је био следбеник. Други је за све време своје политичке каријере лутао, он још ни данас нема кристалисаног политичког уверења; једино што има то је неко неодређено, сујетно и више несвесно уверење да га је само провиђење учинило неопходним за Британско царство. Наивна илузија.

Најјачу опозицију чине либерали. Сер Хенри Кампбел — Бенерман отвориће ватру против владе због њене југоафричке политике. О неодољивој опозицији противу Чемберленове царинске политике, коју ће повести Џон Морли, и да не говоримо.

Али енглеску владу највише боли опозиција која долази од самих конзервативаца или торијеваца у правоме смислу. Њу воде сер Џон Форет, лорд Хју Цецил (син пок. лорда Солзберија) и Винстон Черчил (син пок. лорда Рандолфа Черчила). Они су начинили догму од реформе против које су се њихови оцеви борили као против једне превратне мере. Влада сикће против њих, и од силнога гнева ова не може да влада собом. Она их назива издајницима, на њихова места већ истиче нове кандидате, брише их из странке и иде чак толико далеко да их није ни известила, по обичају, о отварању парламента.

Како ће влада изаћи из ове унакрсне ватре, видећемо. Дошао је тренутак кад се има да стави на пробу ауторитет једнога човека и ауторитет једног опробаног начела. Борба је велика и од њенога исхода зависи судбина великог Британског царства.

Париски „Голоа“ доноси извештај о једном разговору свога сарадника с новим аустроугарским амбасадором у Паризу, нама добро познатим графом Кевенхилером. Разговор се поглавито водио о догађајима у Маћедонији а била је и једна кратка измена мисли о могућности рата између Русије и Јапана, у шта овај дипломата никад није веровао, јер је био дубоко убеђен о мирољубивости цара Николе. Прелазећи на Балканско Питање, он је исцрпно изложио како бу аустријска и руска дипломација израдиле реформни план, о чијем остварењу оне морају да се брину. „Ја знам добро“, додао је амбасадор, „да су у Европи и нестрпељиви и да налазе да се реформе примењују сувише лагано. Приговарало се и да се њима неће достићи никакав циљ. Е па лепо; ако ми дођемо до уверења да овај реформни план нема довољно дејства, онда ћемо ми њему дати ширу основицу, проширићемо га. Ми смо добили налог од Европе да се бринемо о умирењу Маћедоније и да побољшамо судбину тамошњег становништва. То ћемо учинити по сваку цену и при томе нећемо изостати иза нашег задатка и наше дужности. Али Европа нам мора дати времена и мора да се наоружа стрпљењем. Лако је из далека судити о питањима која се само тада правилно схватају кад се из ближе тачно студирају и испитују. Затим је Кевенхилер изнео шарену слику маћедонског становништва и из тога извео закључак о тешкоћама на које се мора наилазити при увођењу рефорама.

„Верујете ли ви“, питао је сарадник, „у искреност турске владе која је обећала да прими сарадњу Русије и Аустрије при успостављању реда у Маћедонији и при увођењу рефорама?“ — „Бога ми“, одговорио је дипломата, „о искрености Турака треба умерено судити. Али је за Турке од битне користи да и са своје стране учине све могуће да се маћедонско питање скине с дневнога [Недостаје остатак текса]

Јуче смо имали два привидно противуречна телеграма, један из Лондона други из Париза. У првом се јавља да је рат неизбежан и да ће се руска нота тек у току идуће недеље предати у Токију; у другоме да руска влада чини све могуће да створи једну солидну основицу да се обезбеди мир. Други је телеграм очевидно зато да се оправда одуговлачење руског одговора, због чега су у Токију озбиљно постали нервозни.

У Петрограду, међутим, такође знају да треба што пре умирити духове и да истинска опасност долази баш од тога очекивања које може давати повода најгорим комбинацијама. Русија, свакојако хоће да добије времена, и ово њено садашње одуговлачење све више улива уверење да она већ унапред зна да њен одговор неће задовољити јапанску владу, и да и сама сматра да је рат неизбежан. Шта је да је тек ово одуговлачење чини неповољан утисак.

У Берлину су, међутим, уверења да Русија мисли да ће Јапан од својих минималних захтева начинити casus belli и да је због тога руска нота састављена тако да измирење још буде могућно. У њој ће, како мисле у Берлину, бити важних уступака јапанскоме захтеву о суверенству Кине у Манџурији и надају се да ће ове концесије бити довољне да се одржи мир. Али се друге стране додају да ови уступци неће бити до јапанских минималних захтева. У сваком случају можемо да очекујемо да ће се преговори наставити и да се за сада односи још неће да прекину. Као што видимо, положај ни мало не може да умирује, али, после свега тога, настаје питање да ли је вероватноћа за рат сада већа него пре неколико дана.

Оно што је извесно, то је да се с обе стране грозничаво спремају али се то може протумачити самим положајем на Далеком Истоку. То могу бити само неопходне мере опрезности, због врло запетих односа између Петрограда и Токија. А може бити и нешто друго. У Петрограду где су се до сада надали да ће […] уздано одржати, и та нада можда је сада постала много мање вероватна. Сем тога, није у питању само тренутни мир, јер би Јапан играо само једну будаласту игру кад би примио само једно привремено решење које би допустило Русији да нагомила довољно војске на Далеком Истоку да би, по том, врло лако, у згодном тренутку, уништила свога противника. Садашња се криза мора решити дефинитивно; треба учинити да се у будућности не поврати овако стварна политичка опасност и онда ту нема никаквих споредних уступака који би омогућили повољно решење. Садашњи се преговори могу само тако да сврше ако се руске и јапанске амбиције на Далеком Истоку тачно пределе, и ако се тај резултат не постигне, криза се не може отклонити.

У Стокхолму су јуче светковали седамдесет пети дан рођења краља Оскара Другог. Шведски народ и норвешки народ, које толика народносна питања раздвајају и који су, исто тако као Аустријанци и Мађари, два непријатељска народа принуђени силом околности да живе братски, једнодушно одају част овоме владаоцу, чија је политичка мудрост умела да спречи најопасније унутрашње заплете. Мало је владалаца који су се са толико самоодрицања бринули о добру својих поданика. Нарочито је мало таквих владалаца који су у згодним тренуцима, без икаквих предрасуда, умели чинити мудре концесије демократскоме духу времена.

Под владом овога краља песника и уметника, Шведска и Норвешка су дивно економски напредовале, под њиме је и наука отпочела цветати у овим земљама. Краљ једног народа који ради, који производи, који напредује и који се подиже, увек је добар краљ; јер ако напор долази одоздо пример и подстицај треба да дођу одозго, и једном се владаоцу не може одати већа част него кад се констатује да његови поданици обилато и најлепше утичу на ток данашње културе.

Као што знамо, Порта је у начелу примила аусторуски пројекат о организацији контроле у Маћедонији, али јављају да споразум у појединостима још није потпун. Тако, Турска тражи, противно ономе што хоће Русија и Аустрија, да страни цивилни агенти подносе извештај о народним потребама генералном инспектору, Хилми паши, кога ће они иначе свуда пратити где то буде потребно. Тада би генерални инспектор састављао извештај и подносио Порти. Турска би хтела да секретаре и драгомане страних цивилних агената прате нарочити чиновници, који ће присуствовати њиховим анкетама. То би за Турску очевидно била као нека гарантија да они буду непристрасни. Сем тога, Турска жели да италијански ђенерал де Ђорђие шаље свој извештај, министарском савету чија решења, пре него се хоће да приведу у дело, мора да санкционише царска ирада.

Као што се види, Порта се увек труди да спасе форму у очима становништва, тако да изгледа да султановим сувереним правима није нанесен никакав удар. У начелу тако је, али у ствари контрола таква како је разумеју Русија и Аустрија доиста значи страно мешење у унутрашње послове отоманске царевине. Турска се влада бори за сваку стопу и уступа тек кад јој се озбиљно припрети; али пошто Русија и Аустроугарска имају интереса да престиж Порте у Маћедонији сведу на најмању могућу меру; оне се труде да покажу да је султанова власт у Маћедонији само номинална и да ће цивилни агенти руски и аустријски играти тамо знатну улогу која ће бити нешто много више него обична контрола.

Чемберлен живо наставља живу агитацију за своју нову царинску политику. На делимични избор у Нориџу, који је тако живо реагирао против империјалистичких тенденција, није ни мало помутио ведрину бившег енглеског министра колонија. Он агитује са једном дивном енергијом а његови пријатељи не пропуштају ни једну прилику а да му не приреде хучне манифестације, тако да је сваки говор који Чемберлен изговора прави догађај у енглеском политичком животу.

Пре неки дан у Лондону, у Гилдхолу, био је прави тријумф. Лидеру империалиста правила је овације она иста гомила која је читаве три године, за све време трајања југоафричкога рата, онако бурно манифестовала. У једном тренутку могао је човек помислити да је он још министар колонија, човек у чијим је рукама судбина Велике Британије. Факт је да он данас својом куражи, својом енергијом доминира енглеским политичким светом. Кад би и енглеска либерална странка имала једног тако одлучног вођа, они би можда већ одавна конзервативце доведи у забуну. На несрећу, чим Чемберлен почне да развија своје идеје, умањује се дивљење које се према њему може имати као човеку од акције; тог осећаја скоро нестаје, он се претвара у неспокојство. Он излаже своје империјалистичке снове са неким огорчењем, он систематски обилази све аргументе који се изнесу против његове политике. Он не дискутује, он тврди и прети. Огроман напредак Лондона оштетиће осе ако се снажно не потпомогну индустријски центри; тај је напредак вештачки, он је резултанта индустријске енергије целе Енглеске, и кад та енергија попусти онда ће нестати и богаства овога великога града.

Ова је факт тачан, али Чемберлен увек удара кривим путем чим отпочне да говори о практичним средствима да се не допусти да индустриска енергија Енглеске ослаби. За њега је протекционизам једино средство да се та енергија одржи. Али то је лаж. Треба само увек да се сетимо оне просте истине да ако протекционизам може учинити да се каква индустријска грана развије у некој земљи, он не може да обезбеди стално развијање појединих индустријских грана у доба кад су оне најпродуктивније, јер под његовом владавином нема онога дивнога потстрека који даје слободна утакмица. Благостање самих произвођача није то исто што и благостање једнога народа; у народу се осећа благостање тек онда кад народној маси по јевтиној цени буду приступачни најбољи производи. Ефемерно благостање које се развија под протекционизмом увек је вештачко и оно има страшну сутрашњицу. Слободна трговина, напротив, свима подједнако обезбеђује јевтин живот и натерује индустријалце на један сталан напор да би издржали утакмицу.

Најкомпетентнији либерални говорници лепо су одговорили Чемберлену. Они су доказали да Енглеска за своје благостање има да благодари баш слободној трговине. Он то неће да чује и царински савез између свих делова Британскога Царства њему изгледа као једино средство да се успостави тесна веза између њих. Својој идеји Чемберлен радо жртвује животне интересе свих потрошача, целога народа.

Он ће се зауставити тек онога дана кад народ громко буде манифестовао своју вољу да остави идола кога данас толико обожава.

Скоро је изашао декрет којим се доминиканац Нозаледа, бивши манилски митрополит, поставља за епископа у Валенцији. Овај је акт изазвао силан антиклерикалан покрет који се у целој Шпанији шири с необичном енергијом. Чак и само уверавање да ће Нозаледа, по савету владе и Ватикана, дати оставку није било довољно да умири духове, и манифестације се настављају по свима великим градовима о таквом жестином да се влада боји побуне. Разуме се да су се антидинастичке странке, републиканци и социјалисти, ухватили за ово питање и умели су га тако вешто експлоатисати да је цела прошла недеља била недеља необично велике републиканске пропаганде.

Факт је да је моћ антиклерикализма неоспорна у једној земљи где један прост декрет, којим се поставља један епископ, може да изазове једну такву буру, и садашњи догађаји доказују да ако се сви елементи левице буду хтели сложити, ако се буде могао постићи споразум између либерала, радикала и републиканаца, онда ће се у Шпанији наскоро савладати реакција и двор, који је савршено под утицајем калуђера, биће принуђен да води рачуна о народним жељама. Несрећа је само што сви ови демократски елементи немају добре организације, и чим прође овај тренутак узбуђења, одмах ће поново избити на површину чисто личне задевице и тако ће се опет истаћи једна неодољива препрека свакој слободоумној акцији која је још једини спас овој несрећној земљи.

У Сједињеним Државама већ се живо опажа да се приближује нов избор председника. Демократски кандидат, Бријан, који је већ двапут пропао на изборима, вратио се са свога дугога путовања, и можда ће опет истаћи своју кандидацију. Он је већ публиковао свој манифест у коме, између осталог, вели да демократска странка треба поново да прихвати свој стари програм: слободно ковање сребрнога новца, антиимпериализам итд.

Ништа не би могло у овом тренутку више да компромитује изгледе демократа нити боље да подржава Рузвелтову кандидацију него враћање на ове новчане теорије. Исход изборне кампање већ би се могао предвидети кад не би било и конзервативнога кандидата. На ову евентуалност, међутим, треба рачунати стога што се очекује расцеп у обема странкама. Доиста, има републиканаца који су узнемирени Рузвелтовим империјалистичким тенденцијама и његовим намерама противу трустова; с друге стране, опет, има демократа, Кливлендова фракција, који су противници Бријанових доктрина. Хоће ли Рузвелт бити изабран за председника много зависи од тога да ли ће сенатор државе Охија, Хана, истаћи своју кандидацију, коју подржавају амерички милијардери и који, у крајњој анализи, и одлучују изборну борбу у Америци.