Прекјуче је у аустријској делегацији завршена дебата о буџету министарства спољних послова. То је била и сада, као и увек, једна од интересантнијих седница. Нарочито је био интересантан говор младочешког делегата Кафтана о општој политици аустро-угарске монархије. Говорећи о спољној политици, он је почео са Балканским Полуострвом а завршио са Крајњим Истоком и Сједињеним Североамеричким Државама. Затим је прешао на унутрашњу политику монархије и на чешко питање.
„Већ је много година, рекао је Кафтан, како се Младочеси труде да заинтересују нашу дипломацију о несносном стању на Балканскоме Полуострву. Од тога би смо имали ту огромну корист, што би монархија, без проливања крви, остварила своје снове да изађе на Бело Море и да тако на Истоку поново задобије свој изгубљени положај. Због тога се јако радујемо „аустријскоме споразуму који нам олакшава продирање на томе путу.“ О Маћедонији је Кафтан рекао ово: „Шта! Зар граф Голуховски сматра да је Турска способна да се реформише на основу мирцштегског аустријског програма, који султан још није потпуно ратификовао само зато шта увек рачуна на могуће несугласице између Русије и Аустро-Угарске, поред свега њихова споразума. Али цео свет зна да се Турска неће реформисати јер она то не може, а недостаје и добре воље султанове. Абдул Хамид се налази у рукама арбанашке дворске клике, која ни по коју цену неће реформе. Цео овај мирцштегски програм је само једна узалудна палијатива. И овде треба применити онај исти лек који и на Крит: аутономију Маћедоније; међусобна једнакост бугарске, грчке, српске, румунске и турске народности; слободу вероисповести; једном речи, административну, фискалну, судску аутономију, са хришћанином генералним гувернером који би био под заштитом великих сила.“
После неколико симпатичних речи на адресу Србије и Бугарске, говорник је кретао са Балканског полуострва на Крајњи Исток, преставивши Русију као браниоца европске културе, беле расе противу жуте, коју води Јапан, док се с друге стране над Европом све више шири амерички полип.
Враћајући се на Тројни Савез, он је говорио о папству, о праву света у ковклаву, похвалио је кардинала Рамполу. Кафтан се, пак, нарочито трудио да докаже да се Аустроугарска жртвује економским интересима Немачке и Италије. Свој говор је завршио општим погледом на положај Аустроугарске: између Беча и Пеште још није постигнут споразум, са иностранством још нису закључени трговински уговори, Чешка раздражена, шест милиона Чеха са још десет милиона Словена за собом, који ће се борити до истраге с Немцима који хоће да их избришу с политичке карте.
Ето тако је Кафтан насликао положај у Аустрији. Овом је приликом положај на Балканском Полуострву дао повода младочешком посланику, да изложи чешке погледе на спољну политику монархије на Балкану. Нама није ништа чудновато, што је Кафтанов говор о томе питању пре личио на говор каквог пангерманца него Словена. Ни Др. Крамарж није иза њега изостао. Он би жртвовао независност балканских Словена, да би обезбедио независност Чешке у једној пространој федеративној словенској хабсбуршкој монархији. Само у овој политици Чеха има једна опасност. Занесени борбом са Немцима, борбом, која Чесима чини част, њима се чини да ће се на аустроугарскоме државноме здању наскоро залепршати словенска застава. То је један леп мотив. Али нама се чини да је сам мотив недовољно мотивисан. Нама се чини да Чеси несвесно затварају очи пред многим позитивним чињеницама које фактички опредељују и унутрашњу и спољну политику аустроугарску. Они увек потцењују петнаест милиона Немаца, шест милиона Мађара и одлучну склоност круне да те елементе штити и одржава у борби против и иначе поцепаних и љуто завађених словенских народности.