Категорија: Политика

Комисија која има да разради у појединостима и да примени руско-аустријски мирцштетски програм за реформну акцију у косовском, битољском и солунском вилајету држала је већ петнаест седница у Цариграду. Резултати ових седница досада су се држали у највећој тајности. Али кад тајност изгуби смисао, кад једно питање већ уђе у дефинитивну фазу, кад се на његово решење већ не може више ни с које стране да утиче, онда оно избије, бар у најопштијем облику, и у ширу јавност.

До сада су, изгледа, решена три питања: (1) питање о униформи руских, француских, италијанских, енглеских, немачких и аустроугарских официра који ће командовати жандармеријом у косовском, битољском и солунском вилајету: (2) питање о обласној акцији тих официра; и (3) питање о искључењу извесних крајева из области реформне акције.

Порта не пропушта ни једну прилику да, бар по спољашњости, покаже како се цела ова реформна акција врши по њеној иницијативи и по њеним инструкцијама. Пре свега је италијански ђенерал Емилијо де Ђорђис морао постати турским дивизионим ђенералом да би могао бити командант будуће жандармерије у Старој Србији и Маћедонији. После овога је требало решити и питање о униформи осталих официра који ће да заповедају појединим жандармеријским одредима. Да би спасла изглед, Порта је ово питање узела врло озбиљно. Она је испрва тражила да европски официри обуку турску униформу, али је европска дипломатија, после упорних преговора, успела да избаци фес, симбол султанове надмоћности. И тако ће европски официри само задржати сваки своју капу. Мухамеданско ће становништво на тај начин осетити да европски официри нису саставни део турске војске него један елеменат контроле над извршним органима турске администрације.

Друго је питање много важније. Његово је решење тек прекјуче избило на јавност. У уредби о организацији жандармерије утврђено је да жандармеријом у једном делу косовског вилајета командују аустроугарски официри. При решавању овога питања дипломатија на Босфору није водила рачуна о интересима становништва у косовском вилајету, нити о осећајима Србије и Црне Горе чије су најлепше историске традиције везане за Стару Србију. Место да реформна акција улива поверење и да утиша духове, она овим актом изазива само све веће неповерење и открива задње намере.

Најзад избацивање једног дела косовског вилајета из области реформне акције, оног дела у коме има арбанашкога живља баца нарочиту светлост на последње арбанашке немире у околини Ђаковице и Призрена. Дволична арбанашка резерва, чији су шефови тако ревносни поклоници златнога телета, поштеђена је од реформне акције, а тамошњи српски живаљ и овом приликом није заштићен од арбанашке обести.

Рад наше дипломатије у два последња случаја засебна је тема и ја ћу се вратити на њу.

Да напоменем још да дипломатска акција у питању о амнестији политичких криваца и партија блуфа коју је турска влада одиграла у питању о гарантима бугарских учитеља у Маћедонији само су епизоде.

⁂

Балканске се Државе само тада могу држати лојално ако се и Велике Силе буду лојално држале. Али ако оне, или само неке од њих, под маском рефорама, хоће да остварују своје освајачке планове, онда нека дипломатија на Босфору не заборави да снег једне зиме није могао угасити пожар у Старој Србији и Маћедонији, и да комбинована енергична акција Балканских Држава може понова распламтети пожар чије би последице биле недогледне.

Пре два дана ми смо изнели садашње стање у радикалној странци, дошавши до закључка, да ће буџет, најважније питање у овом тренутку, истина изићи на јаку опозицију код једног дела радикалних посланика, али да ће се ипак моћи створити већина да га без великих измена прими. Међутим изгледа да та већина није била тако сигурна, као што се у опште мислило, те су радикали, да би отклонили ту безизлазну ситуацију прибегли једином среству, које им је још остајало на расположењу. Они су на прексиноћној општој седници радикалног клуба решили, да се поново уједине и да на тај начин даду влади, која се одиста не налази у згодном положају, могућност да посвршава све оне скупштинске послове, који се ево већ читаве месеце отежу и одлажу.

Судећи по именима, која наилазимо у новоизабраном клупском одбору, изгледа да је то поновно стапање потпуније и искреније, но што је било оно јесенашње. Ту су, покрај врло ватрених присталица г. Пашића, људи, који суму давно окренули леђа и који су све до јуче ишли својим путем; има их и таквих, које бисмо по личним размирицама из доба „Одјека“ и „Уставне Србије“ морали да сматрамо као крвне непријатеље; сви су они сада заборавили то, или, што је вероватније, оставила само на страну, док не посавршавају најхитније послове, а после како Бог да.

Ни за кога није тајна — и влада је то казала у своме програму рада — да ће овај сазив Народне Скупштине бити одложен за доцније чим се сврши буџет и друге прешне ствари, које стоје у органској вези с њиме. Да ће буџет по садашњем стању судећи несумњиво бити примљен, јасно је за свакога. Биће можда измена у појединим позицијама, али ће ипак бити примљен, ако се влада иоле буде показала енергичном. Као год и у свима другим парламентима, тако и у нашем има читава група посланика, који, и ако је у главноме уз владу, покаткад, нарочито у ситнијим питањима, хоће врло радо да јој подметне ногу. Такав случај имали смо пре неколико дана. Гласајући о једном одиста не врло важном питању, на предлог г. Арсенијевића, влада је, употребивши све мере, једва успела, да добије какву такву већину. Та изненадна питања, на која се нико пре тока није спремао, увек су највећа опасност за све владе, које су основане на погодбама између двеју фракција.

Прва последица тог поновног спајања дакле биће примање буџета; друга, пак, биће по свој прилици јачање ауторитета у странци и у скупштини г. Н. Пашића. Чудновата је његова историја за ових неколико месеца. Када се скупштина први пут састала негодовање спрам њега међу самосталним радикалима било је тако велико, да су они други радикали морали да га тако рећи избришу иза својих редова; чак ни у Државни Савет нису могли да га уведу. Међутим, мало по мало, присталице Пашићеве, чинећи концесије самосталним радикалима у другим питањима, успели су, да створе г. Пашића неопходним по странку и владу. Тада су самосталци са свога гледишта учинили прву погрешку; попустивши једаред они су морали да попуштају и даље, јер су већ првим уступком својим показали, да се према свију оних ствари, које су пребацивали г. Пашићу, може да пређе и да се оне могу да забораве. Г. Пашић пак, са свога гледишта, држао се врло мудро. Из почетка он се био потпуно повукао, не тражећи ништа за себе, рачунајући да ће радикали и сами доћи да га потраже. Његови пријатељи су за то време енергично радили за њега, те је нешто због тога, а нешто због поцепаности и неодлучности самосталних радикала најзад дошло до тога, да је данас г. Пашић неоспорно ако не номинални, а оно фактички шеф радикалне партије.

Зато ће као друга последица овог поновног стапања радикалне странке бити можда реконструкција кабинета одмах после буџета, а можда још и пре. Нови председник министарства био би онда г. Никола Пашић.

Енглеска је полиција пре три дана забранила да се у музичким дворанама певају песме које распаљују народни шовинизам. Тим поводом, орган енглеских либерала, „Дејли Њус“ доноси један чланак, који је врло карактеристичан за расположење извесних енглеских политичких кругова.

Пре свега „Дејли Њус“ жали што мере које је полиција предузела против музичких дворана, поводом руско-јапанског сукоба, још нису могле да умере тон којим пише један део енглеске штампе. Дрска несавесност с којом ови листови расправљају деликатно питање о држању Француске у очевидној је противности с намерама министарства спољних послова.

Већ можемо да забележимо да су се на континенту појавили симптоми агитације. Ни једна европска сила, сем Енглеске, не види какве би то нарочито сретне последице биле кад би, што је немогуће, Јапан победио Русију. Допустимо чак да је Европа у заблуди и да ми имамо право. Али зар би то био довољан разлог да се завађамо са другим државама, нарочито у тренутку кад смо из извештаја војне комисије видели да ми управо ни немамо војску за рат.

И сем тога, тактику на страну, какве разлоге ми то имамо да на све могуће начине оптужујемо руски народ једино због тога што он има можда једну реакционарну владу? И у самим демократским земљама владине погрешке су зла, али то нису погрешке самог народа.

У Русији, где је сва власт усредсређена у рукама владаоца и аристократије, народ се пре може да сажаљева него да куди због поремећаја које је империализам учинио у његову животу. И ми немамо никаква разлога да се завађамо с отаџбином Лава Толстоја.

У нашем јавном животу опажа се ових последњих дана једна чудновата ствар. Сви наши листови без разлике стално говоре о замршеном интернационалном положају, у којем се Србија налази откако је почео руско-јапански рат, о тешкоћама, које нас споља чекају, о опасностима које нам прете, о спремању Аустрије да, с нама или без нас, умаршира у Стару Србију и Маћедонију — а само на оном месту, на којем би о свему томе требало највише рачуна да се води, у Народној Скупштини, нико о свему томе нити мисли, нити говори.

Нису те опасности и те тешкоће само новинарске измишљотине, створене зато да се узбуни свет. Ко год има очи може да их види ако хоће да их види. Аустрија се на врат на нос спрема, мобилише; своје спремање чак ни не крије, а ми све то равнодушно гледамо, као да се нас и наше коже не тиче — у Народној Скупштини трампе се имања и групишу општине.

Узбунила се цела европска штампа, аустријски планови више интересују цео свет но крвави рат на Далеком Истоку; свако за себе и за своју кућу стражује, свако се боји општег метежа и општег рата — а ми на све то мирно гледамо, као да нам је све потаман.

Буни се чак и Италија, аустријска савезница. Она нема ништа да брани, нити да изгуби, али се боји да не изађе празних шака, кад настане општа деоба, боји се да јој савезница не подвали, па се и она спрема — а ми, којима кров над главом гори, ми мирно гледамо, шта се око нас ради.

Румунија се спрема. Изгледа јој, да је притисак огромне Русије, који стално осећа, мањи откако пуцају топови код Порт-Артура, па и она гледа да у овој згодној прилици, извуче што за себе, уз помоћ своје савезнице Аустрије. Мобилише војску, пуни магацине на Дунаву — а нама је све то свеједно, нас се све то ништа не тиче.

Ништа нас се не тиче арнаутска побуна у Старој Србији, нити гледамо да ухватимо прсте који су у њу помешани. Зашто бригу да бринемо? Зашто још о таквим стварима главу да лупамо? Све је добро, све је у свом реду, треба да смо весели, весела нам мајка!

Цео свет је уочио опасност, која прети општем миру, откако је букнуо руско-јапански рат. Сви осећају, да ће маћедонско питање, не због комита, не због држања Турске или Бугарске, већ због завојевачких планова аустријских; да ступи у акутну фазу, чим Русији буду везане руке на Истоку — а ми као да смо слепи, слепи код очију нити што видимо, нити бринемо. За последњих четрнаест дана било је о томе говора у мађарском, аустријском, француском, енглеском парламенту, а наша Скупштина ево пет месеца седи на окупу, а нико се не нађе у њој, не нађе се човек да запита владу шта је с нама и нашом будућношћу.

Озбиљни људи и листови тврде да је Аустрија већ тражила мандат од великих сила да уђе у Стару Србију да уведе мир, а то наше народне посланике ништа не буни нити узнемирује; разговарају се, договарају, шале и шегаче колико им срце хоће. У Бечу се јавно говори, да би Аустрија, у случају да добије од Европе мандат, тражила од Србије слободан пролаз за своју војску; пошто би јој наступање преко Санџака било сувише опасно; неки тврде, да је та понуда већ и поднесена нашој влади, а никога нема у оној кући што се зове српским парламентом да запита је ли све то истина, у колико је истина и, ако је тако, шта мисли влада да ради.

Знамо и ми, да такве ствари влада не може да удара на велика звона, нити да труби на све стране. То би било и непотребно и штетно. Али кад ћути и власт и скупштина, кад се све завија тајанственим велом, онда свако од нас има право да пита, мисле ли ти људи у опште нешто о тој ствари. Јер најпосле није сад у питању судбина једног човека, него будућност ове земље и будућност свију нас. Ако се хоће да народ с поверењем дочека догађаје, ако се хоће да будемо сви на све спремни, онда нека нам влада и скупштина даду доказа, да воде рачуна о свему што се око нас дешава, нека нас не остављају у неизвесности, нека нас обавесте колико се може, нека нас увере, да воде бригу о интересима Србије и о части њезиној. Стварних нам доказа треба, на голу реч нећемо да верујемо.

Поводом гласова о намери бечких меродавних кругова да се у овој згодној прилици Аустро-Угарска помакне дубље на Балканско полуострво, написао је мађарски посланик Веси у свом листу „Будапешти Хирлап“-у опширан чланак, којим у име мађарскога народа оштро напада такве смерове и тражи да Аустро-Угарска остане на миру. У том чланку износи Веси занимљиве податке о окупацији Босне и Херцеговине. Вели, како му је мађарски државник Силађи причао да је у глави цара Фрање Јосифа још почетком седамдесетих година потпуно сазрела идеја о заузимању Босне и Херцеговине. Чим је Аустрија истиснута из немачког савеза почео је бечки двор помишљати на експанзивну политику на Истоку, да нађе на Балкану накнаде за губитке претрпљене на Кенигрецу. Идеја продирања на Балкан допадала се извесним круговима на бечком двору још и зато, што се тиме давала прилика да се развије у великој размери и католичка пропаганда међу народима европскога Истока. Оба пуномоћника за берлински конгрес, гроф Јулије Андраши и гроф Алојзије Карољи, добили су упутства да из све снаге потпомогну поништење Сан-Стефанског уговора, но да за то издејствују код Бизмарка и Баконсфилда да се Босна и Херцеговина уступе Аустро-Угарској. Ови су се и погодили. Но кад је дошло већ до стилизације члана у берлинском уговору о уступању Босне и Херцеговине, устане изненадно један од турских пуномоћника, Каратеодори-паша и изјави категорично, да се његов господар неће ни по коју цену да одрече суверених права над Босном и Херцеговином. Настала је на конгресу општа запрепашћеност и једино се Горчаков малициозно осмехивао. Гроф Андраши повуче се с Бизмарком и Биконсфилдом на поверљив договор. Ови наговараху Андрашија да приставе на окупацију, јер ће и у том случају Аустро-Угарска остати фактичан господар Босне и Херцеговине за увек. Андрати св позивао на своје инструкције, у којима се говорило једино о коначном присаједињењу Босне и Херцеговине Аустро-Угарској. Хтео је да тражи нове инструкције из Беча. Но Биконсфилд и Бизмарк изјавише да се нема кад за чекање нових инструкција, јер цела ствар може због тога пропасти. Гроф Андраши пристаде најпосле да узме одговорност на себе лично и одмах изјави у седници, да се Аустро-Угарска прима окупације Босне и Херцеговине. Но није смео да иде у Беч да о том цару Фрањи Јосифу реферише, него је послао с том мисијом грофа Карољија. Фрања Јосиф је био необично љут што му жеља не беше потпуно остварена и гроф Андраши једва му је смео после дужег времена изаћи на очи. Но цар му то није никад опростио. Андраши није могао више остати министар спољних послова и у брзо после тога морао је одступити.

Ко је за ово последњих пет шест година посетио угарски сабор у Будимпешти, морао му је међу стотинама посланика пасти у очи један необично ружан човек. Дуга риђа коса падала му је у густим праменовима, лице му беше попрскана крупним пегама, усне му беху дебеле као да је весло сисао, а ноге криве, много кривље него сремачке левче.

Ако би запитали некога у сабору, ко је тај толико ружан господин, добили бисте одговор: „Ах зар га не познајете? То је Кошутовац Виктор Пихлер! Славан дечко!“

И кад сам ја, заинтересован општим тврђењем да је тај црвенко славан дечко, упитао једног пријатеља, који ме је и увео на галерију мађарског парламента, запитао га зашто је он управо славан, испричао ми је овај о Пихлеру ово:

Пре осам година био је тај риђокоси и кривоноги ругабет полицијски извештач једног пештанског листа. Потпуно опскурна личност. Па ипак је он успео да већ у својој 27. години освоји за Кошутову странку један од најскупљих изборних срезова, који је увек бирао у сабор владиног човека. Он је учинио Фрањи Кошуту, вођи странке независности, неке незнатне услуге. Хтео је да се за то наплати и дрзак, како га је Бог дао, затражи једног дана од Кошута да га кандидују у неком изборном срезу као кандидата странке независности. Кошуту није то било по вољи, но није могао ни да га се отресе. И тако му одреде један изборни срез, где је могао имати само изгледа, да ће пропасти. Јер у том срезу је вазда биран само онај за посланика који је:

1. био члан владине странке,
2. који је давао најбоље паприкаше,
3. који је изваљао највише буради вина, пива и т. д.
4. који је сваком бирачу давао највише у готову.

Као што видите, гласови скупи и ко је хтео у том срезу да добије већину морао је врло много хиљада просути. А Пихлер тога није имао. Но, имао је куражи, уздао се у своју дрскост и пошао је у агитацију. Пошао је на пут у свој срез с неколико стотина круна у џепу, а вратио се у Пешту победоносно с промукнутим грлом, а у џепу с неколико круна још, но и с драгоценим посланичким мандатом. Што нису могли стари, угледни и богати Кошутовци десетинама година да учине, то је учинио незнани Пихлер, сиромах као црквени миш, а ружан и одвратан као нечастиви у риђем издању. Отео је од владе један од њених најсигурнијих срезова.

А ево како је он то чинио.

С препоруком председника Кошутове странке стиже у прво село изборног среза. Дочекује га мала групица Кошутоваца. По селу се пронео глас, да је дошао нов кандидат. Све трчи да га види. Света пуно, Пихлер излази пред свет. „Ах, како је ружан, прави буди бог с нами!“ Но, пре него што би се осуо подсмех са свих страна на рачун његове ружне и смешне појаве, одједном се Пихлер, пружи колики је дуг на земљу. Све је узрујано, запрепашћено. Чују се гласови: „Шта му би, за Бога? Је ли умро? Дајте воде! Доктора!“ Но Пихлер се полако диже са црне земљице, погледа свечано око себе, шири руке и подижући очи к небу проговара потресеним гласом:

„Опростите драги пријатељи! Пре него што бих вам и једну реч проговорио, сматрао сам за своју дужност да пољубим свети прах миле нам отаџбине!“

Све је око њега потресено и све гледа другим очима у овог ругабвта. Изгледа им као неко више биће.

И сад почиње Пихлер говорити. Лаже као Турчин, скида звезде с неба, обећава учинити за срез све могуће. Но главно му је стари Кошут, и данас још идол Мађарима без разлике странака. И он, који никад у свом животу није Италију ни Кошута Лајоша видео, прича како је у Кошутовом дому био као код своје куће, како га Кошут није одвајао од својих синова, а кад је умирао, уклонио је све из собе, а задржао само њега, — Пихлера — и рекао му:

„Сине мој драги! Ја умирем а остављам Мађарску као сироче! Пази ти и чувај моју драгу отаџбину!“

У једном селу је причао, како му је отац погинуо 1848 године у борби за слободу. Никоме није ни на ум падало, како је могао још 1848 год. погинути отац, кад се тај младић родио тек 1869 године. Но због те лажи дошао је једном у неприлику. Телеграфише му отац, жив и здрав, да ће га посетити у његовом изборном срезу. Уплашен Пихлер да га не ухвате бирачи у лажи, одговара му: „Не долази! Ти си погинуо 1848 г. код Каполоне!“

Још нешто. Он је ишао од бирача до бирача у посету. Велика част за њих. Но том приликом он је вадио нотес и питао свакога, има ли шта да се жали. Већином су се жалили на велику порезу. Пихлер је обећавао да ће се пореза смањити чим он дође у сабор. Но уједно је и давао бирачима писма на министра финансија. Та писма су гласила: „Драги пријатељу! Молим те да Н. Н. из места Н. одмах смањиш порезу! Твој Виктор.“ Међутим министар за тог Виктора никад ни чуо није и бацао је стотине тих писама у кош.

Такав је агитатор био Виктор Пихлер и таквим средствима успео је да уђе као посланик изборног среза Келешд у угарски сабор. Сазнало се доцније за његов начин агитовања, много су га дирали у сабору због тога, но и други су лагали и лагаријама долазили до мандата с том разликом, што су и грдан новац просипали.

Ето зашто је славан дечко тај ружни црвенко!

То ми је испричао мој пријатељ о црвеном кривоногом Пихлеру као агитатору.

А пре неколико дана дође глас из Беча, да је тамо преминуо мађарски посланик Виктор Пихлер у својој 35. години.

Рано је свршио!

Ви сте читали јуче један симптоматичан телеграм из Париза. Једном париском листу јављају, на име, да је енглески министар спољних послова, лорд Ленсдаун, прекјуче подуже конферисао са руским амбасадором у Лондону и том приликом му је наговестио да је краљ Едуард склон да понуди своје посредовање у руско-јапанском рату само кад би цар Никола то примио. Питање је да ли би на то Русија пристала; друго, да ли би на то пристао Јапан; и најзад, да ли је Енглеској у интересу да престану непријатељства кад још није ни дошло до озбиљне битке, и кад се зна да је руско-јапански рат у ствари рат између Русије и Енглеске.

Пре свега сигурно је да цар, који је био узео иницијативу за Хашку конференцију и који је, лично, прожет најмирољубивијим осећајима, у овом тренутку не може повољно да одговори на манифестације за мир, нарочито кад би оне сада дошле из Енглеске. Русија је била нападнута, њене најлегитимније амбиције биле су угрожене, и ма какво да је наличје овога рата и, ма каква да је можда била тактика петроградског кабинета да доведе Јапан до прекида дипломатских односа, очевидно је да Русији не допушта њен престиж да се повлачи испред последица рата на Далеком Истоку сада, кад се њен колосални војни апарат већ покренуо. И кад је већ дошло до тога, Русији је у интересу да пречисти ситуацију на Далеком Истоку.

Хоће ли Јапан примити посредовање? Извесно не. Јапан се, пре свега, за све време сукоба понашао агресивно и он је нападач, први је отворио непријатељства. Сем тога било би право понижење кад би токијска влада примила посредовање после познате изјаве да она неће да чује ни за какав предлог ове врсте. Јапан хоће свој спор с Русијом да изравна ратом, и догод се нада на победу, а таква му је нада допуштена, он ће окушати ратну срећу. Овакво држање може Јапан у једноме тренутку да плати врло скупо, јер је он, кад је још пре него су отпочела непријатељства одбио свако посредовање, примио на себе сву одговорност за овај рат, и према томе он ће морати да прими и све његове последице.

Енглеска већ предвиђа исход овог рата. И не само то. Већ три дана је како се говори о мобилизацији руске војске у Источном Туркестану, а данашњи листови доносе телеграме о убрзаним руским радовима на железничкој прузи која, преко Авганистана, води у Индију. И Енглези имају разлога да се боје једне моћне Руске диверзије на индијској граници. Они се, у случају рата с Русијом, боје и за своје обале у Европи. Адмирал Клоз је изјавио у последњој седници војне комисије да са̂м Лондон није довољно заштићен. (Читајте о томе наш телеграм на првој страни.) И због свега тога јучерањи телеграм о посредовању Енглеске није невероватан. Енглеска ће у једном критичном тренутку, узети иницијативу за пријатељско посредовање између Русије и Јапана. Русија би у томе случају могла одговорити да она није хтела рат, али сада кад су је већ натерали да извлачи мач, она има права да из њега извуче н све користи. Све ове околности чине да је немогуће предвидети како би једна страна интервенција могла учинити крај овоме рату, и мирољубиве манифестације морају, силом самих околности, остати узалудне.

Ето зато је руско-јапански рат тако опасан. Русија је неисцрпна у људима, а Јапан би се пре борио до последњег човека него што би пристао на какав мир који понижава. Једино би промену у томе смислу могло изазвати држање Кине. Ако се она умеша, или ако у њој букне какав револуционаран покрет, онда би интервенисале све велике силе. У том случају би руско јапански сукоб добио други карактер. Ова нова ситуација или би изазвала један општи рат или би, овога пута, учинила да се дефинитивно регулише Кинеско питање.

Како се год окренемо, видимо само ужас и овај је рат у почетку новога века исто тако велика и страховита несрећа као и бурски рат којим се завршио покојни деветнаести век.

Сједињене северо-америчке државе наименовале су за свога генералног конзула у Даљном, у Манџурији, крајњој станици транссибирске железнице, Џона Моргана. Русија је, међутим, пре три дана известила америчког министра спољних послова, Хаја, да она америчком генералном конзулу неће издати егзекватур. У америчком министарству спољних послова много су узнемирени због оваквог држања Русије, и већ је држана седница да се састави одговор, али дефинитиван текст још није готов. Русија се у ономе питању овако држи с тога што она за време рата не жели ни једног страног чиновника на полуострву Лиаотунг. Сем тога у америчком министарству спољних послова држе да се ова одлука руске владе не може односити и на конзуле у Мукдену и Антунгу, јер тамо Манџурију још сматрају као кинеску провинцију, због чега ће се Кини обратити за егзекватур. Чак америчко министарство наглашава да ни једној другој сили не признаје право мешања.

Даљни је на полуострву Лиаотунгу, у непосредној близини Порт-Артура, крајња тачка сибирске железнице, руска уговорна област. Допуштење да страни конзули отправљају своје послове зависи дакле од Русије. Ни мало не изненађује, чак су у Америци и очекивали да ће Русија, с обзиром на ратно стање, одбити постављање страних заступника У Даљном. Веће би значење добило држање Североамеричких Држава кад би оне остале при томе да поставе своје конзуле у Манџурији, у Мукдену, Антунгу и Татунгкан. Нови америчкокинески трговински уговор предвиђа отварање Мукдена и ТАнтунга а јапанско-кинески уговор опет предвиђа отварање Мукдена и Татунгкана, и према досадашњем обичају, на основу највећега повлашћења, ова се места морају отворити и за трговину свих осталих народа. Антунг и Татунгкан леже на ушћу реке Јалу, на њеној северној обали. Татунгкан нешто даље западно од ушћа. У рату против Кине, Јапанци су били посели оба ова места, али од неког времена, нарочито од кад је Русија добила од Кореје концесије за експлоатацију шума на реци Јалу, Руси су дошли, и Антунг важи као средиште руског утицаја у области Јалу. Војнички значај оба ова места за рат је очевидан, и Русија неће моћи ни тамо, као ну Даљном, сада трпети стране заступнике. Ако дакле Сједињене Државе затраже од Кине и добију егзекватур за конзуларне чиновнике у тим местима; и ако још поред тога затраже да ти нови конзули још одмах оду на своје нове дужности на Јалу, онда би се између Русије и Северне Америке могао изродити озбиљан сукоб. Али пошто су Сједињене Држале, у тежњи да Кину неутрализирају, издвојиле Манџурију, онда је вероватно де ће оне у садашњим околностима одустати од својих захтева и сачекати боље прилике, кад се растуре кризни облаци са азијског хоризонта.

Потучена до ноге на Кенигрецу и истиснута за увек из немачких земаља, Аустрија је опет обратила сву своју пажњу на Балканско Полуострво. И политички и трговачки интереси њени упућивали су је тамо, продирање на Балкан постало је за њу животно питање.

Потпомогнута од Немачке, она је одмах после свог пораза на Кенигрецу почела да троши сву своју снагу па Балканском Полуострву. Знајући и осећајући да је њена егзистенција везана за напредак у томе правцу, Аустрија је свима средствима и на све могуће начине, енергично и истрајно радила на томе, да се утврди на Балкану.

Онда су још почела она тајна ровења, интриге, подвале и смицалице, преко којих је Аустрија тежила да дође до свога циља. Босна и Херцеговина била је прва етапа, преко које је Аустрија намеравала да продире даље. Устанак Српскога Народа у Босни и Херцеговини добро јој је дошао; она га је потпиривала и помагала да би се изнело на дневни ред Балканско Питање. У кризи и борба, која је услед тога наступала, Русија је морала неутралитет Аустрије да откупи признањем окупације Босне и Херцеговине.

Али тиме још нису биле задовољене жеље Аустриске Монархије. С тога је она одмах после окупације Босне и Херцеговине с једне стране бесомучно и насилно угушивала српски живаљ и српску националну мисао у окупираним провинцијама, а с друге стране непрестаним интригама и ровењем спремала у оближњим крајевима, у Старој Србији, Арнаутлуку и Маћедонија, терен за незадовољство и за немире, а тиме утирала пут својим освајачким намерама. Да би акција њена била јача и да би могла радити са више изгледа на успех, Аустрија је осим тога за последњу четврт века систематски радила на томе, да спречи самосталан и природан развитак слободних словенских држава на Балканском Полуострву. Она је разним махинацијама непрестано стварала и одржавала и у Србији и у Бугарској унутрашње трзавице које су стално спречавале развитак државне и националне снаге.

Међутим, за цело време тога свог интригантскога рада Аустрија је пред Европом, а особито пред Русијом, изигравала улогу лојалног фактора у одржању европског мира и постојећег стања на Балкану.

Аустрија је дакле с једне стране стално уверавала Европу и Русију како жели мира на Балкану и како ради на консолидовању прилика у балканским државама и покрајинама, а с друге стране је непрестано интригирала у Србији и Бугарској и ровила у Турској. Врхунац успеха у том раду достигла је аустриска дипломација када јој је 1897 године пошло за руком, да склопи са Русијом познати споразум по коме је требало да обе државе искрено раде на томе, да се одржава мир на Балкану и да, не мешајући се у унутрашње ствари балканских држава, помажу консолидовање и снажење њихово.

Русија је искрено прихватила овај споразум, тачно се по њему управљала и савесно испуњавала захтеве његове. Али Аустрија није тако поступила. Она је и после тога споразума наставила свој дотадањи рад. Она је и даље помагала и у Србији и у Бугарској тежњу онога кола људи, које је било њој наклоњено, и које је створило и подржавало сукоб између владаоца и народа, те да на тај начин постигне да у обе ове словенске државе унутрашња питања створе толику забуну и огорчену борбу и да апсорбују целу државну снагу тако да држава, унутрашњим трзавицама ослабљена, постане потпуно неспособна за сваку спољну акцију.

Напоредо с тим радила је Аустрија у исто доба у покрајинама Турске Царевине систематски на томе, да тамо изазове што чешће и што веће сукобе између турских поданика и турских власти, затим и сукобе између појединих народности. Она је подржавала незадовољство словенског елемента у Турској, а у исто доба упућивала је турске власти на издајничке тежње истог тог елемента; она је потпомагала међусобну борбу Срба и Бугара у Маћедонији; она је јавно пред Европом у друштву са Русијом предлагала Турској реформе и гонила Турску да их извршује, а у исто време преко својих конзула и особито преко католичких мисионара подбадала Арнауте да се одупру увођењу рефорама, јер је увођење рефорама управљено против њихових животних интереса.

На тај начин Аустрија је успела да својим интригама створи право врзино коло у Турској, да ослаби Србију и Бугарску, да одржава међусобну борбу Срба, Бугара и Грка у Турској, да изазове конфликте словенског живља са турским властима и Арнаутима, а Арнауте да доведе у сукоб са словенским живљем и званичном Турском.

Велики обрт у Србији у мају прошле године помео је у неколико планове и рад аустриски. С тога се аустриска дипломација и штампа и упела свом снагом и послужила свима средствима, да омете правилан развитак ствари у Србији. Међутим, у колико је мајски обрт у Србији претио да поремети рачуне аустриских државника, у толико је руско јапански рат дао Аустрији могућност и не може бољу бити прилику, да изврши своје планове на којима већ одавно ради.

Стога је Аустрија још одмах после 29. маја, а особито откад је избио руско-јапански конфликт, почела са ванредном енергијом да се спрема против Србије и против Турске. Она је јесенас и зимус учинила силне припреме за случај акције; спремила је све што је потребно за мобилизацију и дислокацију трупа особито у Срему и у Херцеговини; утврдила је и за стратегиске потребе удесила све пруге према Србији и Новопазарском Санџаку. Целу зиму се радило и још увек се ради са грозничавом енергијом на утврђивању и проширењу железничких путева на пругама Нови Сад — Земун, Инђија—Рума — Кленак и Рума — Брод. Осим тога у сремским селима извршен је тачан попис хране, стоке и станова за војне потребе у случају мобилизације. На послетку, један од најважнијих и најсигурнијих момената и доказа како се Аустрија спрема на акцију против Србије и против Турске, то је именовање за врховног команданта војске у Босни и Херцеговини фелдмаршала Алборија, који је до сада био командант првога корпуса у Галицији (дакле корпуса који би у случају рата са Русијом први пошао против Руса), и кога аустриски војни кругови сматрају за најбољега стратега.

Напоредо са тим спремама против Србије и Турске, Аустрија још енергичније но пре ради на томе да изазове у Турској немире, те да тако добије прилику да се умеша и да окупира Стару Србију и Маћедонију. Стога аустриски агенти, конзули и мисионари потпомажу српски живаљ у северним крајевима новопазарског санџака и уверавају устанике да ће их Аустрија помоћи, у исти мах аустриском иницијативом устају Арнаути у Ђаковици на оружје против Турске што хоће да уведе реформе, а званична Аустрија гони Турску да изведе реформни програм.

Званична Аустрија дакле гони Турску да изврши реформе, а аустриски агенти подбадају Арнауте против рефорама и у исти мах помажу Србе и против Арнаута и против турских власти а властима и Арнаутима потказују Србе.

Све то чини Аустрија стога што хоће да се користи руско-јапанским ратом и да пошто пото изазове немире на Балкану да би могла док су још Русији везане руке због рата на Крајњем Истоку, окупирати Стару Србију и Маћедонију.