Категорија: Политика

Ове несрећне земље имају специфичке знаке који показују да је пролеће ту. Комите, Арбанаси, интерпелације у енглеском парламенту и аустроугарским делегацијама. Устанички покрет све више показује знаке живота, и устаници су у битољском вилајету већ имали неколико крвавих сукоба с турском војском. Да ли ће ови сукоби у ово доба године остати усамљени или су они само пролог овогодишње маћедонске драме, видећемо ускоро. Онда ћемо се тек уверити о гласовима из Софије и Беча да ће комитети обуставити покрет док не виде хоће ли реформна акција имати каквих резултата или не. О томе су нам нешто јавили чак из Беча. Католички архијепископ у Софији Д-р Менини био је ономад у Бечу да реферише цару о намерама маћедонских комитета, одакле је отпутовао у Рим да реферише папи о истој ствари. Д-р Менини је чак означен као повереник маћедонских комитета. Само што његово пуномећство није изближе означено. У Софији има пуно маћедонских комита. У овом тренутку је једино меродавна Унутрашња Маћедонска Организација, и врло је сумњиво да је она Д-р Менинију поверила ма какву мисију. Како било да било, овај католички првосвештеник говорио је у име неког маћедонског комитета. По њему, комитети ће обуставити своја револуционарна ровења, да би споразумне силе имале потпуно одрешене руке у својој реформној акцији, и да Турска не би имала никаквих изговора за своју опозицију против рефорама. Ако је ово тачно, онда је одлука комитета у овоме тренутку мудра, и они могу само вршити један притисак да реформна акција иде брже.

Али кад комите престају, појављују се Арбанаси. Опозиција порези на стоку претворила се опозицију реформној акцији. Арбанаси су у Турској најефикасније оруђе против словенског елемента. У последњем тренутку њима се само да један дискретан миг из Јилдиза или са другог ког места и они су на ногама. Сав рачун редовно плаћају Срби. Ви знате шта се у овом тренутку догађа између Ђаковице и Призрена.

Нису само Арбанаси рђаво расположени према овој реформној акцији. Има и великих сила које су нерасположене али не према ономе скромном мирцштегском програму него због тога што Русија води прву реч у овој акцији. Тек што је избио руско-јапански рат, руски су га противници већ употребили као аргуменат да садашњу реформну акцију треба заменити другом коју би водила друга група сила у којој не би било Русије која од сада, како они воле да кажу, неће моћи да врши своју мисију. Једном речи, у реформној би акцији Енглеска желела да води прву реч. Али као да јој то неће испасти за руком. Руска влада је већ неколико пута, последњи пут преко „Политичке Кореспонденције“, нагласила своју чврсту одлуку да сада више него икад употреби сав свој утицај да се на Балкану одржи територијални status quo и да се убрза извршење мирцштегског реформног програма. Русија и [поред заплета] у Источној Азији, увек има довољно снаге да своје захтеве у Цариграду снажно потпомогне. У Енглеској то врло добро знају. Стога је, одговарајући на једну интерпелацију у Доњем Дому, енглески министар спољних послова, лорд Лнесдаун, изјавио да он уопште још увек одобрава мирцштегски програм. Он нарочито очекује добре резултате од реорганизације жандармерије, и поновио је, што је већ толико пута казао, да, у случају неуспеха руско-аустријске акције, Енглеска задржава право да учини нове предлоге. Али, додао је он, зато још није дошао тренутак. У Енглеској знају врло добро да на енглеску иницијативу не би пристале ни Француска, ни Италија, ни Немачка.

Изјаве графа Голуховског су нам већ и сувише познате. Њих је још потенцирао граф Тиса у угарској делегацији. Он је пре неки дан рекао да ће се рускоаустријски споразум одржати чак и у оном случају кад би обе владе биле принуђене да преузму енергичније мере.

И тако енглески „згодан тренутак“ много зависи од обрта на руско-јапанском бојишту, и изгледа да ће Енглеска тај тренутак узалуд очекивати. Али кад се утиша страховита бура на Далеком Истоку, онда ће тек Русија имати реч.

Већ два дана како немамо никаквих важних гласова са бојнога поља и чак ни сами специјални дописници нису сматрали за потребно да рашире никакву нову лажну сензациону вест. То вреди забележити после читаве навале од фантастичних информација које смо имала за последње две недеље. Ово ефемерно затишје може се објаснити тиме што се на суву с обе стране заузимају згодни положаји, на мору траже нове тачке за сукоб. Тако можемо остати без икаквих прецизних извештаја по неколико дана, а после тек наступиће опет читава бујица од најразличнијих информација.

У овом тренутку политичке кругове још занима америчка нота о неутрализацији Кине и Кореје. Амерички министар спољних послова, Хај, као што је познато нашим читаоцима, предложио је кабинетима Великих Сила да се за време рата и после рата призна неутрализација небеснога царства и Кореје, тако да се интегритет ни једне ни друге територије не сме да окрњи, ма какав био исход рата између Русије и Јапана. Све више избија на видик да америчка влада Манџурију није рачунала у саставни део Кине, због тога се очекује повољан одговор руске владе. Енглеска влада је пристала у начелу на амерички предлог, али она још није одредила своје држање. Изгледа да је Енглеска влада вољна да прецизира амерички предлог и да му да други облик, али ће то можда учинити тек после каквих оскуднијих гласова са бојнога поља. У сваком случају, положај ће бити врло деликатан, и ако се све силе повољно одазову предлогу америчкога министра, онда се оне још од сада ангажују да се зараћене стране не смеју разрачунавати на рачун Кореје и Кине. Трошкове би могао платити само Јапан, јер Русија, у случају победе, може само дефинитивно да утврди свој положај у Манџурији.

Држање Немачке још увек је врло резервисано. Али од почетка овога рата још увек се верује да се Немачка мисли користити овим садашњим заплетима да се приближи Русији. У случају да се рат окрене одсудно на штету Јапана, Немачка би сигурно изазвала какву силну диверзију у Европи, само ако би се Енглеска умешала на Далеком Истоку. На тај би начини Немци задовољили и дубоку мржњу коју већ две године гаје противу Енглеза, и у исто доба можда дошли и до каквих концесија.

Лондонски „Дејли Мејл“ публиковао је пре неки дан сензациону информацију, да је Аустроугарска послала озбиљну опомену Турској и Бугарској и запретила је да ће послати војну експедицију у Маћедонију ако се тамо наруши мир. Ова вест још није званично потврђена, али изгледа да она узнемирава политичке кругове и у Аустроугарску сумњају да хоће да се користи заузетошћу Русије на Далеком Истоку да би задобила какве уступке и да би повратила свој утицај и свој престиж на Балканскоме Полуострву. Бечки дописник „Тана“ признаје да Аустроугарска има задњих намера да се користи руско-јапанским ратом и да у ма ком облику, пође напред у Нови Пазар, ка Скопљу и Солуну. Према изјавама графа Голуховског у делегацијама излази да „Танов“ дописник нема право. Али ко зна, чим избије први симптом да ће у Маћедонији поново букнути устанак, можемо дочекати да бечка штампа отпочне да труби да убеди Европу да је потребна промена тактике и да је преко потребна „привремена“ окупација извесних вилајета да би се на Балканскоме Полуострву одржао мир.

Пријепоље, 1. фебруара 1904.

Овамо је изгубљен сваки компас и човек просто не зна, на коју страну да се окрене: у страху од Аустрије претерали смо у верности Султану и саме чистокрвне Турке, и сад место да се обрадују томе и нас пригрле, они нас просто на просто даве. Разлоге за то на оваквом месту и у овакво време тешко је наћи… Сулејман-паша све то добро види и разуме, али му смета то, шта с једне стране крије у дубини душе велику мржњу према Србима, а с друге нема ни потребне енергије да ствар поведе правилним путем. То је политичар старога кова, који мисли да се све може лепим речима, забашуривањем и лажним обећањима. Та слаткоречива политика с једне, аустријско бушкарање са друге и доскорашњи несрећни односи између Србије и Црне Горе с треће стране довели су до таквог стања, које се на први поглед не да разумети: баш у овим крајевима, где би Турска требала да буде мања од макова зрна и да влада потпун ред и мир, дешавају се такве страхоте и врши такав притисак, као нигде више у турској царевини, што ће рећи као нигде више на свету, јер власт одавно није господар ситуације, него поједини зликовци.

Док аустријски агенти облећу сељаке и маме их лажним обећањима, дотле турски голаћи потпаљују и руше српске школе. Турска власт, свесно или несвесно, иде руку под руку са Аустријом и копа гроб својој сопственој царевини… Где она не сме да удари на Србе, ту намигне на зликовце, и ствар брзо иде а људи, жене, деца муче се и убијају, а мал им се односи…

… Једном речи ми вам овамо живимо у мукама: Аустрија нас мрзи, што смо јој окренули леђа; Турци нас даве, што смо им се предали на милост и немилост. Како ли ће тек бити, кад Фејзо и други зликовци дознаду да је Русија заратила с Јапаном? Замислите, још рат није ни објављен, а по варошима се већ осећа нека живост и заједљиво смешкање…

Што нам је најчудније, и Србија и Црна Гора заузимају се за Маћедонију, која је бело перје при нашим јадима, а на овај крај, од кога више зависи судбина српског народа, нико и не помишља. Откуда то, то ми не знамо. Ако Србија и Црна Гора не могу издејствовати једног заступника, звао се он консултовачки агент или како друкче, свеједно, зар не могу сажалити, да овамо пошље бар свог […]? Докле год се у том правцу штогод не учини, овамо се никад не може предвидети, шта носи дан а шта ноћ, и сваки час може букнути жар, који би и Србију и Црну Гору захватио…

Ако оне не виде важност овога краја, за цело грехота је и срамно тражити од голе душе, која се рани овсеницом и живи под турским бичем да она то увиди и да се чува од аустријских колача…

Ако се добро будемо владали и ми што пишемо и ви што читате, добићемо можда буџет кроз недељу-две дана. Тако се бар говори у посланичким круговима. Истина тако се говори већ поодавно, још откако се скупштина састала, али овога пута изгледа да том гласу ипак треба веровати. Тако ћемо онда моћи оданути сви колико нас год има, и посланици и влада и цела земља, а нарочито они, који присуствују скупштинским седницама и морају, јадници, да слушају што се на њима говори и што се говорило за ових пет месеца, откако овај скупштински сазив траје.

Друго је питање какав ће овај буџет бити. О томе се сад ништа не може рећи, јер се ништа но зна. Али, кад се узме у вид, да он ни у ком случају не може бити искључиво дело г. Л. Пачуа, пошто је њему тек јуче, тако рећи, пало у део да га изради, а то је и сувише кратак рок, него да су, пре њега, тај исти несрећни буџет за ову годину склапали и г. М. Радовановић по својим теоријама и г. Сава Грујић по здравој памети, — онда се од прилике може знати какав ћемо у опште буџет добити. Пада нам на памет она пословица о многим бабицама, пада сигурно и вама.

Па ипак, није влада крива, ни ова ни она стара, што је све тако било и што буџет данас мора на врат на нос да се ради. Не. Томе су искључиво криви ненормални односи у радикалној странци и радикалном клубу, као год и свему другом што се до сад у Скупштини урадило и што се није урадило. Помирили се, а нису се помирили; ујединили се, а нису се ујединили, те се не зна, ни ко води ту целу огромну странку ни куда треба да је води. Сваки је у њој на свој рачун вођ и сваки би хтео, да сви остали раде онако како он хоће. Не у ситницама, не у споредним питањима, већ у најосновнијим појмовима, чак у погледима на државу разликују се данас они људи који носе исто партијско име и обележје. Не верујете? А чиме би се онда могли објаснити они силни финанцијски посланички предлози у клубу који су, наравно, пропадали и морали да пропадну, али који у исто време најочитије доказују, да јединства, или ако хоћете, правога јединства у радикалној странци данас више нема. Мучи се, петља, крпи, навија, натеже да се одређено и сложно пође напред, па се не може; нема више оне једнодушности и дисциплине, која је некад била најјача страна радикалне партије. То је факт неоспоран, непобитан факт, с којим се мора рачунати.

А то је одиста штета. У тренутку, када је радикална странка требала и морала да да̂ парламентаризму српском сигуран стожер, око којега би се кретао цео државни живот, показало се, да ова није кадра да то учини. Не зато што можда ноће, него што не може. Људи, који су данас у њој, ишли су разним путевима: има их који се нису ништа променили за ових последњих двадесет година, који још и данас верују оно, што им је причала „Самоуправа“ не ова данашња, него она стара. Има их других, који су у току времена одбацили много што-шта из оног првог радикалног агитационог програма, па сасвим друкчије данас гледају на државу и на рад у њој. А у средини између те две крајности налази се много неодређених, несређених елемената, који се поводе час лево час десно, без циља и без плана. И ето зато данашња скупштина, оваква каква је не може ништа да учини, покрај најбоље воље не може.

Хоћете ли да вам причам причу о црвеном врапцу?

Од како су прекинути дипломатски односи између Русије и Јапана, Турска друкчије говори. Непријатељства нису на Турску учинила тако тужан утисак, као у осталој Европи. У турским се круговима чак не може да прикрије потајно задовољство које осећају због руско-јапанског рата. Нису они ни на страни Јапанаца, још мање на страни Руса. За њих је главно што сада могу да живе у тој опасној илузији да је Русија у овом тренутку тако заузета на Далеком Истоку да једва може активно да учествује у догађајима на Ближем Истоку. Турска је тренутно заборавила моћ и величину Русије. Она као да неће да зна да сукоб Русије с Јапаном не може да доведе у опасност руске европске интересе нити да паралише евентуалну акцију Русије.

Овако расположење у турским меродавним круговима већ је донело до жалосних резултата. Реформна акција је у потпуном застоју; само се преговара и преговори се одуговлаче. Дискутовало се чак о боји униформе за маћедонску жандармерију и о стотини других таквих питања. Још нису прешли на ствар. Пре неки дан су се опет цивилни агенти руски и аустро-угарски пренеразили кад им турски телеграфисти нису допустили да се с конзулима споразумевају шифрованим депешама. И тако им Турска чини стотину сметња у сувише провидној намери да свима европским реформаторима да секундарну улогу у реформној акцији. Међутим европски би помоћници могли бити од користи само тако, ако би њихова контрола над радом турских власти била потпуно независна, кад би имала дејства и била неограничена. И односи с Бугарском постају сваким даном све већма запети. Оне се међусобно само оптужују и грозничаво се оружају. У питању о амнестији Порта још једнако не попушта. Она сад рачуна и на евентуални сукоб с Бугарском и резонује да ће у случају рата Бугарска бити усамљена и да, ако буде побеђена, не може рачунати на помоћ Русије која је сада сувише ангажована да би се могла још и с Турском ухватити у коштац. Сасвим је вероватно да ће Турска употребити ову прилику и једним ратом, по њеном мишљењу, учиниће крај своме несносноме положају у Старој Србији и Маћедонији, устаничким ровењима и реформној акцији. Ако би рат испао неповољно за Турску, онда би се оне силе које су непријатељски расположене према словенскоме елементу користиле тренутним положајем Русије а успротивиле би се проширењу надмоћности Словенског елемента у Старој Србији и Маћедонији. У том случају он се руско-аустријски споразум јако компромитовао и Турска би се, као и увек, користила суревњивошћу својих суседа, да одржи status quo.

У ствари, рат би учинио крај њеноме господству у тим покрајинама. Ма какав био резултат рата Велике Силе би отпочеле енергичнију акцију која би се, вероватно, брзо завршила тиме што би султану остало само номинално суверенство над Старом Србијом и Маћедонијом.

Виши официри који имају да предузму команду над новом жандармеријом још нису отишли из Цариграда, поред свега тога што они имају да доведу у ред једну хетерогену и делимично разуздану гомилу од 15.000 људи. Не само то. Порта још није усвојила ни дефинитиван правилник за нову жандармерију. Пролеће иде, устаничке се прокламације шире и ми смо можда на прагу једног новог жалосног крвопролића у Старој Србији и у Маћедонији.

Ето, такви су изгледи, такве су перспективе. То су први потмули, далеки али крвави одјеци руско-јапанскога рата.

Српском бродарском друштву, потребан је нов директор. На расписани конкурс јавило се једанаест кандидата, али до сад ниједан од пријављених није изабран, јер ниједан није добио потребан број гласова. Хоће ли на идућој седници бити ко изабран или не ми не знамо, али знамо, да би управни одбор, пре но што приступи новом избору, требао да расправи једну другу ствар, коју му и дужност и част налаже да расправи.

У питању је г. Св. Вукадиновић, некадашњи директор бродарског друштва. Он је априла месеца 1899. год. отпуштен, без икакве кривице, без потребе и ако по друштвеним правилима то није могло и није смело да буде. Цела та историја је и врло интересантна и врло жалосно, те вреди да се исприча.

Београд и ова Србија сећају се борбе, која је крајем 1898 год. отпочела између нашег бродарског друштва и аустријског дунавског друштва. Наше је друштво тада било још младо и слабо; аустријско је хтело да му скрха врат. Али г. Вукадиновић, који је тада био директор, умео је своје друштво да брани. У договору с управним одбором, он је учинио ове, што је могло да се учини у одбрану нашег предузећа. Он је учинио чак и више. Отварао је нове пруге, куповао нове бродове, организовао целу кампању. С оно мало материјала, што смо ми тада имали, он је конкурисао старом, богатом аустриском друштву, свуда, и на Дунаву и на Сави, их свакој тачци и у сваком послу. Он је приређивао зборове, слао депутације; потпомогнут целим јавним мњењем и штампом, он је од те борбе с аустријским друштвом начинио национално питање, за које се интересовао цео свет. То ваше није било питање хоће ли победити српско или аустријско паробродско друштво, — него хоће ли мала Србија, која никад дотле није смела да се упушта ни у каквом економском питању у борбу с Аустријом, успети да овога пута сачува своју независност економску и да одбрани своја позитивна права.

Леп и утешан факт је, да је тада цела Србија била скочила, да се брани. То нам можда даје права да се надамо, да ћемо у мутним приликама у којима данас живимо, ако устреба — не устребало! — сви опет бити сложни, кад општа опасност наступи. Сви, и велики и мали, били су тада уз бродарско друштво; и људи и жене и деца, сви су желели, да наше друштво победи.

Само један човек не, краљ Милан. Из разлога, које не треба ни помињати, он је хтео да се та борба с аустријским друштвом што пре прекине. Вукадиновић је водио целу ту борбу, Вукадиновића треба дакле уклонити! Позвавши га једном на ручак, краљ Милан је, пред осталим званцима, за својом трпезом, најоштријим речима стао да му пребацује цело његово држање у том питању и иначе. Но знајући за меру, као што ни у једној другој ствари није за њу знао, краљ Милан је био заборавио, да је он домаћин, а да му је Вукадиновић гост. Али то није заборавио Вукадиновић. Усред ручка, на запрепашћење свију осталих, он узе капу и оде кући, оде без збогом остај!

Пет дана доцније држан је акционарски збор друштва. Све акције које је тада имала Класна Лутрија раздана су биле по наредби краљевој чиновницима, да би се само оборио Вукадиновић. Али ни то ништа не поможе. Збор једногласно одобри дотадашњи рад директоров и захвали му чак на њему. И онда краљ Малан приступи последњем среству. Десет дана доцније, тачно 22 априла 1899 год. управни одбор друштвени отпушта г. Вукадиновића. У записнику те седнице стоје ове речи: „На личну жељу краља Александра, г. Вукадиновић се отпушта.“

Шта је даље било сви знамо. Наше бродарско друштво се одмах после неколико дана погодило с аустријским а г. Вукадиновић је отишао на други посао, да хлеб тражи. И нашао га је, као што увек вредан и спреман човек може хлеба да нађе. Он се сада није чак ни јавио за конкурс, нити треба да се јавља, баш и да иде го и бос по београдским улицама. Управни одбор, који је онда, под притиском краљевим, морао да га отпусти, мора данас ту неправду да поправи. Пре него што приступи избору, он треба да упита г. Вукадиновића хоће ли он опет да се тог места прими. То одбору дужност налаже, као што је и нама дужност била, да о овоме питању говоримо, не зато што нас личне везе с г. Вукадиновићем вежу, већ за то, што то изискује правда.

— В. Р.

Тек данас је познат тачан текст ноте коју је пре три дана министар спољних послова североамеричких држава, Хај, упутио америчким дипломатским заступницима код Великих Сила. Та нота од речи по речи гласи овако: „Изволите изразити живу жељу Сједињених Североамеричких Држава да за време војничких операција између Русије и Јапана, обе ратне странке респектују сва средства за одржање административног јединства Кине но њене неутралности, и да се позорница непријатељстава по могућству локализује и ограничи, да би се на тај начин избегло свако дражење Кинеза и да би се што мање штете нанело светској трговини и светском саобраћају.“ Ова је нота изазвала јак утисак у дипломатским круговима нарочито на берзи. Сасвим је природно да се, у оваквим приликама, постави питање шта је то нагнало Сједињене Државе да у овоме питању себе ангажују и да ангажују друге. То треба објаснити зато да би се могао оценити значај овога акта. Пре свега нема ни једне силе која не жели да штета коју светски саобраћај трпи од руско-јапанскога рата, буде што мања. Сама Кина је, међутим, још пре но што су непријатељства отпочела објавила своју намеру да ће се за све време рата држати неутрално. Кинеска влада је то већ прекјуче и званично публиковала. Тешкоћу задаје „административно јединство Кине.“ Шта је вашингтонски кабинет разумео под тим административним јединством? Изгледа да ова нејасна формула не значи ништа друго него право Кине да и даље управља собом. Ту, дакле не би било ништа ново да није Манџурије. Доиста може се применити да је Манџурија Кинеска и она не може остати неутрална јер су тамо Руси и могу доћи још и Јапанци и баш у Манџурији може и доћи до одсудне битке. Али ствари стоје овако. Стање које сада влада у Манџурији није ниједна сила, ни Русија, ни Кина, сматрала као повреду суверености Кине; још мање као повреду њеног административног јединства. Енглеско-јапански уговор од 1902. који је закључен зато да се на Далеком Истоку одржи status quo, потписан је после руске окупације Манџурије. Дакле, с међународног гледишта положај остаје исти, и она завијена америчка нота по свој прилици неће изазвати никакве заплете.

Досадашњи јапански заступник на рускоме двору, посланик Курино, разговарао је са сарадником једног берлинског листа. Том приликом је он изјавио да „Јапан не намерава да истера Русију из Манџурије. Напротив! Њему је стало до тога да се у Манџурији одржи status quo, политика отворених врата. Али околности су биле такве да би се касније морало доћи до сукоба и неспоразума тако, да би тамо најзад прилике за све заинтересоване силе постале несносне. То смо хтели да спречимо, и ми смо хтели преговорима да утврдимо наша узајамна права. На жалост, својим напорима ми нисмо могли то постићи, преговори су се морали прекинути, јер је сваки споразум изгледао немогућ. Тако је дошло до рата, који ми не само нисмо желели, него који смо директно хтели да отклонимо. Сад се већ бије бој. Како ће рат да се сврши не може се предвидети. У сваком случају он ће учинити да се манџурско питање дефинитивно уреди и да се наши међусобни интереси у Манџурији и Кореји коначно утврде“. Ако су речи јапанског посланика тачно забележене, онда настаје питање да ли је било потребно проливање крви кад Јапанцима није стаде до тога да Русе истисну из Манџурије, и зар се није ипак могло преговорима доћи до споразума о положају обе царевине у Манџурији и Кореји. Даље је питање, да ли је Јапан имао добре саветнике кад се он за тако што изложио евентуалним тешким поразима и ставио на коцку свој углед у Источној Азији. Ова питања која су се постављала пре почетка рата сад се опет намећу. Али свакако се из посланикових речи јасно види да би Јапанци били задовољни кад би, после једног успеха (по њиховом мишљењу), могли закључити мир. Јапанци хоће, како они веле, само слободу трговине. Али Руси знају врло добро да Јапанци не мисле само на трговину са Манџуријом, него и на трговину у Манџурији. Они би у том случају хтели и један део исељавања да скрену тамо, а то је баш оно што Руси не даду. Још више пада у очи што су Јапанци за један тако ограничен програм извлачили мач, и врло је интересантно шта Јапанци мисле о себи, кад су веровали да ће с џиновским непријатељем лако изаћи на крај.

И код њих, изгледа, да је већ наступила једна душевна депресија. Она се види не само из Куринове изјаве него и из расположења самих Јапанаца у Токију, после првог успеха кад су изненада, мучки, без објаве рата, напали руску флоту. Они су нешто мало оштетили две три руске лађе и преко својих јавних и тајних савезника раструбили по свету као победу. Али коректуре тек сад стижу. Из њих се види да је Јапан скупо платио препад на руске лађе. Има још једна околност. Руси и сами знају да на Далеком Истоку немају довољно флоте. Али им она тамо и не треба. Рат на мору тамо је само увод и припрема; јапанска флота тамо нема ништа друго да ради него да преноси војску и да прати војне транспорте на бојно поље. Одсудна битка неће ни бити на води, него на суву; топови ће рећи своју последњу реч у корејским брдима и на снежним манџурским пољима. А Јапанци већ предвиђају исход ове велике драме; они тек сада виде свога силног непријатеља. И они се већ повлаче испред силних таласа који иду из Русије.