Категорија: Политика

Из митровачког Колашина добили смо ово писмо:

Овде је допутовао непознат човек. Најпре је рекао, да је Турчин и приповедао, како је зло свему народу под турском управом и како би било боље да Шваба земљом управља, као што управља у Босни. Кад му овакав „патриотизам“ није прошао, и кад су наши људи, одсечно рекли, да су задовољни царском владом, странац је изменио своје понашање и своје разговоре: казао је да је Србин по имену Јован Церовић и да путује из Србије у Црну Гору. Овуда га није водио пут и по свој прилици неко га је упутио да Швабе хвали. И ово је неко знамење!…

---

Из Приштине нам, јављају:

До сад су аге водиле турско-арнаутску политику, досељавајући по српским селима арнаутске породице, да тиме ослабе бројно и имовно српско становништво, али сад као да су аге и бегови окренули поглед са истока на запад. Овде се пронео доста упоран глас, да аустријске агенти живо раде код Турака, косовских спахија, да ови поступно одгоне са својих чифлука Србе, а да за чифчије примају Арнауте католике из пећске и ђаковачке нахије. Веле, за ће са тај гробарски посао за наш крај отпочети још с пролећа: Па онда?…

Наименовање двојице цивилних агената, једнога ђенерала и четири страних пуковника које плаћају Велике Силе је извесно једна озбиљна ствар за Турску. Она зна шта то значи: али губитак Маћедоније иди само номинално султаново суверенство над овим делом отоманске царевине. Већ су сви на окупу и ђенерал де Ђорђис, будући командант жандармерије, и руски цивилни агенат Демерик, и аустријски, Милер, и руски, аустријски, немачки, енглеска и француски официри. Они држе седнице од чијих резултата зависи будућа организација жандармерије у косовском, битољском и солунском вилајету. Требаће још четрдесет до педесет официра и сто педесет до двеста. подофицира (које ће плаћати Турска) да ба се обезбедила жандармериска и полициска служба у поменутим вилајетима.

Реформна комисија је састављена и држала је већ пет седница под председништвом ђенерала де Ћорђиса, који је постао и турским дивизионим ђенералом И сад настаје ера бескрајних дискусија између Порте и реформних сила, Русије и Аустро-Угарске, јер треба успоставити надлежност страних делегата, а нарочито унапред регулисати односе између цивилних агената Демерика и Милера, с једне стране, и генералног инспектора, Хилми паше, с друге стране. Према свему овоме што је досад урађено, општи је утисак врло песимистички. Реформни турски комесари, Тефик паша, Зеки паша и Кара-Теодори паша употребљавају сва средства против одредаба којима би се смањио привидни ауторитет султанов у реформним вилајетима. На то их подстрекава Јилдиз и султанова околина. И колико ће трајати ове дискусије? Ко зна, можда ћемо дочекати пролеће а оне се неће завршити, и програм реформних сила неће добити никакав опипљив облик. И тако ће маћедонски револуционари опет имати једно јако морално оружје. Маћедонски ће устанак, врло вероватно, опет букнути, а онда настаје опасност од једног рата између Турске и Бугарске, које још не престају са међусобним окривљавањима. Треба дакле радити брзо, одузети сваки изговор агитаторима и дати Маћедонцима што потпунију идеју о томе шта Маћедонија има да буде под новим режимом. Али Турска не иде овим путем, поред свих искрених усиљавања из Петрограда, и све се јасније образује утисак да ће бити већ касно зауставити догађаје у балканској атмосфери, које је једино зима прекинула. Комитети имају шесет хиљада пушака; двадесет хиљада је у рукама турских власти, а четрдесет хиљада пушака је још сакривено у Маћедонији. Ово не предсказује мир. Има још једна опасност. То је ненормално стање у Бугарској. Бугарска и Турска већ нам дају утисак два непријатељска логора.

Али ипак главна опасност долази од држања саме Порте. Она је почела стару политику; одуговлачења и изигравања. Пре два дана Порта је покушала да осујети постављање ђенерала де Ђорђиса за команданта жандармерије. Она је за то место била изабрала дивизионог ђенерала Мустафа пашу, али је на протест Русије и Аустро-Угарске одустала од тога наименовања и обећала да ће изабрати друго лице. У дипломатским се круговима надају да ће Порта уопште одустати од тога наименовања и да ће фактичку команду предати ђенералу де Ђорђису. Порта би међутим, хтела де Ђорђису дати само инспекторат над жандармеријом. Још треба додати финансиске тешкоће на које Порта већ наилази при исплати страних официра и које у будућности могу бивати само веће, па да добијемо неутешну слику страховито несноснога стања у Старој Србији и Маћедонији.

И тако су сви изгледи да ће се преговори отегнути у бескрајност. Али зима се неће у бескрајност да отегне и пролеће иде. Али пролећна ласта неће донети гранчицу мира маћедонском становништву; тамо ће постати нова брда од гробова, и Европа ће још једном претрпети страховито понижење: да у почетку двадесетог века, који називају просвећеним, није могла читавом једном народу успоставити ни најелементарније право, право на живот.

Под овим насловом „Русија“ доноси овај чланак:

Како стоје стране државе према руско-јапанском конфликту? Ово питање у сада већ узмућеном времену има веома велико значење.

Државе, које нису заинтересоване у стварима Далекога Истока, наравно, могу само са страхом гледати на могућност нарушења општега мира. Један данашњи телеграм из Рима саопштава, да су и краљ и политички кругови поражени вешћу о прекиду дипломатских односа између Русије и Јапана. Врло је вероватно, да су такве исте осећаје имале и друге државе европске, које немају непосредних веза са азиским Истоком. Економски живот у садашњости тако се компликовао, узајамни трговачки односи свих делова света тако су се испреплетали међу собом, да рат између Великих Сила, ма где да букне, мора бити рефлекс међународне трговачке размене, и мора бити од штете по сваку ратничку државу, по сваки народ.

Услед руско-јапанског сукоба већ сада су опале вредности свима хартијама на берзама, дакле, капитали, који припадају свима државама, негде мање негде виши, али су се ипак смањили.

Различни су односи према руско-јапанском сукобу оних држава, које су непосредно заинтересоване у стварима источно-азиским. Различност интереса различност, циљева и зауставља ове државе, да различно гледају на све већу заоштреност конфликта.

У државе, које су најближе заинтересоване у Источној Азији, треба урачунати, прво, Китај; за тим Енглеску, Сев. Америчке Државе и Немачку. Китај ће, свакако, заузети неутралан положај, као и Немачка. Што се тиче Енглеске и Сједињених Држава Сев. Америке, прва је од њих играла и још продужује играти доста чудновату улогу у руско-јапанском конфликту. Агитација енглеске штампе, како у самој Великој Британији, тако и на Далеком Истоку, велики је и озбиљан узрок, да се криза до овог степена доводе. Као официјални савезници Јапана, Енглези су у праву, да изразе симпатије за савезнички народ; али, наравно те симпатије нису смеле прелазити у сваковрсна подбадања Јапанаца противу нас.

Истовремено са агитацијом кроз штампу, и неки од министара велико-британских сматрали су за потребно подржавати ратничку успламтелост Јапанаца изјавама својим, да ће Енглеска тачно испуњавати своје дужност, које јој налажу савезнички уговори. Па ипак, у последње време јасно се примећује нека реакција, бар у наклоности виших државних кругова. Савез с Јапаном, као што је познато, обавезује Енглеску, да притече у помоћ своме савезнику само у том случају, ако он морадне ступити у борбу са две или више држава. Док се борба води један противу једног, други савезник остаје неутралан. Према свима изгледима, Енглеска ће се решити да се држи тога неутралитета.

Улога Уједињених Сев. Америчких Држава још није потпуно опредељена. Све до последњег циркуларног саопштења руске владе о признању уговорних права у Манџурији свих држава, Америка је подбадала Јапанце ка агресивној политици, у намери, да се једанпут реши Манџурско Питање. Али после тога саопштења, северо-американска је влада изгледа, променила своје становиште. Сада пак, Манџурско Питање решава руско-јапански рат, и предвиђа се могућност, да ће га Русија решити на опште задовољство, и према томе сукоб овај може Америци нанети само једну штету. Богато постављена трпеза од стране Русије и Јапана, разуме се, веома је пријатна за сев. америчане: али тешко да ће суме, утрошене на ову трпезу, надокнадити оне губитке, које ће трговина сев. америчка још за време рата поднети. Рат овај изазваће, несумњиво потпун застој у трговини на Далеком Истоку: а после рата, економски живот у пределима где се он одиграва, свакојако неће се моћи брзо успоставити.

На тај начин, са економске тачке гледишта, Америчани немају особито добити од овога рата. А са политичке тачке гледишта Сев. Америка, наравно, не би имала ништа противу слабљења како Русије на Истоку тако и Јапана. Но да ли ће рат донети тако слабљење противницима? А шта онда. ако јачи од њих после сјајних победа још већма ојача? Ова питања не могу, а да не онеспокоје Америчане, од којих би, свакојако, већина борби претпоставила мирно решење руско-јапанског сукоба.

Држање Великих Сила према руско-јапанскоме рату добило је свој одређен облик. До јуче су већ све Велике Силе и Уједињене Северо-америчке Државе и Кина публиковале званична саопштења да ће се према руско-јапанскоме рату држати неутрално. Опасност од једног општег рата била је врло велика јер на Крајњем Истоку све силе имају знатне интересе и све су међу собом везане разним савезима и споразумима.

Јапан је изненада прекинуо проговоре, пре но што је исцрпео сва мирољубива средства за решење сукоба. Можда би, у начелу, тешко било логично дезавуисати јапанску акцију, кад би њен мотив у истини био одржање интегритета кинескога царства. Доиста, Јапанци се после рата од 1894. нису могли користити својим победама. Велике Силе су биле нашле да је у оном тренутку требало респектовати целокупност кинеске територије. Требало би само једна сила да приграби ма који део небескога царства, па да наступи општи грабеж кинеских области. Због тога су силе ових последњих година и морале да угушује своје амбиције које би иначе могле изазвати врло опасне заплете са недогледним последицама. Због тога су се оне 1900. године споразумеле да се ниједна од њих не користи кинеским немирима и да стога ниједна од њих не може окупирати никакву кинеску област. Доиста, пошто се успоставио мир, европска је војска изашла из Кине само је Русија своју војску задржала у Манџурији. Она ју је чак сваким даном повећавала. Кина је, на подстрекавање Енглеске и Јапана, протестовала против тога, али су Руси одговорили, да они пре свега морају чувати своје интересе и заштитити велику сибирску железницу. Они су, међутим, двапут обећали да изађу из Манџурије али под условима на које Кина, опет подбадана са стране, није пристала. И тако је на Крајњем Истоку искрсао сукоб руских интереса са интересима јапанским. Русија није хтела нити је могла да попусти. Почетак и крај сибирске железнице и економски утицај Русије на Далеком Истоку морају имати стабилне ослонце.

И питање је само да ли и колико признавање целокупности небеснога царства везује остале силе у овоме сукобу. Јапан полази у рат што Русија неће да призна суверенство Кине у Манџурији и што војна окупација ове провинције прети јапанскоме утицају у Кореји. Пре две године је, међутим, закључен енглеско-јапански савез, чији је циљ да се гарантује независност Кореје и Кине, и који је, очевидно, био управљен против руских интереса на Далеком Истоку.

У овом тренутку изгледа да се ниједна сила није, бар привидно, солидарисала с Јапаном да сада протестује против руске окупације, и по свој прилици ће се овај сукоб локализовати и расправити само између Јапана и Русије, без ичије интервенције. Била је бојазан да Енглези отворено не пређу на страну свога савезника, али она није довољно основана. Чл. 2. Уговора између Енглеске и Јапана гласи: „Ако Велика Британија или Јапан, у одбрани својих респективних интереса, зарати са којом другом силом, онда ће се друга висока уговорна страна држати строго неутрално и трудиће се да спречи остале силе од учешћа у непријатељству против свога савезника“. Овај текст сасвим јасно дефинише улогу Енглеске у руско-јапанскоме рату: да спречи друге силе од учешћа у рату против Јапана. Ако друга каква сила отпочне играти ту улогу, само би тада, Јапан имао право да апелује на помоћ свога савезника: „Ако у поменутоме случају, стоји у чл. 3 енглеско-јапанског уговора, једна или више других сила узму учешће у непријатељствима против поменутога савезника, друга уговорна страна притећи ће му у помоћ, и заједнички ће ратовати с њим и у заједничкоме споразуму закључиће мир“.

Русија је за последњих тридесет година тако сјајно напредовала, да је она данас окружена све самим непријатељима. Сви европски листови, изузев француских, ликују због неколико незнатних јапанских успеха који се не могу ни назвати победама. Јапанце су мучки, изненада, без објаве рата, напали Русе и оштетили им неколико крстарица. Европска штампа није могла да сакрије своју дивљу радост, поред свега тога што су Јапанци повредили најелементарнија начела међународнога права. Али европски народи још увек тако ниско стоје, да ће међународни принципи још дуго чекати на своју санкцију.

Али није ту у питању успех Јапанаца. У питању је престиж Русије, супремација словенске расе. Исход руско-јапанскога рата неће се решити на мору. Одсудна ће се битка бити на суву и она ће бити одлучна. А ту већ знате какви су изгледи Јапанаца.

Али све то ништа не смета на пример бечкој „Новој Слободној Преси“ да свој данашњи уводни чланак почне фразом: „Цео свет данас стоји под утиском вести о успесима Јапанаца код Порт-Артура и Чемулпа.

Улога енглеске дипломатије у руско-јапанском сукобу сваким даном постаје јаснија поред свих њених мирољубивих уверавања. Пре три дана изашла су документа о енглеској експедицији у Тибету. Из њих се види да је енглеска влада, поводом изванредног изасланства Далај Ламе рускоме цару, изјавила у Петрограду и Пекингу да не може остати равнодушни посматрач, ако се у Тибету измене садашњи односи. Индијска је влада известила 8. јануара 1903. енглеску владу да је конференција, за коју треба да узме иницијативу Велика Британија, једини пут да се избегне опасност. Њу би требало одржати у Ласи, у присуству тибетске владе. Индијска је влада још изложила да се преговори не треба да ограниче само на постављање границе према Сикуну, него се том приликом мора расправити цело питање о односима између Велике Британије и Тибета и у Ласи се мора поставити стални енглески заступник. После оваке акције енглеске владе излази, 2. фебруара 1903, руски меморандум. У њему руска влада саопштава да ће Русија, због понашања Енглеске, можда бити приморана да предузме кораке за заштиту својих интереса. На то је енглески министар спољних послова, лорд Ленсдаун саопштио рускоме амбасадору да ће Енглеска, ако Русија предузме ма какву акцију бити принуђена да се лати потребних мера. Док је трајала ова измена мисли, Енглези нису слали никакву експедицију у Ласу. Неколико недеља касније руски амбасадор шаље ноту лорду Ленсдауну у којој се каже да Русија, поред свега тога што не жели да се меша у Тибету, не може нипошто допустити да се тамошњи status quo замени. Свака таква измена приморала би Русију да заштити своје интересе у Азији. На то је лорд Ленсдаун одговорио да Велика Британија мора настојавати на томе да Тибет испуњује своје уговорне дужности.

После свега овога, енглеска влада пошље једну експедицију против Тибета. Руски амбасадор у Лондону, гроф Бенкендорф, учини због тога озбиљне представке код Ленедауа. Овај одговара, да му врло чудновато изгледа да оваке приговоре чини једна сила која се у целом свету никад није устезала да упада у права својих суседа, кад год јој се чини да то захтевају околности. Кад руска влада има право да се жали на Енглеску што предузима кораке против Тибета упадом у њихову област, онда какав би разговор, пита Ленсдаун, имала право Енглеска да води због руских упала у Манџурију, Туркестан и Персију? Сем тога, 13. децембра прошле године, вицекраљ Индије, лорд Керзон, телеграфише енглеској влади да се, према извештају пуковника Ченгстенда, у Тибет увози руско оружје и да се Тибетанци много ослањају на руска обећања.

Из овога се види да су и између Русије и Енглеске врло затегнути односи, јер Тибет води Русе у Индију, бисер енглеских колонија. После овога постаје све јасније да је руско-јапански рат у ствари једна страховита борба руских и енглеских интереса у Азији. Нису само Манџурија, Маћедонија и Мароко црне тачке на континенту Старога Света. И Тибет је једна црна тачка о којој ми нисмо ни слутили да ће посредно, у крајњој анализа, утицати да Маћедонско питање уђе у једну нову можда одсудну фазу.

После осам дана погађања, цењкања и натезања добили смо најзад јуче нову владу. За цело то време јавно мњење па чак и најобавештенији радикални кругови, лутали су по мраку, не знајући не само ко ће и како ће образовати министарство, него не знајући чак ни на којој ће се основи образовати. Једно се само одмах из почетка знало: да је јединство радикалне странке, које се пре три месеца извршило, сливањем оба радикална крила у једно, потпуно пропало и да и сада, као иза време првог кабинета г. С. Грујића, имамо владу састављену на принципу равноправности. Две засебне партије погађале су се и погодиле да у министарство уђе половина од једних и половина од других. Место јаког, хомогеног министарства, за којим смо сви кукали, добили смо на тај начин опет једно коалиционо министарство.

Штета је, што је тако дошло. Откако у Србији имамо таквих коалиционих министарстава, још ни једно није ваљало. Сва су увек боловала од искључивости својих чланова и сва су брзо умирала, не оставивши никада добру успомену за собом. То можда долази отуда, што ми Срби у опште слабо поштујемо туђе мишљење, што сви мислимо да је, онако најбоље, како ми мислимо и радимо. Истина, сва коалициона министарства имају и једну добру страну, — што у Скупштини имају велики број посланика, који их потпомажу; такве владе увек имају сигурну већину све дотле, док једног дана, из политичких или личних разлога, једна страна не одрекне љубав, поквари савез и обори владу изненада.

Тако је увек било код нас и тако ће бити и овога пута; то је и највећа мана, коју данашња влада има. Покрај све искрености и воље за заједничким радом, коју можда у овом тренутку обе стране уносе у овај кабинет, нико нам не јамчи, нити може да јамчи, да ће та слога три дана да траје. А шта ћемо онда?

Иначе, кад хоће праведно да се мисли, мора се признати, да је, за прилике у којима се налазимо, нова влада добро састављена. Наравно, могла би још много боља да буде, да парламентарна ситуација није тако замршена; али нека нас бар теши то, што је свакако боља но стара. Број места у кабинету праведно је расподељен; свака страна има четири портфеља; бар се око тога неће гложити.

Осим тога, међу новим министрима налазимо људе, које су необично срећно изабрани. Ту је на пример генерал Путник као министар војни. По ауторитету који ужива у војсци, по стручној спреми и енергији он је одиста најпогоднија личност за то место. Још ако буде био и довољно строг, онда ће свакако моћи да исправи све оно, што је покварено у последње доба. Финанцијску спрему г. Пачуа неки хвале, неки му је одричу, дефинитивно се за сад ништа не може рећи; хвале и г. Полићевића; убрзо ћемо видети колико је све то тачно.

Неоспорна је добра особина ова владе, што, по људима који је састављају, има јаког ауторитета у странци и клубу. Ако буде била необично енергична, ако могадне зауздати све сепаратистичне струје у клубу, а не допуштати да клуб њу води, онда ће успети. Иначе не.

Као што се из телеграма види, Јапанци су отпочели непријатељства без објаве рата, самим тим што су прекинули дипломатске односе. Сад је већ позната и садржина те историјске ноте коју је јапански посланик у Петрограду, Курино, предао графу Ламедорфу, у суботу 24. фебруара по подне, којом Јапан, са свога гледишта, покушава да оправда неизбежност рата с Русијом.

Нота гласи:

Царска јапанска влада сматра независност и територијалну целокупност корејскога царства као битан услов за мир и безбедност самога Јапана, због чега Јапан не може равнодушно да гледа ма какву акцију која би положај Кореје могла начинити несигурним. Пошто је царска руска влада са неприличним изменама одбила предлоге Јапана који се односе на ову царевину (Кореју), захтеве које царска (јапанска) влада сматра као неопходно потребне да би се одржала независност и обласна целокупност корејскога царства и да би се заштитили интереси Јапана на томе полуострву; пошто је даље царска руска влада одбила да прими ма какве обавезе о обласној целокупности Кине у Манџурији, која је озбиљно угрожена окупацијом манџурских провинција од стране Русије, окупацијом која још траје и поред уговорних обавеза које Русија има према Кини, даље и поред многих уверавања која је Русија дала и осталим силама које тамо имају својих интереса — све је то учинило да царска јапанска влада озбиљно размисли о мерама самоодбране које је она позвана да предузме због одуговлачења преговора, који су просто необјашњиви и због велике активности Русије како на води тако и на суву, што се тешко може довести у склад са скроз мирољубивим намерама.

Царска јапанска влада је приликом преговарања показивала толико умерености да је дала довољно доказа о својим искреним жељама да се из њених односа са царском руском владом искључе сви узроци будућих неспоразума; али пошто поред свих њених напора царска руска влада није дала никаквих изгледа да ће јој изаћи на сусрет; али пошто Русија није пристала на скромне и несебичне предлоге Јапана нити је учинила какве нове предлоге који би могли успоставити трајан мир на Крајњем Истоку, то царској јапанској влади не остаје ништа друго него да садашње залудне преговоре заврши.

Пошто царска јапанска влада удара овим путем, то она задржава себи право да предузима такве независне акције које она сматра да најбоље могу консолидовати и бранити њен угрожени положај и заштитити њена заснована права и легитимне интересе.

Ето ово је та нота јапанске владе, после које су дипломатски односи између ње и руске владе прекинути, и чије су последице недогледне.

МИНИСТАРСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ

Влашко му је име, а Србин је; родом из Чуруга; отац му је био поп. Као млад медицинар друговао је много с Пером Тодоровићем; био је по мало социјалиста, по мало анархиста и бакуниновац. Неко време уређивао је „Стражу“. Тек као лекар прешао је у Србију, обесио о клин Бакунина и Перу Тодоровића, богато се оженио и радио свој посао као општински лекар у Београду. Обесио о клин и медицину. Дао се на финансије. Много читао, помало и писао о финансијским питањима по разним радикалским листовима. Био управник монопола с прекидима и управник Београдске задруге. Већ петнајест година кандидат за министра финансија у радикалским кабинетима, али све до јуче никако није хтео да се прими. Кажу да има свој нарочит финанцијски програм, добро израђен, који ће се старати и да изврши. Једни веле, да је врло вредан, други да је врло комотан а сви веле, да има добар подрум и да воли ајвар.

Љубазан, добар човек, који ће можда бити и добар финанцијер.

Поводом посете српских ђака у Софија доноси петроградско „Новоје Времја“ овај допис из Софије:

Српски народ је више експанзиван, док су Бугари више прибрани. То се показало и нарочито у преговорима између српских и бугарских студената о узајамној солидарности и солидарном раду у опште а посебице у маћедонском питању.

Прво су се обратили српски студенти из Београда својој сабраћи из Софијске Велике Школе с предлогом за зближење и солидаран рад „у борби с Турцима“ ради ослобођења Маћедоније. На ту посланицу одговорили су бугарски ђаци веома резервисано да су на име они у начелу сагласни да се положи основица братском зближавању, но да не сматрају да имају право узимати активна учешћа у делу ослобођења Маћедоније. То је ствар самих Маћедонаца и зато је неопходно потребно ди се сва материјална сретства, која се прибирају за ослобођење која представља македонски народ и једино је она компетентна да реши питања: како, када и с каквим сретствима да се води борба с Турцима за ослобођење Маћедоније. У том смислу је одговорено српским ђацима.

Затим је из Београда стигло у Софију пет делегата од стране укупне великошколске омладине српске да продуже преговоре. Бугарски ђаци изабрали су своје делегате и ти делегати с једне и друге стране саветовали су се неколико дана и сложили су се најпосле а свој споразум ставили су у један записник, редигован и на српском и на бугарском језику. Прво: да се пропагира и сложно ради за идеју словенске конфедерације балканских народа; да се ови штете од туђинских насртаја, нарочито са стране Русије и Аустрије, а поглавито да се штити економна и политичка независност Србије и Бугарске, радећи на склапању царинског и политичког савеза ове две земље. Друго: Маћедонско питање је дело маћедонског становништва и једини пут да се оно реши јесте — да се постигне автономија у смислу политичке свести маћедонског народа, која је револуцијом сазрела.

У исти мах су се делегати сложили још и у томе, да почетком фебруара, после свршеног зимског семестра сви српски ђаци пођу у Софију у госте Бугарима; а почетком марта, кад у Београду буде прослава стогодишњице, да сви бугарски ђаци пођу у Београд у госте Србима. Како изгледа ове демонстрације српске и бугарске омладине биће од прилично великога значаја.