Категорија: Политика

СТРАНА ПОЛИТИКА

Пада у очи да су Јапанци прокинули дипломатске односе с Русијом пре него што је руски одговор био предат јапанској влади. То се десило стога што је руски одговор био познат у Токију пре него је он тамо формално предан. Доиста, он је пре тога био саопштен кабинетима у Паризу, Лондону и Вашингтону. Врло вероватно да одговор и Берлину није био непознат. С тога јапанској влади није било тешко сазнати одговор пре него је он и стигао у Токијо. Али не само то. Тек што је он био саопштен у Лондону и Вашингтону, дипломатија ових двеју сила дала се на посао. И, као што знамо, делимично је успела. Њима је, у овом тренутку, Јапан средство противу ње да би Американци и Енглези добили концесије у Кини и Манџурији, а Енглези још да би имали одрешене руке у Тибету. Али сав овај рачун може бити мало рђав.

О садржини рускога одговора зна се толико да је врло мирољубиво састављен и да признаје јапанску надмоћност у Кореји. Само руска влада жели да та надмоћност буде економска а не војничка и да Јапан не подиже утврђења на главним стратешким тачкама корејског мореуза, као што је Мазамфо. У Манџурији руска влада признаје сва стечена права али се она не може узимати никакве обавезе које би је везивале у будућности. Писање руских листова о овоме је сасвим одређено.

Енглеска штампа, међутим, која је тако плодна у проналасцима, већ је била описала неповољан утисак руског одговора у Јапану пре но што је он тамо и био познат. Та је штампа знала и то да ће се јапанско незадовољство само повећати после руских предлога. У овом случају, дакле, енглеска је штампа била боље обавештена о јапанским осећајима него сами Јапанци који су тако нервозно очекивали руски одговор. Питање је можда од неколико сати да ли ће Енглеска и Америка успети да замуте воду, кад је и сам јапански цар, који врло добро зна каквог противника има пред собом, мирољубиво расположен. Хоће ли Микадо, за љубав Енглеској и Америци, на једну карту ставити судбину свог народа. Али ма шта да буде, енглески су листови својим ратоборним писањем против Русије постигли један несумњив резултат. Они су Русима одагнали и последње илузије које су неки од њих имали о могућности какве пријатељске политике с Енглеском. Руси су тек сад увидели да је потребно удвојити напоре да се енглески утицај сузбије на целој линији, како на Далеком Истоку, тако и ни овом нашем Блиском Истоку. Русија ће се врло вероватно кроз кратко време дати на посао и прва ће јој брига бити да појача флоту.

Мирољубиво расположење цара и његовог министра спољних послова није тајна ни за кога. Али због непомирљивог држања Јапана Русија се мирно спрема за све евентуалности. И јавно мишљење о Русији већ је песимистички расположено. То је сасвим природно. Оно се спрема за најгоре са фаталистичким самоодрицањем које карактерише народну душу. Доиста овај рат неће бити популаран и неће изазвати никакво одушевљење, али он ће се водити енергично и завршиће се победом. Финансије царства су сјајне и оне могу руској влади дати сва потребна средства за успешно ратовање. Већ је дванаест година како руски буџет показује вишак. На подлози тих вишака је саграђена и трансибирска железница. У овоме тренутку царска благајна располаже готовином од преко једне милијарде динара, а више од три и по милијарде динара има металнога новца у руској државној благајни. Додајте и томе осам стотина милиона рубаља у злату које су у саобраћају. Витеово финансиско дело засновано је на тако поузданој основи да га један рат с Јапаном не може поколебати.

Јапан, међутим, већ месец дана мобилише своје финансије и већ је успео сакупити преко три стотине милиона јена (седам стотина педесет милиона динара). Али хоће ли се Јапан, пусиран са стране, у последњем тренутку одлучити да се упусти у једну тако опасну авантуру као што је рат с Русијом?

Сваку ствар треба звати њеним правим именом. Завереничко питање постоји, то је неоспоран факт; оно је свакако мање важно, но што се на страни мисли и пише, али је исто тако важније, но што се мисли код нас. Обилазити око њега и врдати бесмислица је и глупост; напротив, у интересу је свих нас, да се оно, што пре, правилно и праведно реши. Зато треба говорити јасно и отворено, као што приличи слободним грађанима у слободној земљи.

Оно што се збило 29. маја било је корисно по земљу; о томе нема спора. Те ноћи збрисан је један несносан режим, који се свакако није могао друкчије да уклони. С малим изузецима цела Србија радосно је прихватила извршени преврат, Народна Скупштина изјавила је своју захвалност онима, који су га учинили; изабран је нови Краљ, повраћен ред и закон у земљи, све је опет добро – и тада се јављају прве тешкоће.

Извор тим првим тешкоћама треба тражити не у Србији, него на страни. Нешто јавно мњење, које увек симпатише мртвима не питајући јесу ли достојни живљења или не, а нешто дубоко укорењени монархијски принципи готово свих европских народа, која ни у ком случају не допушта, да официр дигне руку на свога краља учинили су, да се у име увређеног морала дигло све против Србије. То опште расположење аустријска штампа, по званичним инспирацијама из Беча, врло је вешто употребила у своју корист. Желећи, да ма на који начин одржава неред у Србији, она је систематски гледала да нахуди новом стању код нас.

Тешкоће које су већ постојала, постале су још много веће кад се десио нишки случај. Неискусни, млади људи, који су у њему учествовали, заборавили су били, да иду против интереса своје рођене земље и да се једна погрешка другом погрешком не може да исправи. После тог бесмисленог покушаја европско јавно мњење још је енергичније захтевало, да се завереници од 29. маја казне. То исто почеле су у то доба да траже и стране силе. Како је тај захтев био неформулисан, ипак је у самој ствари постојао. А то је био апсурд.

Апсурд је захтевати да револуција, која је срећно успела, казни своје вође. То никада није било, нити ће бити. У нашем случају то је утолико више немогућно што је иза извршиоца од 29. маја стајало цело јавно мњење у Србији и Народна Скупштина, која им је на учињеном делу захвалила. О некој казни дакле не може више бити ни говора.

То су канда убрзо увидели и сви они, који су од почетка тражили насилне мере против завереника. Тако се јавља – овога пута много тачније формулисан – захтев, да се сви завереници уклоне из двора. А када то није учињено, сви страни посланици, један по један, отишли су на неодређено време на одсуство, доводећи тиме у неугодан положај и нашу владу и целу нашу земљу.

Тај одлазак станих посланика, да смо у другим приликама, не би био тако важан. Има много примера, има их и у нашем непосредном суседству, који нам сведоче, да једна земља може да опстане и покрај нерасположења великих сила. Пасиван отпор временом доноси победу; кад им се не попушта, стране силе попуштају понекад саме. Али спољни наши односи, прилике на Балканском Полуострву не допуштају нам никако да такве експерименте чинимо. Напротив, ми треба овога пута да учинимо што се од нас тражи.

То што се тражи, да уклонимо заверенике из Двора, није много. Огромна већина њих, сви осим двојице-тројице, отишли су одмах по извршеном делу на своја места, да чине своју дужност, као што су је чинили и пре, не захтевајући и не очекујући никакве награде. Остала су свега два-три официра, можда баш они, који најмање заслуга имају за извршени чин. И њих треба уклонити и то што пре. Нека се угледају на своје млађе другове, нека иду сами на своја места и у своје команде, нека се сећају, да је лепо хтети умрети за своју отаџбину, али да је још много лепше и много теже умети живети за њу.

Већ је неколико недеља како у огромној немачкој колонији у југозападној Африци бесни устанак. Она датира још из почетка немачке колонијалне политике, на коју је Бизмарк једва смео и да помисли а о којој Виљем Други кује тако смеле планове. Ова је колонија велика 830.900 квадратних километара, скоро 300.000 километара већа од Немачке или Француске, или седамнаест пута већа од Србије. Али на томе огромноме простору живи свега 200.000 урођеника и 4.674 Европљанина који експлоатишу земљу. Међу овима је 2.595 Немаца од којих 825 људи припала редовној немачкој војсци.

Ни с економског гледишта ова колонија, не представља никакав успех. Земљорадња је тамо скоро непозната: једва се око насељенијих крајева јавља нешто баштованства. Памук се мало обрађује у округу Утјо; покушана је и култура винове лозе и дувана.

У овој земљи је сточарство развијено. У Дамараланду, на северу, урођеници имају великих стада рогате марве; на југу у Намаланду овце су уведене из капске колоније и успевају поред аутохтоних коза. Гаје се и нојеви.

Откривен је бакар, и један рудник овог минерала експлоатише се у Цумели, округ Отари. Изгледа да има и злата али у недовољним количинама, због чега се експлоатација не рентира. Говори се и о рудницима азбеста графита и т. д.

С овим природним изворима, немачка југозападна Африка чини промет чији је биланс, за увоз, десет милиона марака, за извоз, 1,241.000 марака. Ова несразмерност доста каже; прву цифру, сем трговине у правом смислу, знатно увећавају животне намирнице, оружје и т. д. Овогодишњи буџет расхода ове колоније износи 8,431.000 марака, скоро по 2.000 марака на сваког европљанина; од те суме сама немачка благајна даје 6,260.000 марака а на терет колоније пада ипак тешка сума од 2,171.000 марака.

Од извесног времена властима је задавало бригу држање урођеника. Које због југоафричког рата, раздражености Кафара и њихове опасне употребе против једне беле расе стране Енглеза, које опет због доказаних околности, извесни фискали намети изазвали су незадовољство. Целу ствар знатно компликује огромна величина саме територије, расејаност Европљана и тешкоћа саобраћаја.

Главно административно место Виндхек, преко 100 километара у унутрашњости од [Валфиског] залива (Узмите карту.) Осим овога града, главнији су центри Гобабис, Отјибинге и Свакопмунд, пристаниште где почиње железничка пруга и телеграф за Видхек. Урођеници су подељени у разна племена која припадају разним расама. Хотентотима, Бушманима, Бантима и Дамарима.

Пре кратког времена побунило се племе Бонделцварти на југу колоније, на самој граници Капа. Док је гувернер колоније био заузет да побуну угуши на једноме крају колоније, на крајњем северу колоније побуни се племе Хереро које је и најмногобројније.

Вест је изазвала узбуђење у Немачкој и не без разлога. Урођеници су на многим усамљеним пољским добрима поубијали Европљане, пре него им је могла доћи војска у помоћ.

Крстарица „Хабихт“ већ је приспела у Свакопмунд; искрцано је митраљеза и 130 људи. Друго одељење маринске пешадије од 500 људи већ је на путу и оно ће можда кроз који дан већ бити у колонији. Образују се још нови батаљони, рајхстаг је хитно вотирао изванредне кредите за ратне операције. Немачка ће брзо угушити овај устанак, али он доказује колико је несигурна та њена колонија и колико је био кобан утицај југоафричког рата на афричке урођенике

Велика битка, која ће без сваке сумње имати једног дана да се бије између уједињених Германаца и Словена, види се већ и данас, истина још у маломе, у оним крајевима где Пољаци станују помешани с Немцима. У немачким новинама не може много да се чита о томе. Дисциплинована немачка штампа о таквим питањима говори само онда кад јој се нареди и само онако како јој се нареди. Зато се много о свему томе нити чује, нити зна. Али ако ко узме пољске новине у руке — што код нас на жалост нико или готово нико не ради — може у њима да виде како је очајно стање тог великог словенског племена, које је, по многим својим особинама заслужило много лепшу судбину.

Као и све друге ствари, Немци раде на понемчавању Пољака консеквентно и немилосрдно; они притом не питају за срества; главно је да се постигне жељени циљ. Сваке године пруски парламент вотира преко 100 милијона марака као помоћ онима, који из осталих делова Немачке пристају да се преселе у чисто пољске крајеве; тим досељеницима влада купује земљу, даје им справе, даје новац на зајам без икаквог интереса. Осим тога, некадашњи огромни велфски фонд, који је Бизмарк отео од Хановеранаца употребљује се искључиво на те пангерманске циљеве. Из тог се фонда откупљују велика пољска угледна добра и дају под врло повољним условима немачким сељацима. Из тог се фонда плаћају нарочите школе у које се пољска деца силом увлаче и у којима није деци слободно ни једне пољске речи изустити. Из тог се фонда плаћају владике, које и ако су често по имену Пољаци морају да раде оно што им се из Берлина заповеда.

Али то још није све. Има још много страшнијих ствари. Пољских народних школа нема, нити сме да их има. Чак није допуштено држати приватног учитеља за пољски језик. Ако се које дете у основној школи заборави па проговори коју реч пољски, оно буде ваљано избијено, а отац му кажњен затвором или новчаном казном. Забрањено је пољски говорити на суду, у цркви, у школи, у кући, забрањено свуда. А тешко војнику, који се усуди, да проговори једну једиту реч пољски! Немачки каплари, који знају свој посао, постарају се одмах, да му то више не падне на памет.

И ипак, покрај свега тога, Пољаци се боре против Немаца, на по неким местима чак и с успехом боре. Изгледа, да им је садашња несрећа отворила очи, да више не чине погрешке које су пре чинили. Свест пољска и у најзабаченијим крајевима, где култура још није продрла, почиње да се буди. Племство и свештенство воде народ на селу; јака социјалистичка организација по варошима чини такође све што се чинити може. Сви су сложни у томе, да се боре против Немаца свима законским срествима. И у пруском и у општем немачком парламенту гласају увек сви као један човек.

Хоће ли им све то помоћи, хоће ли моћи сачувати своју народност — то за сад нико не може да погоди. Шездесет милијона Немаца против којих имају да се боре страховита су сила; ко хоће од њих да се спасе мора да буде свестан својих дужности и да неуморно ради. Ту лежи цела тајна: културан народ никада не може да изгуби своју народност.

Четврти је дан ево већ како је Србија остала без министарства. Кабинет Грујићев, који је још одмах од свога постанка врло бедно таворио дане, увидео је најпосле да се не може даље бочити са Скупштином, у којој је према огромној владиној већини стајала једна шачица непомирљивих самосталних радикала, исто толико либерала и цигло један напредњак. И сва та опозиција једва да је и у једном питању давала од себе озбиљнијега знака живота. Нарочито су се либерали сасвим ућутали.

Па од куд онда тешкоће? Шта је донело владу дотле, да је морала да се уклони с политичке позорнице баш у тренутку, кад је имала да заступа пред Скупштином свој најважнији предлог, буџет за 1904 год. који је и за целу земљу од највеће важности? Који је тај моћни непријатељ, што је владу оборио?

Знамо га сви добро. Владу је оборила њена сопствена странка — гломазна, велика „уједињена“ радикална, странка. А зашто се то тако догодило? Проста ствар. Зато што то уједињење није била искрено. Зато што се та „уједињена“ странка и на даље састојала из два табора, који су тобож заједно радили, а међутим се крвнички и с неповерењем погледали. Као што су се оне јетрве на наше народне приче биле преко свекрве, тако су се и ова два ривалска табора из „уједињене“ радикалне странке шамарисала преко Грујићевог кабинета, док овај најпосле, сав изубијан, није захвалио на тој великој почасти.

И чим се то догодило, нестало је и привидног јединства у радикалној странци. На једном се месту сашаптавају и договарају тако звани бивши „фузионаши“, а на другом опет бивши „самосталци.“ Једни другима не верују. И резултат тога међусобног неповерења је, да се ево све до овог тренутка није могло министарство саставити. А све то на велику штету не једне или друге фракције „уједињене“ радикалне странке, него целе земље, која је од ове скупштине очекивала плодна и корисна рада; а на срамоту нашу пред страним светом, који није у стању да разуме, колико је ситничарски повод овој кризи. него јој тражи неких дубоких разлога.

И што је најжалосније, ми се бојимо да ће се на крају крајева ова криза завршити и опет новим крпежом. На управу земље гурнуће и опет људе без енергије, људе који ће бити играчка обе фракције „уједињене“ странке, док се и ти опет не засите те незавидне улоге, па не ухвате пут, као што је учинио и Грујићев кабинет. А да од тога страхујемо, даје нам повода цео развој ове кризе. Господин Сава Грујић даје „дефинитивно“ оставку, јер се тврдо убедио, да он с овом скупштинском већином није кадар даље радити. Но већ сутрадан се даје г. ђенерал наговорити да се прими поново мисије да састави кабинет. И пошто се пуна 24 сата узалуд мучно, г. ђенерал одустаје од Сизифовска посла. После њега се чине покушаји с г. Стојаном Протићем. Он се у много краћем року ратосиља те части пуне мисије. Да и не помињемо сва имена, која су у току ове кризе до сад у јавности избијала као кандидати за поједине портфеље. И нико нам не каже, нико нам не уме или неће да каже какве су то огромне сметње, на које су г. г. ђенерал Сава Грујић и Стојан Протић наилазили у својим покушајима да саставе министарство. Међутим ствар је јасна. Једина сметња је образовању кабинета антагонизам између обе фракције „уједињене“ радикалне странке. Могао је тај антагонизам на јучерашњој конференцији бити нешто и притајен, но он ће кроз кратко време и опет с толико јачом сплином да избије на површину.

Међутим време лети, пролеће нам нови судбоносне дане и ми забринути за будућност ове земље с правом питамо народне оце: докле тако?

„Оно што данас цео свет с нестрпљењем очекује то је руски одговор на последњу јапанску ноту. Мисли се да ће се он већ данас телеграфисати у Токијо и да он не представља non possumus, као што су то енглески листови упорно тврдили. „Хавасова Агенција“ већ сазнаје из Вашингтона да је садржина руског одговора Јапану већ саопштена различним министарствима спољних послова и да је он нарочити предмет измене мисли између Сједињених Североамеричких Држава, Француске и Енглеске. Утисак руског одговора, у коме има уступака преко сваког очекивања, је тај да ће се рат избећи. Али ако се поред свих ових попуштања, овај сукоб изроди у рат онда ће за то носити одговорност сам Јапан, који ће бити морално усамљен.

Русија је, у овоме своме одговору, како се сазнаје, ишла до крајњих граница, и водила је чак рачуна и о неповерљивости Јапана који је, као што знамо, тражио да се све концесије утврде у форми уговора, који би безбедно трајни мир између Русије и Јапана. Руске концесије које би добиле форму уговора ове су: (1) Русија признаје Јапанцима првенство у Кореји и одобрава све јапанске захтеве о Кореји; (2) Русија признаје суверенство Кине над Манџуријом; (3) Русија признаје важност свих уговора које је Кина закључила о Маџурији и хоће свима државама уговорницима дакле и Јапану, да обезбеди све користи од тих уговора; (4) Русија не сматра никакав догађај који би се у Кореји десио као повод за рат чак и кад би Јапан посео Кореју; (5) Русија је готова све ове концесије да стави у форму уговора и на тај начин да им да̂ обавезан карактер.

Али према информацијама из француских владиних кругова у овим широким руским концесијама још не треба гледати мирно решење сукоба. Јапанци налазе да је Русија доиста учинила велике уступке, да је водила рачуна о свима јапанским захтевима. Али то још не значи добру вољу Русије, него само вештину њене дипломатије, која хоће сву одговорност за евентуални рат да баци на Јапан. Јапански државници не поричу да су предусретљивошћу Русије дошли у неприлику, али се они позивају на то да све ове концесије ништа не мењају стваран положај Русије у Манџурији. Суверенство Кине над Манџуријом је доиста у општим изразима признато, али и Енглеска није оспорила суверенство Султаново над Египтом па ипак она у Египту влада. Русија ће у Манџурији стварно да влада поред свега тога што речима признаје суверенство Кине. С тога у француским владиним круговима држе да је тешко уклонити оно неповерење које у Јапану имају према Русији. Јапан је прво тражио гарантије за своје захтеве које би му Русија евентуално признала. Сад Русија даје те гарантије у једино могућем облику, у облику уговора. Јапан тражи и моралне гарантије, али се о томе ништа одређено не може рећи. С тога у меродавним круговима још нису сигурни да ће овај тако мирољубиво састављен руски одговор донети мира.

Кад је Манџурско питање постало тако акутно, није без интереса писање једног кинеског листа о томе питању.

Лист „Тон вен-он пао“ од 1. јануара пише у своме уводноме чланку ово:

У најновије доба има пуно мандарина који би хтели рат с Русијом; њихово је срце одиста одано влади, али ја се бојим да они нису дорасли Русима. Кинески војници су доиста добри против побуњеника, али савршено неупотребљиви противу страних војника. И још! Јер код Коангси, војници још нису могли с њима изаћи на крај, па ни чувени Чен Т’чен-Хиен, најславнији од свих кинеских официра: па зар би се он усудио онда да се упусти у рат с Русима, он који не може да савлада ни побуњенике. С тога ја ћу се усудити да предложим друго једно решење а не рат: да затражимо помоћ од страних влада да би Руси изашли из Мугдена који по праву припада Кини. Треба још преговарати с Русијом која не треба да нас плаши.

Спољне политичке прилике све се више муте, а тешко је веровати, да са првим зрацима пролетњег дана не чујемо и грохот пушака и топова. Ако би се то што је сада вероватно претворило у реалност, ми Срби имали би да издржимо једно свестрано и силно искушење — зато што би у том случају било потребно једним, тако рећи, акутним напором поправити све недаће погрешног система, којим је Србија као држава живела дуго година.

⁂

Ми се у овај мах сећамо оних синова отаџбине, које би непријатељско зрно озбиљно дохватило. Данас крај кише танада и граната што је сипа брзометно ватрено, пушчано и топовско, оружје, и крај очајности којом ће се вршити окршаји биће доста жртава — и дужност је нас свију: да се надмећемо у томе ко ће рањенога боље нахранити, напојити, неговати и „немоћном телу душу повратити.“ Тамо где пада киша врелог метала са силном ударном снагом — приватној помоћи нема места, али ће је, нема сумње, бити у изобиљу даље у позадини.

Ну треба рањенику да успешно дође до уређене неге у позадини где га очекују многе и лепе и корисне понуде братске. Ту сад треба чути глас науке, глас војених лекара који веле: први завој и први транспорт решавају судбину рањеника. То је основно начело целокупне организације санитета на бојноме пољу. Оно што је још Наполеонов војени лекар Речеу рекао — la premier transport prime le pansement — данас је опште учење свију саврeмeних лекара: и значај првога завоја зависи од првога транспорта рањеника. Према таковом значају првога транспорта није нимало чудновато што налазимо: како се томе питању на страни обраћала нарочита пажња у последње време после ратова од 1870/71 и 1876/78. Ратови после ових само су још више потврђавали учење: да је угодан транспорт рањеника нарочито од првих санитетских станица — превијалишта и завојишта — до пољских болница једно sine qua non за повољну судбину рањеника.

Интересујући се, по новинарској дужности, за ово тако значајно, питање код нас — дошли смо до сазнања да га треба нагласити у облику једног оваквог чланка. Колико смо ми могли сазнати, питање о транспортним срествима за наше тешке рањенике са црних санитетских установа у будућем рату тражи брзе помоћи, која је у исто време и доиста скупоцена (но још је скупоценије ако се до те помоћи не дође).

Знајући да је сада за Министарство војено свака пара скупа, и преко потребна за ону врсту послова који се везују за што бољу могућност победа, оно као да неће скоро бити у стању, да и ово питање у корист рањеника реши на један иоле довољно успешан начин. Крај такових прилика ми се сећамо племенитости српског официра према своме болном војнику, према своме у борби тешко рањеноме војнику, те са пуно наде и вере, да ћемо учинити предлог против кога неће бити српски официри, мислимо да би за овај мах могли наши рањеници добити једну врло велику и преку помоћ на тај начин, ако би се са пристанком официра, новац под именом „фонд Миланово“ утрошено одмах на набавку транспортних срестава за тешке рањенике са превијалишта и завојишта. На тај би начин српски официрски кор учинио више но ико за повољну судбину српских рањеника у будућем рату; на тај би начин српски официрски кор забележио трајно своје суделовање у прослави 1804. године; на тај би начин официри наши заузели најсветлију страницу у историји српског војног санитета, јер би они у Србији решили једно од најосновнијих ратно-санитетских питања.

Нека би наше искрено расположење према српским официрима — дало повода, да се о овоме између њих размени онолико колико је довољно, да се са одушевљењем изврши какво велико и свето дело.

Чланак „Дејли Њуса“ о руско-јапанскоме спору интересантан је са своје оригиналности и искрености. Он је данас скоро изузетак у енглеској штампи. Либерални орган мисли да руска нота која ће се ових дана предати у Токију, представља, последњу периоду преговора. После овог одговора имаћемо мир или рат. „Дејли Њус“ признаје без устезања, да ће већина енглеске публике бити веома разочарана ако рат не букне. Извесно је да се у Енглеској не одушевљавају за Русију, али, с друге стране, публика није добар дипломата и нема много доследности. Она данас жели рат између Русије и Јапана, као што је желела рат с Немачком, после чувеног телеграма Кригеру, или с Француском, у време Фашоде, или са Сједињеним Државама у време венецуелске афере. За сажаљење је што се, у оваквим околностима, извесни листови одају правој кампањи противу Русије.

Погледајмо уосталом, шта би Енглеска добила кад би Русија чак и претрпела пораз, што је врло сумњиво. Непријатељство Француске и повећање Немачке. За сваког који из близа прати немачку политику очевидно је да се она спрема за тренутак кад ће моћи да приграби све пограничне области које су на њеном Истоку. Дакле какав интерес имамо ми да подржавамо немачку политику?

С друге стране, какав интерес имамо ми да нагонимо Русију да своје ширење окрене према Индијскоме Океану. Зар не може Русија сама и целу Европу да штити од једне опасности које се много више треба да бојимо, на име од великог устанка азијских народа против беле расе под вођством Јапана? Ми не треба да имамо никаквих алузија о Јапанцима. Они нас исто толио воде колико и остали странци на Далеком Истоку. Њима Русија смета; и ако Јапан успе да њу потисне, што је врло сумњиво, онда ће он једним каменом да учини два удара; он ће се ослободити Русије и уједно начиниће је енглеским непријатељем на југу Азије.

Оставимо на страну осећаје. Ми можда не волимо унутрашњу политику Русије, али ми смо изгубили право критике после свега онога што смо учинили у Трансвалу.

Изгледа, међутим, да се цео овај сукоб може изравнати, ако се Русији остави Манџурија а Јапану Кореја.

Закључци овог листа у толико су важнији што је то орган велике енглеске либералне странке. која је остала доследна својим истинским либералним традицијама, и која у овом тренутну највише има изгледа да дође на владу.

Кад је по паду Александра Батенберга изабран за бугарског кнеза Фердинанд Кобург, могле су се по европским листовима читати разне анегдоте, које му још онда нису слутиле на добро. Тако су се причала и ова два догађаја, за које веле да су истинити.

Кад је по његовом доласку у Софију било у двору свечано подворење новоме кнезу, десиле су се неке неправилности и забуне, због којих се кнез јако наљутио. Он је одмах после пријема прекорео због тога једнога од дотадашњих намесника, а овај му је, како веле, на то одговорио: „Опростите, Височанство; кад се будемо престављали новоме кнезу, неће се тако што десити.“

Другу анегдоту причали су са кнежевог пута у Бугарску. Кад је Фердинанд полазио из Беча, вадио му је на железничкој станици карту неки његов пратилац. Он је тражио директну карту за Софију, а благајник га је, кажу, питао: „Желите ли и за повратак?“

Кнез није сујеверан, али причају, да га је то ипак мало забринуло.

Кад ли ће му се бриге разагнати?