Категорија: Политика

И ако је новим законом о штампи забрањено проносити гласове о министарској кризи, ипак се већ два дана на све стране, и на улици и у штампи, јавно говори, да су садашњој нашој влади дани избројани. Бадава се то не говори; нечег има. Само што нико не зна шта је у ствари.

Међутим, кад се на данашњу нашу владу гледа не с неког искључивог партиског гледишта, већ мирно и безпристрасно, много што шта може да се уочи, баш кад човек и није посвећен у све министарске тајне.

Кључ за решење целог питања лежи у ненормалним приликама, у којима је садашња влада састављена. Склопљена у време, када је радикална партија била подељена у два непријатељска табора, влада г. Саве Грујића је већ при свом постанку носила у себи и клицу своје смрти. Из садашњег кабинета изостала су најкрупнија имена и с једне и с друге стране; неки нису ушли што нису хтели, неки што нису могли.

Прилике, у којима је постала и начин на која постала, чине, да је ова влада још одмах из почетка била названа слабом владом. Тај израз је већ толико пута употребљаван, кад се о њој говори, да је већ постао отрцан, па ипак је једини тачан.

Та се слабост владина нарочито огледа у њеним одношајима према радикалном клубу и у свима пословима из финанциске струке.

Радикални клуб, кад је реч о политичкој одређености и о програму за рад, болује још и сам од оног јесењашњег, на брзу руку изведеног стапања оба своја крила у једно. Ма колико да је то стапање било и искрено и потпуно, ипак није било у стању, да изглади све оне принципне разлике, које су пре тога постојале. Да не говоримо о личностима. Оне не долазе у питање. Али је неоспоран факт, да у радикалном клубу данас нема оног и онаквог јединства, какво је потребно за извршење оних великих послова, који нас чекају споља и изнутра. Закон о шумама, закон о основној настави наишли су у радикалном клубу на врло јаку опозицију; ако их влада буде изнела пред скупштину, а не хтедне правити уступке, пашће и закони и она.

Још горе стоји ствар с финанциским пословима владиним. После оне, мало чудновате историје с г. Милићем Радовановићем, портфељ министра финанција узео је у своје руке сам председник министарства. За двадесет и пет година свога министровања по разним кабинетима, г. генерал Сава Грујић свакако ни у сну није сањао, да ће њему једног дана пасти у део да руководи српским финанцијама и то баш у доба, када су, по тешкоћи задатка, стручна спрема, младост и енергија потребније но икада пре тога. Сам тај факт, што је, не могући да нађе какву погодну личност за министра финанција, он лично био принуђен да узме тај портфељ, показује најбоље, како се и у радикалној странци садашња влада сматра као пролазна.

А кад већ мора да иде, нека иде што пре. Радикална странка при саставу новог кабинета, не сме да штеди ни своју снагу ни своје људе. Има тренутака, када војник у борби не сме да штеди муницију. Тако је данас и с радикалном партијом. Ако хоће политички да живи, она мора да буде спремна и да се истроши.

У ново министарство нека се не узимају лица из позадине, него из првих редова. Јака нам влада треба и радикална партија мора ту јаку владу да нам да̂. Кад кажем јака, не мислим на онакве владе, које су показивале песницу свима и свакоме; таквих смо већ доста имали. Не. Јака мора да буде по спреми и енергији својих чланова, по одређености свога задатка и по одлучности, којом тај задатак хоће ла изврши, без обзира на губитак популарности, коју прави политичар само зато жели, да би у датом тренутку могао да је потроши.

Таква нам влада треба. Кад кола пођу низа страну, сигурна рука мора дизгине да држи.

„Новоје Времја“ доноси овај допис из Београда:

Ових дана сам имао прилике упознати се с назорима дипломатских кругова једне велике државе, веома пријатељски расположене према Србији. У самој ствари нема никакве промене у дипломатским односима држава пријатељски расположених према Србији, а нарочито Русије.

Посланици нису позвани; они се налазе само на осуству, а Србе буни највише отсуство руског посланика, — но његову дужност врши отправник послова. Односи Русије према Србији и сад су исто онако исто нормални и срдачни, као што су били и раније. После Нове Године ће се сигурно сви посланици вратити на своја места. Разуме се да је то отсуство посланика ненормалност; но Срби су у томе сами криви, они су сами себи створили дипломатске непријатности. Догађаји од 29. маја могу се посматрати управо с тачке гледишта политичког и етичког. Русија се не меша. То је унутрашња ствар српска. Друга је ствар о етичком страном догађаја. Дипломатски представници европских владара не могу се сретати с извршиоцима оног дела…

Русија потпуно штеди самољубље Срба. Продужним отсуством рускога посланика даје се Србима деликатно на звање, да су они дужни учинити сходан прва корак да се отклоне незнатне дипломатске ненормалности. Срби као да се решавају да учине тај корак и дају само израза своме незадовољству због суровости, са којом о њима пише руска штампа.

Од како су се у августу прошле године одложиле седнице енглеског парламента, у енглескоме јавноме животу догодиле су се многе ствари које су пореметиле односе у политичким странкама. Лора Солзбери, представник данашњег енглеског конзерватизма, умро је, а Чемберлен је ангажовао акцију за једну нову царинску политику која би изменила цео економски режим Енглеске. У самоме Балфурову кабинету има три струје. Једна је одсудно за Чемберлена: шеф ове струје је сам Чемберленов син, Нустен, који има портфељ народних финансија, и који се сав заложио за политику свога оца коме дугује све. Другу струју представљају министар спољних послова лорд Ленсдаун, лорд президент и министар просвете лорд Лондондери и министар трговине Џеролд Балфур. Они су у питању царинске реформе ближи либералним политичарима, него Чемберлену. Најзад трећу струју у кабинету представља сам председник министарства Артур Балфур који је узео златну средину.

У овом тренутку је најинтересантније конструисати распоред снага у овоме сазиву енглеског парламента који је данас у подне отворио енглески краљ, и који ће очевидно стајати у знаку неопротекционизма. Војвода од Девоншира који је скоро иступио из Балфурова кабинета и Лорд Розбери, вођ либералних империалиста преговарају, и у енглеским политичким круговима мисле да ће то бити ембрион за једну централну странку. Али странка с таквим шефовима није бог зна шта. Нити војвода од Девоншира има одлике шефа странке нити има тога лорд од Розбери. Први је целог свог века играо само секундарну улогу у политици, он никад није био вођ, он је био следбеник. Други је за све време своје политичке каријере лутао, он још ни данас нема кристалисаног политичког уверења; једино што има то је неко неодређено, сујетно и више несвесно уверење да га је само провиђење учинило неопходним за Британско царство. Наивна илузија.

Најјачу опозицију чине либерали. Сер Хенри Кампбел — Бенерман отвориће ватру против владе због њене југоафричке политике. О неодољивој опозицији противу Чемберленове царинске политике, коју ће повести Џон Морли, и да не говоримо.

Али енглеску владу највише боли опозиција која долази од самих конзервативаца или торијеваца у правоме смислу. Њу воде сер Џон Форет, лорд Хју Цецил (син пок. лорда Солзберија) и Винстон Черчил (син пок. лорда Рандолфа Черчила). Они су начинили догму од реформе против које су се њихови оцеви борили као против једне превратне мере. Влада сикће против њих, и од силнога гнева ова не може да влада собом. Она их назива издајницима, на њихова места већ истиче нове кандидате, брише их из странке и иде чак толико далеко да их није ни известила, по обичају, о отварању парламента.

Како ће влада изаћи из ове унакрсне ватре, видећемо. Дошао је тренутак кад се има да стави на пробу ауторитет једнога човека и ауторитет једног опробаног начела. Борба је велика и од њенога исхода зависи судбина великог Британског царства.

Идући јуче од кафане „Лондона“ на ниже према министарству финансија спазих на тротоару једно овеће писмо. И ако се код нас Срба не поштује штампана и писана хартија као код Китајаца, него се немилосрдно гази ногама, ипак се ја некако махинално сагох и подигох то писмо са земље. Оно беше по старинском начину савијено, но адреса му је била већим делом већ одерана. Једино што могох на њој још прочитати, беше: „Ово писмо предати се народ по…“ Не и то је било довољно за мене да се досетим е је оно упућено извесно неком од нар. посланика. Није ми обичај да туђа писма, ма и нађена, читам, но у овом случају морадох одступити од свога правила већ и зато, да видим, коме треба да га предам. Прочитао сам га и ево шта пише у њему:

Газда Томо (а може бити и Тошо?)

Које ми сељаци твоји и ваши бирачи тебе пишемо и поздрављамо, и велимо ти да ти одмах поднесеш терпелацију на министере због што су се уча и попа позавадили на славу код Трише Кљајина, па уча казо попи да је прошло курџонско царство, па попа казо учи да неће вала ни радикалско трајати док је света и века. Па онда се умешао онај Рада Ћопа напредњак, што смо му вадили чест и за кмета га бирали и он каже да ће опет они бити што су и били. И онда је измеђ њих скоро дошло да вуна полети, и то да питаш у скупштини, сме ли то тако да буде и да нам попа данас прети курџонским царством. Па ми овамо све чекамо да нам дођеш и очи наше већ побелеше чекајући те а богме говори се свашта. И па каже да сте се ви позавађали и да ништа не можете учинити, па вели да су вам и министери мало полени а кад им треба што крупно да сврше увек, каже, питају Генчића за савет. А уча нам чита у новине како ћете да мењате закон о чколама и вели да је то зло и наопако, а он је касти наш човек и њему верујемо. И још нам уча чита да неки министер Тодор прави закон за шуме, па да ни то не ваља а ми ка велимо нек он шуму не дира то је народско. Па чита да ви у скупштину оћете да дижете порезу, а знаш како је била реч да се то не може и да ћете ви терете с народа одујмити. А учи чест и поштење, но баш ни њему не можемо то веровати што прича да министери траже да се удари нека ђавоља трошарина на ракију и на вино и то динар на кило вина и на кило ракије. Каква још трошарина, Бог их видио, истрошила им се ребра да богда, ко што се троши народска грбача.

Него ми се ко тврдо уздамо у тебе и и друге наше људе, да то не дате, пошто сте живи јер знаш, богу хвала, да нам је и овако тешко и претешко. Него да ти са онима из смедеревске Јасенице. Уча нам је чито да они веле како народ доста плаћа, па ако треба још нека плаћају господа. И добро кажу они и то је нама много у вољи. И вели нам још уча да би још све лако било, већ да обилазите буџет ко маче око вреле каше, а тај буџет је вели много тежак, а ми вас поздрављамо кад је тежак ви га мало олакшајте. Ави свршавајте ки људи народна посла и разилазите се час пре кући, а министерима припретите да чувају народну пару, да не буде што нам уча чита у јелеке повике: куку Тодоре. А за ону терпелацију да тражиш да се попа казни јер је он либерал, а узу нико ништ да не дира, јер је он наш. И млого те поздрављају твоји сељаци села злослутнице.

Тако гласи ето то нађено писмо. Ја међу посланицима знам смо једног Тому, а Тошу баш ни једног. Тај Тома ми је стари познаник и зато потражих њега и упитах, није ли он изгубио неко писмо.

„Нисам — вели — а што питаш?“

Ја извадих из џепа писмо и прочитах му га. Тома само трепће очима и кад ја доврших читање он узвикну:

— Какво село Злосутница, Бог те видео? Та ти си бар новинар и треба да знаш да у мом крају таква села нема. А оно, бога ми, што у том писму, пише није баш без везе. Како ти добросретници из Злосутнице гуде, тако ће бели да подвикну свима нама и они наши. Него ти, славе ти, поцепај то писмо. Шта да тражиш вазда чије је?

— Е, не могу, Томо, то је писмо, како ти и сам видиш доста симптоматично и ја ћу баш зато да га турим у новине, а тако ће лакше доћи и онај до њега, чије је.

— Па кад ти је баш тако симпатично — одмахну руком Тома — а ти га вала дај баш и у новине!

И ја ево то и учиних.

Париски „Голоа“ доноси извештај о једном разговору свога сарадника с новим аустроугарским амбасадором у Паризу, нама добро познатим графом Кевенхилером. Разговор се поглавито водио о догађајима у Маћедонији а била је и једна кратка измена мисли о могућности рата између Русије и Јапана, у шта овај дипломата никад није веровао, јер је био дубоко убеђен о мирољубивости цара Николе. Прелазећи на Балканско Питање, он је исцрпно изложио како бу аустријска и руска дипломација израдиле реформни план, о чијем остварењу оне морају да се брину. „Ја знам добро“, додао је амбасадор, „да су у Европи и нестрпељиви и да налазе да се реформе примењују сувише лагано. Приговарало се и да се њима неће достићи никакав циљ. Е па лепо; ако ми дођемо до уверења да овај реформни план нема довољно дејства, онда ћемо ми њему дати ширу основицу, проширићемо га. Ми смо добили налог од Европе да се бринемо о умирењу Маћедоније и да побољшамо судбину тамошњег становништва. То ћемо учинити по сваку цену и при томе нећемо изостати иза нашег задатка и наше дужности. Али Европа нам мора дати времена и мора да се наоружа стрпљењем. Лако је из далека судити о питањима која се само тада правилно схватају кад се из ближе тачно студирају и испитују. Затим је Кевенхилер изнео шарену слику маћедонског становништва и из тога извео закључак о тешкоћама на које се мора наилазити при увођењу рефорама.

„Верујете ли ви“, питао је сарадник, „у искреност турске владе која је обећала да прими сарадњу Русије и Аустрије при успостављању реда у Маћедонији и при увођењу рефорама?“ — „Бога ми“, одговорио је дипломата, „о искрености Турака треба умерено судити. Али је за Турке од битне користи да и са своје стране учине све могуће да се маћедонско питање скине с дневнога [Недостаје остатак текса]

Јуче смо имали два привидно противуречна телеграма, један из Лондона други из Париза. У првом се јавља да је рат неизбежан и да ће се руска нота тек у току идуће недеље предати у Токију; у другоме да руска влада чини све могуће да створи једну солидну основицу да се обезбеди мир. Други је телеграм очевидно зато да се оправда одуговлачење руског одговора, због чега су у Токију озбиљно постали нервозни.

У Петрограду, међутим, такође знају да треба што пре умирити духове и да истинска опасност долази баш од тога очекивања које може давати повода најгорим комбинацијама. Русија, свакојако хоће да добије времена, и ово њено садашње одуговлачење све више улива уверење да она већ унапред зна да њен одговор неће задовољити јапанску владу, и да и сама сматра да је рат неизбежан. Шта је да је тек ово одуговлачење чини неповољан утисак.

У Берлину су, међутим, уверења да Русија мисли да ће Јапан од својих минималних захтева начинити casus belli и да је због тога руска нота састављена тако да измирење још буде могућно. У њој ће, како мисле у Берлину, бити важних уступака јапанскоме захтеву о суверенству Кине у Манџурији и надају се да ће ове концесије бити довољне да се одржи мир. Али се друге стране додају да ови уступци неће бити до јапанских минималних захтева. У сваком случају можемо да очекујемо да ће се преговори наставити и да се за сада односи још неће да прекину. Као што видимо, положај ни мало не може да умирује, али, после свега тога, настаје питање да ли је вероватноћа за рат сада већа него пре неколико дана.

Оно што је извесно, то је да се с обе стране грозничаво спремају али се то може протумачити самим положајем на Далеком Истоку. То могу бити само неопходне мере опрезности, због врло запетих односа између Петрограда и Токија. А може бити и нешто друго. У Петрограду где су се до сада надали да ће […] уздано одржати, и та нада можда је сада постала много мање вероватна. Сем тога, није у питању само тренутни мир, јер би Јапан играо само једну будаласту игру кад би примио само једно привремено решење које би допустило Русији да нагомила довољно војске на Далеком Истоку да би, по том, врло лако, у згодном тренутку, уништила свога противника. Садашња се криза мора решити дефинитивно; треба учинити да се у будућности не поврати овако стварна политичка опасност и онда ту нема никаквих споредних уступака који би омогућили повољно решење. Садашњи се преговори могу само тако да сврше ако се руске и јапанске амбиције на Далеком Истоку тачно пределе, и ако се тај резултат не постигне, криза се не може отклонити.

У Стокхолму су јуче светковали седамдесет пети дан рођења краља Оскара Другог. Шведски народ и норвешки народ, које толика народносна питања раздвајају и који су, исто тако као Аустријанци и Мађари, два непријатељска народа принуђени силом околности да живе братски, једнодушно одају част овоме владаоцу, чија је политичка мудрост умела да спречи најопасније унутрашње заплете. Мало је владалаца који су се са толико самоодрицања бринули о добру својих поданика. Нарочито је мало таквих владалаца који су у згодним тренуцима, без икаквих предрасуда, умели чинити мудре концесије демократскоме духу времена.

Под владом овога краља песника и уметника, Шведска и Норвешка су дивно економски напредовале, под њиме је и наука отпочела цветати у овим земљама. Краљ једног народа који ради, који производи, који напредује и који се подиже, увек је добар краљ; јер ако напор долази одоздо пример и подстицај треба да дођу одозго, и једном се владаоцу не може одати већа част него кад се констатује да његови поданици обилато и најлепше утичу на ток данашње културе.

Као што знамо, Порта је у начелу примила аусторуски пројекат о организацији контроле у Маћедонији, али јављају да споразум у појединостима још није потпун. Тако, Турска тражи, противно ономе што хоће Русија и Аустрија, да страни цивилни агенти подносе извештај о народним потребама генералном инспектору, Хилми паши, кога ће они иначе свуда пратити где то буде потребно. Тада би генерални инспектор састављао извештај и подносио Порти. Турска би хтела да секретаре и драгомане страних цивилних агената прате нарочити чиновници, који ће присуствовати њиховим анкетама. То би за Турску очевидно била као нека гарантија да они буду непристрасни. Сем тога, Турска жели да италијански ђенерал де Ђорђие шаље свој извештај, министарском савету чија решења, пре него се хоће да приведу у дело, мора да санкционише царска ирада.

Као што се види, Порта се увек труди да спасе форму у очима становништва, тако да изгледа да султановим сувереним правима није нанесен никакав удар. У начелу тако је, али у ствари контрола таква како је разумеју Русија и Аустрија доиста значи страно мешење у унутрашње послове отоманске царевине. Турска се влада бори за сваку стопу и уступа тек кад јој се озбиљно припрети; али пошто Русија и Аустроугарска имају интереса да престиж Порте у Маћедонији сведу на најмању могућу меру; оне се труде да покажу да је султанова власт у Маћедонији само номинална и да ће цивилни агенти руски и аустријски играти тамо знатну улогу која ће бити нешто много више него обична контрола.

Чемберлен живо наставља живу агитацију за своју нову царинску политику. На делимични избор у Нориџу, који је тако живо реагирао против империјалистичких тенденција, није ни мало помутио ведрину бившег енглеског министра колонија. Он агитује са једном дивном енергијом а његови пријатељи не пропуштају ни једну прилику а да му не приреде хучне манифестације, тако да је сваки говор који Чемберлен изговора прави догађај у енглеском политичком животу.

Пре неки дан у Лондону, у Гилдхолу, био је прави тријумф. Лидеру империалиста правила је овације она иста гомила која је читаве три године, за све време трајања југоафричкога рата, онако бурно манифестовала. У једном тренутку могао је човек помислити да је он још министар колонија, човек у чијим је рукама судбина Велике Британије. Факт је да он данас својом куражи, својом енергијом доминира енглеским политичким светом. Кад би и енглеска либерална странка имала једног тако одлучног вођа, они би можда већ одавна конзервативце доведи у забуну. На несрећу, чим Чемберлен почне да развија своје идеје, умањује се дивљење које се према њему може имати као човеку од акције; тог осећаја скоро нестаје, он се претвара у неспокојство. Он излаже своје империјалистичке снове са неким огорчењем, он систематски обилази све аргументе који се изнесу против његове политике. Он не дискутује, он тврди и прети. Огроман напредак Лондона оштетиће осе ако се снажно не потпомогну индустријски центри; тај је напредак вештачки, он је резултанта индустријске енергије целе Енглеске, и кад та енергија попусти онда ће нестати и богаства овога великога града.

Ова је факт тачан, али Чемберлен увек удара кривим путем чим отпочне да говори о практичним средствима да се не допусти да индустриска енергија Енглеске ослаби. За њега је протекционизам једино средство да се та енергија одржи. Али то је лаж. Треба само увек да се сетимо оне просте истине да ако протекционизам може учинити да се каква индустријска грана развије у некој земљи, он не може да обезбеди стално развијање појединих индустријских грана у доба кад су оне најпродуктивније, јер под његовом владавином нема онога дивнога потстрека који даје слободна утакмица. Благостање самих произвођача није то исто што и благостање једнога народа; у народу се осећа благостање тек онда кад народној маси по јевтиној цени буду приступачни најбољи производи. Ефемерно благостање које се развија под протекционизмом увек је вештачко и оно има страшну сутрашњицу. Слободна трговина, напротив, свима подједнако обезбеђује јевтин живот и натерује индустријалце на један сталан напор да би издржали утакмицу.

Најкомпетентнији либерални говорници лепо су одговорили Чемберлену. Они су доказали да Енглеска за своје благостање има да благодари баш слободној трговине. Он то неће да чује и царински савез између свих делова Британскога Царства њему изгледа као једино средство да се успостави тесна веза између њих. Својој идеји Чемберлен радо жртвује животне интересе свих потрошача, целога народа.

Он ће се зауставити тек онога дана кад народ громко буде манифестовао своју вољу да остави идола кога данас толико обожава.

Скоро је изашао декрет којим се доминиканац Нозаледа, бивши манилски митрополит, поставља за епископа у Валенцији. Овај је акт изазвао силан антиклерикалан покрет који се у целој Шпанији шири с необичном енергијом. Чак и само уверавање да ће Нозаледа, по савету владе и Ватикана, дати оставку није било довољно да умири духове, и манифестације се настављају по свима великим градовима о таквом жестином да се влада боји побуне. Разуме се да су се антидинастичке странке, републиканци и социјалисти, ухватили за ово питање и умели су га тако вешто експлоатисати да је цела прошла недеља била недеља необично велике републиканске пропаганде.

Факт је да је моћ антиклерикализма неоспорна у једној земљи где један прост декрет, којим се поставља један епископ, може да изазове једну такву буру, и садашњи догађаји доказују да ако се сви елементи левице буду хтели сложити, ако се буде могао постићи споразум између либерала, радикала и републиканаца, онда ће се у Шпанији наскоро савладати реакција и двор, који је савршено под утицајем калуђера, биће принуђен да води рачуна о народним жељама. Несрећа је само што сви ови демократски елементи немају добре организације, и чим прође овај тренутак узбуђења, одмах ће поново избити на површину чисто личне задевице и тако ће се опет истаћи једна неодољива препрека свакој слободоумној акцији која је још једини спас овој несрећној земљи.