од Д-ра Морица Бенедикта
У бечком часопису „Wiener Medicinische Presse“ од подужег времена излазе отворена писма тамошњег универзитетског професора, Д-ра Морица Бенедикта, упућена на аустриског министра просвете. У једноме од ових писама расправља овај аустриски професор ствари које се тичу и наших сународника у земљама хабзбуршке круне.
Питање о народним универзитетима у Аустрији, вели Бенедикт, све више и више избија на површину. Оно доводи у забуну све непристрасне познаваоце ствари. Они, који их траже, донекле су и свесни, да нису баш најпаметнији, а исто тако и они, који их одбијају. Један универзитет захтева духовни и новчани капитал, који често једва ако прибави какав велики културни народ, који плива у изобиљу, капитал, који се само у току времена може стећи. Који зна мизерије буџаклиских универзитета у Италији и Француској, томе ни на крај памети неће бити, да такве универзитете оснива у Аустрији. А ко опет зна, какве су тешкоће настале, када су се први аустриски универзитети и остале велике школе снабдевале потребним персоналом, тај неће ни посумњати у тешкоће приликом попуњавања катедара сасвим нових великих школа, у којима ће се предавати на језицима, који тек ако су са научно развили.
Он је присталица народних универзитета, јер по њему, права духовна слобода једнога научника почиње тек тада, када он мисли на свом матерњом језику, испитује и предаје, и сваки народни универзитет придобиће читаве милијоне људи за културу. Зато мисли, да је дужност бечке владе била, да потпомаже свим силама подизање италијанског универзитета у Инсбруку. Исто тако треба основати други чешки универзитет у Моравској. То право спорити Чесима значи, бити пристрасан и тесногруд; не треба заборавити да у погледу на број основних и гимназиских школа Чеси данас боље стоје од свију осталих европских народа. Али и Чеси греше што траже и сувише наједаред. Нека се из почетка задовоље само историјско-филолошким факултетом, на којем би могли да негују свој језик, литературу, историју и уметност, јер да се у једном младом народу подигне духовни ниво, ти су предмети најпотребнији.
Али од много је веће важности, вели даље Бенедикт, но што је чешка велика школа, оснивање малоруске велике школе. Ко зна значај загребачког универзитета, тај неће и за тренутак посумњати потребу једне такве институције, која би још тешње везала једно племе од својих 15 милијона душа са Аустријом. Шта би данас било од Аустрије, да није у Загребу створила центар за Југословене, већ да су ови обратили очи своје ка Београду? Али кад видим, наставља Бенедикт, како се Пољаци противе културним тежњама Малоруса, тада ми и нехотице пада на памет рефрен јакобинаца, који су вешали аристократе о латерне, кличући: „Они нису ништа научили и нису ништа заборавили.“ Сваки иоле увиђавни Пољак мораће увидети, да ће Пољска моћи да ускрсне као културна држава једино, ако осигура братски савез са Малорусима. Али, када Пољаци не дају овима ни једну нову гимназију, то човек мора да посумња у памет оних, који воде и који се дају водити. Пољак, који баца семе раздора међу своје и међу Малорусе, јесте издајник свога народа.
У своје време, смејали су се Стадијону, када је пронашао „Малорусе.“ Али данас владини кругови не смеју да губе из вида услуге, које им је овај државник учинио. Малоруси морају побити свој духовни центар, свој универзитет.
Говори се чак и о словачком универзитету. Словеначки прваци греше, што хоће своје наречје да подигну на ступањ научног језика. Паметније би било, вели Бенедикт, да приме српски језик и да литерарно негују свој словеначки дијалект само као језик за говор. Та нема ни педесет година, од како се међу њима пробудила народна свест, те су постали неки политички чинилац, а још приликом прославе стогодишњице Шилерова рођења у Љубљани одушевљавали су се будуће вође словеначких народних странака за овог великог немачког песника.
Напослетку вели Бенедикт, да би за Словенце у Цизлитанији била права благодет, кад би се оним Словенцима, који студирају у Загребу, приликом државних испита, чиниле олакшице. Ето, у томе правцу треба да делају словеначки политичари.