Како Аустријанци карактеришу наше држање.
(Извештај „Политици“)
Ниш, 29. јула.
Овде су стигли сигурни извештаји из Беча, да су аустријске војне власти на граничном фронту према Србији послале извештај у Беч, да се наше трупе на целом фронту најхрабрије држе и да им аустријске трупе нигде нису могле пробити фронт.
Русија се диви српској војсци
Петроград, 29. јула.
Саобразно одлуци, коју је донела Дума 26. јула, упућен је Српској Народној Скупштини овај телеграм:
„Русија прати са дивљењем славне подвиге српске војске, на коју је пао први непријатељев ударац. Дума је уверена, да ће уједињени напори Европе осигурати Словенима миран развитак“.
Поводом једног неозбиљног захтева
(Писмо из публике.)
У „Стражи“ под насловом „Наша општина“, „један потрошач“ санћим из сажаљења према сиротним сељанкама, које са тешком муком, физичким напрезањем итд. стижу пред ђерам општински те морају да плаћају трошаринску таксу, — позива војну власт да стане на пут овом „отимању“.
У данашње дане, које преживљујемо, врло је популарна ствар говорити против свих намета а нарочито против трошаринских такса, али како сваки свесан грађанин и потрошач града Београда зна врло добро да трошаринску таксу не плаћају у ствари сељанке, које долазе из околине, него потрошачи Београђани, којима се наплаћена такса у цену животних намирница урачунава — то би се преко поменуте жалопојке могло ћутке прећи, да не постоји потреба да се нарочито истакне да се наплаћеном трошарином општина користи данас једино у том циљу да ублажи велике беде оних општинских невољника, који немају средства да подмире своје најпрече животне потребе, јер су им храниоци под оружјем…
Ставите дакле на вагу с једне стране сељанку, које има нешто па доноси да продаје, и с друге стране сироту Београђанку која нема чиме шта да купи и очекује милостињу од општине, пак ћете видети да се наплаћивањем трошаринске таксе — не отима.
Шта је било са сремским Србима? — Густ вео над аустријским злочинима
Јуче се навршило петнаест дана од како је Аустрија заратила против Србије. За то време сваке ноћи ускаче на нашу обалу по неколицина тобожњих бегунаца из Срема за које се одмах утврђује, да су аустријски војни шпијуни. Што је најглавније, ни један од њих није из Срема нити из ма кога пограничнога краја већ из горње Угарске, Галиције и Аустрије.
Од Срба из Срема није успео да ускочи у Србију ни један једини човек. А какве дане они сада преживљују може се слутити по ономе што се дешавало у очи самог рата. Путници који су тих дана журили у Београд виђали су на железничким станицама кроз Хрватску и Срем читаве стотине Срба, људи и жена, окованих у ланце и под силном стражом.
Шта о српској војсци каже један немачки стручњак
У чувеном немачком листу „Лајпцигер Најстен Нахрихтен“, који се увек држао непријатељски према Србији, на сам дан објаве рата написао је његов главни сарадник др. Макс Ролов, под насловном „Шта је у стању српска војска“ ове занимљиве редове:
Пре неколико дана имао сам прилике, да посматрам српску војску, или боље речено, трупе, што гарнизонују у Београду; и то сам их посматрао приликом две свечаности.
То је било приликом параде о краљевом рођендану и два дана доцније приликом погреба руског посланика Хартвига.
Овога првога дана цео београдски гарнизон правио је шпалир од дворца до старе турске тврђаве. Изврсно држање ових трупа — како су ме уверавали, ту су учествовали само регрути, који су тек пре четири месеца ступили у војску — обрадовало би свако војничко око.
Нама Немцима свакако пада у очи, што српске трупе немају на својој униформи никаквог шаренила; ниједног сјајног дугмета, никакви блистави опасачи и упртачи, све је једнолико сиво-мрко. Само официри и пук телесне гарде имају парадну униформу.
Престолонаследник је о краљевом рођендану најпре обишао фронт трупа, а онда је извршен парадни марш.
Био сам сасвим изненађен оним, што сам том приликом видео. Учинило ми се наједаред, да се налазим на каквом егзерциришту код Берлина или код Потсдама.
Држање трупа при паради било је одлично, војници су газили трештећим кораком, баш као код пруског парадног марша. Такође сам био потпуно изненађен кад сам видео, да ови млади људи чак и радње пушком изводе прецизно и са једногласним треском.
По свему, што сам овога дана видео, морам рећи, да задатак аустриских трупа, које иду на Србију, ни у ком случају неће бити ни најмање лак, нарочито кад се помисли, да највећи део српске резерве сачињавају људи, који су већ опробани и прекаљени у ратној ватри, који су већ тукли два рата.
И цео официрски кор имао је прилике за време балканских ратова, да сакупи практична искуства у борби и на терену.
Такође ми је пала у очи јачина појединих чета. И онда избројао сам у свакој чети по 200—250 људи.
И коњица и артилерија, што гарнизонују у Београду, учествовали су на параду. Ту има да се примети, да су коњи, оружје и топови истина недовољно чишћени, али да је држање и ова два рода оружја одлично.
Два дана доцније, при погребу руског посланика Хартвига, и ако сам све брижљиво посматрао критичним војничким оком, нисам могао у држању трупа открити ништа, што би се могло не свидети војнички образованом оку; а дуго сам посматрао трупе од једног краја шпалира до другог.
Невољнички дани у Немачкој. — Поред живих непријатеља прети и глад
Прекјуче је један телеграм из Берлина саопштио, да тамо сматрају ситуацију за врло озбиљну и критичну. Јучерашњи телеграми саопштавају, да је Немачка почела купити и своју последњу снагу — све мушкарце од 17 до 47 година. Па ипак то неће помоћи Виљемовој царевини, да не буде смрвљена.
Али што још више погоршава очајничке дане Немачке то је што она, према аутентичним подацима, нема више хране ни људске ни сточне него за два месеца. Данас је Немачка затворена са свих страна и она не може набавити ни зрна хране чак ни преко Аустрије, преко Јадранскога Мора.
Кроз два месеца, германска империја почеће, дакле, да умире од глади ако савезници победиоци не буду милосрдни да хране побеђене — онако исто као што смо ми имали срца према турској, бугарској и арнаутској гладној сиротињи.
Насамарени Бугари ликују над пропашћу Србије
„Препорец“, орган бугарске демократске странке, у своме уводном чланку од 18. јула ликујући саопштава свету:
„Од два дана на овамо над Београдом се развија Аустро-Угарска застава. До сада нема примера да је ратна акција отпочела освајањем престонице која је пала као први плен непријатеља“.
Али дубокоумни политичар, бивши председник владе и главни уредник „Препорца“ зна не само то што је већ „било“ него и оно што ће бити.
Тако Малинов у томе истом чланку тврди, да ће рат остати локализован и да ће Аустрија успети да за две недеље смрви Србију.
„Аустријанци су господари војних линија Шабац и Обреновац, двеју од најутврђенијих српских тачака, наставља „Препорец“ у својим ратним извештајима. „Српске трупе повукле су се на југ у планинске кланце. Ту ће кроз који дан бити главне битке!“…
Ето, са каквом се памећу влада у Софији! И кад овако мисли и пише један бивши председник владе, онда се може замислити шта ли тек трућају бивши пекари, бозаџије и пиљари у „Дневнику“, „Јутру“, „Вечерњој пошти“ и „Дневном Билетену“!
Завера између Беча и Берлина за уништење Србије
(Телеграм Пресбиро-у)
Париз, 28. јула.
(Задоцнио.)
Објављивање енглеске Плаве Књиге направило је сензацију због депеша енглеског амбасадора у Бечу којима се доказује, да је текст аустриског ултиматума био поднешен Берлину, који га је одобрио.
Бруталност и бестидност Немачке изазвали су опште гнушање.
Грчки војни аутомобили за Србију. — Превоз Солун Ђевђелија
Грчки листови саопштавају, да је Грчка послала у Србију и ставила на расположење српској војсци својих 120 војних аутомобила. _ Поред тога Грчка је изјавила, да даје довољан број возова и вагона за превоз од Солуна до Ђевђелије свега материјала који је Србији потребан за рат. Солунска „Неа Алитија“ јавља, да су два српска официра стигли у Солун. Они ће бити представници српске владе ради надзора и управе при провозу свега тога материјала за Србију.
Српском посланству у Атини и српском конзулату у Солуну још се непрестано пријављују масе Грка, махом омладинаца, који моле да буду примљени као добровољци у српску војску.
Прошле ноћи наше предстраже у хватиле су једно лице, које је на чамцу прешло Саву и искрцало се код купатила.
Саслушано, ово лице. које има тип мађарског еврејина, изјавило је, на немачком језику, јер српски, вели, не зна ни једну реч, да се зове Милан Богосављевић, син оца Србина, који се оженио Јеврејком, али се пре две године убио из разлога њему непознатих.
Дошао је, рече, у Србију, јер није могао да трпи гонења којима је био изложен због његове народности, и што жели да ступи у редове српских бораца. За својега оца вели да је рођен тамо негде између Београда и — Ниша.
У Београд се упутио из Беча; стигавши у Н. Сад, он је наставио путовање до Земуна, ту су га, вели, претресли, и одузели му све хартије, па наредили да се сутра дан јави својој команди. Одмах наступајуће ноћи крене се дуж дунавске и савске обале не би ди нашао неки чамац да се превезе у Србију; и збиља, на савској обали наиђе на чамац, и још троицу њих, који су у истом циљу шетали на истој обали. Ови се, сва четворица, укрцају у чамац и нико их за време целе њихове ноћне екскурзије није приметио, и тек кад су били на половини пута пушке са аустриске стране припуцају, на што она 3 лица, њему непозната, поскачу у Саву, а он сам легне у чамац и повери се струји да га пренесе на српску обалу.
Приспевши на обалу, тако прича, наш драги незнани Милан Богосављевић, одмах је тражио од страже да га воде официру…
Али Милан заборави да изјави и то да је нашем стражару код купатила понудио пет круна да га пропусти да иде у варош…
За своја три друга, којима не зна имена, јер их је тада при месечини први пут видео својега века, рече, да су се вратили на аустријску обалу, затим, у другом исказу да су препливали на српску обалу; — наше патроле нису могле да пронађу ове „добровољце“ те има разлога веровати да је и ово једна шпијонова лаж, исто тако као и све оно што је о себи исказао.
Војне власти предузеле су истрагу па ће по закону поступити, у толико лакше што ватрени Србин „Милан Богосављевић“ није видео ни једног аустријског војника на граници, нити је приметио ма какву непријатељску акцију с оне стране Саве, о којој би било вредно рећи коју реч.
Милан има меке руке, које нису радило тешке послове, али то долази отуд, што је он, вели, по занату келнер.