Неколико цртица из последњих ратних дана
Код једног хидранта стоји поред великих резервоарних кола чика Милош, командир ватрогасаца. По њему се види, да је преморен; раскопчао мундир и кошуљу па посматра, како вода лагано цури кроз спласнулу цев у резервоар.
Он и кочијаш, што тера кола, престављају целу „пожарну чету“ града Београда. Истина до пре два дана он је имао на служби око дваестак младића из последње одбране, али кад су они распуштени, књига је спала на два слова. И тако њих двоје ето већ две ноћи гасе, и то успешно, разне мање пожаре, праћени при томе послу звуцима топовске и митраљеске музике. Међутим кад се појавио пожар у штофари, чика Милошева трупа је ипак била брзо увећана са Главне Војне Станице и успела је да спасе фабрику.
⁂
Чича Илије Глумац стално држи серкл пред „Руским Царем“ и на свој специјални начин тумачи догађаје и даје објашњења и савете појединцима, који их траже. Тако на пример неколицини Јевреја тврди, да је најсигурније за време бомбардовања у — Бајлонијевом подруму!
— Како то, чуде се они, кад баш тамо погађају гранате?!
— Нека погађају, немари то ништа, каже он значајно; јер треба да знате, да су тамо огромне каце пива, па како год удари који граната, мора да упадне у кацу, а онда само учини „цврк!“ и гаси се! Ето ти, зашто је најсигурније у Бајлоновом подруму…
⁂
Жена Саве Јерменина, туцача каве, зауставила је аутомобил, у коме се возио Краљевић Ђорђе. Кад је успела, да знацима упозори Краљевића, који је наредио, да аутомобил стане, она је упитала:
— Молим Вас, да ми кажете, треба ли, да се селимо или да останемо овде, јер ево исели се цео Београд!
— Треба да останете овде! одговорио је Краљевић: никакве опасности нема, док сам ја жив, не бојте се!
⁂
Јуче на великој пијаци један познати пиљар, не могући се отрести старе навике, заценио неку своју робу; Једна госпођа ценка се с њиме, али он запео:
— Три гроша, не може ниже!
У том над самом пијацом страшно зазвижда и зафијука једна граната.
— Ајде носи за шесет пара, кад је већ овакав случај! раздера се за госпођом добродушни пиљар.
⁂
Поред кафане „Мали Балкан“, на Тркалишту, пролази стари београдски алас Јован Јарац. Пита га Милош Ватрогасац:
— Шта је Јово, што си се скуњио и сневеселио?
А он одговара као с неким презрењем:
— Море, сви су будале; наредили ми да се селим из моје рођене куће, а свега десет зрна, што су ударила око ње и прешла преко ње.
⁂
И под најачом канонадом и зујањем топовских зрна по Београду и преко Београда, улицама трчи на све стране безброј дечурлије и мушке и женске, већином босонога, и на сав глас продају некакве „најновије листове“ и „најновије телеграме“; на све страна разлеже се вика дечјих гласића, који на своју руку истичу, шта је у коме од тих листова најважније.
Чак су неки обешењаци пронашли и старе вицеве својих отаца, који сада згодно дођу, па се деру на сав глас:
— Најновији телеграм! Ушао Шваба у Беч!…
⁂
Има још једна интересантна напаст за Београд: то су буве! Оно и до сада су буве била једна напаст за Београд, али ово сад превршило је сваку меру!
Није тешко објаснити ову појаву. На 90000 душа отишло је из Београда, поневши са собом само ону неопходну количину бува, која их стално прати на сваком кораку. Ресто, оставши без својих „послодаваца“ и „хранитеља“, шта је знало да ради, него је дошло „под окриље“ ових несрећника, што су остали у Београду. Уз то су још из подрума изнете оне масе бува, што су тамо тавориле као сужњи, те сада има у свакој кући читав бувећи циркус.
Отуда, чим се мало утиша пуцњава те човек помисли да сведе очи, буве се разраде можда још горе него Аустријанци, те од сна нема ничега.
Али је још интересантнија појава, што је стеница готово сасвим нестало! Ваљда су се преселиле у Ниш?
Иначе у опште је сада у овим данима пуцњаве карактеристично понашање животиња у Београду и његовој околини. Аустријанци пуцају, Бог би их знао зашто; ваљда да растерују себи страх; петлови пред саму пуцњаву почну кукурикати, запињући из петних жила, а пси ударе у лавеж и кевтање.
⁂
Као што већ раније рекосмо, Београђани, који су у овим тешким данима остали верни Београду, толико су се већ навикли на опасност, да су ударили у разне слане и неслане вицеве на рачун те опасности.
Пред кафаном Таково седе неколико пензионера; фијучу и распрскавају се гранате, а они, сад већ хладно, разговарају о артилеријској ватри са таквом стручношћу, као да су свршили не знам какву вишу артилериску школу.
„Фијуууу!…“ чини над њима.
— То је хаубиц, познајем га одмах! важно каже један пензионер, који је у целоме Београду познат што је веома тврд на ушима, а који о топу зна толико, у колико се каже „глув као топ“.
— А, није! Ово је опсадни, каже један жандармериски пензионер. Знам још од оног бомбардовања за време блаженоупокојенога кнеза Михаила!
— То су фугасне гранате! умеша се с другог стола један од оних млађих беспослених.
— Како фугасне? љуте се она двојица…
— Па тако, објашњава им он; зар не видите: ф-ф-ф-ф угасне! Фијучу па се угасе!…
Сви се смеју томе мало нозграпном вицу, који је ипак упалио, можда боље него она граната, што га је изазвала.
⁂
Има још и другог „хумора с вешала“ код наших куражних Београђана.
Краљевић Ђорђе довезао се аутомобилом до апотеке Викторовића, да га ту превију. И ако је аутомобил јурио великом брзином, ипак су пролазници приметили, да Краљевићу цури крв и да му је раме крваво.
И сав онај свет, колико га се налазило по тротоарима, одакле је ценио правац и даљину пуцњаве, појурио је за аутомобилом.
Тако се за трен ока око сквера пред апотеком била скупила велика гомила света. Жандарми и и писари покушавали су, да тај свет љубазним начином — јер сада су у Београду сви једно према другом љубазни — наговоре на разилажење, упозоравајући их на то, да ће непријатељски осматрачи моћи видети ту скупљену гомилу па управити ватру на њу. Али на њихове молбе и на то као застрашавање дошао је одговор, који личи на такозвани „хумор с вешала“. Тај одговор је гласио:
— Нека буде салата.
И нико се није хтео мрднути.
⁂
— Шта је ово људи то цело пре подне бију у овај део вароши? пита један забринути професор, пред једном кафаном тамо високо горе на периферији Београда, званој Чубура.
— Како шта је? Зар не видиш да гађају жице безжичне телеграфије! одговара му један његов колега, који је и у мирно доба имао обичај да се прави, како све зна…
⁂
На Теразијама стаје један фијакер; кочијаши војник, и поред њега седи други војник. Чекају подуже пред кућом, док нису почели да утоварују неке куфере, корпе и бошче.
Најзад се појави и утовари једна средовечна дама у елегантном уличном костиму.
— Ко је то? питам момка, што је утоваривао цео тај багаж.
— То ја свастика капетана тога и тога одговори он и насмеја се.
Кола се кретоше, кад наједаред залаја из ходника једно кученце, а онај момак раздера се за колима:
— Госпођо, Пацика, Пацика!
Али кола одоше а Пацика остаде тужно урличући, да издржи све страхоте бомбардовања.