Свет, који се диви српској војсци, и који жели да сазна тајну њене снаге, биће још више изненађен, када сазна кроз какве су све препреке и са коликих далеких страна наши поданици хитали, да ступе под победоносне српске заставе.
Они су налазили начина да се извуку из Аустрије, где су хапшени; они су успели да се пробију из Немачке, где злостављани и полицијски пажени; они су, па чак и они без новаца, путовали по две недеље налазећи далеке путеве само да допру у Србију.
Од Париза до Београда, путовало се по две недеље. Од Берлина, преко Русије, требало је и три недеље. Онима која стижу из Америке, са Новог Селанда, са америчких острва — а њих има на хиљаде — треба више и од месец дана пута. Па ипак сви они журе и мори их само један страх: да не задоцне.
Има ли још кога народа, који може ово да покаже? Али се зато и има исто задовољство, да их свуда — изузимајући, разуме се, Немачку и Аустрију — дочекују са одушевљењем и најискренијим симпатијама.
Више од тих група, које је објава затекла у северној Европи, вратиле су се у Србију преко Немачке, Русије и Румуније. У једној од тих група био је г. Васа Вулковић, резервни пешачки капетан. Ево, како он прича о том путу кроз Русију:
— Што смо се више одмицали од Берлина ка руској граници, на железничким станицама било је све јаче врење и све већа тишма. И наш је воз извесно био један од последњих путничких возова. Немци, не само официри и војници, него и маса гледали су нас мрко и многи од њих нису се устручавали да и гласно покажу колико нас мрзе…
Али чим смо прешли руску границу одједном смо се осетили као код своје куће. Нешто више; осетили смо сву величину руског колоса и сву ону силну заштиту коју тај колос може дати. Када смо стигли у Варшаву, тај утисак је само појачан. Огромна руска варош, са својих близу милион становника, са својих пет импозантних железничких станица, са безбројем палата и низом форова, који чине утврђени логор око вароши, давала је сасвим други утисак од онога који човек има упознавајући Русију из немачких и аустријских листова…
Срдачан дочек у Варшави учинио је, да за тили час заборавимо оно што смо последњих дана претрпели у Немачкој. Наш тамошњи конзул Сајдели својски се трудио, да нам бављење у Варшави учини што пријатнијим и да спреми за наш даљи пут све што се може.
Варшава је била необично жива и необично весела, када смо стигли у њу. На сваком лицу огледала се радост, што је дошао дан разрачунавања. На улицама виделе су се масе одушевљенога савета. И то одушевљење није било извештачено. Јер ваља знати, да је у исти мах са наредбом о мобилизацији изашла и друга наредба којом се апсолутно забрањује продаја вотке за све време, докле се мобилизација не изведе.
У тренутку, када смо седели у гостољубивом дому г. Сајделија, наишла је кроз улицу и застала пред тим домом безбројна множина света. Руси и Пољаци дошли су да пред српским конзулатом манифестују за Србију. Загрмела је улица од силног клицања Србији, српском Краљу и Престолонаследнику, а затим је цела маса запевала руску химну: „Боже, царја храни!…“
Клицање и поједине строфе химне понављали су све дотле, докле се конзул Сајдели није појавио на балкону одржао један говор, који је урнебесно поздрављен. Али маса није се удаљавала; она је манифестовала непрестано. Тада је Сајдели изашао поново на балкон и саопштио, да ће им представити једног српског официра. Натраг се није могло и ја сам неколико тренутака доцније морао са балкона да клањањем одговарам на овације које су чињене Србији и српској војсци.
Одједном, са језом, приметим како се грмљавина утишава и како кроз масу струју једно све јаче.
— Пст, пст!…
Ја сам се већ досећао шта то значи пре него што ми је Сајдели дошануо:
— Хоће да вас чују.
Говорио сам. Не знам шта: ваљда оно што је данас у души сваког Словена, јер маса је била све раздраганија и кад сам ја завршио, захорила се поново химна. Отпевали су три строфе и онде се опет чуло:
— Пссст! Псст!
— Да не траже сада да им и ја отпевам српску химну? запитао сам Сајделија помишљајући на свој глас са страхом.
— Ваљда неће, одговорно ми је и он у недоумици.
Срећом одиста нису то хтели него се један од њих захвалио брату Србину и замолио ме да понесем поздрав и тврду реч Србији, да се Русија неће умирити докле год не види општег врага згаженог у прашину и докле не види цело Словенство ослобођено.
Са химном на уснама и сликом цара Николе Другог, место иконе, на рукама маса се затим лагано удаљила. Када сам после подне био примљен у посету код шефа ђенералштаба варшавског војног округа генерала Оранског (тај округ захвата десет административних губернија) ја сам наишао на исте топле симпатије према Србији и на исто дубоко самопоуздање у нашу општу победу…
И свуда после, на целом путу кроз Русију, осећали смо то исто. Није било сељака и племића, није било више никакве народности — све то био само Рус раздражен за борбу, одушевљен за словенску ствар. Свуда војска окићена цвећем, свуда руске огромне спреме и свуда масе света са иконом — ликом свога цара…
У Одеси седели смо на тераси од најотменијих ресторана на самоме мору. Велика уметничка капела интонирала је без прекида „Боже, цаоја храни!…“ Сва лица блистала су озарена неком унутарњом радошћу — на супрот оном мрачном и суморном расположењу које смо гледали на све стране од Берлина до руске границе. Расположени и сами, ми смо жагорили на сав глас српски.
Одједном једна од двеју дама које су седеле за суседним столом скочи на своју столицу и поче махати капелнику:
— Српску химну! српску химну!
— Српску химну! прихватио је сав остали свет.
Музика је за тренут стала, али је ускоро затим опет почела руску химну.
Сва срдита дама је наредила келнеру, да зовне капелника. У тренут ока он је већ био пред њом и извињавао се: капела случајно није имала ноте српске химне. Госпођа је без речи отворила своју торбицу, извадила је банкноту од 20 рубаља и пружила му:
– Пошљите, нека купе!
Десет минута доцније, уз тапшање и клицање Србији, хорило и понављало ко зна колико пута преко пространог и дивног одеског залива; „Боже правде“!…