Категорија: Руско-јапански рат

Ми смо прекјуче први саопштили, да Русија неће примати српске добровољце. Доносећи ту вест, коју смо били добили из апсолутно аутентичног извора, ми нисмо за њу везивали никакав коментар, него смо је донели онако, како смо је били добили, кратко и јасно. Истога дана у вече, у Народном Позоришту, на представи, коју је давао „Руски клуб“ неколико великошколаца социјалиста приредили су једну малу демонстрацију, коју је остала присутна публика убрзо својим пљескањем ућуткала. И сад, место да осуди такво држање тих великошколаца, ако јој је до осуђивања, или да ћутке пређе преко тога, ако мисли да, ствар није важна, „Самоуправа“ не оставља ни нас на миру, тврдећи да наша вест није тачна и жалећи што „Политика“ такве тенденциозне гласове проноси. „Саопштавамо још толико само“, вели она, „да је одиста за жаљење што у нас има листова који се, чак и кад је реч о овако деликатним питањима, ни мало не труде да буду оно што треба да су, него су увек расположени, било свесно или несвесно, да послуже нечијим другим, а не српским интересима.“

Крупне су ове њене речи; „Самоуправа“ свакојако чак није ни свесна тога, колико су крупне. Навикнута да с разлогом или без разлога сваки час пребацује другим листовима на врат како су плаћени и продани, она то мирне душе чини сваки пут, кад јој неко постане незгодан. Усудите ли се, да за једну длаку ма у чему друкчије мислите но она, заурликаће из свега грла за вама: Најамничке, продане душе! Она при томе нема никаквих скрупула; свеједно јој је, да ли је ваш лист био увек исправан, или не; свеједно јој је, да ли сте се ви у свима питањима држали коректно или не; главно јој је, да баци љагу на вас, да вас начини лудаком или издајником.

Она при томе не преза ни од фалсификата; мајстор је у цитирању, наравно у лажном. Тако је и с нама поступила. Говорећи о побудама демонстраната она вели, да су они то учинили „што је, тобоже, руска влада одбила да прими српске добровољце, а, међутим ће добровољце осталих народа примити, а о томе су ти млади људи добили уверење из јучерашњег броја ‘Политике’, која је саопштила једну такву вест.“ Тако вели „Самоуправа“, а у истини је сасвим друкчије; никада „Политика“ није рекла да ће добровољци других народа бити примљени, а само српски не; никада то у „Политици“ ниједан паметан човек није могао да прочита ни у редовима, ни између редова. Ниједан читалац, ниједан српски лист, није тако што пронашао, пронашла је само „Самоуправа“.

Разлози су прости што тако чини. Владино сметењаштво требало је некако загладити, требало је бацити кривицу на другог и „Самоуправа“ је за ту улогу милостиво изабрала нас, само зато, што смо ми били ти, који смо први објавили како се влада лудо затрчала. Сви наши читаоци знају, с каквим је симпатијама „Политика“ увек говорила о Русији и како се држала откако је отпочео руско-јапански рат; само „Самоуправа“ не зна или се прави да не зна, па покушава да обмане своје читаоце и да од нас направи свесне или несвесне браниоце туђих интереса.

Не, не, нисмо ми ни једно ни друго; што није истина није, никаква врдања ту не помажу. Није овај свет што чита новине пао на теме, па да слепо верује све што му „Самоуправа“ прича; он чита, размишља, па онда суди по правди. И ето зато се ми тог јавног суда не бојимо; не бојимо се, као што се нико не боји, који има чисту савест и дубоко уверење, да није учинио ништа рђаво.

А „Самоуправи“, као милостињу, дајемо исти онај савет, који јој је Јаша Томић, њен човек, дао оног дана кад се понова родила: „Самоуправо, само управо.“

Скупљали смо добровољце… Саставили смо одбор од првих људи у земљи, писали прогласе народу, издавали расписе јавне и тајне, разбијали главу кога ћемо за вођу да им одредимо, поручили чак и заставу за 1.200 динара и —

И ништа. Руска влада јуче је јавила нашој влади, да не може примати наше добровољце, да их већ и сувише код куће има, да ће их можда доцније примити, ако се потреба укаже: засад захваљује лепо.

Пренеражен, запрепашћен, огорчен питао се јуче наш свет зашто је то и како је то било, како је могло да буде. Поносити смо били што руска браћа само наше и бугарске добровољце примају, гледали смо у томе знак особите пажње спрам нас, а сад, после ове изјаве руске владе, осећали смо се увређени. Знали смо и пре и знамо још, да Русији није потребна наша помоћ; хтели смо само да покажемо, да је добра воља ту, да смо ради да јој помогнемо, да се осећамо солидарни са њом; знали смо увек, да ће и без нас моћи да изађе на крај с Јапаном, каогод што знамо да је и оно обећање, да ће примити наше добровољце доцније, ако се потреба укаже, само обична формула учтивости, јер се та потреба, стварна потреба, никада одиста указати неће.

Сви они, којима је словенска солидарност непријатна и опасна, ликоваће сада злурадо; казаће: велики северни медвед није хтео да прими помоћ коју му је хтело да укаже његово кученце, рођак његов. Ликоваће, а ми их нећемо моћи у томе спречити, мораћемо трпети све.

Само једно можемо да учинимо: да пронађемо ко је крив за сву ту нашу срамоту и да га осудимо. А то није тешко, само треба бити искрен.

Пре извесног времена појавио се и у нашим и у страним новинама у исти мах један телеграм из Петрограда, у којем се јављало да је руски цар одбио све добровољце, који су му се нудили из свих делова света, само је пристао, да се састави једна југословенска добровољачка легија у којој би било Срба и Бугара, од сваких по пет стотина. Одакле је поникао тај телеграм, није нам познато; из званичних руских кругова свакако није. Ускоро после тога, појавио се у Београду г. Табурно, руски новинар, који је одмах с нашом владом почео преговоре о састављању добровољачке легије. Он никаквога пуномоћства за то није имао; како се наша влада у то могла упуштати апсолутно је необјашњива ствар. С наивношћу која подсећа на министровање г. Алексе Јовановића, она је одмах примила све за готове паре. Међутим могла је да се обавести, да је само хтела. Ми знамо на пример, да се пре кратког времена г. Никола Пашић, у разговору с руским отправником послова, дотакао тога питања и да му је г. Муравјов том приликом казао, да он нема од своје владе никаквих званичних извештаја о примању српских добровољаца у руску војску. Да је био пажљив, г. Пашић би одмах разумео тај миг и учинио све, да се ове непријатности за времена отклоне. Али то, што би сваком другом било довољно, њему није било довољно. Он је мирне душе пустио да се на скупљању добровољаца и даље ради, надајући се ваљда да руска влада неће у последњем часу одбити српску понуду, него да ће прећутно пристати на њу.

На жалост није тако било. Руска влада је јуче званично одбила, као што је одбила и све друге добровољце, па и бугарске. И сад место да то што пре на згодан начин објави и на тај начин ублажи целу ствар; место да с чистом истином изађе на среду, наша влада ћути, као да ништа није ни било. Али у Београду ништа не може да се сакрије. Цело по подне јуче се у Београду само о томе говорило; нарочито је био неповољно утицало то, што се није знало, да су и бугарски добровољци одбијени.

И тако је једино кривицом владином дошло синоћ до оне непријатне сцене у Позоришту. Нико други није крив до она, за целу ту срамоту. Зато синоћ није требало ни звиждати кад се певала руска химна, него кад се појавио господин Никола Пашић.

Ма како да је рат у овом времену нешто тако страшно, да се ништа ужасније не може замислити; ма како да је скопчан са огромним тешкоћама како због саме даљине од центра рускога племена тако и због природних незгода, ипак га је народ руски прихватио и потпомаже га свим силама. Беше се, у почетку пронео глас, да је тај рат у Русији врло непопуларан, да се, као и све друго у тој „варварској“ царевини, потпомаже једино под пресијом. То није тачно. Ако се нешто и чини под пресијом, никако се не мора под пресијом давати новац на потпомагање рата, нити се може насилно узимати од појединаца онолика роба, коју дају као прилоге добровољне за израду војничког одела; а још мање се може под пресијом бесплатно израђивати одело и прибор за војно слагалиште санитетско. Разлог овоме лежи у самој природи рускога народа. То је народ, у коме лична иницијатива игра веома важну улогу. Колику то корист доприноси једноме друштву види се из овога. 4 фебруара један од угледнијих кројача у Москви иснесе мисао, да би боље било да они сами израђују одело за војску, него да пошљу Црвеноме Крсту новац као добровољни прилог. Та је мисао одушевљено примљена, и истога дана московски су кројачи образовали друштво, које је одмах и приступило послу. То је друштво одмах добило до 7000 аршина материјала за одело, преко 6200 бунди, једна је госпођа послала 10 шиваћих машина, општина московска одредила је друштву помоћ од 48.562 рубље. За тим су се слична друштва образовала у свима великим варошима руским. Док једни шиљу у такве друштвене радионице готову обућу, одело, материјал, дотле други шиљу своје мајсторе, да безплатно раде, а маса радника долази сама, да безплатно ради.

Сем тога и руски Црвени Крст, који располаже огромним средствима, добио је ових дана преко 1.349.000 рубаља; сама редакција „Новога Времена“ скупила је до 500.000 рубаља. Кад се овој суми дода још и прилог руских чиновника (1-3%) од плате) и кад се узме у рачун и то, да је ова сума скупљена само до 10 фебруара, и да прилози још непрестано падају, тада се тек може видети, шта све могу да учине предузимљиви људи.

Није без интереса погледати у списак дародаваца: тамо се могу наћи имена и сељака и саветника, и слушкиња и грофица, и студената и радника: радник откида од своје бедне наднице, а студенат поклања и медаљу своју, коју је добио у школи.

И док се овако на једној страни гомилају средства за лечење рањеника, за одевање војске и потпомагање породица изгинулих војника, дотле се на другој страни скупљају многе добровољачке чете под заповедништвом старих ратника, вежбају се и припремају, да, кад затреба, и они изиђу на бојно поље, да бране своју отаџбину. Ово грозничаво припремање, ово одушевљење за рат много потсећа на бурну Француску из времена прве Коалиције.

Овоме ужурбаном припремању није узрок страх од Јапанаца. Зна се у Русији, шта све може Јапан и колика је његова сила. Него је главни разлог у томе, што се Руси надају и већем заплету. То се види и из писања по свима руским листовима. Колико се та бојазан од даљих заплета распрострла и колико узнемирава духове, може се видети из једног приватног писма, где се, између осталога, вели: „Сада су у нас односи страшно заплетени због рата на Далеком Истоку. Свакога тренутка очекујемо мобилизацију нашега округа. Рат се, дакле, започео, али како ће се свршити и где, то је за нас тајна, која нас страшно мучи.“

Као што се види, овај непопуларан рат постао је наједанпут врло популаран, пред једном општом опасношћу. Та је опасност у толико већа, што је и само време врло рђаво за ратне операције. Што се пак на бојишту дешавају ретких, махом незнатни сукоби, томе је опет узрок непогода, која, у овим приликама, може више нашкодити, него и сам рат.

Енглеска је полиција пре три дана забранила да се у музичким дворанама певају песме које распаљују народни шовинизам. Тим поводом, орган енглеских либерала, „Дејли Њус“ доноси један чланак, који је врло карактеристичан за расположење извесних енглеских политичких кругова.

Пре свега „Дејли Њус“ жали што мере које је полиција предузела против музичких дворана, поводом руско-јапанског сукоба, још нису могле да умере тон којим пише један део енглеске штампе. Дрска несавесност с којом ови листови расправљају деликатно питање о држању Француске у очевидној је противности с намерама министарства спољних послова.

Већ можемо да забележимо да су се на континенту појавили симптоми агитације. Ни једна европска сила, сем Енглеске, не види какве би то нарочито сретне последице биле кад би, што је немогуће, Јапан победио Русију. Допустимо чак да је Европа у заблуди и да ми имамо право. Али зар би то био довољан разлог да се завађамо са другим државама, нарочито у тренутку кад смо из извештаја војне комисије видели да ми управо ни немамо војску за рат.

И сем тога, тактику на страну, какве разлоге ми то имамо да на све могуће начине оптужујемо руски народ једино због тога што он има можда једну реакционарну владу? И у самим демократским земљама владине погрешке су зла, али то нису погрешке самог народа.

У Русији, где је сва власт усредсређена у рукама владаоца и аристократије, народ се пре може да сажаљева него да куди због поремећаја које је империализам учинио у његову животу. И ми немамо никаква разлога да се завађамо с отаџбином Лава Толстоја.

Нова битка код Порт-Артура

Из јапанске престонице Токија јављају, да је тамо приспела вест о новој битци код Порт-Артура, која је била 7. ов. месеца. Појединости о тој битци сада још нису познате.

Руско спремање

У бродарским радионицама се према вестима из Петрограда ради дан и ноћ. Готове су за полазак три нове оклопњаче и четири крстарице а исто тако и десет подморских (гњурачких) бродића.

Русија и Енглеска

Из Петрограда јављају да су односи између Русије и Енглеске из дана у дан све затегнутији.

Јапанци и енглески официри

Три енглеска официра, који су довели у Јапан бродове „Нишин“ и „Казуга,“ примљени су у аудијенцију код јаданскога цара и добили орден „излазећега сунца“ четврте класе као и дивне поклоне. Ово је необично одликовање јер се четврта класа овога ордена даје јапанским официрима тек пошто проведу у служби дванајест година. После аудијенције енглески официри су посетили министра марине. Они ће походити многе јапанске градове, где ће се њима у почаст приређивати велике свечаности. Ово не говори у прилог енглеске неутралности.

Француске симпатије

Група десница у францускоме сенату једногласно је закључила, да се пошаље једна адреса Русији, као нацији, која је савезница и пријатељица Француске а која је сада заплетена у борбу, коју се трудила да избегне. У адреси ће се дати израза осећајима највећега пријатељства и жељи, да се Француска држи обавеза које је узела на се. Група републиканске уније у сенату такође је истовремено изразила своје симпатије за пријатељску руску нацију и приложила хиљаду франака за рањенике.

Куда ће Јапанци?

Из тога што Јапанци хоће у Кореји да искрцају само три дивизије, закључују енглеска листови, да ипак Јапанци може бити не мисле озбиљно с упадањем у Манџурију преко реке Јалу, него им је то само маневар. Јер с 40.000 војника из те три дивизије не могу се они надати успеху према руској војсци у том крају. Како Јапанци имају још девет дивизија војске првога позива, питају се њихови пријатељи, где ће Јапанци с њима те држе да ће они може бити с главном силом да ударе на Владивосток.

Макаров

Званично је објављено да је вицеадмирал Макаров постављен за заповедника целе флоте руске у Тихом Океану.

Јапанци у Кореји

По извештају Тајмсовог дописника прикупљају Јапанци своју војску, с којом мисле да упадну у Манџурију, код Сеула. Они намеравају да истим путем ударе, којим су ишли на Кинезе 1894 године, и то са једним кором састављеним из три дивизије. Но до 6. фебруара, за десет дана дакле, искрцали су они код Чемулпа само једну дивизију, која је сад у Сеулу, па и ова је без артиљерије. Из тога изводи Тајмсов дописник, да Јапанци ипак споро мобилишу и да ни они неће за борбу раније бити спремни него Руси. Међутим Русима је лакши положај у толико, што су они на реци Јалу већ заузели позиције, које су им се најзгодније учиниле да на њима сачекају Јапанце.

Положај на суву

Генерал Куропаткин, данашњи најпопуларнији руски генерал, примио је команду над целом сувоземном војском руском у Азији. То показује, да су Руси свесни тешкоћа, које их у овом рату чекају, али показује у исто време и то, да се спремају да енергично те тешкоће и савладају.

Противник који им је најопаснији нису Јапанци, него простор. По рачунима стручњака, на сибирској железници не могу више од 3000 људи дневно да се преносе на бојно поље. То би значило, да тек кроз месец дана могу довући 100.000 војника у Манџурију; 200.000 имају већ тамо, што значи да ће за четири недеље имати од прилике 300.000, а то је свакако довољно и да туку Јапанце и да чувају своју железницу у Манџурији од препада кинеских боксера и кунгуских разбојника.

Покрај све брзине с којом се Јапанци спремају да пребаце своју војску у Кореју и Манџурију и њима ће требати читаве недеље, док не скупе довољно војске на бојном пољу. Пренашање војске лађама још је незгодније и спорије но железницом. У кинеско-јапанском рату Јапанцима је требало пуна три месеца док су пребацили у Кореју 35.000 људи. Вероватно је, да ће се они овог пута још више журити, али с друге стране не треба заборавити, да им је за данашњи њихов рат потребно много више војске, но што им је требало против Кинеза, који тада нису имали ни војника, ни официра, ни оружја.

Но данас противника имају, пре но што стану један пред другога, да се боре против простора, а у тој борба пролази увек боље онај, који има више људског материјала на расположењу. Јапанци морају брзо да раде, Руси имају времена.

Положај на води

Руска флота на Далњем Истоку још се није ујединила. Један део је у Порт-Артуру, друга крстари у корејским водама, а трећа и најглавнија, она, која је пошла из Средоземнога мора, задржава се сада у Црвеном мору, да натовари угља. Хоће ли ова продужити пут, или чекати на руску флоту из Балтичког мора, која се још налази у Кронштату, није познато. Сутра ће нас телеграф сигурно о томе известити.

Куропаткин

Главни заповедник свих трупа у Источној Азији, ђенерал Куропаткин, разрешен је већ од дужности војног министра и полази сутра, 12. о. м. са својим штабом на Крајњи Исток да прими нову дужност. Шеф његовог генералног штаба биће или ђенерал Дејан Суботић или ђенерал Сухолинов.

Вест о постављању Куропаткина за главног заповедника примљена је у целој Русији с највећим задовољством, јер је опште мишљење да је он најспособнији ђенерал у руској војсци не само као администратор и војсковођа, него и као стратег. Он је и један од најодличнијих руских војних писаца.

Концентрације и чарке на реци Јалу

„Морнинг Пост“ јавља из Чифуа, да руске трупе марширају према реци Јалу. 20.000 Јапанаца убрзаним маршевима хитају са разних тачака Кореје према реци Јалу. Парискоме издању „Њујоршкога Хералда“ јављају из Петрограда, да је на реци Јалу било чарке између предстража и да су се Руси повукли. Говори се да је било 2500 Руса.

Војни министар

Дужност војног министра отправљаће досадашњи шеф генералног штаба, генерал Сахаров. Он је један од најинтимнијих другова Куропаткинових.

Ограничење рата

Из Пекинга јављају да су посланици Енглеске, Сев. Америке, Француске, Немачке и Италије упутили заједничку ноту посланицима Русије и Јапана у Пекингу, којом изјављују жељу ла се рат ограничи на Манџурију и да се не преноси на земљиште Кине.

Јапански губитак

Сад се из Петрограда јавља поуздано, да је у боју код Чемулпа потонула јапанска крстарица „Тукашика“ а другој једној крстарици разрушена је цела топовска кула.

Руска средоземна флота

Руска ескадра снабдевена је у Џибути угљем и држи се да ће она отпловити у Балтијско море те да, појачана с две оклопњаче из кронштатске флоте, отплови на крајњи Исток.

Руски Црвени Крст

Руски Црвени Крст у Петрограду има дванаест и по милиона рубаља иметка, 636 института, 2500 милосрдних сестара и врло јак санитетски персонал.

Сједињене северо-америчке државе наименовале су за свога генералног конзула у Даљном, у Манџурији, крајњој станици транссибирске железнице, Џона Моргана. Русија је, међутим, пре три дана известила америчког министра спољних послова, Хаја, да она америчком генералном конзулу неће издати егзекватур. У америчком министарству спољних послова много су узнемирени због оваквог држања Русије, и већ је држана седница да се састави одговор, али дефинитиван текст још није готов. Русија се у ономе питању овако држи с тога што она за време рата не жели ни једног страног чиновника на полуострву Лиаотунг. Сем тога у америчком министарству спољних послова држе да се ова одлука руске владе не може односити и на конзуле у Мукдену и Антунгу, јер тамо Манџурију још сматрају као кинеску провинцију, због чега ће се Кини обратити за егзекватур. Чак америчко министарство наглашава да ни једној другој сили не признаје право мешања.

Даљни је на полуострву Лиаотунгу, у непосредној близини Порт-Артура, крајња тачка сибирске железнице, руска уговорна област. Допуштење да страни конзули отправљају своје послове зависи дакле од Русије. Ни мало не изненађује, чак су у Америци и очекивали да ће Русија, с обзиром на ратно стање, одбити постављање страних заступника У Даљном. Веће би значење добило држање Североамеричких Држава кад би оне остале при томе да поставе своје конзуле у Манџурији, у Мукдену, Антунгу и Татунгкан. Нови америчкокинески трговински уговор предвиђа отварање Мукдена и ТАнтунга а јапанско-кинески уговор опет предвиђа отварање Мукдена и Татунгкана, и према досадашњем обичају, на основу највећега повлашћења, ова се места морају отворити и за трговину свих осталих народа. Антунг и Татунгкан леже на ушћу реке Јалу, на њеној северној обали. Татунгкан нешто даље западно од ушћа. У рату против Кине, Јапанци су били посели оба ова места, али од неког времена, нарочито од кад је Русија добила од Кореје концесије за експлоатацију шума на реци Јалу, Руси су дошли, и Антунг важи као средиште руског утицаја у области Јалу. Војнички значај оба ова места за рат је очевидан, и Русија неће моћи ни тамо, као ну Даљном, сада трпети стране заступнике. Ако дакле Сједињене Државе затраже од Кине и добију егзекватур за конзуларне чиновнике у тим местима; и ако још поред тога затраже да ти нови конзули још одмах оду на своје нове дужности на Јалу, онда би се између Русије и Северне Америке могао изродити озбиљан сукоб. Али пошто су Сједињене Држале, у тежњи да Кину неутрализирају, издвојиле Манџурију, онда је вероватно де ће оне у садашњим околностима одустати од својих захтева и сачекати боље прилике, кад се растуре кризни облаци са азијског хоризонта.

Руски план

Специјални извештач једног француског листа с бојног поља имао је прилике да говори с вице-краљем Манџурије Алексејевом, који му је о руском ратном плану дао врло интересантне податке. Наравно, детаљи се држе у тајности, али у главноме његов план се састоји у овоме. Руси ни у којем случају неће прелазити реку Јалу, него ће ту чекати непријатеља. И ако су у много мањем броју но Јапанци, они ће их ту прилично дуго моћи задржати, па ће се онда постепено повлачити ка Харбину. Тек кад Јапанци на тај начин буду дубоко зашли у унутрашњост Манџурије — а што дубље, тим боље по Русе — тек онда ће Руси, којима ће дотле стојати огромне трупе на расположењу, прећи у офанзиву.

То је иста тактика које се Кутузов држао против Наполеона и према мишљењу свију стручњака, та је тактика за ове прилике и најбоља. Руси неће само да победе Јапанце; они хоће да их потпуно униште, а то најбоље могу постићи ако их што више намаме у унутрашњост и одвоје од воде. Па пространим манџурским равницама моћи ће Руси изванредно да употребе своје многобројне козачке регименте. Шта ће Јапанци моћи учинити против те каваљерије не може се унапред рећи. Њихова коњица ништа не вреди; то Руси врло добро знају зато тако и поступају.

Ратно лукавство

У Токијо су стигли гласови из руских извора, по којима су ратни бродови „Севастопољ“ и „Петропавловск“ јако оштећени. Јапанци мисле да те вести нису тачне и да их Руси шире, да би обманули Јапанце.

Јапанске намере

Како јапанци сматрају животне намирнице као ратну контрабанду, то се мисли, да су ови учинили план, да руско поморско утврђење Порт-Артур глађу приморају на предају. О томе јављају из Порт-Артура: по заповести царскога намесника Алексејева образује се један добровољачки корпус за одбрану утврђења. Добровољци добијају од државе оружје, храну и, ако је потребно, одело. На хоризонту се с времена на време појављују непријатељски бродови. Према пронетим гласовима јапански бродови још се налазе у руским водама. Узима се да Јапанци све животне намирнице, што су одређене за Порт-Артур сматрају као апсолутну ратну контрабанду. После борбе од 27. пр. месеца изгледа ла су Јапанци увидели да на тај начин не могу нахудити Порт-Артуру те су ставили себи у задатак да га блокадом приморају на предају. Сумње нема, да ће Јапанци, докле још буду имали неоспорно преимућство на мору, то јест докле не приспе руска поморска убојна сила, старати се, да ништа од животних намирница не пусте у Порт-Артур. Но докле им је то могуће да учине са морске стране, дотле је потпуно искључена могућност са сува, јер би то значило онда потпун прекид манџурске железнице а тиме и потпуну потиснутост руске сувоземне силе из приморских крајева. Међутим и најпростијем лајику је јасно, да Јапан није дорастао томе. Порт-Артур је у уосталом још снабдевен животним намирницама за више месеца.

Кинески устанак

Држање Кине за сада је строго неутрално, али је у питању, да ли ће Кина моћи трајно да одржи ову неутралност, пошто се вели, да незадовољство у унутрашњости земље нагло расте. О томе јављају из Вашингтона: Овде је приспела депеша команданта азиске ескадре Сједињених Држава, адмирала Евана, у којој изјављује, да је устанак у Кини врло вероватан те саветује, да се на Филипинима држи у приправности 1.500 поморских војника. Поморски департман шаље почетком марта 600 момака, који ће се кренути из Сан Франциска. Адмирал Еван саветује, да се пошаљу и речне топовњаче, које би биле штациониране на Јанцекијангу и другим рекама у унутрашњости.

Алексејев

Према последњим вестима остаје адмирал Алексејев и даље још у Порт-Артуру где има да сачека Макарова, који ће бити заповедник Порт-Артура.

Руски двор

У царском руском двору, Зимској Палати, отворена је радионица за Црвени Крст. Госпође из највиших аристократских кругова раде под личном управом саме царице, која често и сама седа за шиваћу машину.

Манџур

Руска топовњача „Манџур“ коју је почетак рата затекао у Шангају, остаје према споразуму између представнике Русије и Јапана до краја рата у шангајском пристаништу и то разоружана. О том броду су енглески листови већ неколико пута јављали час да су га Јапанци заробили, час опет да су га потопили.