Категорија: Руско-јапански рат

Данашњи положај

Вести с бојнога поља стижу споро и неодређено. Петроградски званични кругови износе само сигурна факта, без икаквог коментара и додавања. Јапанци у опште ништа не јављају, а енглески и амерички кореспонденти сваки час јављају читав низ измишљених, невероватних догађаја, који само бацају у забуну све оне, који хоће с разумевањем да прате развитак рата.

Кад се све те различне, често противречне вести разгледају и кад се одабере истинито од неистинитога и вероватно од невероватнога, онда излази ово: Рат на суву још није управо почео: омања јапанска оделења, која су се искрцавала на полуострву Лијао-Тонг у намери да покваре железницу Порт-Артур — Мукден и да на тај начин изолују Порт-Артур, разбијена су и железница није покварена. Што се поморског рата тиче и ту срећа почиње да се смеши Русима. Један део руске флоте који се био повукао у порт-артурску луку изашао је ноћу покрај свег, јапанског стражарења, неопажен и отишао у сусрет оној руској флоти, која долази из Владивостока. Кај су то Јапанци сутрадан видели, напали су понова на Порт Артур надајући се, да ће га сада, кад има мање лађа у пристаништу, моћи освојити. После подужег бомбардовања, у којем су с руске стране учествовали и топови с утврђења и с ратних бродова, јапанска се флота опет повукла на ширину.

Како Руси гуде

Руска влада издала је званично саопштење о рату које гласи: „Осам дана је протекло, од како је целу Русију потресла огорченост против непријатеља, који је изненадно прекинуо односе с нама те покушао да мучким нападом дође до лаког успеха у рату, који је одавно желео. С појмљивим нестрпљењем очекује народ Русије брзу освету за то и очекује напрегнуто вести с крајњег Истока. Једнодушност и моћ руског народа искључују сваку сумњу, да Јапан неће добити заслужену казну за његову издају и изазивање рата, док је љубљени господар руске државе желео да осигура мир свима народима. Ратни одношаји приморавају нас, да трпељиво сачекамо вести о успесима наших трупа, којих не може бити пре решавајућих акција руске војске. Огромна даљина нападнутих покрајина и жеља царева да се мир одржи узрок су што се из раније нису чиниле припреме за рат. И сад ће требати много времена, да се Јапану зада ударац, какав је заслужио без излишног проливања крви, те да тако искуси заслужну казну народ, који је тако безочно борбу изазвао. Русија мора дакле трпељиво сачекати догађаје у сигурном очекивању, да ће наша војски за ово изазивање стоструко се осветити. Пошто смо још врло далеко од операција на суву, немогуће је скоро добити вести ратног поља. Узалудно проливање крви није ни достојно величине и моћи Русије. Наша отаџбина показује тако чврсту једнодушност и велико пожртвовање за народну ствар, да ће дужност налагати да се свака стварна новост с бојнога поља одмах целоме народу обзнани.

Поновни напад на Порт-Артур

По једном телеграму „С. Џ. Газете“ из Кобе једно званично саопштење потврђује, да су јапанске торпедњаче у недељу изјутра преузимали поновни напад на Порт-Артур и торпедима напали једну руску товарну лађу, која се налазила у пристаништу, као и једну, која се налазила ван њега. Додаје се, да су се јапанске лађе неоштећене повукле. Ко ће то знати!

Руска војска

Како се из поуздана извора јавља има Русија у овај мах у Манџурији ову убојну снагу: У првој линији 180.000 људи с 3000 официра, у другој линији 48.000 људи с 900 официра. У првој линији стоје 110.000 људи пешадије 12.500 људи каваљерије, 7.500 људи артиљерије с 27 батерија, 12.000 људи техничких трупа и 8000 људи на утврђењима; у другој линији 40 батаљона пешадије, 36 [недостају две речи] и одговарајући број артиљерије. Свега 228.000 људи с 3.900 официра.

Руски цар о Јапанцима

Испраћајући на бојно поље први сибирски пук држао је цар Никола говор, у ком је нагласио да је непријатељ храбар, одважан и подмукао, но да ће руска војска овоје оружје осветлати.

„Јенисеј“

О пропасти „Јенисеја“ јављају се ове појединости: Док је све било заузето око сређивања мина, ветар и морска струја нанеле су „Јенисеј“ на једну мину, која је одмах експлодирала, те је „Јенисеј“ добио велики продор. Заповедник брода, видећи да ће брод ускоро потонути, изда заповест да се посада брода одмах спасава. Сви су молили капетана, да остави брод, но он изда заповест да се отискују час пре. „Збогом децо — рекао је — спасавајте се, а за мене не брините!“. У брзо су се таласи склопили и капетана је нестало заједно с бродом.

Слутња

Командант „Корејца“ који је у јуначкој борби код Чемулпа пропао поморски капетан Бјелајев писао је [27] декембра својој родбини у Петроград. Они су писмо добили 15. јануара. У писму вели Бјелајев ово: „Очекујем сваког часа да се отиснемо на море… Из дана у дан очекујемо бој с Јапанцима, очекујемо изненадан напад, без објаве рата… Све што нам је дрвено, избацујемо на обалу… Мој брод нема никаква оклопа. Снага ми је само нападна: топови и добро расположење посаде. Често се ми Руси ослањамо на храброст нашу и она нас одржава… Даће Бог да и сад буде тако. Чинићу све што треба… А ако утонем у мору или ме убију, помените ме по добру.“

Извештај ђен. Пфлуга

Генерал Пфлуг послало је генералном штабу телеграм из Порт-Артура, којим јавља да се у Порт-Артуру није ништа ново догодило, да у Инкану влада мир, да је на реци Јалу све мирно и да тамо на даљини од 50 врста нема нигде непријатеља.

Адмирал Макаров

У Порт-Артур је отпутовао адмирал Макаров да прими место адмирала Штарка команду. Пре поласка причестио је Макарова познати Отац Јован Кронштатски. На Макарова се много полаже у петроградским круговима, као на одличног поморског заповедника.

Јапански шпиони

Из Тијанмина јављају да су Руси у Харбину и иначе по Манџурији похватали око 100 јапанских шпиона.

Данас стиже у Петроград кнез Арсен. На вест да је букнуо руско-јапански рат он је као дугогодишњи руски официр, који је био изашао из руске војске само зато, што је хтео да пређе у српску војску, одмах похитао на своје старо место, међу своје старе другове, да се бори у редовима ове војске, у којој је први пут припасао сабљу и под оном заставом, на коју се прво заклео. Та верност спрам земље, која му је, док је био изгнаник била отаџбина, лепо карактерише кнеза Арсена и као човека и као војника. Она покрај тога још и доказује, колико је у њему још жива успомена на деда му, Карађорђа. У нашем веку, у којем се све брзо заборавља, губи, у којем све брзо дегенерише, кнез Арсен овим својим поступком показује, да зна чије име носи и да уме да га носи. А то није мала ствар. Оно што би код другог неког у очима целог света изгледало као нека особита врлина, изгледа код потомка једног хероја само као извршена дужност. Ипак то зато није мања заслуга. Ко велико бреме носи, а јуначки га носи јунак је и сам.

Као год и наш Краљ, који је у француско-пруском рату, на бојном пољу стекао за лично јунаштво своје најлепши орден на свету, француску Почасну Легију; као год наш Краљ, који је, кад је букнуо херцеговачки устанак, без титула и без звања ишао да се бори по херцеговачким гудурама, само зато што му је то дужност налагала, дужност према свом народу и према свом имену исто тако и млађи брат Краљев, кнез Арсен иде на Далеки Исток да се бори као и сваки други руски војник за руску част и руску величину.

Глас о томе забрујаће кроз целу Србију и цело Српство. Скоро, врло скоро може доћи време, да и ми сами будемо приморани, да оружјем бранимо своју земљу и своја права. А кад то буде, цео народ ићи ће у рат, па ма како он тежак био и опасан, с пуним поверењем у оне који га воде, у свога Краља и Краљев дом. Успомена на Црног Ђорђа и веровање у његов дух још живи дубоко у народу, као симбол српског јунаштва.

Али осим тога, пут кнеза Арсена на Далеки исток има још и једну другу добру страну по нас. Русија се данас одиста налази у опасном положају не зато, што су јој Јапанци опасни, но што иза њих стоји читава једна коалиција, која је тврдо решена, да из овог заплета извуче корист по себе, на штету Русије, а можда и Јапана. Ми Срби не можемо јој помоћи; сувише смо и мали и слаби; не можемо јој дати ништа у накнаду за толико учињене услуге и за толику руску крв, проливену на нашим бојиштима. Али једно бар можемо: да кажемо Русији да смо уз њу и да јој желимо да победи. А то, — боље но све речи, боље но све декламације, — доказује најочитије тај факт, што за њу иде да се бори рођени брат нашега Краља.

Петроград, 30. јануара 1904.

Драги пријатељу!

27. јануар остаће ми дуго у памети. Као гром из ведра неба пукао је још од раног јутра глас, да су Јапанци, не објавивши рат, напали ноћу на руску флоту и оштетили три најбоље руске лађе. И после тога пуна 24 часа никаква телеграма. Замисли шта је у току тог времена фама била у стању да учини. Људи су лудели. „Знате шта је ново? — Шта? — Јапанци, који су као слуге у Порт-Артуру, запалили су га, а сва јапанска флота бомбардује га. — Сва руска флота уништена је“.

Кад се Русија нађе у каквој невољи, тек онда видиш колика је то држава. Кад је у добру грдиш је, неправо ти је много што-шта што се у њој збива, а кад јој ко нанесе ударац, као да је тебе неко ударио у срце. И ја сам ишао цео дан с тим светом, прожео се његовим осећањима и дивио се великој души његовој. Он осећа дубоко и скоро ништа не говори, а ми имамо дугачке језике и много брбљамо, а мало осећамо. Ко га гледа, а не зна га, мислио би, да је хладан као лед. Нама с југа не иде у главу, да из престонице полази војска у бој и да нема никаквих бурних сцена, вике, овација. А међу Русима то је некако сасвим у реду. Пре четири дана видео сам неколико чета, које су ишле на Далеки Исток; момак као гора, сваки је, брате, за четири главе виши од нас, бајонет му је колико добар Јапанац, а тројицу би у зубима понео. Иду с музиком на станицу Николајевске железнице; свет који их срета, гледа дуго за њима, прекрсти се и иде даље. И то је све. Париз би их с клицањем испратио и цвећем засуо; Београд би дреком, а Петроград испраћа их с тихом молитвом у души.

Сада, када се на Русију и ала и врана диже, у Србији сви треба да се узму у памет. Аустрија, стара мачка, не дрема, а она снажна тица, која треба да заштити наше младо гнездо, бије бој на другој страни света и може обрањена изаћи.

Ко хоће да познаје климу ратнога бојишта, т.ј. јужне Манџурије, Кореје и околине Жутога Мора, тај треба да замисли, да северна Кореја и Порт-Артур имају од прилике онакав положај као Напуљ или Цариград, а јужна Кореја као Алжир; Мунден одговара Риму, а Владивосток Флоренцији или Ници. Међутим, и ако им је такав положај, у тим местима ипак не влада клима као у Јужној Европи или чак у Северној Африци. Такву климу имају она само преко лета али не и у ово доба године. Томе су узрок ветрови. У Источној Азији преовлађују монсунски ветрови, који зими дувају с једне стране, а лети сасвим са супротне. У ово доба године, т.ј. у фебруару, марту и априлу дувају поглавито северни, дакле хладни ветрови. Шта то значи, разумеће се, тек кад се зна, да је нпр. у Владивостоку средња температура у јануару 15° испод нуле, у фебруару 11 испод нуле, у марту 3° испод нуле, а у априлу свег 4° над нулом. У фебруару и марту дувају дакле са Севера ледени ветрови а у априлу ноћ почиње дувати летњи монсум, т.ј. топал јужни ветар. У јужној Манџурији, нпр. у Мукдену, јануар је још хладнији (16° испод нуле), али је и прелаз од зиме у лето много бржи, тако да у априлу влада средња температура од 10° изнад нуле.

Такво је од прилике време и у северној Кореји, на реци Јалу, гле је концентрисана руска војена, и тај лед и снег биће свакако Русима од велике користи, пошто ће све војне потребе моћи преносити соницама. Али чим настане пролеће и удари југовина, земља ће се испроваљивати, те ће и преношење провијанта и маршовање бити врло тешко. У осталим деловима Кореје прилике су много повољније, јер престоница Сеул има у јануару свега 4° хладноће, а у априлу 12,5° топлоте, а Фузан, на јужној граници Кореје, скоро никад и нема мраза. Иначе је у ово доба године у свима тим пределима лепо, суво време, а киша почиње да пада тек у априлу, кад отпочну топли, влажни јужни ветрови. Магле има само на западној обали Кореје, на којој лежи Чемулпо, али и ту почиње она падати тек у марту, док је у фебруару обала свуда још сасвим чиста и ведра.

Кад се пре дванајест година почела зидати сибирска железница, сваки је био уверен, да ће Русија почети играти активнију улогу на Далеком Истоку чим та пруга буде готова. И доиста, ни улазак Руса у Манџурију ни овај (њихов рат) са Јапаном не би се могао замислити без те железнице. О њој се и сад непрестано говори као о једној од најважнијих чињеница у руско-јапанском рату. Хоће ли моћи задовољити све руске потребе? С коликом ће брзином моћи превући на други крај Азије ову огромну масу војника, с којим ће Русија изаћи пред Јапанце кад се рат отпочне на суву?

Сибирска је железница најдужа пруга на свету. Она се пружа до Москве без прекида све до Владивостока на обали Тихога Океана, а од ње се одваја кроз Манџурију један крак до Порт-Артура и Даљнога на Жутоме Мору. Укупно узевши, дужина јој износи преко 10.000 километара, а то значи да је скоро четрдесет пута дужа од пруге између Београда и Врања.

При зидању те огромне пруге имали су Руси да савлађују највеће препреке. Пусти предели без становника и путева, велике зиме, недостатак погодне радне снаге, милијарде комараца и других инсеката у мочарним крајевима — све се то с муком и великим новчаним жртвама морало савлађивати.

На особите препреке наишли су у губернијама Томск и Јењисејси. Ту има пуно великих река, преко којих су морали градити мостове. Кад би се ови мостови, који су подигнути у те две губерније, наставили један до другог, изашао би један огроман мост од 48 километара; а то је управо колико од Београда до Смедерева! Пруга је за сад прекинута само на једном месту на Бајкалском језеру, које Руси зову и Богато или Свето језеро. Оно је највеће језеро Старога Света и покривено је од децембра па све да краја априла дебелим ледом. Кад се у мају лед стане топити, онда се железнички возови превозе огромним скелама с једне обале на другу, а то није мали пут: језеро је широко 64 километра. Зими се то, наравно, не може радити, и зато је Русија сад навалила да час пре положи шине преко ледене коре на језеру. Иначе је већ поодавно почела да подиже пругу сувим око језера, тако да ће га сасвим обићи. Али ако и та пруга није одвише дугачка (нешто преко 300 километара), ипак још њено грађење врло споро напредује због великих техничких тешкоћа, те ће тај пут бити тек ове године готов.

Друга једна незгода на сибирској железници долази отуда, што није саграђена онако каква мора бити да би одговорила војним потребама у ратно доба. На њој има само један колосек, многи су мостови дрвени, скретнице и станице за воду сувише су ретке, а што је главно, шине су одвећ лаке и слабе. Руси су, истина, још пре рата почели да исправљају све те недостатке, али ће с тим накнадним радовима бити готови тек 1907 године.

Овако, дакле, како данас стоје ствари, саобраћај на сибирској железници још је доста тежак и спор. Путнички возом прелазе сад свега 21 километар на сат, а теретни возови једва 13 до 14. На тај начин треба једном корпусу, најмање три недеље да би стигао са границе Русије у Порт-Артур, разуме се заједно са целим пртљагом и опремом.

Русија има данас на Далеком Истоку редовне сувоземне војске, како износи петроградски лист „Русија:“ 88.000 пешака, 5000 коњаника и 3500 тобџија са 170 топова. То чини свега 90.000 војника, а кад се томе додаду још и тамошњи резервисти, онда излази, да Русија располаже са 150.000 војника. Да ли ће јој за борбу са Јапаном требати још војске, то зависи од тога, колико ће војске Јапан искрцати на суво. Она може сибирском железницом пуштати сваког дана шест путничких и неколико теретних возова. И ако ти возови споро путују, ипак је Русија у стању да на време навуче на Исток онолико војске колико јој треба. Јер одсудна битка неће се бити одмах првих дана; рат ће потрајати мало дуже од три-четири недеље.

Од како су прекинути дипломатски односи између Русије и Јапана, Турска друкчије говори. Непријатељства нису на Турску учинила тако тужан утисак, као у осталој Европи. У турским се круговима чак не може да прикрије потајно задовољство које осећају због руско-јапанског рата. Нису они ни на страни Јапанаца, још мање на страни Руса. За њих је главно што сада могу да живе у тој опасној илузији да је Русија у овом тренутку тако заузета на Далеком Истоку да једва може активно да учествује у догађајима на Ближем Истоку. Турска је тренутно заборавила моћ и величину Русије. Она као да неће да зна да сукоб Русије с Јапаном не може да доведе у опасност руске европске интересе нити да паралише евентуалну акцију Русије.

Овако расположење у турским меродавним круговима већ је донело до жалосних резултата. Реформна акција је у потпуном застоју; само се преговара и преговори се одуговлаче. Дискутовало се чак о боји униформе за маћедонску жандармерију и о стотини других таквих питања. Још нису прешли на ствар. Пре неки дан су се опет цивилни агенти руски и аустро-угарски пренеразили кад им турски телеграфисти нису допустили да се с конзулима споразумевају шифрованим депешама. И тако им Турска чини стотину сметња у сувише провидној намери да свима европским реформаторима да секундарну улогу у реформној акцији. Међутим европски би помоћници могли бити од користи само тако, ако би њихова контрола над радом турских власти била потпуно независна, кад би имала дејства и била неограничена. И односи с Бугарском постају сваким даном све већма запети. Оне се међусобно само оптужују и грозничаво се оружају. У питању о амнестији Порта још једнако не попушта. Она сад рачуна и на евентуални сукоб с Бугарском и резонује да ће у случају рата Бугарска бити усамљена и да, ако буде побеђена, не може рачунати на помоћ Русије која је сада сувише ангажована да би се могла још и с Турском ухватити у коштац. Сасвим је вероватно да ће Турска употребити ову прилику и једним ратом, по њеном мишљењу, учиниће крај своме несносноме положају у Старој Србији и Маћедонији, устаничким ровењима и реформној акцији. Ако би рат испао неповољно за Турску, онда би се оне силе које су непријатељски расположене према словенскоме елементу користиле тренутним положајем Русије а успротивиле би се проширењу надмоћности Словенског елемента у Старој Србији и Маћедонији. У том случају он се руско-аустријски споразум јако компромитовао и Турска би се, као и увек, користила суревњивошћу својих суседа, да одржи status quo.

У ствари, рат би учинио крај њеноме господству у тим покрајинама. Ма какав био резултат рата Велике Силе би отпочеле енергичнију акцију која би се, вероватно, брзо завршила тиме што би султану остало само номинално суверенство над Старом Србијом и Маћедонијом.

Виши официри који имају да предузму команду над новом жандармеријом још нису отишли из Цариграда, поред свега тога што они имају да доведу у ред једну хетерогену и делимично разуздану гомилу од 15.000 људи. Не само то. Порта још није усвојила ни дефинитиван правилник за нову жандармерију. Пролеће иде, устаничке се прокламације шире и ми смо можда на прагу једног новог жалосног крвопролића у Старој Србији и у Маћедонији.

Ето, такви су изгледи, такве су перспективе. То су први потмули, далеки али крвави одјеци руско-јапанскога рата.

Јапанска операциона тактика

Из Токија јављају о јапанскоме ратном плану: Јапански ратни план састоји се у томе, да на првоме месту руску главну флоту једном линијом својих лађа ограничи на печилски залив, а да за то време преведе две војске на Кореју. Трећа војска стоји готова, да се у потребноме случају искрца источно од Порт-Артура, де би с бока потпомогла, напредовање оне прве две преко реке Јалу. Појединости се овде држе у највећој тајности. Кретања трупа бивају само ноћу.

Руско јунаштво

Борба код Чемулпа између читаве јапанске флоте и два руска убојна брода, није још довољно расветљена. Износе се само одломци о појединостима, а и ти стижу из енглеско-јапанских извора. Па и ти мутни извори признају, да су Руси починили код Чемулпа чуда од јунаштва. „Варјаг“ и „Корејец“ изашли су из луке уз звуке руске народне Химне, полазећи сигурној пропасти у сусрет. Борба се водила из најближе близине. Пало је 800 топовских метака, а била је жива и пушчана паљба. Кад је топовску шајку „Корејец“ њен заповедник бацио у ваздух, руски мрнари, који су се спасли на француску крстарицу „Паскал“ певали су још непрестано руску химну.

Нема забашуривања

Адмирал Абаса, који припада непосредној околини царевој и прима депеше адмирала Алексејева рекао је петроградском дописнику францускога листа „Ехо де Пари“: „Ми смо се решили да ништа не забашурујемо и објављиваћемо све вести, биле оне добре или рђаве. Кроз једно три недеље дана, кад отпочну борбе и на суву, имаћемо посведневно новости.“

Порт-Артур

Енглески листови чешће спомињу како ће Јапанци опколити Порт-Артур и приморати га глађу да се преда. Немачки стручни листови пишу сада, да је Порт-Артур снабдевен животним намирицама за шест месеци и то за 300.000 људи.

Јапански губитци

Један дописник „Дели Мела,“ који се преко Русије враћа из Порт Артура, тврди да су Јапанци у свом нападу на Порт-Артур изгубили једну велику оклопњачу, 1 крстарицу и 4 торпедњаче и један мањи бродић. А и други су им бродови толико оштећени, да су морали да се повуку у прву јапанску маринску станицу Сасехо на острву Киусиу, где ће се предузети оправка. Тиме се даје растумачити што се јапанска флота нигде не појављује.

Алексејев у Харбину

Рајтеров биро саопштава из Ниучванга, да је адмирал Алексејев, у пратњи свога штаба, отпутовао у Харбин. Друга једна вест тврди да се Алексејев у овај мах бави у Муклену.

Руска ескадра

Владивосточка руска ескадра, која се после бомбардовања Хакодате изгубила, појавила се код јапанског острва Чусиме у корејском каналу, у близини јапанског пристаништа Симоносекија с једне, а Мезамфа и Фузана у Кореји с друге стране. Енглески листови се чуде где је јапанска флота кад се ова руска ескадра тако комотно шета по јапанским водама.

Јапански бродови

Јављају из Токија, да су обе нове крстарице, које су Јапанци у Ђенови купили, — „Нишин“ и „Кашуга“ — стигле у Јакосуко, ратно пристаниште на излазу из залива токијског.

Корејски цар

Према вестима из Сеула корејски цар је примио у аудијенцију јапанског посланика Хавашија и војног аташеја, који су га обавестили о правом стању ствари. Цар је, веле, „одобрио“ поступак Јапанаца, изјавивши како се он потпуно ослања на Јапан.

Руска штампа

„Новоје времја“ пише, како је протест руске владе против енглеске експедиције у Тибет најбољи доказ, колико руска влада мирно и хладно узима ратне догађаје. Сам рат не може Русију толико заузети, да она не обраћа пажњу ближем и даљем Истоку. „Свјет“ вели да ће се рат решавати пред Сеулом и да мир неће дотле бити осигуран док Кореја не дође под руски протекторат и док Сеул, Мезанфо, Фузан, Чемулпо и Гензан не добију руске гарнизоне.

„Новости“ тврде да велике силе немају права правити сметње проласку руске флоте кроз Дарданеле, јер је у питању самоодбрани Русије.

„Петербургскија вједомости“ жале, што се гроф Голуховски није тачније изјаснио, у чему се управо састоји неутралност Аустро-Угарске. Да она неће слати војску на Далеки Исток, то је било и иначе јасно, но важно би било да је изјавила како ни сад неће без Русије никакве кораке чинити на балканском полуострву.

Ђенерал Лињевић

Као што смо већ јавили, за главног заповедника руске војске у Манџурији постављен је ђенерал Лињевић, који важи у Русији као један од најбољих и најпопуларнијих ђенерала. Родио се 1838. год. у черниговској губернији, свршио је гимназију и тек се онда посветио војној струци. Још у кримском рату одликовао се храброшћу и постао пуковник. У руско-турском рату 1878. год. рањен је тешко, брзо је оздравио и ступио опет у бојне редове. У битци на реци Кјутричи решио је, као шеф друге кавкаске батерије, борбу у корист Руса и добио је зато од цара орден св. Ђорђа и златну сабљу. Унапређен је за ђенерала 1891. године. Као одличан познавалац источне Азије постављен је 1894. год. за заповедника војске у Манџурији, водио је интернационалне трупе у походу на Пекинг и освојио га. Интересно је да му је на заузимању Пекинга честитао први јапански микадо, који га је и одликовао највећим јапанским орденом — орденом рађајућег се сунца.

Црвени крст

Француски Црвени Крст одобрио је за неговање рањеника у руско-јапанском рату суму од 250.000 дин.

Талијански Црвени Крст је решио да пошље знатну количину превијалишног материјала и руском и јапанском Црвеном Крсту.

Бугарски Црвени Крст шаље једну своју амбуланцију у Манџурију, а друштво „Славјанска Беседа“ почело је купити прилоге за руски Црвени Крст.

Чеси за Русе

У пуној седници општинскога одбора вароши Прага, саопштио је председник општине Др. Срб, да одбор треба да овласти председништво, да петроградској општини изрази симпатије у име прашког општинског представништва и целокупнога становништва града Прага, пошто је руска велика сила на нечувен начин нападнута од азијскога непријатеља; даље да протумачи, да су становници Прага одушевљени срдачном жељом, да Бог руско оружје благослови победом у интересу културе и на част и на славу целога Словенства.

Бугарска помоћ

Из Бугарске су се врло многа лица јавила, која су хтела да иду као добровољци у Русију. Према једној вести из Софије руска влада је преко свог дипломатског агента дала свима на знање, да Русији не треба војника пошто их има довољно.

Манифестација у Бечу

у Бечу је одслужено у руској цркви молебствије за победу руског оружја. После молебствија велики број словенских ђака упутио се најпре пред руско посланство, где је отпевао руску химну и више руских песама. Одатле су ђаци отишли пред француско посланство, где су певали Марсељезу.

Јапанска ратна поезија

Кад већ морамо у овај мах толико много да говоримо о Јапанцима и њиховом ратовању с Русима, изнећемо овде и један оглед њихове ратне поезије. Ево како им почиње једна ратна песма:

Шиши ва
Сечу хон кан на
Шиши ва кемоно но
О паре ба,
Казасу ми — хата но
Јово хито но
Ширусу Ингиризу
Куни — тами ва
Медетај — на!
Медетај — на!

На српски преведено (по немачком преводу, који смо нашли у једном берлинском листу) то му значи:

„Лав, цар свих животиња, горди и дивљи лав оштро прети из грба сретнога енглескога народа. Слава му, слава му!“

У продужењу те песме се вели:

„На што да се бојимо медведа, који туђе земље граби? Ми пркосимо његовим шапама, ми се смејемо његовом лукавству. Ми ћемо га укротити!“

„А сад спремајмо убојне бродове и војску! Ура, рат је већ ту! С нама је Европа у савезу! С нама је Америка! Напред у рат!“

„Ми се боримо за наше право; борићемо се храбро и тући ћемо се добро. Хајдмо напред, раме уз раме, човек уз човека! Покажимо свету, шта Јапан може учинити!“

Јапанци држе дакле као у воску да ће их помоћи Енглези и Американци, а мисле да је и цела Европа с њима. Тако мисле и певају. Како ће им бити кад почну кукати и кад се Енглези и Американци јаве да деле кожу, не медведову него јапанску?

Тек данас је познат тачан текст ноте коју је пре три дана министар спољних послова североамеричких држава, Хај, упутио америчким дипломатским заступницима код Великих Сила. Та нота од речи по речи гласи овако: „Изволите изразити живу жељу Сједињених Североамеричких Држава да за време војничких операција између Русије и Јапана, обе ратне странке респектују сва средства за одржање административног јединства Кине но њене неутралности, и да се позорница непријатељстава по могућству локализује и ограничи, да би се на тај начин избегло свако дражење Кинеза и да би се што мање штете нанело светској трговини и светском саобраћају.“ Ова је нота изазвала јак утисак у дипломатским круговима нарочито на берзи. Сасвим је природно да се, у оваквим приликама, постави питање шта је то нагнало Сједињене Државе да у овоме питању себе ангажују и да ангажују друге. То треба објаснити зато да би се могао оценити значај овога акта. Пре свега нема ни једне силе која не жели да штета коју светски саобраћај трпи од руско-јапанскога рата, буде што мања. Сама Кина је, међутим, још пре но што су непријатељства отпочела објавила своју намеру да ће се за све време рата држати неутрално. Кинеска влада је то већ прекјуче и званично публиковала. Тешкоћу задаје „административно јединство Кине.“ Шта је вашингтонски кабинет разумео под тим административним јединством? Изгледа да ова нејасна формула не значи ништа друго него право Кине да и даље управља собом. Ту, дакле не би било ништа ново да није Манџурије. Доиста може се применити да је Манџурија Кинеска и она не може остати неутрална јер су тамо Руси и могу доћи још и Јапанци и баш у Манџурији може и доћи до одсудне битке. Али ствари стоје овако. Стање које сада влада у Манџурији није ниједна сила, ни Русија, ни Кина, сматрала као повреду суверености Кине; још мање као повреду њеног административног јединства. Енглеско-јапански уговор од 1902. који је закључен зато да се на Далеком Истоку одржи status quo, потписан је после руске окупације Манџурије. Дакле, с међународног гледишта положај остаје исти, и она завијена америчка нота по свој прилици неће изазвати никакве заплете.