Категорија: Руско-јапански рат

Данашњи положај

Битке на суву још нису почеле. Ма да су Јапанци, по званичној депеши руског генерала Пфтуга, искрцало у Кореји 19.000 људи, ипак до сада још није дошло до битке. Искрцавања јапанска врше се не на једном, већ на разним местима у омањим одељењима: места где се искрцавају држи се у највећој тајности. У току ове недеље, Јапанци ће по свој прилици већ имати око 40.000 људи у Кореји. Да ли ће с тим моћи да нападну на Русе, још се не зна, јер се и кретања руске војске врше у тајности. Једино што се позитивно зна, јесте то, да се Руси утврђују дуж реке Јалу, која им згодно може да послужи као природна база за њихове операције. Али се још не зна, хоће ли Руси целу јужну Кореју напустити па се ту на северу, код реке Јалу, противити јапанском продирању, или ће, напротив, гледати да пређу реку, па потражити Јапанце на југу. За ову другу претпоставку говори тај факт, што су Руси омања своја одељења почели да намештају много јужније од реке Јалу. У сваком случају, припреме које Руси чине, врло су велике.

Што се флоте тиче ево како стоји положај обеју страна. У Порт-Артуру налази се једна руска ескадра, она иста, за коју су прво Енглези пронели глас да је сатрвена. Она ту чека, да јој се оправе две-три лађе, које су у првом сукобу биле нешто оштећене. Са севера се приближује друга руска ескадра, која се досад налазила у Владивостоку и која гледа да се с оном првом код Порт-Артура састане. С југа пак долази трећа руска ескадра, која ове састоји из најбољих и најновијих руских бродова и која такође има задатак да се састане с оним другим двема у Порт-Артуру.

Јапанска флота, која је своју концентрацију извршила још пре почетка рата, налази се у близини Порт-Артура на ширини. Она гледа да спречи то уједињење тих трију руских ескадра и да их, ако може, потуче засебно. Не може се унапред рећи, хоће ли Руси моћи да се сједине, а да их Јапанци неопазе. Ако им то уједињење испадне срећно за руком, онда ће се јапанска флота налазити у врло опасном положају.

Владивосточка ескадра

Из Јапана је протурена била у свет вест, да су од руске ескадре, која је Владивосток оставила и јапанску варош Хакодате бомбардовала, у близини те вароши три крстарице торпедима уништене. Ту су вест у брзо морали и сами Јапанци демантовали. Сада признају, да им је владивосточка ескадра сретно — „умакла“ и да не знају где је у овај мах.

Порт-Артурска флота

Јавља се, да је један део руске флоте одпловио из Порт-Артура незнано куда, но по свој прилици јој је задатак да се сједини с владивосточком ескадром. И из овога се види, да се Руси не боје јапанске надмоћности ни на мору, а да се баш ни мало не плаше тога да ће Јапанци бити опасни за Порт-Артур.

Енглески парламенат

У енглеском парламенту било је врло живе дебате поводом руско-јапанског рата. Постављено је питање, јесу ли Руси тражили за своју флоту пролаз кроз Дарданеле, на шта је влада одговорила, да то сад није тражено. На питање, је ли влада учинила кораке да се у Кореји одреди неутрална зона, одговорено је да потом влада није још никакве кораке чинила.

Руси у Кореји

Из Сеула се јавља да је у Капсан на реци Јалу стигло 2000 Руса и да се онде очекује долазак још и других јачих оделења руске војске.

Немачка застава

Јапански ратни бродови пуцали су на немачку крстарицу „Халза“ која је из Порт-Артура преносила немачке држављане.

Много ће им помоћи

Пољски ђаци из Лавова послали су преко енглеског посланика у Токију срдачан поздрав јапанским студентима, желећи победу Јапану.

Трајање рата

У немачким војним круговима држе да ће рат између Русије и Јапана врло дуго трајати. Ма какве успехе Јапанци имали сад било на мору или на суву, то не долази много у рачун. До краја месеца маја Русија ће концентрисати и своју поморску и сувоземну снагу на Крајњем Истоку и тек тада ће се моћи развити одсудна борба.

Порт-Артур

Адмирал Алексејев наредио је да се ове грађанске особе уклоне из Порт-Артура. Преко ноћ се остављају и Порт-Артур и Даљна у потпуној тами због могућности покушаја напада с торпедима или искрцавања.

Ратни извештачи

Из Токија јављају, да се тамо у овај мах налази 25 ратних извештача, који су се организовали као удружење изабравши себи за председника Немца Емила Прајга.

Фукујама

Из Јокохаме јављају да су руски ратни бродови (владивосточка ескадра) напали јапанску варош Фукујаму и да је бомбардују.

Кинески устанак

Из Вашингтона јављају да је кинеска влада известила американску владу како постоји опасност, да, ако кинески двор побегне из Пекинга, букне општи устанак против странаца, који би се могао завршити пропашћу кинеске царевине.

Оба је вест, истина, обучена у јако званичну одећу, но то јој је и било потребно, јер Кинези заиста тешко да би толико луди могли бити да страну једну владу извештавају о опасности, која може евентуално у њих на дому искрснути.

Јапански цар

Пре годину дане једва да је код нас ко разбирао много, ко је тај микадо. Данас, кад је отпочео рат између Руса и Јапанаца, знаће или бар треба да зна свако и код нас, да је микадо реч јапанска и да Јапанци тако називају свога цара.

О њему ћемо да рекнемо коју реч.

Садашњи микадо ступио је после смрти овога оца на владу 21. јануара 1867. год. Било му је тада 15 година. Име му је Мучухито. Према јапанским књигама је Мучухито стодвадесет први микадо свога рода и племена. Толико их се изменило по реду један за другима, од како је Џенму Тенро, „син неба“ по јапанском тврђењу и рачуну на неких 660 година пре рођења Христова ту династију засновао. Како европски историчари нису нигде ништа знали о Јапанцима и о њиховим микадима, ваља нам у томе веровати Јапанцима и њиховим ученим историчарима.

Микадо Мучухита је узео за жену принцесу Харико, ћерку принца Ихијо, из највишега јапанскога племства. Царица нема деце, но како јапански закони дозвољавају Микаду да држи и „споредне жене“, имао је цар од тих споредних жена тринаесторо деце, седам ћерки и шест синова. Од синова му је остао у животу само најстарији — престолонаследник Хару-но-Мија, који је од скора и сам ожењен. Овоме је сад лако, јер ће он после смрти свога оца по свој, прилици наследити и фактично царску власт, ако Руси овим ратом не испретурају целу јапанску империју. Претци садашњег микада Мучухите беху кроз пуних седам столећа само сенке од владара. Фактични господари беху Шогуни, поглавице војске и војничке касте. Тек садашњи микадо је год. 1868, срушио власт Шокуна и постао сам господар земље. Како је био велики пријатељ европске културе, латио се журно рефорама, које је већина Јапанаца вољно прихватила.

Претци садашњег микада нису се никако показивали народу, па и ако је и у том погледу раскинуто са својим обичајем, ипак се и Мучухито ретко кад даје видети, више племство и стране дипломате виђају га о пријему на Нову Годину, при пролетној и јесењој свечаности, иначе се виђа приликом отварања парламента и једно двапут при смотри војске на равници Аојама. Иначе живи одвојен од света у огромним просторијама своје царске палате, које с парковима заузимају више места него пространи Ватикан, у ком робује римски папа, и још пространија „забрањена варош“ у Пекингу, у којој траје дане кинески цар.

Како изгледа микадо Мучухито?

Они који су га видели веле да је висок пет и по стопа, за јапанске кепеце читав џин. Здепаст је и као и његови поданици ћошкасте главе. Брада му дуга и као шилом сађена. Да је црна није потребно казати јер су Јапанци сви црномањасти. Поглед му је већином мутан.

Што се тиче његове памети, ту су мишљења подељена. Једни га величају као најпаметнија владара, но врло их је много који тврде да је Мучухито доста ограничен човек. Тешко је утврдити правилно мишљење о душевним способностима једног тако од света одвојеног владара, који и дан данас не разговара с другима, па ни с највећим достојанственицима иначе, него преко за то одређеног дворјанина. На коњу седи Мучухито врло несигурно, но није то ни чудо јер се на коњу пење само кад пред војску излази. Но на коњу изгледа још и којекако, али кад иде пешице веле да је врло смешан, јер се претура с ноге на ногу као пловка или дете које је од скора проходало. Ни то веле није чудо, јер од пет стотина година па овамо Мучухито је у опште први микадо, кога остали смртни могу видети да иде пешице. Његове претке су вазда носили у паланкину.

У својим младим данима учио је Мучухито према стародревним предањима јапанске педагогије само да лепо пева песме, студирао је кинеске класичаре, проучавао је брижљиво опширна правила дворске етикеције, вежбао се марљиво у неговању и сортирању цвећа, што јо код Јапанаца читава наука.

Тек доцније се упознавао он и са европском културом и примио је само оно зашто је држао да јапанском владару може бити од користи. И зато баш и може се никако рећи да је он и у западњачком духу добро образован човек.

Кад долази у парламенат, да као и европски уставни владари отвори или затвори седнице парламента, обично је мргодан и натмурен, не лебди му око усана онај одсмех, који карактерише све Јапанце. Тај се осмех појављује у микада тек кад је пред војском, окружен својим ђенералима и у друштву двојице старих државника, Што-а и Инује-а који имају стално јака утицаја на микада. Држи се у опште да микадо много више воли војску и војнике, него парламенат и политичаре.

Како гледају Јапанци на свога микада?

Веле да га гледају са највећим страхопоштовањем, управо као неко више, надземно биће. А ни томе се није чудити. Ако је веровати Јапанцима, преко две хиљаде година гледали су они у својим микадима богове, гледали су у њима — синове неба, који немају ничега заједничкога с осталим људима. Шогуни су им, истина, приграбили били сву земаљску власт у своје руке, али су увек и сами гледали или правили се да гледају у микада, као у више надземно биће, а одвајајући их при том брижљиво и од света и од светских послова.

И тај, кроз више од двадесет столећа укорењени осећај Јапанаца према микадима, не може се дуго и дуго још много изменити, а најмање је то могло бити у току две три четир деценије, од како су Јапанци грозничаво прегли да мајмунски подржавају Европљанина и да од њих све примају. Европски образовни ђенерал Фукушима овако се изразио једном о осећајима, које Јапанац осећајима, које Јапанци гаје према микаду: „Оно што ми осећамо према микаду, то може једино и само Јапанац осећати, но извесно, нема чак ни тога Јапанца који би умео тај осећај тачно дефинисати и вама Европљанима растумачити.“

Осећај Јапанаца према микаду има у себи нечега од култуса предака. Јапанцу је микадо као нека спона између садашњег поколења и читавог низа давно преминулих предака, или скоро као спона између овога света и царства духова. А колико се високо цене код Јапанаца духови предака им, најбоље ће са видети из овога. За време рата с Кином издао је микадо наређење, да се сви лешеви свих Јапанаца, који у борби с Кинезима попадоше или од болести тамо помреше, пренесу у отаџбину — „да и њихове душе у будућности бране отаџбину од непријатеља.“

Микадо јапански није дакле ни данас то што су европски владари. Он је и данас за Јапанце више биће — „син неба.“

Досадашњи јапански заступник на рускоме двору, посланик Курино, разговарао је са сарадником једног берлинског листа. Том приликом је он изјавио да „Јапан не намерава да истера Русију из Манџурије. Напротив! Њему је стало до тога да се у Манџурији одржи status quo, политика отворених врата. Али околности су биле такве да би се касније морало доћи до сукоба и неспоразума тако, да би тамо најзад прилике за све заинтересоване силе постале несносне. То смо хтели да спречимо, и ми смо хтели преговорима да утврдимо наша узајамна права. На жалост, својим напорима ми нисмо могли то постићи, преговори су се морали прекинути, јер је сваки споразум изгледао немогућ. Тако је дошло до рата, који ми не само нисмо желели, него који смо директно хтели да отклонимо. Сад се већ бије бој. Како ће рат да се сврши не може се предвидети. У сваком случају он ће учинити да се манџурско питање дефинитивно уреди и да се наши међусобни интереси у Манџурији и Кореји коначно утврде“. Ако су речи јапанског посланика тачно забележене, онда настаје питање да ли је било потребно проливање крви кад Јапанцима није стаде до тога да Русе истисну из Манџурије, и зар се није ипак могло преговорима доћи до споразума о положају обе царевине у Манџурији и Кореји. Даље је питање, да ли је Јапан имао добре саветнике кад се он за тако што изложио евентуалним тешким поразима и ставио на коцку свој углед у Источној Азији. Ова питања која су се постављала пре почетка рата сад се опет намећу. Али свакако се из посланикових речи јасно види да би Јапанци били задовољни кад би, после једног успеха (по њиховом мишљењу), могли закључити мир. Јапанци хоће, како они веле, само слободу трговине. Али Руси знају врло добро да Јапанци не мисле само на трговину са Манџуријом, него и на трговину у Манџурији. Они би у том случају хтели и један део исељавања да скрену тамо, а то је баш оно што Руси не даду. Још више пада у очи што су Јапанци за један тако ограничен програм извлачили мач, и врло је интересантно шта Јапанци мисле о себи, кад су веровали да ће с џиновским непријатељем лако изаћи на крај.

И код њих, изгледа, да је већ наступила једна душевна депресија. Она се види не само из Куринове изјаве него и из расположења самих Јапанаца у Токију, после првог успеха кад су изненада, мучки, без објаве рата, напали руску флоту. Они су нешто мало оштетили две три руске лађе и преко својих јавних и тајних савезника раструбили по свету као победу. Али коректуре тек сад стижу. Из њих се види да је Јапан скупо платио препад на руске лађе. Има још једна околност. Руси и сами знају да на Далеком Истоку немају довољно флоте. Али им она тамо и не треба. Рат на мору тамо је само увод и припрема; јапанска флота тамо нема ништа друго да ради него да преноси војску и да прати војне транспорте на бојно поље. Одсудна битка неће ни бити на води, него на суву; топови ће рећи своју последњу реч у корејским брдима и на снежним манџурским пољима. А Јапанци већ предвиђају исход ове велике драме; они тек сада виде свога силног непријатеља. И они се већ повлаче испред силних таласа који иду из Русије.

Данашњи положај

Вести, које последњих дана долазе с бојног поља, врло су мршаве; оне се готово искључиво односе на накнадне извештаје о биткама код Порт-Артура и Чемулпа. Све остале вести говоре о покушајима Јапанаца да се искрцају на Кореји. Тачно се не зна, јесу ли се искрцали, где и у коликом броју. Омања одељења њихова, кад су наишла на Русе, разбијена су; то је извесно. Све остало, што се говори и прича, није поуздано.

Очевидно је, да ће протећи повише времена, док оба противника у већим масама буду наишла један на другога. С обе стране чине се велике припреме: Јапанци ће свакако ових дана покушати да пребаце на Кореју што већи број војника; Руси међутим довлаче војску из Европе, да би их достојно могли дочекати. Времена треба и једнима и другима, док то изврше. А тек кад се буду нашли лице у лице у Манџурији или Кореји, доћи ће до одсудних битака. Ово што се сада ради, то су само мале чарке, без икакве важности на исход самога рата.

Односи на мору

У стручним поморским круговима слежу раменима на дреку о јапанским победама на мору. Сам напад јапански на Порт-Артур осуђују стручни кругови као лудачко предузеће, које је више шкодило Јапанцима, него Русима. Што се тиче држања „Варјага“ пред Чемулпом, који је сам (пошто топовњача „Корејец“ није много важила) изашао на сусрет читавој јапанској флоти и после славне борбе пропао. Опште је мишљење, да је „Варјаг“ дао пример, коме се сви поморци само дивити могу. И једино губитак те крстарице је осетан удар за Русе, који […] врло лако накнадити, док Јапанци немају од куд своје губитке да накнађују, јер им је цела флота већ у акцији. Далеко је, веле, Јапан још од тога да буде господар на мору. То ће се ускоро видети.

Руске трупе

Према извештајима енглеских листова причају путници, који се преко Москве из Сибира враћају да на сибирској железници дан и ноћ пролазе војни возови за Манџурију с војском и ратном опремом. Један енглески официр, који је из Даљњег путовао набројао је између Москве и Мукдена 44. војничка воза.

Руски ратни трошкови

Пала у очи код овог рата, да Русија и не помишља да тражи зајам за ратне трошкове. Међутим то није никакво чудо. Русија има највећу готовину злата на свету. Оно се дели у три групе: Готовина у државној банци 750 милиона рубаља (око 2000 милиона динара), из готовине владине од 250. милиона рубаља (око 700 милиона динара), и најпосле из унутрашње циркулације. Осим тога има Русија у страним банкама готовине 375 милиона динара.

Јапанске финансије

„Пти Парнизјан“ доноси из Петрограда депешу, како се тамо зна да је Јапан у највећој тајности кратко време пре рата закључно већи зајам.

Чека с угљем

Пред Довером чека један велики руски брод с угљем руску флоту из Источног Мора, да је снабде о угљем, који ће ова узети на отвореном мору.

Расположење у Петрограду

„Берлинер Тагеблат“-у телеграфишу из Петрограда, како је град необично оживео. Из дана у дан се виђају патриотске манифестације. Добровољци пролазе, а прате их хиљаде народа. На све стране се разлежу звуци народне химне, ори се песма и клицање. Пред палатом француског посланства су врло честе одушевљене манифестације. Полиција чува енглеско посланство, да не би светина пред њим дала израза своме нерасположењу према Енглеској.

Русија и Немачка

„Биржевија вјеломости“ публикују интервју с једним од дипломата у Петрограду, по свој прилици с немачким послаником. Тај дипломата је рекао, како је Немачка све учинила да спречи рат, но кад је већ рат избио, она ће се држати строге неутралности. То је у овај мах […] учинити. Поред строге неутралности и осталих сила биће рат локализован све до краја, а Русији ништа друго и не треба.

Кореанац у чуду

Кореја има своје посланство у Лондону. Један сарадник „Сен-Џемс-Газете“ питао је аташеја тог посланства, колико истине има у вести, да су Јапанци заузели Сеул. Дипломата сретне државе, чији владар неће да лупа главу бригом о судбини своје земље, нашао се на то питање чуду. „То ми је непојмљиво — одговорио је — јер је Кореја неутрална, а Јапанци ако су хтели преко Кореје да прођу и да се с Русима бију, нису морали пролазити баш кроз Сеул, у коме је двор нашег цара. Могли су обићи у наоколо. Додао је још како нема никаквих инструкција од своје владе, те не зна шта да каже о тој вести.

Изгледа да је корејска влада заборавила своје дипломате у Лондону, и цар већ и иначе не води бригу ни о чему.

Јапанске војсковође

Као јапанске вође за сувоземну војску помињу се маршали Јамагата и Ојамо.

Јамагата је стар 66 година, учествовао је у обарању Шогуна и био је у рату с Кином заповедник армије, која је оперисала у Манџурији, а за њега се вели да је организовао цео поход на Кину.

Маршал Ојама, садашњи шеф генералног штаба, командовао је у рату с Кином јужном армијом и заузео је Киао-чу, Талијенван и Порт-Артур. Порт-Артур је заузет на јуриш и ни један Кинез није добио пардона. Јапанци су ту направили праву касапницу.

На мору су одличнији Јапанци ово: Вице адмирал Того, који је сад напао Русе код Порт-Артура и Адмирал Ито Сукехиро.

„Опасност од жућова“

Председник јапанског друштва у Лондону, Диоси, љути се што многи европски листови непрестано истичу неку опасност од жуте расе. На тај начин се само распирује мржња између раса. У Немачкој, вели, пати сам цар највише од уображења, да је жута раса нека опасност за белу расу.

Пред буру

Јапански пророк, њихов посланик у Лондону, изразио се пред једним новинарем овако о затишју на бојишту; „Кад нема новости с бојишта знајте на сигурно, да ће бити великих догађаја. Главни принцип јапанске стратегије јесте вратоломна одважност!“ Видећемо и то!

На другом крају света Русија ратује с једним до јуче варварским племеном монголске расе; цео културни свет упро је очи тамо, очекујући жељно вести се бојног поља. Американци, Енглези, Немци и ако су одмах из почетка објавили, да ће остати неутрални, радосно би поздравили јапанске победе, јер им велико словенско царство, које прети да прогута целу Азију, смета у њиховим завојевачким плановима. Само Француска, руска савезница, жели да Руси победе и ми, остали Словени, велики и мали.

И треба да желимо. Од свију словенских народа Руси су једини, који су успели, да створе велику, јаку државу. Сви остали Словени су ситни и поцепани, један залогај само, који би Германци, у ненаситости својој, првом приликом прогутали да није Русије. Затварајући очи пред свима погрешкама, које је Русија у прошлости чинила спрам осталих Словена, ми данас треба само да се сећамо добра, које нам је учинила. Она је велики стожер, око којега се креће цео словенски свет и који, масовношћу својом и величином, чини да и ми мали можемо да живимо. Да нема ње, не би ни нас било; ако ње нестане, нестаће и нас.

Али не желимо ни руску победу само зато, што нам то наши животни интереси налажу. Из тих разлога могу да је желе и Французи и Грци. Има нешто друго што нас везује за Русију, још много јаче и дубље. То друго, то је осећање племенске заједнице, која може у току живота и недаћа и да се утули, можда, али које увек свом силином својом букне, кад опасност наиђе. Оно живи дубоко урезано у срцима свију нас; још као деци причали су нам наши старији, да тамо далеко на северу има један велики, силан народ од наше крви и од нашег рода. Свест о заједничком пореклу и сродству живи у народу, прикривена и необјашњива, очувана још из доба, када су сви, Словени имали један језик и једну домовину. Све се остало лако заборавља, само то не; заборављају се услуге јуче учињене, заборављају и неправде; заборавља се све што се памећу памти, а остаје само оно што срце памти. Друкчије се не би могло објаснити оно што нас данас обузима кад помислимо на Русију. Кад читате како се цела земља руска заталасала, како се цео народ, креће, и старо и младо, и велико и мало, како се бацају на страну све размирице дојучерашње, како се све диже цара, цара да брани — тада и нас подилазе жмарци; коса нам се на глави костреши, хтели би и ви да идете, да се бијете и да победите.

Настају тешки дани за Словенство. Увек му је била судбина, да буде на међи између културнога и варварскога света, увек је свака дивљачка најезда прво на Словене ударала. Стотинама година трајале су те битке, безбројни су били порази, безбројне и победе. Крај свега тога Словенство је ипак напредовало; оно данас стоји јаче но веће но што је икада било. Битка, коју Русија сада на другом крају света бије, има да реши хоће ли Азија, колевка човечанства и културе, постати словенска земља. А ко буде Азијом владао, тај ће владати светом.

Јапанске лажи

Према Јапану пријатељски расположени „Њујорк-Хералд“ жали се на Јапанце, да у својим ратним извештајима страховито лажу, као што су чинили и у рату с Кином. Они безобразно крију своје губитке, а у том их нико не може контролисати, пошто не пуштају ратне извештаче на место борбе: Тако — вели „Њујорк-Хералд“ — само лудак неки може веровати Јапанцима, да ови нису при нападу на флоту руску код Порт-Артура имали никакве штете, јер је доцније утврђено да су се они испред Порт-Артура журно повукли само зато, што су им тешко оштећене три крстарице и једанаест торпедских бродова. А приликом бомбардовања Порт-Артура руске обалске батерије знатно су оштетиле пет јапанских ратних бродова и девет торпедњаче, док су међутим у тој борби узела жива учешћа руски бродови „Ретвизан“ и „Цезаревић“, за које су Јапанци изнели, да су за борбу онеспособљени. Јапанска флота се испред Порт-Артура вратила у Вејхавеј у најжалоснијем стању, гоњена живо од руске флоте, која није имала никакве јаче озледе.

Тако ето представљају ствар угледне американске новине, које су иначе најпријатељскије расположене према Јапану.

Руска флота

Руска ескадра, у којој су оклопњаче. „Ослабија,“ крстарице „Дмитриј Донској“ и „Аурора“ и девет торпедских бродова прошла је кроз Црвено море и Баб-ел-Мандебски канал поред острва Перима.

Из Кронштата се крећу на крајњи исток још ови бродови: оклопњача „Император Александар Други (9.500 тона са два тешка и 12 средњих топова) ; оклопњача „Наварин“ (12.200 тона, 4 тешка и 5 средњих топова); оклопњача „Сисој Велики“ (10.400 тона, 4 тешка и 6 средњих топова); оклопњача „Импоратор Александар Трећи“ (13.500 тона, 4 тешка и 12 средњих топова); крстарица „Памјат Азова“ (6.600 тона, 2 тешка и 13 средњих топова); даље још 4 мање крстарице друге класе и 7 торпедских гониоца. Ови бродови ће стићи на место опредељења за три недеље дана.

Пропаст „Јенисеја“

Адмирал Алексејев је известио руску владу, да је брод „Јенисеј“ при распоређивању мина пред Порт-Артуром дошао у додир с једном мином која је експлодирала и „Јенисеј“ потопила. Погинуо је капетан Степанов, механичар, два мидшипмена и 92. матроза. Остали официри и 200 људи су се спасли.

„Јенисеј“ је тежио 3000 тона, носио је 12 топова, а саграђен је 1898. год. Губитак тог брода не значи никако осетну штету за руску поморску снагу.

Немачко мишљење

У Немачкој је направио велику сензацију чланак једног од најугледнијих великих трговаца немачких, који врло добро познаје прилике у Источној Азији и Јапанце. Чланак је изашао у „Берлинер Тагблату“ и у њему се вели ово: Сваки Европљанин без разлике, који је провео неко време на азијском истоку мора презирати одвратне Јапанце, те преиспољне варалице, према којима су Кинези прави џентлмени. Ко год је живео у Кини морао је солидног Кинеза заволети, док Јапанац мисли само на лаж и обману. Победивши Кинезе, Јапанци су просто памет изгубили. За рат с Русијом спремали су се од дужег времена. Сибирија и Манџурија су извесно пуне јапанских шпиона. Победа Јапанаца у овом рату значила би страховит удар за целу белу расу и ни један Европљанин не треба да је жели.

Мишљење једног француског официра

Пуковник Маршан, један од најбољих познавалаца прилика, терена, а тако исто и војске руско-јапанске, — јер је дуго провео као шеф генералштаба, интернационалних трупа у Пекингу, — пре кратког времена повратио се у Париз и овако карактерише зараћене војске:

Јапански су војници добри. Најмаркантније је код њих, жестина у боју, пожртвовање, истрајност и задовољавање са најосновнијим потребама. Као трупа јапанска је војска одлична, но има и једну врло слабу страну, а то је командовање. Њихове старешине немају вештине маневрисања на ширим теренима, и њихове регименте, по мом дубоком уверењу врло мало знају да експериментишу. Што се тиче коњице, она је са свим слаба, готово као и да не постоји.

Руска војска, према којој осећам велико пријатељство и за коју ме привезују дубоке симпатије, долази међу прве у Европи. Руски је војник храбар и одушевљен. Сибирским региментама поклоњена је највећа пажња, и у свакој од њих, има и по један батаљон стрелаца, састављен од најбољих нишанџија. Додати уз то још и козаке, о чијој се храбрости читаве легенде причају, па ћемо моћи донекле имати слику руске војске, која је у погледу брзине и сигурности у операцијама, у знатној превази над Јапанцима.

Расположење у Пекингу

Пронела се била вест из енглеских извора, како се кинески двор спрема да побегне из Пекинга. Међутим како се сад из поузданих извора сазнаје, кинески двор, не само да не мисли напуштати Пекинг, него има пуно вере у Русе, а сви Кинези без разлике чврсто су убеђени да ће Руси Јапанце сатрти.

Швајцарске симпатије

Цела швајцарска штампа је на страни Русије и чуди се, да се може наћи цивилизована Европљанина, који симпатише Јапанцима, чија је култура врло сумњиве вредности.

Холандске симпатије

И званични и незванични кругови холандски одсудно симпатишу Русима. Ове симпатије су за Русе у овом рату од највеће важности пошто Холанђани на целом путу који руски бродови преваљују из Европе на крајњи Исток, имају своје колоније, у којима ће се Руси моћи снабдевати с угљем. Холанђани су своја стоваришта угља већ ставили Русима на расположење.

Куропаткин

Неки листова јавили су даје руски војни министар Куропаткин отпутовао у Манџурију да узме тамо команду у своје руке. Из Петрограда јављају сада званично, да министар Куропаткин не само није отпутовао, него да још није било ни речи о томе хоће ли он у опште поћи у источну Азију.

Рождественски

Шеф генералног штаба руске мрнарице контрадмирал Рождественски полази сутра, у уторник, за Источну Азију.

Адмирал Того

Командант јапанске флоте, адмирал Того, напао је, као што се зна, Русе много пре него што је рат објављен. То је, како изгледа, његов нарочити манир; тиме се он прославио још 1894. године за време јапанско-кинеског рата. Тада је био капетан велике јапанске крстарице „Нанива“, и први је отпочео непријатељства против Кине, кад је пресрео и изненада отворио паљбу на један транспортан брод, који је под енглеском заставом и командом преносно кинеске трупе за Азан.

Того има сад 55 година, а школу је учио у Енглеској. Немци га хвале да је хладнокрван, одлучан и храбар.

Крв није вода

Немачки листови јављају да је око осамдесет аустријских официра (међу њима два пуковника), већином Чеха, тражило отпуст из аустро-угарске војске, пошто желе да иду у руску. Нарочито се јавило много артиљериста.

Прва ратна лађа

Један француски генерал пише у листу „Галеа“ ово: „Видео сам прву оклопњачу што је Јапанци од Енглеза купише, кад је стигла у пристаниште Једо. Она се звала: „Sunray“ (сунчани зрак). На њој је допловио читав штаб енглеских официра с целом послугом брода. Брод је бацио сидро у пространом заливу, у ком се рахат могу шетати све светске флоте заједно. Долазак овог бода био је догађај. Јапанска команда с послугом била је готова да брод узме у своје руке и у брзо се створила на броду. Нови заповедник умоли енглеског капетана да му даде нешто упутства и Енглези се услужно дадоше на посао објашњавајући до сатнице јапанском персоналу руковање с машином. Пре него што је сунце пошло на запад изјави јапански капетан Енглезима да он и његов подчињени сад доста знају. У исти мах позва учтиво енглеског капетана, да са својим људима остави брод. Енглез је сумњиво вртео главом и молио Јапанца да остане још који дан на броду да би боље могао њега и његове људе обавестити. Јапанац не хтеде ни да чује о том. Оставише Енглези лепу оклопњачу, уверени да ће је Јапанци ускоро упропастити. Чим је јапански капетан примио оклопњачу под своју управу реши се да учини пробу са својим знањем. Заузе место на мосту за команду и поче својим људима издавати наредбе. Оклопњача заплови достојанствено по пространој луци но и ако места беше и сувише, долазила је сваки час у искушење да налети на обалу. Капетан издаваше наредбе машинисти да брод заустави но овај је заборавио енглеска упутства и није умео да нађе штопер. Није то умео ни капетан, нити ико на броду. Међутим је гвоздени колос јурио ужасном брзином. Са обале пратисмо ми с небројеном светином ову дивљу трку, очекујући кад ће се брод разбити. Но мали жућов на капетанском мосту није изгубио присуство духа. Брод је јурио и јурио у великом кругу све дотле, док се ватра под казанима није угасила. То је био „деби“ јапанске флоте, која се данас усуђује нападати стару и прекаљену руску мрнарицу.

Како је Јапан напредовао

Успеси које је Јапан за последњих двадесет година на свима индустријским пољима постигао, најбоље се могу видети из ових цифара. Године 1880. у целом Јапану било је свега 117 километара железнице, а данас је има преко 6000 километра: године 1880 у целом Јапану било је свега 20 парних фабрика, а данас их има, које парних које електричних преко 3200 са 300.000 фабричких радника. Јапански фабриканти по квалитету своме могу се мерити са европским; по јевтиноћи пак они их превазилазе. То долази отуда, што јапански радник ради 14 пуних часова за 50 пара динарских. Ако и даље тако буде напредовао, Јапан ће временом убити сву европску и америчку индустрију. Тада ће Енглези и Немци, који данас симпатишу Јапанцима, увидети да им је данас рачун био погрешан и да би боље били урадили, да су и сами устали против жуте расе, место што је потпомажу.

Под овим насловом „Русија“ доноси овај чланак:

Како стоје стране државе према руско-јапанском конфликту? Ово питање у сада већ узмућеном времену има веома велико значење.

Државе, које нису заинтересоване у стварима Далекога Истока, наравно, могу само са страхом гледати на могућност нарушења општега мира. Један данашњи телеграм из Рима саопштава, да су и краљ и политички кругови поражени вешћу о прекиду дипломатских односа између Русије и Јапана. Врло је вероватно, да су такве исте осећаје имале и друге државе европске, које немају непосредних веза са азиским Истоком. Економски живот у садашњости тако се компликовао, узајамни трговачки односи свих делова света тако су се испреплетали међу собом, да рат између Великих Сила, ма где да букне, мора бити рефлекс међународне трговачке размене, и мора бити од штете по сваку ратничку државу, по сваки народ.

Услед руско-јапанског сукоба већ сада су опале вредности свима хартијама на берзама, дакле, капитали, који припадају свима државама, негде мање негде виши, али су се ипак смањили.

Различни су односи према руско-јапанском сукобу оних држава, које су непосредно заинтересоване у стварима источно-азиским. Различност интереса различност, циљева и зауставља ове државе, да различно гледају на све већу заоштреност конфликта.

У државе, које су најближе заинтересоване у Источној Азији, треба урачунати, прво, Китај; за тим Енглеску, Сев. Америчке Државе и Немачку. Китај ће, свакако, заузети неутралан положај, као и Немачка. Што се тиче Енглеске и Сједињених Држава Сев. Америке, прва је од њих играла и још продужује играти доста чудновату улогу у руско-јапанском конфликту. Агитација енглеске штампе, како у самој Великој Британији, тако и на Далеком Истоку, велики је и озбиљан узрок, да се криза до овог степена доводе. Као официјални савезници Јапана, Енглези су у праву, да изразе симпатије за савезнички народ; али, наравно те симпатије нису смеле прелазити у сваковрсна подбадања Јапанаца противу нас.

Истовремено са агитацијом кроз штампу, и неки од министара велико-британских сматрали су за потребно подржавати ратничку успламтелост Јапанаца изјавама својим, да ће Енглеска тачно испуњавати своје дужност, које јој налажу савезнички уговори. Па ипак, у последње време јасно се примећује нека реакција, бар у наклоности виших државних кругова. Савез с Јапаном, као што је познато, обавезује Енглеску, да притече у помоћ своме савезнику само у том случају, ако он морадне ступити у борбу са две или више држава. Док се борба води један противу једног, други савезник остаје неутралан. Према свима изгледима, Енглеска ће се решити да се држи тога неутралитета.

Улога Уједињених Сев. Америчких Држава још није потпуно опредељена. Све до последњег циркуларног саопштења руске владе о признању уговорних права у Манџурији свих држава, Америка је подбадала Јапанце ка агресивној политици, у намери, да се једанпут реши Манџурско Питање. Али после тога саопштења, северо-американска је влада изгледа, променила своје становиште. Сада пак, Манџурско Питање решава руско-јапански рат, и предвиђа се могућност, да ће га Русија решити на опште задовољство, и према томе сукоб овај може Америци нанети само једну штету. Богато постављена трпеза од стране Русије и Јапана, разуме се, веома је пријатна за сев. америчане: али тешко да ће суме, утрошене на ову трпезу, надокнадити оне губитке, које ће трговина сев. америчка још за време рата поднети. Рат овај изазваће, несумњиво потпун застој у трговини на Далеком Истоку: а после рата, економски живот у пределима где се он одиграва, свакојако неће се моћи брзо успоставити.

На тај начин, са економске тачке гледишта, Америчани немају особито добити од овога рата. А са политичке тачке гледишта Сев. Америка, наравно, не би имала ништа противу слабљења како Русије на Истоку тако и Јапана. Но да ли ће рат донети тако слабљење противницима? А шта онда. ако јачи од њих после сјајних победа још већма ојача? Ова питања не могу, а да не онеспокоје Америчане, од којих би, свакојако, већина борби претпоставила мирно решење руско-јапанског сукоба.

Злурадост с којом сва англо-саксонска штампа саопштава вести о првим поразима руским на мору отвориће очи и Русима и свима осталим Словенима. Не зато што су им Јапанци прирасли за срце, већ што им Руси сметају, симпатише данас цела енглеска, америчка, немачка и аустријска штампа Јапанцима. Измишљене вести о некаквим јапанским победама доносе се на све стране; на глас да је једна ратна лађа оштећена надовезују се бескрајни коментари о поразу целе руске флоте; претерује се увеличава, лаже — само да би се унизили Руси.

Међутим, Русија се не обзире на све то, већ прикупља лагано своју снагу на Крајњем Истоку. Одсудне битке биће се на суву и само ће те битке решити ствар. Битке на мору, ма како испале, не могу бити од утицаја на коначни развој догађаја. Кореја и Манџурија су на азијском копну; ако Јапанци хоће да их узму, морају се искрцати. А тада ће пред собом наћи Русе, спремне да им докажу, да су они још увек највећа и најстраховитија војничка сила на свету.

Јапанска шпијунажа

О првом мучком нападу Јапанаца на руску флоту пред Порт-Артуром јавља „Њујорк Хералд“ ово: Јапански конзул у Чифу најмио је један енглеска брод, да укрца Јапанце из Порт-Артура. Руске власти су предусреле консула јапанског врло лепо и он је у званичној униформи чинио посете свима вишим чиновницима, који су га и частили. При одласку је консул прошао на свом броду поред руских убојних бродова и том приликом је његов „слуга,“ један виши официр јапански утврдио да руски убојни бродови нису под паром и да је стражарска служба на њима непотпуна. Одмакнувши се од Порт-Артура за 18 миља, наиђе консулов брод на јапанску флоту. Као слуга преобучени официр одмах се пребаци на адмиралски брод и на основу његовог извештаја предузеше Јапанци одмах ноћни напад на руске бродовље код Порт-Артура.

Из Сеула

Како из Лондона јављају, чим је јапанска војска ушла у Сеул, издао је јапански консул прокламацију на Кореанце, позивајући их да се мирно држе. Вели се даље у прокламација, како су јапански закони праведни те се нема нико за себе и за свој иметак бојати. Сваки Јапанац, који учини какво насиље неком Кореанцу биће строго кажњен.

Утврђивање Мезамфа

Јапанци су, чим су се искрцали у Мезамфо, отпочели да утврђују то место, пошто намеравају да га употребе за базу операција своје сувоземне војске и флоте.

Не дају угља

Мисирска влада (управо енглеска) није допустила руским бродовима (транспортна брод „Смоленск“ а два торпиљера) да у Порт-Саиду узму угаљ.

Кинези се крећу

Енглески листови тврде да у близини Чафу-а на Шандуском (Квантунг) полуострву има прикупљено 10 хиљада Кинеза. Енглези у свом великом „пријатељству“ према Русији већ нагађају, да ти Кинези само чекају вест о поразу руском па да нападну руске страже поред железница и да све разоре. Вероватно ће и Кинези и Енглези на то подуже морати чекати.

Јапански пророк

Јапански посланик у Лондону, виконт Хајаши, бави се прорицањем. За њега веле да је три дана раније рекао тачно кад ће бити прва поморска битка. Пре два дана је опет изјавио пред једним дописником „Матен“-а, да он сваког часа очекује вести о сувоземној битци и то на обали реке Јала. Изгледа да је г. Хајаши већ тада добио вест о поразу јапанске војске на тој реци, о коме смо ми у прекјучерашњем броју телеграм донели

Разрушен мост

Енглески листови саопштили су вест, како је негде на манџурској железници један мост бачен динамитом у ваздух, те је саобраћај спречен. Ту лажну вест морали су у брзо и сами Енглези да демантују.

Неистинита вест

Лондонски јапански посланик изјавио је да није истинита вест, да су Јапанци ухватили три транспортна брода руска с 2000 људи.

Надлагивање

Лажа и паралажа из наше народне приче просто су шегрти према енглеским новинарима, који се надмећу у измишљању лажних вести са бојишта. Да би мало разноврснији били бацили су се сад и на грешне Кинезе. Тако „Стандарт“ доноси вест из Тјен-Чина, како су Руси поклали на полуострву Лиаотангу једну стотину Кинеза, што је ужасно поплашило кинеске чиновнике, те су тражили из Пекинга заштите.

„Дели Мел“ јавља, међутим опет из Тјен-Чина, како је неки дворски чиновник у Пекингу, Ли, љубимац царичин и велики пријатељ Руса, одмамљен из двора, те му је по заповести Јаншикаја (министарства) одрубљена глава.