Категорија: Руско-јапански рат

„Оно што данас цео свет с нестрпљењем очекује то је руски одговор на последњу јапанску ноту. Мисли се да ће се он већ данас телеграфисати у Токијо и да он не представља non possumus, као што су то енглески листови упорно тврдили. „Хавасова Агенција“ већ сазнаје из Вашингтона да је садржина руског одговора Јапану већ саопштена различним министарствима спољних послова и да је он нарочити предмет измене мисли између Сједињених Североамеричких Држава, Француске и Енглеске. Утисак руског одговора, у коме има уступака преко сваког очекивања, је тај да ће се рат избећи. Али ако се поред свих ових попуштања, овај сукоб изроди у рат онда ће за то носити одговорност сам Јапан, који ће бити морално усамљен.

Русија је, у овоме своме одговору, како се сазнаје, ишла до крајњих граница, и водила је чак рачуна и о неповерљивости Јапана који је, као што знамо, тражио да се све концесије утврде у форми уговора, који би безбедно трајни мир између Русије и Јапана. Руске концесије које би добиле форму уговора ове су: (1) Русија признаје Јапанцима првенство у Кореји и одобрава све јапанске захтеве о Кореји; (2) Русија признаје суверенство Кине над Манџуријом; (3) Русија признаје важност свих уговора које је Кина закључила о Маџурији и хоће свима државама уговорницима дакле и Јапану, да обезбеди све користи од тих уговора; (4) Русија не сматра никакав догађај који би се у Кореји десио као повод за рат чак и кад би Јапан посео Кореју; (5) Русија је готова све ове концесије да стави у форму уговора и на тај начин да им да̂ обавезан карактер.

Али према информацијама из француских владиних кругова у овим широким руским концесијама још не треба гледати мирно решење сукоба. Јапанци налазе да је Русија доиста учинила велике уступке, да је водила рачуна о свима јапанским захтевима. Али то још не значи добру вољу Русије, него само вештину њене дипломатије, која хоће сву одговорност за евентуални рат да баци на Јапан. Јапански државници не поричу да су предусретљивошћу Русије дошли у неприлику, али се они позивају на то да све ове концесије ништа не мењају стваран положај Русије у Манџурији. Суверенство Кине над Манџуријом је доиста у општим изразима признато, али и Енглеска није оспорила суверенство Султаново над Египтом па ипак она у Египту влада. Русија ће у Манџурији стварно да влада поред свега тога што речима признаје суверенство Кине. С тога у француским владиним круговима држе да је тешко уклонити оно неповерење које у Јапану имају према Русији. Јапан је прво тражио гарантије за своје захтеве које би му Русија евентуално признала. Сад Русија даје те гарантије у једино могућем облику, у облику уговора. Јапан тражи и моралне гарантије, али се о томе ништа одређено не може рећи. С тога у меродавним круговима још нису сигурни да ће овај тако мирољубиво састављен руски одговор донети мира.

Чланак „Дејли Њуса“ о руско-јапанскоме спору интересантан је са своје оригиналности и искрености. Он је данас скоро изузетак у енглеској штампи. Либерални орган мисли да руска нота која ће се ових дана предати у Токију, представља, последњу периоду преговора. После овог одговора имаћемо мир или рат. „Дејли Њус“ признаје без устезања, да ће већина енглеске публике бити веома разочарана ако рат не букне. Извесно је да се у Енглеској не одушевљавају за Русију, али, с друге стране, публика није добар дипломата и нема много доследности. Она данас жели рат између Русије и Јапана, као што је желела рат с Немачком, после чувеног телеграма Кригеру, или с Француском, у време Фашоде, или са Сједињеним Државама у време венецуелске афере. За сажаљење је што се, у оваквим околностима, извесни листови одају правој кампањи противу Русије.

Погледајмо уосталом, шта би Енглеска добила кад би Русија чак и претрпела пораз, што је врло сумњиво. Непријатељство Француске и повећање Немачке. За сваког који из близа прати немачку политику очевидно је да се она спрема за тренутак кад ће моћи да приграби све пограничне области које су на њеном Истоку. Дакле какав интерес имамо ми да подржавамо немачку политику?

С друге стране, какав интерес имамо ми да нагонимо Русију да своје ширење окрене према Индијскоме Океану. Зар не може Русија сама и целу Европу да штити од једне опасности које се много више треба да бојимо, на име од великог устанка азијских народа против беле расе под вођством Јапана? Ми не треба да имамо никаквих алузија о Јапанцима. Они нас исто толио воде колико и остали странци на Далеком Истоку. Њима Русија смета; и ако Јапан успе да њу потисне, што је врло сумњиво, онда ће он једним каменом да учини два удара; он ће се ослободити Русије и уједно начиниће је енглеским непријатељем на југу Азије.

Оставимо на страну осећаје. Ми можда не волимо унутрашњу политику Русије, али ми смо изгубили право критике после свега онога што смо учинили у Трансвалу.

Изгледа, међутим, да се цео овај сукоб може изравнати, ако се Русији остави Манџурија а Јапану Кореја.

Закључци овог листа у толико су важнији што је то орган велике енглеске либералне странке. која је остала доследна својим истинским либералним традицијама, и која у овом тренутну највише има изгледа да дође на владу.

Јуче смо имали два привидно противуречна телеграма, један из Лондона други из Париза. У првом се јавља да је рат неизбежан и да ће се руска нота тек у току идуће недеље предати у Токију; у другоме да руска влада чини све могуће да створи једну солидну основицу да се обезбеди мир. Други је телеграм очевидно зато да се оправда одуговлачење руског одговора, због чега су у Токију озбиљно постали нервозни.

У Петрограду, међутим, такође знају да треба што пре умирити духове и да истинска опасност долази баш од тога очекивања које може давати повода најгорим комбинацијама. Русија, свакојако хоће да добије времена, и ово њено садашње одуговлачење све више улива уверење да она већ унапред зна да њен одговор неће задовољити јапанску владу, и да и сама сматра да је рат неизбежан. Шта је да је тек ово одуговлачење чини неповољан утисак.

У Берлину су, међутим, уверења да Русија мисли да ће Јапан од својих минималних захтева начинити casus belli и да је због тога руска нота састављена тако да измирење још буде могућно. У њој ће, како мисле у Берлину, бити важних уступака јапанскоме захтеву о суверенству Кине у Манџурији и надају се да ће ове концесије бити довољне да се одржи мир. Али се друге стране додају да ови уступци неће бити до јапанских минималних захтева. У сваком случају можемо да очекујемо да ће се преговори наставити и да се за сада односи још неће да прекину. Као што видимо, положај ни мало не може да умирује, али, после свега тога, настаје питање да ли је вероватноћа за рат сада већа него пре неколико дана.

Оно што је извесно, то је да се с обе стране грозничаво спремају али се то може протумачити самим положајем на Далеком Истоку. То могу бити само неопходне мере опрезности, због врло запетих односа између Петрограда и Токија. А може бити и нешто друго. У Петрограду где су се до сада надали да ће […] уздано одржати, и та нада можда је сада постала много мање вероватна. Сем тога, није у питању само тренутни мир, јер би Јапан играо само једну будаласту игру кад би примио само једно привремено решење које би допустило Русији да нагомила довољно војске на Далеком Истоку да би, по том, врло лако, у згодном тренутку, уништила свога противника. Садашња се криза мора решити дефинитивно; треба учинити да се у будућности не поврати овако стварна политичка опасност и онда ту нема никаквих споредних уступака који би омогућили повољно решење. Садашњи се преговори могу само тако да сврше ако се руске и јапанске амбиције на Далеком Истоку тачно пределе, и ако се тај резултат не постигне, криза се не може отклонити.

У овом тренутку погледи целога света управљени су на Петроград. Хоће ли на Далеком истоку букнути рат између Русије и Јапана, зависи од одговора на последњу ноту јапанског кабинета који ће Русија можда још данас предати у Токију. Тежиште спора је Манџурија. Петроградски кабинет је, међутим, у своме последњем одговору, наговестио Јапану да се с њим неће упуштати у преговоре о Манџурији, поред свега тога што су јапански захтеви врло скромни. Доиста Јапан тражи:

1. да се и даље одржи суверенство Кине над Манџуријом и
2. да Русија поштује права које су Јапанци и друге велике силе разним уговорима задобили у Манџурији.

С руске стране су још у почетку изјавили жељу, да Јапан не тражи од Русије, да се она одрекне својих животних интереса на Далеком истоку. У ствари за Јапан је овај проблем питање живота и смрти; за Русију, у овом тренутку, само питање већег или мањег царства. Због тога у Токију мишљења нису подељена; у Петрограду се, међутим, сасвим размимоилазе две странке, од којих је једна за рат, друга за мир. Шеф прве странке је Безобразов. Свакојако, његову утицају и треба приписати досадашње непомирљиво држање Русије. Али после седнице великог руског ратног савета, која се прошле недеље одржала у Петрограду, Безобразов је отпутовао у јужну Француску „на лечење“. Од тога тренутка наступа друга фаза у руско-јапанском спору, и већ све показује да се преговори неће прекинути, да петроградски кабинет жели мир. Поред свега тога што је с Јапаном тешко водити преговоре, јер не може бити узајамних уступака, начело do ut des^[1] је у овом случају скоро непримењиво. Ратне спреме које се чине с обе стране треба сматрати само као елементарне мере опрезности.

Има још једна околност која умирује. Руски амбасадор у Паризу телеграфисао је у Петроград резултат једног нарочитог разговора који је имао са француским министром спољних послова, Делкасеом. Ово ће саопштење, како се мисли, знатно утицати на руски одговор Јапану. Ни за тренутак се не може посумњати да ће тај утицај бити потпуно мирољубив, јер су осећања француске владе и сувише добро позната. Француска се, у садашњим околностима, може корисно употребити на одржању мира, и сигурно је Делкасе, са тактом који карактерише ову његову политичку акцију, у овом смислу утицао на петроградску владу. Његов ће се глас утолико пре слушати тамо, што сам цар живо жели да избегне сукоб и што се он врло много труди да, чак и отворено, сузбије агитације ратоборне странке.

И тако сада у руској политици на Крајњем истоку прву реч опет води гроф Ламсдорф. Своју помирљивост је он одмах манифестовао циркуларом који је пре неки дан упутио великим силама, у коме је признао слободу трговине у Манџурији. Његова је политика у овоме тренутку да избегне рат на тај начин, што ће Јапану учинити све могуће уступке у Кореји, и што ће му у Манџурији признати иста права која и осталим силама.

И тако ће се разгнати нагомилани ратни облаци, и ратна опасност ће се одложити, а то ће бити једна нова несумњива победа руске дипломације у тренутку кад је македонско питање дошло у своју одлучну фазу.

---

^[1] Дајем, да ми даш (узвратиш)