Категорија: Ситнице

Страшан родитељски грех

У Мочиоцима у округу ужичком убио се Влад. Радојевић, ђак 4. разр. основне школе. Према тачном извештају школског надзорника, ево шта је претходило самоубиству: Прошле године 11. новембра, Владимир је био са оцем и мајком на слави код неког суседа. Сусед је знао, да су Владимирови родитељи сиромашни, па при поласку његовом даде Владимиру парче хлеба. Али мајка му оте хлеб и рече: „да ми није тебе, ја бих пјевала.“ Ова немилостива реч мајчина потресла је Владимирово срце, и он оде кући и — уби се из пушке. После његове смрти нашло се ово писмо, које је написао пре него што ће се убити: „Господине мој и другови моји, ја погибох данас на Мартин-дан 1903. године… Ја се убих, али не жалим. Мени мајка каже: да ми није тебе, ја бих пјевала. Ја се обрадовах где ће пјевати, па пјевајући погибох. Да знам да ће кукати, не бих гинуо. Последња реч Влад. Рад.“

— Просв. Гласник

Спавала седамнаест година

Гезина Мајер у Грампку крај Бремена, 44 године стара, спавала је 17 година без прекида. Пре него што је заспала, била је потпуно здрава, само се последњих дана жалила да има неку чудновату главобољу, да не може ништа да памти и да није у стању да чита. Тих последњих недеља пред седамнаестогодишњи сан била је често врло уморна и неколико је пута спавала по читав дан, док јануара месеца 1886, год. није сасвим заспала.

За све време спавања узимала је у себе храну сасвим добро, јела је и пила све што и њена породица, само су јој морали јело добро исецкати и омекшати. Кад је била жедна, мљећкала је устима докле год јој не би дали да пије, а сва се увек узнемирила кад би прошло време у које је обично добијала да једе. Кад су јој давали да једе, подизали су је да седне усправно и придржавали рукама да не падне.

Док је спавала, често је патила од назеба, једанпут је имала и инфлуенцу, а кад су јој дали да једе што није могла поднети, она је повраћала, — патила ја дакле као и сви будни људи. Очи су јој биле увек затворене, у сну се сасвим слободно мицала, окретала се с леве стране на десну, пружала је и скупљала ноге и руке, понашала се дакле као и сваки нормални човек кад спава.

Кад се прошле јесени пробудила, мислила је да је проспавала свега једну ноћ, викнула је сестри, да је време за устајање, и чудила се, зашто јој брат, који је пре 17 година био војник, не носи више униформу. Оцу је одмах рекла: „Отац, сад ми је глава сасвим чиста“, те су и лекари и њена породица мишљења, да се сан неће више повраћати. Памћење јој је потпуно добро, тако да се лепо сећа свију ситница, које су се десиле пре 17 година, као да их је доживела дан пре тога. Очи су јој постаде мало кратковиде, иначе лепо види. У телу је јако окрупњала, те изгледа као и друге жене њених година. Кад сам је питао, да ли је за то време сањала, одговорила ми је да није. Понашање јој је од прилике онако, како се виђа на личностима које су 17 година млађе од ње. Кад је почела говорити, мучила се испрва по мало, можда због тога што су јој, док је спавала, поиспадали зуби. И рукама и ногама могла је слободно мицати само што још тешко хода; међутим и то се брао поправља. У младости је била добар ђак и често је помагала браћи и сестрама у раду. —

Тако описује тај истинити случај у једном лекарском листу бременски лекар др. Е. Хербст, који је Гезину посматрао и за време спавања и чим се пробудила.

Та је пријатно провела свој век!

Неутралност

Данске новине „Политикан“ доносе из пера сатиричара Евалда ову скицу:

Свети Петар ступи пред престо свевишњега и рапортира му, да је отпочео рат између Русије и Јапана.

Тек је св. Петар свој рапорт свршио, пада анђео руски на колена пред Богом: „Помози, Господе, Русима, правоверној деци твојој!“

Француски анђео шапуће на десно уво поверљиво Господу: „Помози Русима, иначе ће твоја Француска банкротирати!“

Енглески анђео се почеше иза ува и добаци: „Дај, Господе, Јапанцима победу, да не би морали и моји Енглези носити кожу на пазар!“

„Скрши и сурвај у пропаст и једне друге“ уздахну кинески анђео из дубине душе своје.

„А где је јапански анђео? Њега не видим овде!“ рече Господ.

„То подмукло отворење искрало ми се с неба и ено и њега у рату!“ — одговори св. Петар.

Господ их погледа све мирно и хладно. На његовом лицу се није могло ништа прочитати.

„Чуј Петре! — рече најпосле. — „И ми ћемо за сад остати неутрални!“

Један који гладује

Између познатог џина Махнова и његовога импресарија десила се недавно једна интересантна парница. Џин између осталих оптужаба вели: да није имао шта да једе. „Што се тиче гладовања, одговара импресаријо, то се може видети из свакидањих јеловника које сам ја плаћао, да ли Махнов има право или не“. Дакле он је добијао за доручак: Велики чајник пун чаја, пола фунте сира, и фромажа де бри, пола фунте масла, и шест до осам земичака. За ручак: четир до пет тањира говеђе супе са кнедлама, три до четири фунте меса и једну чинију кромпира. У четири и по часа добијао је за ужину: један лонац кафе, фунту сланине и цео црни хлеб. У седам часова: пола или три четврти гуске и хлеба колико хоће. После представе у 10 часова: једну фунту американских јабука, са једном фунтом колача, десет до петнајест печених јаја, пола фунте масла и пола до три четврти фунте фромажа де бри. — Умерен човек читајући ово добија грозницу а сирома Махнов је „гладовао!“ Како би требало да изгледа јеловник, па да и он буде сит?

Јапанска ратна поезија

Кад већ морамо у овај мах толико много да говоримо о Јапанцима и њиховом ратовању с Русима, изнећемо овде и један оглед њихове ратне поезије. Ево како им почиње једна ратна песма:

Шиши ва
Сечу хон кан на
Шиши ва кемоно но
О паре ба,
Казасу ми — хата но
Јово хито но
Ширусу Ингиризу
Куни — тами ва
Медетај — на!
Медетај — на!

На српски преведено (по немачком преводу, који смо нашли у једном берлинском листу) то му значи:

„Лав, цар свих животиња, горди и дивљи лав оштро прети из грба сретнога енглескога народа. Слава му, слава му!“

У продужењу те песме се вели:

„На што да се бојимо медведа, који туђе земље граби? Ми пркосимо његовим шапама, ми се смејемо његовом лукавству. Ми ћемо га укротити!“

„А сад спремајмо убојне бродове и војску! Ура, рат је већ ту! С нама је Европа у савезу! С нама је Америка! Напред у рат!“

„Ми се боримо за наше право; борићемо се храбро и тући ћемо се добро. Хајдмо напред, раме уз раме, човек уз човека! Покажимо свету, шта Јапан може учинити!“

Јапанци држе дакле као у воску да ће их помоћи Енглези и Американци, а мисле да је и цела Европа с њима. Тако мисле и певају. Како ће им бити кад почну кукати и кад се Енглези и Американци јаве да деле кожу, не медведову него јапанску?

Гардисте на балу

Приликом једног великог маскен-бала у краљевом двору у Версаљу паде у очи краљу Лују Четрнаестом један жут домино, који је покривао човека необично велика раста, и господских покрета. Он пође за тим и опази како се овај приближио бифе-у са ужасним апетитом гутао огромне количине јела и пића. За тим се маска изгуби у шареној гомили. Али како се зачудио Краљ Луј, кад после непуна пола сата угледа исту ону жуту маску, како опет сатире јело и пиће.

Неколико минута доцније, кад се маска удаљила, причаше баш Краљ Лује Маркизу д’ Етампу о ужасном апетиту те маске, када је обојица опет угледаше где се гордо приближује бифе-у, и тако и по трећи пут показа свој ужасан апетит. Маркиз није могао да верује, да један човек може за непун сат три пута јести, и још толико. Краљ је ипак несигурно тврдио, да извесно зна, да је то тај исти домино, кога је видео први и други пут.

Тада маркизу пада на памет једна паметна мисао, да се увери да ли је то збиља увек иста личност. Он јој се привуче полако с леђа и закачи јој на раме једну плаву траку. И збиља после неколико минута приђе опет иста домино бифе-у и јео је опет са још већим апетитом него пре. Пошто се Краљ тако уверио да је то заиста једна иста личност стаде пред домина и запита га: Ко је он кад може толику количину јела и пића да поједе.

Домино све уплаши и покуша да се удаљи, али му маркиз не даде. „Ти стојиш пред краљем, који и сам жели да се та загонетка разреши“ — рече Маркиз. — „Милост Величанство милост“, викну несрећна маска и паде на колена пред краљем, „ја сам један од ваших гардиста, који пред вратима чувају стражу“. — Али то још не објашњава твој огромни апетит“!

Тада се тек дознаде права истина. Дакле ево у чему је била ствар: Швајцарска гарда краљева нашла је у стражарској соби један жут домино, у који су се гардисти један по један облачили и у бифе долазили.

Краљ се овој досетци слатко насмејао, и дао је затим жутом домину једну велику печеницу и једну корпу пуну вина; пред њим пође Маркиз д’ Етами вичући „места, господо и госпође, домину краљеве гарде“. Ово је било једно од оних ретких вечери, кад се краљ строге етикете, слатко насмејао.

Лепе Казне

Бургундијски краљ Гундобад био је страстан ловац, а волео је да му други људи уживају у лову. Међу тим, врло је строго кажњавао, онога који би украо ловачког пса или сокола. Ко се ухватио да је украо пса, морао је или платити осам талира глобе или јавио пољубити пса под реп, а кад био неко украо сокола, морао би или платити такође осам талира или пустити да га соко дотле кљуца док не скине с њега дванаест лота меса.