Категорија: Ситнице

Трговина с робљем

У једном америчком листу износи се, каква се страховита трговина с људима води још у Конгу. Писац је видео, једну експедицију, која се враћала из лова на робље. Било је у њој од прилике 1000 људи међу њима 800 робова. Читавих хиљаду миља били су прешли пешке и били су само кожа и кости. Сваког дана умирало је њих двадесет које од богиња које од глади. Писац се упознао са једном Французом, који је купио једну жену за један и по динар и врло се поносио што уме тако добро да тргује. Други један човек повећао је харем с једном женом, за коју је дао стару пушку капслару. Роб се може купити и за коју шаку стаклених мерџана, који не вреде више од 5 до 6 динара. За једну пушку може се добити пет робова, а кад су мали, онда још и више. Кад има доста робова, може се добар „еспап“ купити за 200 капсли за пушку. Једна арапска каравана имала је пуно урођеничких жена, које је куповала по цену од једине слонове кости за две младе девојке на удају. Пошто се једна пушка старога система продаје за 3 до 4 слонове кости, то према томе долази, ла се 6 до 8 жена може купити за петнаестину динара! Најобичнији пас у Европи коштао би више него лепа девојка у Африци.

Ахилова пета у јунака

У амстердамској болници секли су ногу рањеном морнару. Професор Тиланус вршио је операцију. Морнар је при том мирно пушио из своје луле, тек овај или онај пут да се угризе за усне, иначе је срчано подносио свој тешки бол.

Професор Тиланус дивио се душевној снази његовој и стане га хвалити на сав мах, мећући му завој на рану.

На једаред врисне срчани болесник. Професор га је убо иглом.

— Шта, сада јаучете, а кад сам ногу секао…

— То је истина. Али, професоре, убод иглом није био потребан.

Морнар је имао право.

Бебелово наслеђе

Почетком осамдесетих година прошлога века бивша баварски потпоручник Колман, кога су неправедно отпустили из војске, завешта Бебелу 800.000 динара, колико је износила половина његова имања, јер се Бебел заузимао у парламенту за његову ствар. Али на брзо за тим њега стрпају у лудницу, где и умре, пошто је тамо 22 године провео. Његови сродници, три брата, сестра и деца друге његове сестре, која је раније умрла, покушају, да наговоре Бебела, ди се одрекне наслеђа. Али, како Бебел није на то пристао, она му оспоре право на наслеђе, доказујући, да је Калман био „неурачунљив“, када је писао тестамент. Сада се око тога води парница пред баварским судовима.

Чудан Бог

У Малој Азији живе нека племена, која се клањају ђаволу. Она верују у два бога, једног доброг и једног злог. За доброг бога држе, да ће их чувати и штитити и без нарочитих молитава, — зато што је добар, па о њему никакву бригу и не воде. А злом богу, ђаволу, непрестано се клањају и моле и сваког дана му приносе жртве. — Тај мали, напуштени народ броји свега до 2000 душа, а живи готово једино од крађе и пљачке.

Хороскоп

Кад се кнезу Лорецу Медичију родила кћи Катарина, по народу се био пронео глас, да ће она донети срећу Италији. Кад је кнез то чуо, он нареди астрологу Мадучију, да детету прочита из звезда судбину. Мадучи изврши заповедено и одговори, да ће та кнежева ћеркица седети на једном великом престолу и да ће јој три сина бити краљеви; тринаест ће за њу бити срећан број; умреће стара, али треба да се чува Сен-Жермева. И тај се хороскоп случајно обистинио. Катарина Медичијена попела се као жена Хенрика Другог на француски Престо. Тринајест јој је година било, кад се удала, а тринајест година доцније добила је прво дете. Три њена сина, Фрања Други, Карло Девети и Хенрик Трећи, били су краљеви француски. Кад је остарила, постала је сујеверна, и клонила се свију места која бу се звала Сен Жермен. Године 1508—1509, била је веома болесна, али се није плашила смрти, јер лежала у Блоа далеко од Сен-Жермена. Тако болесна позвала је свештеника, да је исповеди, али чим је почела исповест, умрла је на његовим рукама, пошто се препала кад је чула да се он зове Сен-Жермен. И ми се још чудимо, што персијски шах зауставља воз и тера свога астролога да чита у звезде!

Ко је пронашао поштанске марке?

Обично се каже, да су их пронашли Енглези, пошто су их они 1836. год. први увели. Али није истина. Пронашао их је још пре тога шведски артиљеријски официр Трекенбер. Он је 1882. год. поднео великашкој скупштини писмен предлог, „да се изда монополисана хартија за плаћена писма“. Из скупштинских записника види се, да је тај предлог великом већином гласова одбијен!

Талма и Наполеон Први

Као млад нижи официр спријатељио се Наполеон са чувеним глумцем Талмом. Из тога доба постоји једно Наполеоново писмо Талми, које врло лепо црта младога, амбициознога потпоручника Бонопарту: „као лав тукао сам се за републику, добри пријатељу, Талма, а из захвалности то пуштају ме сад да умрем од глади. Немам више ни паре. Онај бедни Обри пушта ме да скапам на улици, а могао бу нешто да начини од мене! Ја осећам у себи снагу да тучем ђенерале Сантера и Росињола, тако да гомилама беже испред мене, а они не могу да ми нађу место ни у најмањем буџаку какве провинције… Керас ми је обећао помоћи. Хоће ли одржати реч? Сумњам; очекујући његову помоћ, дотерао сам до последње паре. Да ли имаш ти коју да ми даш? Ја ти понуду не бих одбио, а обећавам ти, да ћу ти дуг вратити из прихода прве краљевине, коју својим мачем будем освојио.“

Нов извор за државне приходе

Овај тешки задатак, који мучи душу свакога министра финансије, решио је на веома прост начин, управник пошта и телеграфа у републици Панами. Он је наметно скупљачима марака порезу, коју они морају плаћати од добре воље. Издавајући нарочите марке, извукао је из њиних џепова много хиљада динара. Њу-Јоршки дописник лондонске „Дели Трибине“ описује његову методу овако: Управник пошта предвидео је, да ће и скупљачи марака дивити питањем, хоће ли Панама, која се отцепила од Колумбије, употребљавати старе марке, утискујући у њих реч „Панама“, па док их на потроши, или ће се издати нарочите серије марака. Он зато наложи штампарији, да речи „Republica de Panama“ сложи свим врстама читких слова а да их утисне у старе марке, а друштву у Њу-Јорку, које је лиферовало Колумбији марке за Панаму, нареди, да изда још једну серију марака у неколико стотина тисућа комада. Штампару објасни, да ће имати добар пазар и да се нико неће бринути за то, како су речи одштампане, право, криво, у лево, у десно и т. д. И тако су на марке уштампане горње речи у свим врстама ситних слова и то у плавој, црној и црвеној боји. […] ретке марке дошле у Њу-Јорк, а кише од долара излиле се у касе републике Панаме. Управник ће пошта, вероватно, изменути типове марке, да ће скупљачи, који су до данас само — четрдесет издања ових марака морали да набаве, набавити и нових десетак.

Кобан прстен

Кад се шпански краљ Алфонзо Дванаести венчао са својом рођаком Мерздом, поклонио јој је један леп прстен, који она није скидала с руке све до своје смрти. Пре него што су је саранили, узео је Алфонзо тај прстен натраг. Доцније га је поклонио својој баби Христини. Мало после тога умре и она, а прстен да краљ својој сестри, инфанткињи дел Питер. Неколико дана доцније умре инфанткиња, и прстен се и по трећи пут врати у краљеве руке. Он га сад поклони својој свастици Христини. После три месеца умрла је и Христина. Сад краљ није више ником давао тај кобни прстен него га је сам носио. После његове смрти поклонили су прстен једној мадридској цркви.

Не соли јело

Многи мисле, да стомак боље сварује храну, ако у њој има доста соли. Али мало се зна о томе, колика је потребна количина соли, па да изазове лучење стомачнога сока. Као и свуда, тако је и овде меродаван укус појединчев; неко воли, да му је јело недосољено, други опет не може да једе ако није пресољено. Међутим сада тврди д-р Бенингер у минхенској „Medicinische Wochenschrift“, да пресољавање јела само убија стомак. Кувана со, као што је раније доказано, отежава сваривање […] у стомаку. И оно недовољно претрпи после свој процес у цреву. А Бенингер мисли, да није свеједно за организам, ако стомак делимице престане са својом функцијом. Зато он препоручује, да се јела умерено соле.

Од Остенде до Варшаве под возом

На нашу нову годину у Остендеу натрапа један кочничар на неког младог човека под салонским железничким колима брзог воза, који је таман хтео да пође за Варшаву. Овај младић био је привезан испод поменутог вагона. Одмах га одреше и запитају, од куда он ту. После дугога натезање признаде, да је нихилиста и да је а тај начин хтео да прокријумчари неке списе нихилистичке садржине, које би он после растурао по Русији. Овај младић већ више пута предузимао овај опасан начин, [да га] превезу преко руске границе и увек је срећно и успешно стизао на мету.

Јапанске железнице

Велика острва јапанске царевине имају данас пространу железничку мрежу, а што је најлепша страна код тих железница, вожња на њима веома је јевтина. Од Нагасаки до Јокохаме има 1180 км. Прва класа стаје на целој линији непуних 48 дин., друга 24 дин., а трећа 12 дин. Јапанске железнице се споро крећу и треба им на 25 км. бар читав сат, ако не и више. Али за то су оне снабдевене ресторацијама, салонима за спавање и осталим удобностима, које дају железницама [европски карактер … требно], јер пут на њима од једнога до другога главног јапанског тржишта траје 48 сах. На Европљанина производе чудан упечетак столови и софе у ресторацијама на железничким колима. Јапанац је обично мален и нежније грађе, те ове ресторације на точковима са својим ниским сточићима и софрама више личе на собице за лутке. Међутим већина Јапанаца не иде у ове ресторације. Они обично на станицама купе топла јела, која чекају на муштерије, спакована у плетене котарице. Ова јела обично садрже у себи недокувана пиринџа и полупресне рибе. Уђе ли каква отмена дама у железнички воз, она одмах свлачи своје нануле и прекрстивши ноге, седне на клупу. Затим запали своју цигарету или лулицу. У Јапану нема нарочитих вагона „за даме“. Кондуктер, који уништава и прегледа путне карте, прво скида капу, затим се два пут поклони, па у пуној форми јапанске учтивости пита, да нису заборавили да изваде карте на железничкој станици. Ова учтивост нарочито се примењује у 3. кл., у 2. кл., мање, а у 1. класи скоро никако.

Цензура у Мадриду

У Мадриду се полиција бацила на угушивање опозиционих листова, апшење глумаца и забрањивање политичких песама у позориштима, па јој сада ни то није доста него се баца и на заштиту морала. Ономадне је из излога једне књижаре уклоњена Рубенсова слика „Три Грације.“ Када је ту слику видео строги Катон у униформи једног полициског писара, узвикнуо је: „Заиста жене су увек жене, немају пара, да се одену, али могу да се сликају.“ Када је књижар покушао да узме у заштиту „три грације,“ одврати му овај одсудно: „Ако им не извучете сукње, уклоните их из радње.“

Јапанске социјалисте и манџурско питање

Париска Auraure публикује писмо јапанскога социјалисте Катајаме, у коме овај изјављује у име своје странке, да је противан рату са Русијом. Велика маса народа, вели он, противна је рату. У Јапану, до душе, има људи, који желе рат, али то су осим војника предузимачи, који као лиферанти имају користи од ратних набавака. Ни сама влада није најбоље расположена за рат, али она се боји од ратоборне струје. Радни народ у Јапану од рата не би ништа имао; победио Јапан или не победио, радницима неће ићи боље, јер они ће морати да подносе нове намете. Последњи китајски рат донео је само нове порезе за одржање и повећање војске и морнарице. Нови рат само би учврстио милитаризам. Радника се баш ништа не тиче Кореја, па да их се и тиче, није им до тога, да са кољу с руским радницима. На крају крајева, стотине хиљада богаља, удовица и сирочади, све сама радничка голотиња, биће крај песми о рату.

Црнац на балу

У Лондонском „Cornihill Magazine“ изашао је интересантан чланак Леди Брумове, како је она играла са неким маорским поглавицом. „За мене је“, причаше она, „било велико изненађење, да видим црне људе, како играју, обучене коректно у салонска одела али са тетовираним лицем. На то ми приступи редитељ забаве и рече: — Те Хонаре радо би играо са вама у лансу. Ви бисте ме веома обвезили, ако му укажете ту љубазност. — А зна ли тај ваш Те Хонаре да игра? Запитах је изненађено.

— О, он ће то за час научити, а ви ћете добити и тумача.

Техонаре, који је посматрао сваки израз на моме лицу, приђе ми, поклони се и пружи ми руку као какав Европљанин и ми узесмо своју позицију. Поред нас је био и тумач. Од овога сазнам, да мој играч још никада није био на каквој европској забави а још мање у салону. Начин кретања и понашање научио је тек овог вечера. Наравно, да смо ћутећи играли; ја сам се, на име, дивила, како Те Хонаре брзо схваћа игру. Он је посматрао игру првога пара пажљиво и ниједаред није погрешно у игри. Заиста је сјајно играо у лансу и кад сам му изразила своје дивљење, како лепо игра, изненадила сам је, када се мој тумач на црнчев одговор грохотом насмеја. Али Те Хонаре као да навали на њ и тумач ми саопшти, да је један црначки поглавица уз дубок уздах рекао:

„Ах, када бих могао само да скинем ово одело! Онда бих тек играо. У овим ужасним крпама човек се једва креће.“ — Маори су племе у Новој Селандији у Аустрији.

Америчке „патриоте“

По свему изгледа, да су амерички пенсионари најдужа века. Сједињене државе још данас плаћају пенсије двема удовицама и петорим ћеркама ветерана из рата за ослобођење и 1115 удовицама бораца, који су погинули у војни од 1812 године. — Шта мислите, колико се у тој земљи лаже и краде?