Категорија: Уводник

Јуче смо читали у једном страном листу пакосан реферат о догађају, који већ неколико дана занима нашу штампу. Ту се тврди, да ми овде у Србији немамо довољно храбрости за двобој, да се код нас такве ствари увек лепо и на миру свршавају, да још никад нико није у двобоју погинуо и да чак нико није ни огребан.

Човек који је то писао нема право, иако тако на први погледа изгледа. Јесте истина, да код нас још нико у двобоју није ни рањен ни убијен, јесте истина, да код нас уопште до правог двобоја никако и не дође, али није истина, да је томе узрок недостатак храбрости за такве ствари. То није.

Разлози су напротив сасвим други. Двобој, као што смо већ једном рекли, није српски обичај; краљ Милан, по угледу на стране народе, покушао је да га и код нас уведе, али му то није испало за руком. Расписом се такве ствари не уводе, нити могу да се уведу. Без традиција, без обичајем утврђених и освештаних двобоја не може нигде да буде, па не може ни код нас. То је један разлог, а други је оно: грађански закони наши не знају за двобој; кад би учесници у једном двобоју, после несрећног исхода његовог, дошли пред суд, судије наше морале би да му суде, као да није ни било двобоја. Ако сте убили вашег противника, судили би вам као убици, ако сте га ранили, били бисте кажњени за телесну повреду. Двобој вам не би служио као олакшавна околност; напротив, казало би се, да је убиство или повреда са предумишљајем, па би вам према томе и казну досудили.

Ето то је најважнији разлог, што код нас не може да буде правог двобоја. Није тако тешко погинути, као што је тешко због двобоја туцати двадесет година камен у Топчидеру, или изаћи на Карабурму, понижен и осрамоћен, као последњи разбојник или убица. Човек који би код нас истински изашао на дуел био би у ово; алтернативи: или да буде рањен или убијен; или да буде осуђен на смрт или на робију; трећега нема. А ко би то учинио, тај би одиста још понајпре био за луду кућу.

У свима другим земљама, у Француској, Немачкој, где је двобој допуштен или упола допуштен, казне су врло мале и благе, затвор од неколико месеца, чак и у случају кад вам противник погине. У земљама пак, где је двобој као код нас забрањен, у Енглеској, у Америци, казне су врло тешке, исте као и код нас. Само има једна разлика. Тамо се већ и позивање на дуел оштро кажњава, а јавно мњење, сваки пут у таквој прилици осуђује не онога, који евентуално није хтео двобој да прими, већ напротив онога, који је мимо тачне законске одредбе покушао да учини нешто, што се противи земаљским прописима и обичајима.

Зато треба и код нас то питање једном за свагда да се рашчисти. И ми лично признајемо, да има увреда, које одиста ништа друго на свету не може да сапере, до крв. И ми признајемо, да је кукавички бежати од двобоја, али тражимо, да нам се после не суди као ординарним разбојницима; тражимо да можемо остати слободни, часни грађани. Или, ако се већ сматра, да је двобој једна средњовековна предрасуда и бесмислица, нека се онда јавно забрани и казни свако позивање на двобој, нека онда јавно мњење не заурличе за сваким који није хтео на мегдан да изађе, да је нитков и кукавица.

Индустрија и трговина могу успешно и паралелно напредовати само у оним земљама, где су друмови у добром стању, у довољно развијеној мрежи и распоређени по стварној потреби.

Ми у Србији имамо — како би неко рекао — друмова и сувише, али их је врло од стварне потребе. Већи део друмова прошао је кроз неко село само зато, што се у њему родио овај или онај великан, или ти је из тог села био овај или онај народни отац који је, узгред буди речено, имао у селу механу, те је требало навести пут на механу, да би она бољу ренту народном оцу дала. Тако данас има много путева где се индустријски и трговински предмети пронесу једном у десет година или и никако. Колико је у Србији мајдана угља, камена, крупне а потребне горе, појединих руда, што све нема промета, јер нема путева, те материјал лежи у земљи или над земљом, негде пронађен а не изнесен на тржиште, а негде још и не пронађен. Исто се тако нико не лаћа тих подузећа, само зато, што не би затворио свој капитал у продукт који се не може на тржиште изнети јер нема путева. А шта тек да речем о продуктима индустријским и трговачким, који су мало боље среће, те су поред путева, ну тако зле судбе, да је по неколико пута скупљи пренос него само вађење и експлоатисање ових продуката? Примера ради навешћу само ово: у једном угљеном мајдану — угаљ прве каквоће — кошта вађење и експлоатисање угља са свима режијским трошковима од тоне два динара, док за пренос до оближње железничке станице кошта по тони 20 динара. Можда ће неко рећи да је даљина преноса велика? Не, немојте то мислити, јер се ово има да пренесе само на даљину од 40 км, дакле даљина преноса овде није велика, него пут не ваља, пошто се на овом кружном путу налазе успони слободно могу рећи од 14% а на дужину од 1800 м, тако, да се кола и поред најбоље запреге не смеју и не могу оптеретити више од 700 кг. Па да ли онда индустрија и трговина могу напредовати и давати оне резултате који се с правом од њих очекују?

У години 1903. грађени су на путу Ћуприја—Свилајнац пропусти за које је предузимач имао да набави камен из мајдана „Брзе“, на даљину од 35 километара. Један кубни метар камена предузимача је кошта са израдом у мајдану 48 динара, а по листићима кантарске мере, предузимач је плаћао за пренос од 100 кг осам динара, тако, да је за пренос једног кубног метра платио 200 динара. Да ли је још ко чуо, да се у Србији пренос камена плаћа од 100 кг? Ето и у том примеру није даљина преноса условљавала ову погодбу, већ једино незгода и немање добрих и преко потребних путева.

Путеви нам не ваљају, то је досада доста њих узвикнуло. Ну ретко ко да се упустио у истраживање узрока тој недаћи, а још мање их је који су гледали да ово зло отклоне.

Сваком је позната горка истина, да се код нас друмови граде и одржавају још средњовековним средствима: кулуком или, како ми званично велимо, употребом народне снаге. Колико је такав рад преживео и бедан, а још више жалостан, изнећу сад.

Редовно сваке године у првој половини марта издају се из канцеларија грађевинских одељака појединих начелства наредбе, да се друмови, како окружни тако и срески, подаспу чистим речним или мајданским шљунком, олуци да се очисте и све у ред доведе. Ове и овако издане наредбе достављају се среским начелницима а ови их шаљу подручним општинским судовима. Овако издане наредбе још нису ни стигле до свију општинских судова, а већ начелства окружна добивају представке среских начелника, како је ова или она општина сада у немогућности да позове на кулук, јер је сада време када пољопривредници треба да засеју поља, како би отуда могли спремити и дати држави порезу и остало. Ако окружна начелства ово не узму, тада ћете видети пред канцеларијом окружног начелника читава села, која ово усмено или писмено начелнику саопштавају, а ако им се и ова молба не услиши, обраћају се непосредно Министру Унутрашњих Дела. И онда на крају крајева дође званична депеша којом се заказани кулук обуставља.

Сад се ово одлаже до месеца јуна, а тада се понавља исто то, јер треба кукурузе окопавати, пшеницу средити, и остале пољске усеве, који су у јеку, спремити. Опет дакле не можете друмове уредити.

Покушајмо да извршимо ову наредбу у месецу септембру и октобру. Ево шта тада долази као одговор.

Настало је време брања кукуруза и винограда, треба летину изнети на трг, тако исто и стоку која је нарочито гојена и спремана за продају. Настаје озбиљније купљење порезе, и према распису Министра Финансија, томе се не сме чинити ометња. А ако се та наредба о кулуку пооштри, народ се жали пореским оделењима, како не може спремити порезу јер се зове на друм; пореска оделења по званичној дужности известе Министра Финансија, и опет дође наређење да се кулук обустави.

У месецу децембру и јануару издане наредбе такође се не могу извршити, стога што је пао снег, те се под њим не може наћи материјала, а и хладно је, те ће пропасти и народ и стока, која је и иначе од летошњег рада ослабила и омршавила.

Ето тако, као што видите, за ова четири годишња времена немогуће је наћи месец или два, када би се могло извршити подасипање и поправљање путева. Морало би се дакле тражити пето или шесто годишње време, па да се „народном снагом“ изврше бар најпотребније оправке друмова. Овако се не може ништа учинити.

Ево да наведем један конкретан пример. У округу Моравском постоји тзв. Честобродички пут. Он је вештачки саграђен у дужину од 7 400 метара за само 470.000 динара. По лепоти израде и по романтичној лепоти клисуре, кроз коју пролази, то је ваљда јединствен пут у Србији. Такав је предат у саобраћај 1901. године, а сада се већ налази у тако жалосном стању, да је грехота било трошити толики новац. Народ округа Моравског поднео је силне новчане жртве, а од тога нема никакве вајде, јер „народна снага“ није у стању да одржава друм исправан.

Тешкоће и незгоде, које малочас побројасмо, нису међутим једине на које се наилази при таквом одржавању путева. Има и других. Да наведемо само једну, врло значајну. Сваки се пут обично подели на „деонице“ и сваки сељак треба да добије по један део пута, који мора да насипа и одржава у добром стању. Тако би бар требало да буде. Али није тако.

Приликом деобе тадањи часници општински гледају да себи не оставе деонице, у томе редовно и успеју, те оптерете само своје „неначелне“ и сиротињу. Па како су код нас промене владе честе, то се овом променом унеколико измени и чиновничко особље, чак тамо до општинских судова. Долазе нови општински часници, који своје деонице напусте, дотадањи општински часници нису их ни имали, те слободно могу рећи да више и не постоји ниједна деоница, а ако која и постоји, то знајте да је неког сиротана који није био часник општински, а нема ни кола ни волова, те грешник не може ни поред најбоље воље своје деоницу у ред да доведе. Према свему овом реците сад ви ко би, и како могао друмове у добром стању да угради и одржава употребом „народне снаге“, и ко је за све то одговоран? Ко ће, када и како бити одговоран за застој трговине и индустрије, и хоће ли ње икада и бити, поред оваквих и овако одржаваних друмова?

Оптужбе, које је г. Св. Јакшић јуче изнео у свом писму, упућеном Министру Војном, тако су тешке, да је дужност сваког независног листа, да се на њих осврне. За боље разумевање тог питања, потребно је, да кратко прегледамо целу историју његову.

Г. Јакшић у свом листу донесе једну белешку, која увреди г. Завађила. Он не прими послату му исправку, нити пристане да изиђе г. Завађилу на двобој. Г. Завађил га онда нађе у кавани и удари шаком по лицу, а г. Јакшић у своме листу сутрадан необично оштро одговори на то и г. Завађилу и официрима који су били с њим.

Све ово довде било је у свом реду, ако се уопште може узети, да је грдња и туча по каванама коректна и допуштена ствар. Али сад настаје нешто, што више никако није у реду. Увређени официри решавају на који начин да се сами разрачунају с г. Јакшићем због његовог оштрог чланка; војници и подофицири, свакако не из личних разлога, траже га у његовој редакцији и у његовом стану; да су га нашли, ко зна шта би било! Један од њих — или можда други која, али у сваком случају солидаран с њима — чак јавно у једном листу каже, да ће се официрски кор „страховито разрачунати“ са г. Јакшићем.

Те усмене и писмене претње, осим тога што су незаконите, су још и — баш с чисто официрског гледишта — апсолутно некоректна ствар. Ко ово не верује, нека загледа у ма који кодекс о дуелу, било француски, било немачки, било ма који други, па ће се уверити и сам. Кад г. Јакшић није хтео да му да сатисфакцију оружјем, г. Завађил је ту сатисфакцију прибавио сам себи тиме, што га је јавно у кавани ударио. Може сад г. Јакшић писати и говорити што год хоће, г. Завађилу и осталим официрима не остаје ништа друго, до да га туже суду, колективно, преко команданта места или сваки понаособ. Закон о штампи дао им је ту могућност и они, ако хоће да остану коректни, треба тако да раде.

Да је ово наше тврђење тачно, ево једног примера. Генерал Фон Алтен, командант једног немачког корпуса, имао је пре кратког времена врло сличну аферу с једним социјалистичким новинарем из Хамбурга. Овај га је у своме листу био назвао „старом оклепаницом“, „човеком коме је кецеља његове куварице милија но застава под којом служи“ и т. д. Стари генерал му је на то послао своје сведоке; кад је овај одговорио да се из принципа не бије, он га је онда нашао на улици и ударио корбачем по лицу, а сутрадан тужио суду. Шта је даље било, споредна је ствар; главно је да се види, да се баш у немачкој војсци, у којој је цело питање о дуелу и сатисфакцији утврђено не само сталним прописима, него и дугогодишњим традицијама, један генерал, кад противник није хтео да му изиђе на двобој, задовољава пресудом грађанскога суда.

Па кад је тако у земљи, где је дуел стара, обичајима утврђена установа и где су појмови о официрској осетљивости много строжи но код нас, онда тако треба да буде и овде. Двобој и иначе није српски обичај; кад смо га већ увели, и њега и све остале бесмислице око њега онда бар треба да умемо и да се понашамо онако, како би се у сличној прилици понашали они, код којих је он вековима у снази.

Господине Уредниче,

У 12 и 13 броју „Слободне речи“ изашла су два моја чланка у којим сам осудио онакав напад какав је извршен у Гранд Хотелу, на г. Јакшића новинара.

У 14 броју истога листа изашло је писмо „једног официра овлашћеног од својих другова“ после чијег изласка, мени није могуће бити и даље чланом те редакције. Зато вас молим за гостопримство.

Ја се не бих освртао на то писмо без потписа, да није од општијег значаја, и да не служи као повод да се расветле неки појмови, који су код нас сасвим нејасни. Већ сама његова изјава: да је то писмо једнодушан израз целог официрског кора, чиста је иронија на садање стање „једнодушности“ у официрском кору.

У писму има две тачке, управо две мисли које му дају нарочито обележје, неке аномалности.

По мишљењу господина, у Србији постоје два друштвена реда: један у мундиру, који човека штити од сваке критике и даје му права, да се диже изнад закона, да се не осврће на њих, и да се са онима из оног другог реда, који се усуде да прокритикује који њихов неуместан поступак „страховито разрачунава“, и други ред који има да се покорава законима и захтевима те господе.

Куда ће то одвести, јасно ће бити тек ако се покуша да се изведе. „Страховитих разрачунавања“ може бити у свакој земљи а не само у Србији, то је ствар слободне воље, али тек после сваког „страховитог разрачунавања“ долази једно — праведно разрачунавање. То ни у Србији нека нико не мисли да ће избећи.

Друго нашта се господин спотакао, то је „част мундира“. Нама је позната та фраза, у прошлим временима слушали смо је често. Дошла нам је са запада. Рођена, је тамо где су владала вековима два разна појма, о части, појам племства коме је припадао официрски кор и појам масе.

У Србији је један једини појам о части, појам поштених људи, без обзира шта покрива његова плећа капут, мундир, или гуњ. Доказ су они сукнени гуњеви којима су били огрнути они чија часност и понос служи нам и сада као узор. Ми имамо аката у нашем државном и друштвеном животу, који се никако не би могли сложити са традицијама мундира у другом свету, али то није сметало ништа да их земља поздрави необично топло и симпатично, јер су учиниоци његови руководили једним узвишенијим и ширим принципом, принципом поштених људи, и добрих Срба.

Зато ко хоће да га у овој земљи разумемо, ко хоће да тражи задовољење себи, нека се не позива на част капута или мундира, већ часна човека. И последњи наш сељак зна којим је она актима угрожена, и у тим случајевима одобриће лично прибављање сатисфакције, цела земља.

Ово сам сматрао за потребно да изјавим писцу, поменутог писма, које има ту добру страну, да је успело да дође до „једнодушности у официрском кору“.

Преко свега онога што носи узан полемички карактер, прећи ћу:

Вама Господине Уредниче благодарим на љубазности.

С поштовањем

— Љубомир Бојовић. Сврш. Правник, новинар

Г. Св. М. Јакшић, уредник „Штампе“ молио нас је да донесемо писмо, које је он упутио Министру Војном.

---

Београд, 14. марта 1904. г.

Господине Министре,

Аутентично сам дознао, да је извесна група официра целога јучерашњег дана спремала да изврши напад на мене, и да је то познато и полицијској власти.

Јуче у подне та иста група официра саветовала се прво на Калимегдану а затим се распоредила од штампарије мога листа па кроз улицу Васину и Кнез Михаилову, и наоружани чекали су да ме нападну.

У касарни телесне гарде још јуче изјутра иста група официра држала је скуп, на коме је решавала о начину на који ме треба напасти. На то саветовање били су позвати и неки официри из других пукова.

Поврх тога, четири војника из пешадије поставили су се синоћ пред уредништво мога листа и ту су се бавили све дотле докле еспедитор мога листа није закључао уредништво и отишао.

У мој стан долазио је јуче један поднаредник са једним редовом, и питали су слугу у кући, да ли сам ја код куће. Ни поднаредник, ни редов нису на својим еполетама имали бројеве свога пука!

Све те, а и друге околности, приморавају ме да се обратим Вама, као војној врховној власти, и да Вас известим: да се спрема мучки и најбруталнији напад против моје слободе и мога живота.

Ја сам, на тај начин, стављен ван закона и у положај нужне самоодбране, јер, као што сам поуздано извештен, они исти, који су спремили и извршили онај напад на мене у Гранд Хотелу, нису тим нападом задовољни, већ сад поново налазе увреде у чланку, у коме сам ја говорио о томе догађају.

Додаћу, међутим, да су ти исти официри нашли за потребно и за дозвољено да забораве све оне тешко увредљиве псовке, којима су, на нечувен начин међу људима од образовања, обасули оне вечери у Гранд Хотелу не само мене, већ и моје родитеље!

Сувише је напомињати, да моје уверење деле и сви трезвени грађани у Београду: да Ви, Господине Министре, у првом реду носите одговорност за све ово што се јавно против мојег живота намерава и предузима, и да првенствено у Вашој власти стоји, да се предузета безакоња према мени одмах обуставе, и да Ви моју личну сигурност зајемчите.

Ја сам, овим врстама, употребио своје право и одговорио својој дужности.

С најодлучнијим поштовањем

— Св. М. Јакшић. Власник „Штампе“

Још су свима у свежој успомени догађаји чије поприште је била хрватска престоница септембра 1902 год. Месецима пре тих догађаја Старћевићанци и хрватски Јевреји у друштву са неким пропагаторима католицизма систематски и стално су дражили хрватско становништво против Срба. Тај њихов рад уродио је богатим плодом. Руља последњег олоша дигла се, а изабрала је за то баш тренутак кад у Загребу није било војске, и почела је да удара на Србе, да обара српске куће и пљачка српске дућане, у тежњи да приреди вартоломејску ноћ загребачким Србима.

Сви Словени и цео образовани свет осудили су овај и оваки поступак Хрвата у Загребу према Србима. Сам факт што је бесвесна руља мучки напала на Србе у Загребу не би био сам собом толико жалостан, колико је био жалосан други факт да од Хрвата нико, осим Стјепана Радића, није отворено, јавно и енергично протестовао против оваког насиља. Могло је изгледати да и цела хрватска интелигенција и цела хрватска омладина одобрава овакав поступак, или бар да не сматра да је нападај Хрвата на Србе политичка погрешка и политички грех, и то више према свом рођеном него према Српском Народу.

Али је могло само тако да изгледа. Већ у то доба почело се окупљати и организовати мало једно друштво интелигентних хрватских омладинаца, друштво састављено од најбољих чланова хрватске омладине на универзитетима и ван њих.

После септембарских догађаја у Загребу ти омладинци, окупљени тада већином око свога листа „Хрватске Мисли,“ наставили су даље још интензивније и енергичније свој рад. Рад свој заснива ова група младих Хрвата (имена свога још немају најчешће се називају реалистама) на добром и реалном познавању Хрватскога Народа, на тачном познавању његове снаге, његових тежњи и његових права.

Радећи реално и смишљено, ова група људи уочила је са свим тачно, да је једна од главних подлога за борбу и успешан рад Хрватскога Народа, споразум и заједничка акција са Србима у Троједној Краљевини. Ја сам имао више пута прилике да се у Загребу на Кантолу састајем и да конферишем са овом групом најбољих међу најбољим у Хрватском Народу, и свакога пута све више сам се уверавао о њиховом реалном погледу на прилике у Троједној Краљевини, на политички задатак хрватскога народа и на програм његовога рада и његове борбе, о њиховим искреним симпатијама према Србији и Српском Народу.

Резултати овако смишљеног и патриотског рада, што га је развила ова група хрватске омладине за последње две године, показала су се приликом поновљених демонстрација у Загребу пре неколико дана.

Још увек Старћевићанци имају власт над руљом и олошем [недостају реч-две] још увек има у Загребу доста бесловесних створова, који су готови да на заповест Франкову нападају и Србе и да пљачкају и краду по српским дућанима. И када су пре неколико дана Срби у Загребу хтели да приреде молепствије за победу руског оружја у рату са Јапаном, мислио је Франк да је опет дошао згодан тренутак, када он са својом руљом може штаповима да брани угрожена права Хрватскога Народа и каменицама де доказује свест хрватске омладине. Тако је опет инсценирана у Загребу одвратна демонстрација против Срба.

Али овога пута текла је ствар сасвим друкчије него за време септембарских догађаја 1902. год. Све оно што је трезвеније, све што је здравије и свесније у Хрватском Народу, хрватској интелигенцији и хрватској омладини, све је то стојало сада уз Србе и борило се енергично и истрајно са Србима против вандалских нападаја Франкове руље.

Факт овај занимљив је и врло важан. Пре непуне две године када су Срби нападани у Загребу са хрватске стране није се готово никако чуо глас протеста и негодовања. Данас када плаћена и од заједничких непријатеља инспирисана маса бесвесних фанатика напада на Србе у Загребу, боре се заједно са Србима против Франкових креатура чији рад води пропасти, најодличнији представници, најбоље патриоте Хрватскога Народа, људи којима припада будућност.

Ово је свакако и поучна и важна појава. Српски народ у Србији са симпатијама и одобравањем прати смишљен рад хрватске реалистичке омладине и жели, да заједнички рад српскога и хрватскога народа уроди добрим плодом. Да ће се и са српске стране увек све чинити мудро и смишљено у овоме правцу, даје нам довољно гаранције рад искрених и око „Новога Србобрана“, а који такође имају доста заслуге за овај важан и утешан обрт у српско-хрватским односима.

У „Самоуправи“ је јуче штампан један полузваничан коминике, у којем се све комбинације о постављању новог првог ађутанта оглашују као нетачне, а сви гласови да у том питању постоје неке тешкоће сузбијају као неистинити. Све што је о томе у српским листовима писано, по речима „Самоуправиним“, потиче једино из жеље, да се унесе забуна у јавно мнење; надлежни фактори решиће то питање онако како то најбоље одговара интересима и достојанству земље.

Лепо. Хајде да верујемо „Самоуправи“ или боље рећи влади, која кроз њу говори. Али онда цео други део тог полузваничног саопштења требао је да отпадне, онај други део, којим се, остављајући српске листове на страну, „Самоуправа“ обраћа на друге факторе, о којима бар она није требала у тој прилици да говори. Ево шта ту стоји:

„Они који су заборављали и заборављају на своје дужности и војне и грађанске добиће своју заслужену казну. Влада, руковођена вишим и истинским интересима престола отаџбине, знаће и умеће дати земљи оно, што јој треба и од ње отклонити и енергично сузбити оно што јој смета и што јој штети.

„Самоуправа“ и нехотице овим речима потпуно признаје, да тешкоће, које је у реченици пре тога демантовала, одиста постоје. Чим има људи који поводом овог питања заборављају своје „и војне и грађанске дужности“, онда је јасно као дан, да не иде све онако, како би требало да иде. Чим тим људима мора да се прети казнама, онда је очевидно, да они раде у наточ оним интересима престола и отаџбине, које влада мора да чува. И кад је све тако, онда сви ми, који смо далеко и од владе и од тих других фактора, имамо права да питамо зашто се с решењем тог питања толико оклева.

Наравно, да нећемо добити одговора. То ми добро знамо, јер смо на таква врдања и увијања давно навикли. Питање о промени првог ађутанта Краљевог већ два месеца постоји. И у српским и у страним листовима било је о томе стотине комбинација; било их је и вероватних и невероватних, као што то увек бива, кад је јавно мнење остављено само себи, кад му се са надлежног места не даје никаква директива, кад је приморано да бележи оно што се о томе на улици говори, те вечито лута по мраку.

Што је тако дошло, кривица је на првом месту до саме владе. Што већ мора да се уради, брзо треба да се уради, то је стара истина. Влада није тако радила, него је у неодлучности својој учинила, да се једно питање, које се пре два месеца без великих тешкоћа могло да реши, сада само још више заплело. Прављењем разних комбинација, чак и на полузваничним местима, истицањем час овог час оног кандидата постигло се само то, да ће, кад се потање ипак једном буде решило, бити ваздан незадовољних људи, увређених у својој осетљивости, који никада можда не би ни помислили, да претендују на то место, да је питање у први мах решено и да нису и они као кандидати истицани.

И онда још нешто. Влада је такође погрешила, што је допустила, да се то питање, које је у самој ствари врло просто, све до јуче завија у неку тајанствену копрену. Она је могла, кад већ није била кадра да га одмах реши, у своме листу или у Скупштини да бар онолико изнесе на јавност, колико се без штете по земљу могао да учини.

Из истих тих разлога свако даље одлагање биће штетно, као што је штетно и свако онако саопштење, какво нам је „Самоуправа“ јуче донела. Ко хоће да удари, тај не треба да прети, рекао је Бизмарк, који се у ударању добро разумевао. Свака претња знак је само слабости.

Питање о новом ађутанту у интересу земље мора што пре да се реши. Зашто се онда оклева? Зар у овој земљи, зар у нашој војсци нема ни једног официра, који би био и поштен човек и савестан војник и који би то место могао да заузме без икакве опозиције ма с које стране?

Још једно пензионисање! Расход на пензије учинио се г. Влади Тодоровићу мали, и он је похитао да га повећа још за 5700 динара. Каква је потреба захтевала да се г. Јосимовић пензионише.

Пре неколико дана г. Стојан Протић бранећи у скупштини буџет, надугачко и нашироко разлагао је како се позиција одређена на пензије морала повећавати, пошто су уклоњени сви важнији чиновници из доба реакције који су сметали увођењу новога стања.

Г. Јосимовић не може се сматрати као остатак из реакције. За њено време он је двапут пензионисан, и неким чудним случајем, његово је пензионисање увек долазило пред какву већу лиферацију вагона или шина.

Он је био камен спотицања за све ловце лиферација; преко њега није могао нико доћи до трокатница, а то је тада био довољан разлог да се један чиновник пензионише.

И сада, каква случајност, Јосимовић бива пензионисан пред грађење нових железница!

Чистота његових руку, а тако исто његова стручност и спрема довољно је позната. Па какав је онда узрок његовом пензионисању?

Синоћна „Штампа“ доноси да је узрок овоме пензионисању неспоразум између г. министра и директора односно ширине новога колосека, и по њеној нотици изгледа, да је услед тог неспоразума г. Јосимовић сам одступио. Међутим то је нетачно. Министар има да поднесе предлог скупштини, скупштина има да га реши, а директор мора то хтео не хтео да прими.

Може он налазити да је за наше прилике бољи колосек од 76 центиметара, али му се то, ни у ком случају не може узети као грех, а још мање бити разлог, да се један способан човек ставља у пензију.

Сем овога, има још разних узрока који се наводе о овом пензионисању.

Изгледа да се са надлежног места протурају гласови да је ово учињено због злоупотреба у железничкој дирекцији које још нису обелодањене. Много се говорило, још поодавна, о некаквим злоупотребама! На молбу г. Јосимовића још пре две године, образована је комисија која је имала да испита рад у дирекцији и којој је преседавао данашњи члан кабинета г. Никола Пашић. Шта је урадила та комисија? Да ли је нашла каквих неисправности? Она то до данас није никоме рекла. Свакојако да је било каквих злоупотреба, комисија би их пронашла и то не би остало у тајности.

И што је најжалосније, пензионише се један потпуно исправан човек ради нечијих ћефова, буџет се оптерећава без икакве потребе, а заменик се г. Јосимовићу врло тешко може наћи.

Најбоље се види колико ми имамо људи за то место по томе, што је г. Јосимовић за последњих шест година четири пута пензионисан, и никад на његово се место није могло попунити.

Господа министри могу и даље певати химне своме раду, могу декламовати о некаквој штедњи, али њихова дела јасно говоре да још и данас личне рачуне мора да плаћа државна каса.