Категорија: Уводник

Овај интересантан чланак добили смо од једног виђеног Србина Херцеговца, који је годинама живео у херцеговачким гудурама и учествовао у свима побунама против аустријске управе у Босни и Херцеговини.

Аустрија се спрема. Згода јој је сад или икад. Русија, привремена јој савезница и природна протекторка свих Славена, запачата је вештом клопком Шарлмањевих наследника у рат са жућацима. Беч рачуна: Руси су спутани; Турска лањском комитском горилом упропашћена; Србија је неспремна; Црна Гора је добра за дефанзиву а за офанзиву није никад ни била; Грчка и Румунија су германска предстража, а Арнаути бунтовни измећари апостолског величанства. Поврх свију згода берлински му је мандат у шакама, а он му дава право да мири немирне. И за то под видом „увођења рефорама“ Ирија тако вешто и калдрмише форинтама змијасте путове кроз малисорско подгорје и дуж оног репа измождене турске хидре, грла ћесарске видре и копуле србијанско-црногорских близанаца — Пљеваљског и Новопазарског Санџака.

И не истичући суревњивост Италије — заинтересоване Арбанијом и Тиролом, чија се млађа генерација непријатељски понаша према скомбинованој цар-краљевини, а чија би се дипломација с аустријском можда, и могла нагодити око парчања наше коже, — па и не узимајући у обзир — ваљда, — и руско-француски непристанак па таки корак бечко-пештанске лихварке, — приказујемо ово:

Аустрија држи окупиране Босну и Херцеговину већ 26 година. Да је она неспособна да срећи народе, доказ нам је њено морално, економско и политичко упропашћење тих српских покрајина. Како Босанци и Херцеговци оличавају витештво и издржљивост, то је и природно, да они и мрзе јуначки намет насилника и гледају да му у датој прилици врате немило за недраго. 1882. година и борба православних и мухамеданских првака за богомољско-школску автономију то посведочава. И то је баш оно од чега Аустрија стреца. Додајмо ту антагонизам општеславенскога, елемента са пангерманским и маџарским у Аустро-Угарској, имамо повода, мислити, да она ни у случају јапанског успеха, који „острвски џин“ — Енглеска и Тројни Савез тако жудно ишчекује, не сме јурнути кроз Лимски теснац.

Говори се, да Аустрија није луда — да не употреби ову згоду за окупацију Старе Србије, Маћедоније и Арбаније, — чак и то, да би је сам султан у страху од Руса — евентуалних победника Истока — могао повући; да му с илирских позиција чува Босфор од Белог Цара. Не! Од свих тих претпоставака једино је могућа — анексија Босне и Херцеговине, а то је баш оно што је за српску ствар најгоре. Јер Источно се Питање сад решава далеко на сунчеву прагу; и у најбољем случају тешко да ће Русија што добити — највише да анексира Манџурију, а то ће и Енглеска учинити с Мисиром, Немачка ће гледати да отвори пијаце по Месопотанији, Италија по приморској Арбанији, а Аустрија да анексира Херцег-Босну ни бар прокрчи друм за Солун.

А то је то, од чега Србија и Црна Гора не могу живети ни умрети.

У оба ова случаја — било да се Аустрија задовољи анексијом Херцег-Босне, било да крене преко Митровице — устанак је народни у Босни и Херцеговини неминован.

Пошто није било среће, да Србија и Црна Гора — уза султанов благослов или без овога — освану триумфаторски једно јутро на Лиму, и тим спрече све умишљаје тевтонског Тонара, и прихвате се позиција за успешно остварење заветних нам идеала, — то је у претпостављеним случајевима а против истих најрадикалније средство — босанско-херцеговачки устанак.

Срби у Босни и Херцеговини све три вере — и православни, као свесни носиоци заветне српске мисли, мухамеданци — као фанатички осветници за угрожени им понос, католици — као до коже и костију експлоатисани робови, — могу бити и биће у одсудном часу згрупирани под једним барјаком.

Држимо, да није нужно наговештавати да је у таквој прилици дужност и у интересу српског Пијемонта — Србије и српске Шпарте — Црне Горе и морално и материјално потпомоћи своју браћу и бити им челичним ослонцем. Наглашавамо, да је лепша славна — „Косовска“ — погибија но гњило пропустити једну покварену назови-културтрегерку (која сад тако нервозно мобилизира војску, и околишно побеђује маџарску опструкцију те добија индемнитет), да нас блокира одсвуд, браћу нам попршти, а нама крв на памуку посиса.

Кад једној пегавој језутској Аустрији неправедни циљ оправдава подла средства, што да пробуђену Србадију праведни циљ не загреје да се лати поштених срестава? Кад може једна Аустрија стварати неприлике у срцу слободне Краљевине Србије и од ње захтевати пут кроз Моравску долину за Маћедонију, што да не може Србија и Црна Гора, и што да нема права — да својим прегалаштвом и самопожртвовањем крунише наде милијуна својих саплеменика, који на Авалу и Ловћен гледају као на исток сунца своје слободе?!…

На патриотизму и разборитости краљевске и кнежевске владе лежи одговорност за будућност Јужних Славена; а на одушевљењу и поштењу српског народа — готовост за остварење српских идеала.

Како ко, Босанци и Херцеговци ће се умети одужити својој заветној мисли; а жиг проклетства нека почива на челу онога небригеша, који је позван да их не пусти да пропану!

Та и сами Османлија вели: „На сабљи смо царство добили, без сабље га не пуштамо!“

Срби! пет стотина година освете гледају нас данас са светих гробова кнеза Лазара, „Хебског Сужња,“ Баја Пивљанина, Светог Петра, Вожда Кара-Ђорђа, војвода̂ Шупљикца и Вукаловића, и других бесмртних великана наших, који падоше у борби „за крст часни и слободу златну“ „с мора до Дунава“. Па се постарајмо: да имамо „су чим изаћ’ пред Милоша и остале српске витезове!

Боље гробом но срамотним робом!…

Дебата о буџету свршена је. Без великих напора, без великих тешкоћа, Народна Скупштина примила је владин предлог и у начелу и у појединостима. Сви они који су мислили, да ће влада на буџетском питању доћи у незгодан положај и да ће можда због њега чак и пасти, преварили су се у свом очекивању. Цела дебата водила бе са много мање огорчености, но што се могло мислити, тако да влада одиста није ни у једном тренутку била у каквој озбиљној опасности, нити била принуђена, да се целим својим ауторитетом залаже. Очевидно је за свакога, да је у клубу све то унапред посвршавано и да је влада ставила радикалне посланике у алтернативу или буџет да приме или другу владу да траже, знајући да ће клуб онда морати на све пристати, што се од њега тражи. На склапање каквог новог министарства пре решења буџетског питања није се смело ни помишљати, кад се зна с каквим се мукама и натезањем и ово данашње саставило. То је знао и клуб и влада и зато је буџет тако лако у скупштини и прошао.

Прошао је чак и сувише лако. Споредне, много мање важне ствари решаване су и много дуже и много детаљније но буџет, најважнији закон о коме скупштина има да решава. У сваком парламенту, правом парламенту, буџетско питање служи као повод претресању целокупне владине политике и спољне и унутрашње; све што се у прошлој години десило, и добро и зло, и пријатно и непријатно износи се том приликом пред скупштину, а преко ње, и пред целу земљу. Наравно, влада то не чини, него посланици; она је само дужна, да да сва обавештења која се од ње траже и да одговара за све оно, што је учинила или што је у њено име учињено.

Тога у нашој скупштини овом приликом није било. Народни посланици из клуба већине говорили су за, остали против владиног предлога, па се онда одмах прешло на гласање. Тако је било и код дебате у начелу, тако и код дебате у појединостима. Осим неколико сасвим младих посланика, којима се ова прилика учинила згодна да дођу до јевтине, лако стечене популарности, сви остали говорници из клуба већине ограничавали су се на енергично потпомагање владиног пројекта. У једном питању су се разилазили чак и они сами: треба ли ударити нову порезу од 40% или се оставити тога, па новим зајмом попунити дефицит, који се попунити мора.

Противници нових пореза врло су лако могли да бране своју тезу: народ је осиромашио, не може више да плаћа, плаћа већ и иначе више но ма који други народ у Европи. У прошлој години већ било је преко 30.000 егзекуција због неплаћене порезе: ако ударите нову, биће их двапут толико; продаћете целу Србију, а, што је најглавније, до жељене суме пак нећете доћи, јер народ неће моћи толико да плати, па ма му и последње бакраче из куће продали.

Они други, заступници нових пореза, одговорили су опет овако: Дефицит постоји, он мора да се плати. Начинимо ли ове године зајам за покриће тог дефицита, имаћемо до године и исти дефицит и отплату тог дуга на врату. Кад се већ плаћати мора, да плаћамо одмах; од два зла, бирајмо мање.

Имају право и једни и други, само они немају право, што у штедњи гледају једини спас. Штедети се мора, то је тачно, али се томе још не може све постићи. Нарочито не може за кратко време. Војни буџет не смемо данас нипошто да смањујемо, а уштеде на осталим министарствима, баш и кад би их радикали увеле, донеле би ипак и сувише мало. Не може за једну годину штедњом да се надокнади оно, што се годинама расипало, нити може да се нешто уштеди онде, где у опште ничега и нема. Тек у низу година ако се штеди, смишљено, паметно штеди, може да се постепено поправи наше очајно финансиско стање, па и то само у том случају, ако се у исто време подиже привредна снага земаљска. Иначе не.

Ма како да је рат у овом времену нешто тако страшно, да се ништа ужасније не може замислити; ма како да је скопчан са огромним тешкоћама како због саме даљине од центра рускога племена тако и због природних незгода, ипак га је народ руски прихватио и потпомаже га свим силама. Беше се, у почетку пронео глас, да је тај рат у Русији врло непопуларан, да се, као и све друго у тој „варварској“ царевини, потпомаже једино под пресијом. То није тачно. Ако се нешто и чини под пресијом, никако се не мора под пресијом давати новац на потпомагање рата, нити се може насилно узимати од појединаца онолика роба, коју дају као прилоге добровољне за израду војничког одела; а још мање се може под пресијом бесплатно израђивати одело и прибор за војно слагалиште санитетско. Разлог овоме лежи у самој природи рускога народа. То је народ, у коме лична иницијатива игра веома важну улогу. Колику то корист доприноси једноме друштву види се из овога. 4 фебруара један од угледнијих кројача у Москви иснесе мисао, да би боље било да они сами израђују одело за војску, него да пошљу Црвеноме Крсту новац као добровољни прилог. Та је мисао одушевљено примљена, и истога дана московски су кројачи образовали друштво, које је одмах и приступило послу. То је друштво одмах добило до 7000 аршина материјала за одело, преко 6200 бунди, једна је госпођа послала 10 шиваћих машина, општина московска одредила је друштву помоћ од 48.562 рубље. За тим су се слична друштва образовала у свима великим варошима руским. Док једни шиљу у такве друштвене радионице готову обућу, одело, материјал, дотле други шиљу своје мајсторе, да безплатно раде, а маса радника долази сама, да безплатно ради.

Сем тога и руски Црвени Крст, који располаже огромним средствима, добио је ових дана преко 1.349.000 рубаља; сама редакција „Новога Времена“ скупила је до 500.000 рубаља. Кад се овој суми дода још и прилог руских чиновника (1-3%) од плате) и кад се узме у рачун и то, да је ова сума скупљена само до 10 фебруара, и да прилози још непрестано падају, тада се тек може видети, шта све могу да учине предузимљиви људи.

Није без интереса погледати у списак дародаваца: тамо се могу наћи имена и сељака и саветника, и слушкиња и грофица, и студената и радника: радник откида од своје бедне наднице, а студенат поклања и медаљу своју, коју је добио у школи.

И док се овако на једној страни гомилају средства за лечење рањеника, за одевање војске и потпомагање породица изгинулих војника, дотле се на другој страни скупљају многе добровољачке чете под заповедништвом старих ратника, вежбају се и припремају, да, кад затреба, и они изиђу на бојно поље, да бране своју отаџбину. Ово грозничаво припремање, ово одушевљење за рат много потсећа на бурну Француску из времена прве Коалиције.

Овоме ужурбаном припремању није узрок страх од Јапанаца. Зна се у Русији, шта све може Јапан и колика је његова сила. Него је главни разлог у томе, што се Руси надају и већем заплету. То се види и из писања по свима руским листовима. Колико се та бојазан од даљих заплета распрострла и колико узнемирава духове, може се видети из једног приватног писма, где се, између осталога, вели: „Сада су у нас односи страшно заплетени због рата на Далеком Истоку. Свакога тренутка очекујемо мобилизацију нашега округа. Рат се, дакле, започео, али како ће се свршити и где, то је за нас тајна, која нас страшно мучи.“

Као што се види, овај непопуларан рат постао је наједанпут врло популаран, пред једном општом опасношћу. Та је опасност у толико већа, што је и само време врло рђаво за ратне операције. Што се пак на бојишту дешавају ретких, махом незнатни сукоби, томе је опет узрок непогода, која, у овим приликама, може више нашкодити, него и сам рат.

Одавно се већ говори, да би Београд изумро кад се у њега не би досељавао свет са стране; изумро зато, што се у њему више умире него што се рађа. То, додуше, није сасвим тачно, — ипак се и у Београду сваке године више деце роди него што се умрлих сарани. Али та разлика врло је мала, и Београд, у овом случају, ако не би баш опустио, бар на би растао.

Па зашто је то тако? Зашто ћете од свакога чути, да је људски век у нашој престоници много краћи него у другим, баш и већим варошима; да се код нас више болује но у другим местима; да се пре свега, туберкулоза међу нама тако одомаћила, да сваки трећи човек у Београду од ње умире? Зашто све то?

Одговор је врло прост. Има у томе кривице и до државе и општине, може се њима у сваком моменту пребацити, да нису учиниле све што су могле и што су биле дужне да учине за здравље овога света. Да не улазимо дубоко у то питање, — доста је само неке ствари поменути: Београд нема ваљане болнице, нема довољно паркова и игралишта за децу, нема народне кујне, нема ниједне скоро зграде са добрим сиротињским становима, нема народног купатила, нема готово ниједне радионице која не би убијала онога који у њој ради. Као што рекох, и држави и општини може се с правом пребацивати, да нису обратиле довољно пажње на те потребе београдских грађана. Али њихова је кривица сразмерно мала. Много, много већи грех носимо ми сами који у Београду живимо, и то сви ми, и велики и мали, и мушки и женски. То се многоме може учинити нетачно и невероватно, али, тако је.

Нигде у свету, апсолутно нигде, није држава сама собом била у стању да подигне здравље својих грађана, — да их за живота направи здравијим и живот да им продужи. Док се сами грађани нису подигли да се о свом здрављу старају, док сами нису почели о томе да мисле и на томе да раде, дотле никаквог успеха није било. Само њихова иницијатива, приватна иницијатива била је кадра нешто да створи. И она је, где се јавила, чуда створила.

Крајње је време да и Београђани пођу тим путем, — Београђани, који су већ више пута доказали да су у стању израдити чека се збиљски прихвате. Тек кад они учине своју дужност, моћи ће од државе и општине с правом захтевате да озбиљније врше оно што је на њима.

Да би им очито показало бедно стање здравствених прилика у Београду, и да би сваки увидео шта треба радити па да се тога спасемо, Друштво за чување народног здравља приређује данас у 3^1/2 сата по подне, у сали Велике Школе. Предавач је г. Д-р М. Јовановић — Батут, професор Хигијене на Великој Школи.

Отидите на то предавање.

Под насловом „Два страха“ дала нам је „Самоуправа“ јуче чланак, који не треба неопажено да прође. Садржина његова врло је проста и лако разумљива: наше политичке странке нису увек радиле по својим принципима: једне су се руководиле само жељама владаочевим и радиле све што он од њих захтева, друге су напротив само гледале да се допадну народу и ласкале само жељама, ћудима и захтевима његовим. Неки су се бојали, да се не замере владаоцу, други да се не замере народу. Ето то су та два страха, о којима нам јуче владин орган на уводном месту говори.

Карактеристична појава, која се могла предвидети и на коју смо ми указали прстом још приликом последње министарске кризе. За радикале је дошло време, да се политички среде. Оно што их је до сада међусобно везивало, нису били толико тачно обележени принципи већ више заједничка тежња за сузбијање старије струје, која се у свом политичком држању руководила једино жељом да угоди владаоцу. Сад је те струје нестало, те је отуда нестало и узајамних веза међу радикалима. Оно што их је до јуче раздвајало тек сад избија на површину; отпадање, пречишћавање и сређивање мора сада да се изврши на позитивним основицама, а не на негативним, као што је то до сад било.

Владин орган јуче је енергично устао против оног дела радикалне странке, који жртвује праве, стварне интересе земаљске неумесној жељи да се допадне народу. „Народни представници“, вели „Самоуправа“, „треба да имају на уму, да ли је једна ствар корисна за народ, а не да ли се она њему допада! Ако су они уверени, да ће такав рад побољшати садашњост и створити поуздан основ за бољу будућност, они су дужни да је одлучно прихвате, па макар њихова лична популарност пропала не само за тај тренутак, него и за увек.“

Противници данашње владе могли би да кажу, да су исто то, чак можда и истим речима, говорили код нас они, који су увек били најревносније присталице свију личних режима. И ти су људи увек говорили, да они раде само оно, што је корисно по земљу и народ, без обзира да ли ће се то народу допасти или не. Цело је сад питање само у томе је ли све то што се тако ради против жеље народне одиста и корисно или није. А који ћете критериум за то узети?

Ко каже, да нешто може бити корисно по народ, а ипак се не допадати народу, признаје, да народ није политички зрео. То је неоспорно; никаква уображавања и објашњења ту онда више не помажу. „Самоуправа“ тим својим тврђењем дефинитивно раскида с оном старом, првом „Самоуправом“, с којом је сада само име и ништа друго везује. Не замарамо јој ми ни најмање на том преображају; то је можда само један корак унапред, а не уназад, као што, ваљда некима изгледа. Али исто тако не замерамо ни оним другим радикалима, који нису више око „Самоуправе“. Они су, остајући на оном становишту старе „Самоуправе“ остали верни првом оном радикалном програму, који је био створен за агитацију. А и таквих треба да буде, баш у интересу народном.

Дефинитиван расцеп између те две радикалне струје, сад је само питање времена. Неће дуго потрајати, па ћемо имати две сасвим засебне странке, нарочито ако се нађу погодни људи, да их организују и поведу. Биће огорчене борбе између њих две, као увек, кад се браћа позавађају и потуку. Али то све ништа не мари; то само показује, колико је тачна она стара истина, да у свакој уставној земљи мора бити борбе, да мора увек бити људи који више траже од других, који неће то да даду. Данашњи конзервативци били су јуче прогресисти; данашњи прогресисти биће сутра конзервативци и тако даље, редом.

Тако је свуда увек било, тако ће бити и код нас.

— Призрен, 19. фебруар 1904. год.

Арнаутска буна још није свршена, узпркос свима званичним извештајима турским. Ма да је наш „Цариградски Гласник“ донео вест да се косовски валија Шаћир паша вратио у Скопље, понев најлепше успомене од дочека у Ђаковици, морам признати да ме је то саопштење непријатно дирнуло, јер оваквим писањем и овај једини српски лист у Турској иде на то да што више распростре тенденциозно сковане турске лажи. Овако писање „Цариградског Гласника“ имало би смисла само у том случају, кад би његови руковаоци унапред уговорили са српским читалачким светом да све вести „Цариградског Гласника“ разуме обрнуто, а не како је у њему написано.

Шаћир паша је још у Ђаковици. Арнаути су исто тако још на окупу, истина не више у маси, него растурени у мањим гомилицама по околним селима. Да би се спречило даље крвопролиће, Шаћир паша је отпочео де води преговоре са незадовољним и побуњеним Арнаутима.

Сматрам за потребно да нагласим са колико обазривости и обавештења ваља објашњавати долазак Шаћир пашин у ове побуњене крајеве. Неумесно је, бар у овој буни, приписивати Турцима неке задње намере: као да су је они сами изазвали како би на тај начин нашли згодан претекст, да што више војске искупе у Ст. Србији. Јер, ма да је арнаутска буна узела била у почетку озбиљне размере, ма да је Шемседин паша имао великих губитака у борбама Баба и Лочес, турска је влада послала око десетак-петнаест батаљона војске не по сопственој вољи да у гуши устанак, него је на то нагнана енергичним настојавањем и тражњом овдашњих консула. Да су, према томе, цивилни агенти били мање упорни у своме захтеву код Хилми паше да сам валија оде у Ђаковицу, сигурно је да се валија не би ни макао из Скопља, нити би се слала икаква војска у помоћ Шемседин паши. Према томе, по нашем мишљењу овде, неистинито је представљено у страној штампи, — нарочито енглеској — као да је инспирисана и изазвана од самих Турака, да би им се дала, како се тамо вели, могућност да појачају број својих регимената у Ст. Србији.

Колико је погрешно ово тврђење каже нам тај факт, што Турци само чекају прилику па да ту своју војску повуку натраг из Ст. Србије — у Маћедонију, и да није страних консула, они би то и учинили. Дакле, изашиљање валије и толике војске овамо треба приписати само страној акцији.

Сам, пак, рад Шаћир пашин у Ђаковици ваља узети озбиљно у процену. Од како је Русија заузета на Далеком Истоку, од тада су Турци данули душом. Има већ и јасних симптома који то очито доказују, а један је од тих симптома тај, што се валија труди свима силама да се на миру раскрсти са Арнаутима и да поведене преговоре са арнаутским првацима не напушта. Као што ме извештавају, он се стара свима начинима да угоди Арнаутима, и готов је да им прави и такве уступке, које им Турска не би чинила иначе да није Русија заузета својим пословима.

У овој политици попуштања Турака према Арнаутима ваља видети живу жељу оних првих да се што пре отарасе арнаутске буне, да би могли слободно управити сав свој рад на другу страну — на Србију и Бугарску, које би могли, мисле они, потући сада када им Русија не може помоћи. Сем тога ови симптоми доказују још и то да се и турска политика сада састоји у томе да се свим могућим начинима избегне озбиљно увођење рефорама. Турској се сада дала згодна прилика да научи памети непослушне Арнауте који су, у последњим сукобима отпратили на онај свет више од 500 војника, неколико нижих официра и једног бамбашу, али она (Турска) неће да се користи приликом, што доказује основаност нашег тврђења да њој није стало до увођења рефорама.

У Ђаковичкој буни има и једна рђава страна вали-пашина. Било из својих личних антипатија према Шемседин паши, било из жеље да се умили Арнаутима, Шаћир паша се је свима силама трудио да докаже како је за ђаковичке немире крив Шемседин паша, који је „пренаглио и почео да пуца на Арнауте, а није покушао да их мирним путем растера.“ Шемседин паша је чувен са своје неумољивости и строгости према, преко сваке мере разузданим, Арнаутима, али је он и једини, по овдашњем мишљењу, који је у стању да Арнаутима утера рогове у главу и учини их мирним и покорним поданицима Султановим.

И овај рад Шаћир-пашин тумачи се онако како се и заслужује: наиме, да му је намера била да изигра дипломацију, да докаже као да није ништа у ствари ни било, и да сву кривицу свали на Шемседин пашу.

У осталом слично објашњење ђаковачке буне продрло је као турско званично саопштење у немачкој штампи (тамо се вели како је за све догађаје око Ђаковице крив кајмакам, који је рђаво схватио пуцњаву из пушака, пошто су се Арнаути само веселили — него је наредио да им се пуцњавом и одговори). Па ипак, поред свег таквог рада Шећир пашиног, ситуација је још врло озбиљна и опасна, и бојати све даљим силнијим нередима.

Из Пећи не стижу никакви гласови. Све што знамо, десило се пре 11. ов. месеца.