Категорија: Уводник

Данас ће народној скупштини бити поднесен пројект закона о буџету. Пре садашњега министра финанција два друга министра радили су на њему и обојица су пала, пре не што је био готов. Један је од њих гледао, да општом штедњом, која је по сагласном мишљењу свију осталих тадашњих министара била претерана, поврати равнотежу у државном газдинству; други је, видећи да је апсолутно немогућно повратити равнотежу у државном буџету — повратити равнотежу обично се каже код нас, и ако те равнотеже никада није ни било — био вољан да прибегне оним уобичајеним срествима, која су употребљавана безбројно пута пре њега, нарочито у последње доба. Тек садашњи, трећи по реду министар финанција, откако се скупштина састала, имао је довољно храбрости, да изађе пред радикални клуб и скупштину са тачно одређеним програмом рада. Не обазирући се, хоће ли тај његов пројект наићи на добар или рђав пријем код посланика, г. Лаза Пачу, садашњи министар финанција, износи га онаквог пред скупштину, за какав мисли да је једино добар према приликама у којима се сада налазимо. Остављајући да о појединостима тога пројекта говоримо, кад о томе буде реч у скупштини — ако у опште до тога дође — ми ћемо данас да говоримо само о једној од најважнијих тачака његових.

Јавили смо већ, да предвиђени дефицит за ову годину износи нешто око шест и по милиона динара. Издаци се, кажу, не могу смањити, те нам онда остају две ствари да радимо: или да правимо нов зајам, којим би тај дефицит покрили, или да повећамо приходе. Трећега нема. Г. Л. Пачу је против свију нових зајмова, те предлаже да се повећају државни приходи тиме, што ће се, поред осталог, разрезати нов прирез од 40% од непосредне порезе. Међутим један део јавнога мњења, а канда и велики број народних посланика, одсудно су противни свима новим наметима. Сви они кажу, да народ доста плаћа, и сувише плаћа и да не може више да плаћа.

Јесте истина: народ и сувише плаћа. Сравните који год хоћете буџет с нашим буџетом, па ћете видети, да нико није тако тешко оптерећен као ми. Деценијама се трошило немилосрдно и расипало, без икаквог смисла и рачуна; трошило се, а нико се није питао куда све то води и хоће ли моћи да се плати. Сад морамо да испаштамо, сви, без разлике.

Изникао је од некуда предлог, да се за покриће тог дефицита од шест и по милиона, направи зајам код Народне Банке. Многима то изгледа најпростије и најпрактичније ми се на тај начин извлачимо из незгоде, а они после нас нека трљају главе како знају. Али ко тако мисли, заборавља најелементарнија правила домаће економије, за коју чак и најгоре распикуће знају. Задуживати се, да би се покрио један редован, сталан мањак бесмислица је, којој нема равне; то се може учинити, кад је у питању какав изванредан издатак, али овако не. Или треба смањити издатке, или повећати приходе; другога лека нема.

Издаци могу да се смање и треба да се смање, али то не може бити одмах. За упрошћавање државне администрације, о којем се већ толико говорило, треба доста времена; на врат на нос то не сме да се ради. Војни буџет могао би да се смањи у свако друго доба, само данас не; на другом чему слабо се може што уштедети, тако да нам само једно остаје да радимо. Кад не смемо ни да се задужујемо, ни да знатно смањујемо расходе, онда нам једино остаје да платимо тај недостатак.

И зато, ма колико да је то непопуларна ствар, пројектовани прирез од 40% мора да се прими. Радикални посланици морају жртвовати нешто од своје популарности — коју би и иначе временом изгубили, не бојте се — и учините онако, како интереси земље захтевају. Ако то не учине, показаће, да су им њихови лични сићушни рачуни и лична корист пречи но општа ствар, у коју су се досад клели. Једна велика странка, којој је поверена судбина земље у овако важним тренуцима но сме да се руководи демагошким разлозима.

Још једном дакле: ако дефицит може штедњом да се уклони, нека се штеди; ако не може, нека се усвоји овај предложени прирез. Задуживати се никако не сме.

Историја нашег ослобођења у почетку прошлог века, казује нам, да су нам шуме биле бедем и велика заштита предцима у неравној борби с непријатељем. Где су се јунаци из доба нашега ослобођења родили, расли и челичили, где су се на свети чин народног ослобођења заклињали — до у нашим шумама. Само у окриљу шума могли су се одгајити јунаци какви су били Бирчанин Илија, Станоје Главаш, Хајдук Вељко и други. Шуме наше биле су збегови нејачи док су се наши предци јуначки борили у отвореним пољима. Оне су својим благодетним упливом на здравље и расположење, појачавали храброст и самопоуздање нашим предцима за све време борбе.

О томе нам и помена достојни војвода првога устанка, Прото, Матеја Ненадовић у својим мемоарима, на једном месту вели и ово: „И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је и шума и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао и тако с певањом у Остружницу 8 маја на конак дођемо.“

Прото је добро знао шта су му шуме вредиле у борби за наше ослобођење, па је жалио што су искрчене. С тога, описујући ток борбе са Афис-пашом за Кара-Ђорђеву бусију „Жиље“ вели ово: „То је место идући од Јагодине к Ћуприји, шума и честа да ни пешак никуд поћи не може а то ли коњик, но само туда и то узаним путем, као што је у Мачви Китог био. Но по несрећи обадва су та пута и шуме окрчене и у ливаде и њиве обрађени, и то је велика штета за Србију“. ¹

Кад се он овако о искрченим шумама изразио још пре 50 година а шта би тек данас рекао?

До данас много се променило. Дубока је била планина, данас једва које дрво има.

Црни барјак слободе неумрли Кара-Ђорђе дигао је у Орашачкој планини. Тамо сада грма нема. Место тога камен белег стоји. У Мачви одавно је нестало Китога. У Лепеници нема простране Собовице ни у београдској Посавини велике Дубраве. У чувеној Шумадији нестало је растовине за грађу. Скоро је већ нестало оних џиновских дубова, које је путник друмом Обреновац—Ваљево са дивљењем посматрао. Цела Јасеница па и већи део Гор. Груже упрли су очи још у оно мало заостале горе на планини Руднику. Тако је и са не малим бројем општина дуж Мораве, којима је још једини Јастребац, одакле подмирују своје потребе у дрвима. Становници многих општина немају где ни дрвцета осећи. Цео срез Добрички користи се дрвима из Пасјаче и планине Јастрепца, па тешко народу овога среза ако се и ове планине безобзирном сечом упропасте?

Па нека је и Богом просто, где се на месту искрчених шума с успехом обделавају пољски усеви, или воћњаци, и виногради. Но, шта ћемо где од свега тога не може бити ништа. Шта ћемо сада са пустим Креманским косама, са Козомором и осталим странама пустошне реке Кладоруке у окр. Ужичком. Шта ћемо са Зимовником у околини Рашке и др. подобним кршевима у Србији где је и гуштеру тешко остати. Шта ћемо са толиким голетима у окр. пиротском, са којих се и сам Пирот доводи у опасност од водоплаве? А шта ћемо са бедним народом у целом т. зв. Гор. Заглавку окр. тимочког, који је услед упропашћене шуме остао не само без дрва, већ и без земље за обделавање и без паше за стоку? —

Сада пак кад се прославља стогодишњица народнога ослобођења, у место, да се наше шуме, из благодарности за учињене услуге, и са њихове велике важности по Србију, потребним мерама још боље заштите, — на жалост, најављује се реакција, која их ставља на расположење пакленој секири и пустошној кози.

Реакција иде на то, да докаже, да и нема више државних шума, да оне нису опште народно и „опште полезно“ добро, како су их наши стари до сада ценили. Доследно томе, она иде још и даље, па уништава и општинске и сеоске шуме, тиме, што је из досадањег закона брише и све оне одредбе, којима је колико толико била загарантована трајност ових шума.

Ко у ово не верује нека упореди предлог скупштинског одбора са законом о шумама, па ће се уверити: де се у чл. 2 и чл. 64. брише досадањи државни надзор над општинским и сеоским шумама; брише чл. 65. као најважнији и најбитнији за опстанак општинских и сеоских шума; брише чл. 79. у колико се односи на љуштење коре и по чл. 58. на пошумљавање по чл. 59. и на сечу лисника по чл. 60.; брише чл. 70, који се односи на правилну сечу; брише и чл. 74—78 који се односе на чување општинских и сеоских шума. Шта више, и из чл. 3. брише се загарантовано ограничавање и издвајање општинских и сеоских шума од приватних сопствености. Дакле ни ових шума у Србији не мора бити?!

Напротив, код чл. 71. место продаје дрва лицитацијом замењује продајом по такси. Па како је, сасвим свесно, остављен и даље непромењен чл. 68. то ће се из ових шума и дрва за шпекулацију, као и за домаћу потребу продавати за половину јевтиније из државних шума. — Таман посла. Лепо би то газдовање било?! Тако исто лишавају се државнога надзора и приватни забрани, којима је чл. 81. загарантовао трајност у интересу општем. Међутим, ни један домаћин и прави сопственик забрана, који мисли на своју кућу и своју чељад, не може желети необуздану сечу, јер из искуства зна да га неће моћи од горокрадица очувати. — Ово исто важи и за државне и за општинске шуме.

Овакву назадну и несрећну идеју и то баш сада кад Србија прославља стогодишњица народног ослобођења и кад се све културне установе у нас имају да обележе са по неким напретком, надамо се да Народна Скупштина неће примити. И кад је законом о паљевини и злонамерном поништају туђе имовине сузбила рђаве људе, извесно им неће допустити ни шуме; јер онај, који утамањује шуме штетнији је и од паликуће.

Немојмо се варати. Закон о шумама није оно исто, што и закон о општинама, који се може сваке године мењати. Једна погрешка учињена у шумама за сто година не да се поправити.

---

1. Мемоари проте Матеје Ненадовића. Из Књижевне Задруге стр. 221. ↩︎

Комисија која има да разради у појединостима и да примени руско-аустријски мирцштетски програм за реформну акцију у косовском, битољском и солунском вилајету држала је већ петнаест седница у Цариграду. Резултати ових седница досада су се држали у највећој тајности. Али кад тајност изгуби смисао, кад једно питање већ уђе у дефинитивну фазу, кад се на његово решење већ не може више ни с које стране да утиче, онда оно избије, бар у најопштијем облику, и у ширу јавност.

До сада су, изгледа, решена три питања: (1) питање о униформи руских, француских, италијанских, енглеских, немачких и аустроугарских официра који ће командовати жандармеријом у косовском, битољском и солунском вилајету: (2) питање о обласној акцији тих официра; и (3) питање о искључењу извесних крајева из области реформне акције.

Порта не пропушта ни једну прилику да, бар по спољашњости, покаже како се цела ова реформна акција врши по њеној иницијативи и по њеним инструкцијама. Пре свега је италијански ђенерал Емилијо де Ђорђис морао постати турским дивизионим ђенералом да би могао бити командант будуће жандармерије у Старој Србији и Маћедонији. После овога је требало решити и питање о униформи осталих официра који ће да заповедају појединим жандармеријским одредима. Да би спасла изглед, Порта је ово питање узела врло озбиљно. Она је испрва тражила да европски официри обуку турску униформу, али је европска дипломатија, после упорних преговора, успела да избаци фес, симбол султанове надмоћности. И тако ће европски официри само задржати сваки своју капу. Мухамеданско ће становништво на тај начин осетити да европски официри нису саставни део турске војске него један елеменат контроле над извршним органима турске администрације.

Друго је питање много важније. Његово је решење тек прекјуче избило на јавност. У уредби о организацији жандармерије утврђено је да жандармеријом у једном делу косовског вилајета командују аустроугарски официри. При решавању овога питања дипломатија на Босфору није водила рачуна о интересима становништва у косовском вилајету, нити о осећајима Србије и Црне Горе чије су најлепше историске традиције везане за Стару Србију. Место да реформна акција улива поверење и да утиша духове, она овим актом изазива само све веће неповерење и открива задње намере.

Најзад избацивање једног дела косовског вилајета из области реформне акције, оног дела у коме има арбанашкога живља баца нарочиту светлост на последње арбанашке немире у околини Ђаковице и Призрена. Дволична арбанашка резерва, чији су шефови тако ревносни поклоници златнога телета, поштеђена је од реформне акције, а тамошњи српски живаљ и овом приликом није заштићен од арбанашке обести.

Рад наше дипломатије у два последња случаја засебна је тема и ја ћу се вратити на њу.

Да напоменем још да дипломатска акција у питању о амнестији политичких криваца и партија блуфа коју је турска влада одиграла у питању о гарантима бугарских учитеља у Маћедонији само су епизоде.

⁂

Балканске се Државе само тада могу држати лојално ако се и Велике Силе буду лојално држале. Али ако оне, или само неке од њих, под маском рефорама, хоће да остварују своје освајачке планове, онда нека дипломатија на Босфору не заборави да снег једне зиме није могао угасити пожар у Старој Србији и Маћедонији, и да комбинована енергична акција Балканских Држава може понова распламтети пожар чије би последице биле недогледне.

Пре два дана ми смо изнели садашње стање у радикалној странци, дошавши до закључка, да ће буџет, најважније питање у овом тренутку, истина изићи на јаку опозицију код једног дела радикалних посланика, али да ће се ипак моћи створити већина да га без великих измена прими. Међутим изгледа да та већина није била тако сигурна, као што се у опште мислило, те су радикали, да би отклонили ту безизлазну ситуацију прибегли једином среству, које им је још остајало на расположењу. Они су на прексиноћној општој седници радикалног клуба решили, да се поново уједине и да на тај начин даду влади, која се одиста не налази у згодном положају, могућност да посвршава све оне скупштинске послове, који се ево већ читаве месеце отежу и одлажу.

Судећи по именима, која наилазимо у новоизабраном клупском одбору, изгледа да је то поновно стапање потпуније и искреније, но што је било оно јесенашње. Ту су, покрај врло ватрених присталица г. Пашића, људи, који суму давно окренули леђа и који су све до јуче ишли својим путем; има их и таквих, које бисмо по личним размирицама из доба „Одјека“ и „Уставне Србије“ морали да сматрамо као крвне непријатеље; сви су они сада заборавили то, или, што је вероватније, оставила само на страну, док не посавршавају најхитније послове, а после како Бог да.

Ни за кога није тајна — и влада је то казала у своме програму рада — да ће овај сазив Народне Скупштине бити одложен за доцније чим се сврши буџет и друге прешне ствари, које стоје у органској вези с њиме. Да ће буџет по садашњем стању судећи несумњиво бити примљен, јасно је за свакога. Биће можда измена у појединим позицијама, али ће ипак бити примљен, ако се влада иоле буде показала енергичном. Као год и у свима другим парламентима, тако и у нашем има читава група посланика, који, и ако је у главноме уз владу, покаткад, нарочито у ситнијим питањима, хоће врло радо да јој подметне ногу. Такав случај имали смо пре неколико дана. Гласајући о једном одиста не врло важном питању, на предлог г. Арсенијевића, влада је, употребивши све мере, једва успела, да добије какву такву већину. Та изненадна питања, на која се нико пре тока није спремао, увек су највећа опасност за све владе, које су основане на погодбама између двеју фракција.

Прва последица тог поновног спајања дакле биће примање буџета; друга, пак, биће по свој прилици јачање ауторитета у странци и у скупштини г. Н. Пашића. Чудновата је његова историја за ових неколико месеца. Када се скупштина први пут састала негодовање спрам њега међу самосталним радикалима било је тако велико, да су они други радикали морали да га тако рећи избришу иза својих редова; чак ни у Државни Савет нису могли да га уведу. Међутим, мало по мало, присталице Пашићеве, чинећи концесије самосталним радикалима у другим питањима, успели су, да створе г. Пашића неопходним по странку и владу. Тада су самосталци са свога гледишта учинили прву погрешку; попустивши једаред они су морали да попуштају и даље, јер су већ првим уступком својим показали, да се према свију оних ствари, које су пребацивали г. Пашићу, може да пређе и да се оне могу да забораве. Г. Пашић пак, са свога гледишта, држао се врло мудро. Из почетка он се био потпуно повукао, не тражећи ништа за себе, рачунајући да ће радикали и сами доћи да га потраже. Његови пријатељи су за то време енергично радили за њега, те је нешто због тога, а нешто због поцепаности и неодлучности самосталних радикала најзад дошло до тога, да је данас г. Пашић неоспорно ако не номинални, а оно фактички шеф радикалне партије.

Зато ће као друга последица овог поновног стапања радикалне странке бити можда реконструкција кабинета одмах после буџета, а можда још и пре. Нови председник министарства био би онда г. Никола Пашић.

Већ три дана узастопце „Самоуправа“ на уводном месту говори о гласовима који се у последње доба шире о аустријским војним припремама. Пребацујући српским листовима што те гласове износе, „Самоуправа“ уверава сваког оног који хоће да је чује и да јој верује, да ми немамо никаква разлога да се тих аустријских припрема плашимо. А као доказ том овом тврђењу, она наводи час ово, час оно, како јој шта ког дана падне на памет. Саберете ли све те њезине доказе, растурене у неколико бројева, добићете од прилике ово: да Аустрија нема рачуна, да status quo на Балкану мења; да она, чак и кад би хтела, не би могла то да учини, због растројених својих унутрашњих прилика и због руско-аустријског споразума, који јој везује руке; да, ако Аустрија и чини какве припреме, то чини једино због општег несигурног стања у Европи и што она „много полаже на то, да балканска питања у своме развоју не пођу правцем, који би могао бити штетан по њезине интересе“; да најпосле и званични бечки кругови стално говоре о својој мирољубивости и, као последњи доказ, „Самоуправа“ цитира — „Пресу“

Не наводимо ми све ове разлоге „Самоуправине“ зато, што хоћемо да одговарамо на њих; ми смо то већ једном учинили и „Самоуправа“ је муком прошла преко тога. Наводимо их само зато, што нас они, окупљени овако сви заједно, више подсећају на некадашње „Видело“ но на икоји други српски лист. А другу једну ствар хоћемо данас да расправимо са „Самоуправом“, једном за свагда.

Говорећи о тим гласовима, она вели да се они намерно измишљавају, с планом растурају, једино у томе циљу, да се у наше јавно мњење унесе забуна. И онда, за сваког оног ко уме да чита, излази, да сви београдски листови: „Политика“, „Мали Журнал“, „Штампа“. „Словенска Југ“, „Београдске Новине“, „Трговински Гласник“, „Дневни Лист“, „Вечерње Новости“, „Нови Свет“ и остали, ако их још има, намерно хоће да нанесу Србији штете, јер сви су они бележили те гласове и коментарисали их на исти начин, сви без разлике. Хоће Србији да нахуде и „Србобран“ и „Дубровник“ и „Застава“ и „Браник и „Српски Глас“ и сви остали српски листови ван Србије, јер су и они тако исто писали.

Једино се „Самоуправа“ патриотски држи у том питању; само она има такта и довољно обазривости, а ми сви остали или смо неразумна деца, или — издајници. Ово последње још нам није рекла, али ће нам, ако овако продужимо писати — а продужићемо — сигурно и то једног дана рећи. Рећи ће нам и горе ствари, ако горих има. Кад је неко уверен, да је само његово мишљење правилно, да само он зна, шта треба радити, а сва остала мишљења да су штетна, онда тај у нетрпељивости својој и нетактичности слабо разбира за основне појмове слободног дискутовања и показивање мисли. Ко није с њим, против њега је и против — државе.

Да се разумемо. Не тражимо ми — нека „Самоуправа“ то једном за свагда запамти — да се дискусија о битним државним интересима изнесе на улицу и да онда сваки о њима говори и решава. Знамо и ми, да то не може и не сме да буде; то је ствар владе и скупштине. Али ми тражимо да нам се даду гаранције, да се одиста нешто ради; тражимо да се не затварају очи пред опасношћу; тражимо да се не увија све у онај мандаринска тон; тражимо нарочито, да се већ једном раскрсти с оним полузваничним оптимизмом, којим су се одликовале све наше владе, колико год их је до данас под небом било.

Разуме ли то „Самоуправа“ или не разуме? Хоће ли већ једном хтети да појми, да се наши захтеви нити косе с парламентарним обичајима, нити наносе штете овој земљи?

Знамо и ми да данашња влада ужива поверење Народне Скупштине, али то још није разлог, да се нико, али нико, у тој скупштини још не нађе да запита, како стоји Србија данас и шта мисли влада да ради. „За свој рад“, вели „Самоуправа.“ „влада и народно представништво одговараће пред историјом.“ Шта историја. која историја? Тако су говорили и Владан Ђорђевић и Цинцар-Марковић, тако се данас не сме више да говори. Док ви изиђете пред ту историју, дотле ће нам други ископати раку. А ако ви хоћете мирно, скрштених руку да легнете у њу, нећемо ми.

И сам финанцијски одбор, у своме извештају признаје, да се буџет за ову годину није могао ставити на потпуно здраву финанцијско-економску основу, како се то желело и очекивало. Прибегавање привременим дванаестинама за прва два месеца ове године биће, поред осталога, узрок дефициту буџетском за 1904 годину. Ово задоцњење буџета, одбор хоће да оправда променом три министра финанција, а међутим, баш те промене изазвала је сама Скупштина, која није хтела да схвати озбиљност корисних и потребним предлога за уређење наших финанција. Пад г. Милића Радовановића најбољи је пример за то. По одборовом мишљењу, за отварање нових финансијских извора и упрошћавање државне администрације потребно је много више и студије и времена. Тако се исто мислило и 1902 год. када је донет буџет за ту годину, па је те исте године створена анкетна парламентарна комисија, чији извештај треба да послужи као студија у будућности. У тој комисији било је и садашњих посланика (председник јој је био. г. Пачу), њен рад стаје времена, труда и новаца и он се не сме негирати тим пре, што је врло исцрпан. Зато мислимо да је одборско правдање неумесно и навешћемо све, чиме се Скупштина може користити из тога извештаја.

У погледу прихода комисија је нашла да смо прешли крајње границе порезивања економске снаге (14,5% целокупног приноса народне привреде) те за неко време не смемо ни помишљати на ударање нових намета, нити за повећање старих. У погледу расхода, потребно је да се број потребних чиновника утврди за све струке, да се измени закон о чиновницима грађ. реда, донесу измене у закону о устројству војске и Војне Академије, да се укине контролно одељење војног министарства и т. д.

Кад је одбор одбио предлоге о увођењу нових пореза, сигурно је имао па уму горње мишљење и онда је неоправдано стварање ванредног приреза од 40 пара на сваки динар непосредне порезе поред сталног држ. приреза [75?]%. Исто је тако, још и више, у погледу расхода.

За владе краља Александра није смела Скупштина ни да помисли на смањивање многих и многих излишних расхода јер се влада бранила оним „То хоће Краљ“. Сада, пак, одбор ставља у изглед Скупштини, „добро јој познате садашње прилике“. Тиме се може правдати повећање војног буџета са 3.200.000 динара, али се не може бранити неупрошћена администрација и неостварене та тако много обећавана штедња.

Истина, одбор се усудио да „скреше“ многе позиције, које су до сада по владином предлогу примане (Помоћ друштву „Краљ Дечански“ и „Финанцијски Преглед“ са свим укинути; набавка ордена и медаља смањена са 15.000 дин, Плата Гувернерова избрисана и т. д.) али је оставио диспозиционом фонду целих 1,375.000 динара, па министру полиције на „поверљиве потребе“ 45.000 дин. Уопште, на материјалним издацима нешто се и уштедило, али лични, остали су готово неокрњени. На монополским расходима уштедило се само 10.900 динара, а ту може много више. Одбор је са свим оправдано смањио за 50.000 дин. кредит за Петроградску изложбу, јер и ове изложбе пољопривредне у земљи, немају велике практичне вредности. Ми само волимо параде, а Србији сад није до тога. Треба доказати и бирачима да санирање финанција није само једна програмска фраза, јер посланици често претпостављају интересе бирача општим интересима. А овде су они у великој мери ангажовани, треба их задовољити.

Поред анкетне комисије година 1902 донела је још једну корисну тековину за уређење државних финанција. То је закон о државном буџету, који је почео да важи од 4 априла 1903 године и који у тој години није много припомогао правилном финанцирању због разних политичких неприлика. Али у предлогу овогодишњег буџета осећају се у многоме његове ваљане одредбе. Овогодишњи је буџет потпун, јер су унети сви приходи и сви расходи државни. Отуда је целокупан приход преко 82 милијуна, а расход 89, дакле знатно већи од прихода и расхода за 1902 годину.

Предвиђени дефицит износи динара 6,388.907,49 и он се мисли попунити новим изворима, који неће свакако бити у стању, да ову суму даду. Још кад се има на уму, да су предвиђени приходи често претерани, онда је поуздано да ћемо на крају године имати стварног дефицити око 5 милијуна, ако се за толико не смање расходи. У буџету за 1902 год. предвиђени дефицит био је много мањи, па је завршен са стварним дефицитом од близу 4 милијуна. Данас је још вероватније, да ће он бити много већи, а Скупштина то врло добро зна, па ипак су сви изгледи да ће се буџет примити по одборском предлогу.

Предлог буџета дакле ипак дође пред Народну Скупштину. Дуго смо на то чекали истина; три министра финанција променила су се за то време, али смо ипак на крају крајева и дочекали. Пре но што пређемо на сам пројект буџета, хоћемо да прегледамо најпре односе у радикалној партији с нарочитим обзиром на буџетско питање. Тек кад се то буде тачно знало, моћи ће се од прилике казати, каква судба очекује овај пројекат у Народној Скупштини.

После велике омразе између оба радикална крила дошло је било до стапања; после тог стапања, поводом последње министарске кризе, дошло је опет до расцепа; сада, као и пре прве погодбе, имамо два засебна радикална клуба, са засебним одборима, засебним председништвом и, што је најважније, засебним програмом рада.

Па ипак тај расцеп није данас онако потпун, као што је био за време изборне кампање. Влада, коју данас имамо, постала је заједничким споразумом обе фракције, што значи, да ће у главноме, бар у најважнијим питањима, наћи потпоре и код једних и код других радикала. Колико је познато — а много баш не може да се сазна, ма да би било у интересу самих радикала, да се то једном за свагда рашчисти и објасни — ствари од општег значаја расправљаће се на заједничким састанцима обеју фракција, а све што је мање важно, све чисто партијске, или боље речено чисто фракцијске ствари, износиће се одвојено на посебне седнице.

Та солуција на први поглед изгледа само као последице нетрпељивости појединих чланова; обично се каже, да су само лични разлози били узрок тој подвојености. Међутим, то неће бити тачно. И ако политичка прошлост многих радикала и с једне и с друге стране чини, да до потпуног јединства не може лако доћи, ипак је још много важнији разлог том цепању начелно размимоилажење обеју група у врло важним питањима општег партијског и државног значаја.

Врло је вероватно, да до овог релативног јединства радикали не би дошли, да их прилике нису на то нагнале. Најлакше и најправилније решење било би распуштање скупштине и нови избори, који би онда ваљда дали превагу једнима или другима и на тај начин створили чисту ситуацију. Међутим, то није учињено, из разлога, који се могу бранити. Распуштање скупштине, припрема за нове изборе, сами избори и ново сазивање однело би и сувише времена, а ми времена немамо. Буџет треба свршити што пре, то је један разлог за нераспуштање; осим тога — а то је још важнији разлог — спољне прилике су такве, да у сваком случају морамо имати скупштину. Сваког тренутка може се указати неминовна потреба, да народно представништво мора бити на окупу. Ето због свега тога радикали више воле да се муче и петљају с овом и оваквом скупштином, но да распусте ову и распишу нове изборе. Питање је сад, какав пријем чека у скупштини буџетски пројект г. Лазе Пачуа. Одговор није лак. Један део самосталних радикала опоноваће му енергично, то је без сваке сумње; некадашњи фузионаши биће сви без разлике за њега и то је несумњиво, те ће тако судбина и буџета а и саме владе лежати у рукама оних самосталних радикала, који пливају између две струје, приближујући се час лево, час десно.

Ако не искрсне каква изненадна препрека, може се по својој прилици изнести закључак, да ће буџет у главноме ипак бити примљен с врло незнатном већином од 15—20 гласова.

Тако за сад изгледа; сутра ће већ можда изгледати сасвим друкчије.