Категорија: Уводник

Пре неки дан је „Самоуправа“ у једном антрфилеу, коме се полузваничност већ на први поглед види, изјавила, да су сви гласови о неким плановима и предлозима Аустрије измишљени и створени само зато, да унесу забуну и немир, међу наш свет. Ми смо такву изјаву очекивали, знајући да полузваничан орган владин, из узрока, који су нам разумљиви, мора тако да пише, али смо у исто доба очекивали још и нешто друго — па смо се у томе преварили.

Очекивали смо, велимо, да који од посланика интерпелише о томе у Народној Скупштини и да нам влада, из уста министра спољних послова, то исто каже, то исто, али много одређеније, много одлучније но што је оно „Самоуправино“ саопштење. Кад наши званични кругови већ мисле, да је јавно мњење у земљи узнемирено и да га треба утишати, онда је то требало учинити на начин, на који се то у парламентарним земљама ради, а не кроз ступце полузваничног листа у облику једног прилично увијеног демантија, каквих смо за последњих двадесет година стотинама читали у свима могућим и немогућим приликама.

А кад се већ ни један посланик не нађе да то сам од себе учини, влада је могла ту интерпелацију сама да изазове. Зар она нема већину у Скупштини? Зар нема међу својим присталицама ни једнога, који би јој учинио ту услугу — њој и целој земљи — и својим питањем изазвао одговор, који би онда одиста и стишао духове и ућуткао све наше листове који о томе пишу?

Јер најпосле нису то само сокачки гласови, који се проносе онако на памет. Сви наши листови писали су о томе, писали смо и ми, чак много мање но што смо знали и што знамо.

А овде у Београду прича се још много више, но што се по новинама пише; проносе се апсурдне комбинације, најневероватније ствари; спомињу се појединости неког предлога, који је Аустрија упутила нашој влади, узбунио се свет одиста, те га треба умирити.

Кад влада и Скупштина неће да нам даду тог објашњења, нека нам га бар онда да̂ „Самоуправа“. Нека нам она одговори на ово:

1. Је ли јој познато да је наређена мобилизација 4-ог и 7-ог мађарског корпуса?
2. Је ли јој познато, да се грозничаво ради на утврђивању и проширењу стратегијских жељезница Нови-Сад—Земун, Инђија—Рума—Кленак и Рума—Брод?
3. Је ли јој познато, да је у Срему, на нашој граници извршен сав попис стоке, ране и станова за војне потребе у случају мобилизације?
4. Је ли јој познато, да се у Босни мобилизација чак и не крије?
5. Је ли јој познато, да је у целој Мађарској наређено свима резервним официрима, да буду спремни поћи за 24 сата, кад им се то нареди?
6. Је ли јој познато, какви су разлози арнаутској побуни у овом тренутку и чији су прсти ту умешани?
7. Је ли јој познато, да цела италијанска штампа још много позитивније тврди да се Аустрија спрема но што то тврде српска листови?
8. Је ли јој познато да се Аустрија пре неки дан обратила једном нотом великим силама и сондирала терен за своју евентуалну интервенцију у Ст. Србији и Маћедонији?

Нека нам „Самоуправа“ одговори да ли су јој са та факта позната и нека нам у исто време подробније објасни писање бечког полузваничног војничког листа „Рајхсвер“ о коме је већ и она сама писала, па ћемо онда видети, да ли је и од наше владе све учињено, што је требало да се учини. Земљи треба дати објашњење. Страховит вихор који се јавља на хоризонту двадесетог века, не сме да нас затекне неспремне.

Већ у оно време, када су радили на томе да добију Босну и Херцеговину, аустриски државници били су начисто с тим, да са добитком Босне и Херцеговине неће бити задовољене освајачке тежње Аустриске Монархије. Већ онда било је јасно аустриским државницима, да је главно поље њихова рада на Балканском Полуострву, да је тежиште аустриске политике на Балкану и да Аустрија свим силама мора ићи за тим, да добије сталну и отсутну превласт на Балканском Полуострву и да заузме тамо што више земаља, а у првом реду да изађе на Солун.

Све оно што је Аустрија за последњих тридесет година радила, имало је свагда један једини циљ, да се што боље утврди на Балкану и да спреми земљиште за даља своја освајања. Рад аустриске дипломације, да омете правилан развитак Србије и Бугарске и рад аустриских агитатора, да се изазову немири, нереди и незадовољство у Старој Србији и Маћедонији, — сав тај рад био је само средство, помоћу кога ће Аустрија лакше и брже да дође до свога главнога циља, да изађе на Солун и да постане најважнији фактор на Балкану.

Аустриски државници били су уверени, а уверени су и данас још, да је будућност Аустрије у завојевању и експлоатацији балканских покрајина, и да ће Аустрија кад — тад у том свом раду морати успети.

Осим тога што ће се, мисле они, освајањем земаља на Балкану територијално повећати Аустрија и што ће бити јача и снажнија, освојене земље биће важне за економни напредак Монархије, једно за експлоатације природних производа у тим крајевима, друго због тога, што ће се у њима отворити нове пијаце за потрошњу аустриских производа. Осим комерцијалних користи, које би Аустрија добила кад би завладала Старом Србијом и Маћедонијом и кад би добила Солун и тиме једну нову, врло згодну тачку за увоз и извоз — аустриски државници мисле, да би освојењем Маћедоније Аустрија добила сигурну базу, са које би могле временом да утврди своју превласт и на јужном делу западног балканског приморја. Тек онда би Аустрија постигла свој циљ: она би владала Балканом. Турска би се једва још држала, Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка биле би потпуно изолисане и сломљене, економски сасвим зависне од силне Монархије, која би била сада једини и неограничени господар на Балкану, и која би једнога дана лако узела и те државе, које су некада имале великих амбиција, а које би морале пропасти, кад би се планови аустриских државника остварили.

То хоће, то жели и на томе ради систематски и истрајно Аустрија. Ако се ти њени планови не остваре, узалудни су јој били сви досадањи напори и сав рад. Босна и Херцеговина не вреде Аустрији ништа, ако не добије и Стару Србију и Маћедонију и ако не изађе на Солун.

Сада се Аустрији дала врло згодна прилика да почне извршавати план, који су начинили аустриски државници после окупације Босне и Херцеговине, сада је погодно време да уђе у Стару Србију и да изађе на Солун. Русија је заузета у рату са Јапаном, Србија и Бугарска су слабе и у антагонизму, Грчка и Црна Гора не могу ништа, Турска је растројена, у оним крајевима дигао се народ на оружје и тражи да се уклони турска управа, а међу вођима тог устанка има их доста, који добро стоје с Аустријом. Осим свега тога устају на оружје и Арнаути у близини аустриских граница против рефорама, које тражи Европа.

Стицај прилика је дакле врло повољан по Аустрију, и аустриски државници тешко да ће хтети пропустити овако згодну прилику, каква ће им се тешко још кад указати, да се не користе њом а да не пораде енергично на томе да почну остваривати своје планове.

Аустрија ће без сумње употребити ове по њу тако погодне прилике и покушаће да заузме Стару Србију и Маћедонију. Питање може бати само на који начин она мисли то да учини и хоће ли моћи то да учини.

Пре сто година на данашњи дан изабран је за вођу српских устаника Карађорђе. Срби којима је била дојадила дахијска обест и самовоља, решени да гину с оружјем у руци кад се већ гинути мора, изабрали бу за вођу онога, који им се чинио најподеснији и најдостојнији, да их у тој тешкој борби води.

Нама данас, после пуних сто година, изгледа, да се само по себи разуме што је баш он, Карађорђе, изабран. На таква тешка места постављају се најбољи међу најбољима, они, у којима сви остали имају поверења и који својим дотадашњим радом оправдавају то поверење и дају наде да ће општи послови бити онако вођени како општа ствар захтева. Али каквих су разлога имали савременици Карађорђеви да баш њега бирају, у Орашцу, 14. фебруара, пре сто година? Особине које је доцније у рату показао нису им могле бити познате, или су бар само у неколико биле познате. По богатству и по јачини своје породице није се такође могао мерити са многим првацима тадашњим, па ипак га изабраше сви окупљени и то једнодушно.

Тешко је дати одговора на то питање. Личност Карађорђева обавијена је данас већ легендом, којом се обавија све што је велико. Тешко је разазнати црте и особине човека, који је први дигао руку на Турчина. Савременици различито говоре, а баш и кад би се сви слагали, појединости које нам дају не би нам данас биле довољне.

Историку данас, због недостатка у материјалу, није могућно тачно конструисати слику првог вожда српског. Али је сигурно, да је народни инстикт, који се увек пробуди кад општа опасност наиђе, учинио, да избор падне на онога, који је имао све особине за такво место. Тада, у тим првим, најтежим тренутцима није се тражило окретности духа нити еластичности, већ много одлучности; непомирљивости, строгости и правде. И још нешто. Тражило се јунаштва, много јунаштва и физичког и моралног, јунаштва више но ичег другог. То су сви знали, сви осећали, па су га зато и бирали.

А народни инстинкт никада се не вара, па се није ни у тој прилици преварио. Тако се постепено улазило у крваве битке не зато што се одмах из почетка мислило на опште ослобођење и на обнављање српске државе — та се мисао зачела тек доцније, кад су први успеси дали маха све већим надама — већ што је неодложна потреба захтевала, да се стане на пут оним силницима, који су из београдског града давали наредбе убицама да убијају и џелатима да вешају. Народ се био дигао да се брани од коначне пропасти и бранио се онако, како уме да се брани онај, који само у победи гледа спас.

Представник тог народног отпора, израз животне снаге, која је тињала у српском народу, збир целокупне енергије ово је Онај, кога су српски прваци 14. фебруара 1804 године изабрали за свог поглавицу, Карађорђе, први српски вожд.

Од једног одличног познаваоца прилика у Старој Србији и Маћедонији добили смо овај чланак, који ће свакако интересовати све наше читаоце

У једном делу наших класичних земаља Старе Србије, Метохији и ђаковачкој котлини, отпочињу да се збивају догађаји, који у крајњим последицама могу бити судбоносни по тамошњи наш живаљ, а исто тако и по интересе краљевине Србије у тим покрајинама.

Према именима племена, која се спомињу као учесници у овој последњој арнаутској побуни, може се утврдити, да је против „бедата“ (новотарија) устао цео онај крај, који се налази између Пећи и Призрена у поречју Белог и једног дела Црног Дрима. На том је простору распоређено неколико најразузданијих арнаутских фисова, као што су Бериш око саме Ђаковице, још мало даље к северозападу, Краснићи, који се наслањају на десну обалу Црног Дрима, па онда Битуч, Хас и још нека друга.

Карактеристично је, да се све арнаутске побуне јављају овде на овом простору између Пећи и Призрена, између Ругова и Љуме и Белог и Црног Дрима. Површан посматралац закључио би из тога, да је у тим крајевима арнаутска свест најразвијенија; добри познаваоци етнографских прилика међутим знају, да то никако није центар арнаутског живља. Тај центар у истини јесте Елбасан, Тирана, Кроја па одатле јужно до Јањине. Побуне у овим крајевима могу се објаснити само кад се зна, да се ту налази приличан број католичких села, насељена познатим фондама, међу којима је нарочито позната кућа Биб-Доба и да се осим тога, утицај католичког свештенства преноси преко католичких Арнаута чак и на Арнауте мухамеданце. На један миг дат из које ћелије фраторске искупи се 10 до 15 хиљада оружаних, голих и босих Арнаута, који слепо јуре за својим продатим поглавицама.

До пре неколико година најјаче оруђе у рукама аустријским био је на далеко чувени Мула Зека из Ругова. После његове смрти Аустријанци су муку мучили док су му нашли достојног заменика. Сад је,у том смислу, најчувенија кућа у селу Ботуши, недалеко од Дечанске Бистрице. Што ботушки агалари реку, то је речено: како они пресуде, тако мора да буде. Аустрија то врло добро зна, те га је гомилом жутих дуката приволела за себе и преко њега утиче на цео арнаутски живаљ у Старој Србији. Важан арнаутски првак, а такође аустријски агент је исто тако и чувени Асан Шдак, мудериз ђаковички, чији је рођени брат један од илдиских султанових имама, који је прошле године био члан оне султанове комисије, што је ишла да наговара Арнауте да се не буне против рефорама.

У околини села Прилепа, близу Дечана, царује такође познати аустријски агент Нимам Маџун. Има их још и много других, јавних и тајних, али није потребно, да их све ређам.

Кад се све то узме у обзир, онда се види, зашто се Арнаути буне и то баш ови Арнаути, који су на домаку аустријским агентима и аустријском злату. Аустрија мисли, да је настао згодан тренутак да пође ка Солуну. Тај пут треба да јој спреме Арнаути, слепи, затуцани Арнаути, који заборављају, да би под аустријском управом само њихове вође, они који данас шурују с Аустријом, добили титуле, звања и богаство, а они сами остали би и даље оно што су данас, сиротиња и раја, створена само зато, да је бездушни господари експлоатишу.

У нашем јавном животу опажа се ових последњих дана једна чудновата ствар. Сви наши листови без разлике стално говоре о замршеном интернационалном положају, у којем се Србија налази откако је почео руско-јапански рат, о тешкоћама, које нас споља чекају, о опасностима које нам прете, о спремању Аустрије да, с нама или без нас, умаршира у Стару Србију и Маћедонију — а само на оном месту, на којем би о свему томе требало највише рачуна да се води, у Народној Скупштини, нико о свему томе нити мисли, нити говори.

Нису те опасности и те тешкоће само новинарске измишљотине, створене зато да се узбуни свет. Ко год има очи може да их види ако хоће да их види. Аустрија се на врат на нос спрема, мобилише; своје спремање чак ни не крије, а ми све то равнодушно гледамо, као да се нас и наше коже не тиче — у Народној Скупштини трампе се имања и групишу општине.

Узбунила се цела европска штампа, аустријски планови више интересују цео свет но крвави рат на Далеком Истоку; свако за себе и за своју кућу стражује, свако се боји општег метежа и општег рата — а ми на све то мирно гледамо, као да нам је све потаман.

Буни се чак и Италија, аустријска савезница. Она нема ништа да брани, нити да изгуби, али се боји да не изађе празних шака, кад настане општа деоба, боји се да јој савезница не подвали, па се и она спрема — а ми, којима кров над главом гори, ми мирно гледамо, шта се око нас ради.

Румунија се спрема. Изгледа јој, да је притисак огромне Русије, који стално осећа, мањи откако пуцају топови код Порт-Артура, па и она гледа да у овој згодној прилици, извуче што за себе, уз помоћ своје савезнице Аустрије. Мобилише војску, пуни магацине на Дунаву — а нама је све то свеједно, нас се све то ништа не тиче.

Ништа нас се не тиче арнаутска побуна у Старој Србији, нити гледамо да ухватимо прсте који су у њу помешани. Зашто бригу да бринемо? Зашто још о таквим стварима главу да лупамо? Све је добро, све је у свом реду, треба да смо весели, весела нам мајка!

Цео свет је уочио опасност, која прети општем миру, откако је букнуо руско-јапански рат. Сви осећају, да ће маћедонско питање, не због комита, не због држања Турске или Бугарске, већ због завојевачких планова аустријских; да ступи у акутну фазу, чим Русији буду везане руке на Истоку — а ми као да смо слепи, слепи код очију нити што видимо, нити бринемо. За последњих четрнаест дана било је о томе говора у мађарском, аустријском, француском, енглеском парламенту, а наша Скупштина ево пет месеца седи на окупу, а нико се не нађе у њој, не нађе се човек да запита владу шта је с нама и нашом будућношћу.

Озбиљни људи и листови тврде да је Аустрија већ тражила мандат од великих сила да уђе у Стару Србију да уведе мир, а то наше народне посланике ништа не буни нити узнемирује; разговарају се, договарају, шале и шегаче колико им срце хоће. У Бечу се јавно говори, да би Аустрија, у случају да добије од Европе мандат, тражила од Србије слободан пролаз за своју војску; пошто би јој наступање преко Санџака било сувише опасно; неки тврде, да је та понуда већ и поднесена нашој влади, а никога нема у оној кући што се зове српским парламентом да запита је ли све то истина, у колико је истина и, ако је тако, шта мисли влада да ради.

Знамо и ми, да такве ствари влада не може да удара на велика звона, нити да труби на све стране. То би било и непотребно и штетно. Али кад ћути и власт и скупштина, кад се све завија тајанственим велом, онда свако од нас има право да пита, мисле ли ти људи у опште нешто о тој ствари. Јер најпосле није сад у питању судбина једног човека, него будућност ове земље и будућност свију нас. Ако се хоће да народ с поверењем дочека догађаје, ако се хоће да будемо сви на све спремни, онда нека нам влада и скупштина даду доказа, да воде рачуна о свему што се око нас дешава, нека нас не остављају у неизвесности, нека нас обавесте колико се може, нека нас увере, да воде бригу о интересима Србије и о части њезиној. Стварних нам доказа треба, на голу реч нећемо да верујемо.

На глас да су се Арнаути у Ђаковици и околини побунили, ми смо се обратили једном пријатељу у Призрен с молбом, да нам о томе напише извештај. Он нам је одмах написао ово интересантно писмо, које износимо, не мењајући ни једне речи у њему.

Призрен, 4. фебруар 1904.

Драги пријатељу,

Док смо ми Срби у Призрену прослављали дане у успомену на значајну 1804 годину, од које је 30 јануар само један од светлих дана, дотле је нашој непосредној близини, око Ђаковице и у Ђаковици падао турски војник за војником од мартинке побуњених Арнаута.

Арнаути неће реформе!

Они хоће и даље да бесне, хоће и даље да свом бесу приносе невине жртве, они хоће и даље да растурају српска огњишта, да пале српске куће, да грабе српске девојке, да муче невину српску чељад, они хоће и даље да буду господари живота и имања свакога Србина.

Малисори, Шаљани, Краснићи, па други фисови арнаутски из Пећске и Ђаковачке нахије држали су претходно зборове и решили, најзад, да протествују против турских власти које пристају на ђаурске реформе, тиме што ће се, оружјем у руци, успротивити сваком увођењу на далеко чувених турских рефорама.

28 јануара био је заједнички збор велике множине Арнаута у Малисији, где је, уз дивљачки крик обесних Арнаута: „Спосдуом бедатат!“ (нећемо новотарије!) од кога се небо проламало, решено да се пође и нападне на Ђаковицу. Од једне подробно извештене личности сазнао сам да је на том састанку са кога се пошло на Ђаковицу било преко 10.000 наоружаних Арнаута.

Шемседин паша, који је одавде отишао још при првом арнаутском скупљању, поведе из Ђаковице три батаљона војске и неколика брдска топа у сусрет нападачима. Шемседин се из Ђаковице упутио био уз Дечанску Бистрицу ка селу Прилепу (између Ђаковице и Пећи) близу Јуника, и ту наиђе на велике посаде арнаутске. 31 јануара, у 2 и по сахата после подне отвори се жестока борба која је трајала све до 10 и по сахати у вече. Арнаути су имали много већа број бораца и врло згодне позиције, док је Шемседин међутим имао само око 2700 људи, са мало џебане а готово ни мало хране. Један ми је Ђаковац, Арнаутин, данас рекао да је било врло много жртава и с једне и с друге стране, и да број које мртвих које рањених палих у овом опасном сукобу, износи око 900 људи. Поред многих војника и нижих официра, у овом сукобу убијен је и један бимбаша (мајор).

Док је Шемседин паша издржавао формалну битку — топови су се чули и у призренском пољу — дотле су Арнаути из Хаса, иза леђа Шемсединових, напади на Ђаковицу, продрли у варош, разрушили и запалили кућу Махмуд аге Гостиварлије, покушали да заузму хућумат, али, не успевши ту, врате се на варош и ту настане крваво клање по варошким улицама. Три батаљона војске што је било у вароши, успе, најзад, да растера Арнауте из вароши.

До јуче (3 фебруар) Арнаути из Хаса, којима су дошли у помоћ и Подримци, нарочито полушки и острозубски барјак, држали су у формалној опсади Ђаковицу. Тад је Шемседин паша успео да се спасе опсаде Арнаута у кланцима код Прилепа и стигао је у Ђаковицу. Шта је све даље било до данас, немам никаква извештаја, јер је пут Призрен Ђаковица затворен и нема живе душе која би отуд стигла.

Јуче је из Феризовића пошао косовски валија Шаћир паша, дивизиони генерал, са 10 батаљона војске и 10 топова у помоћ Шемси паши. Овдашњи енергични и правични мутесариф отишао је на договор са валијом у Суву Реку, а с њим су отишли, како чујем, а руски и аустриски вице-консули и католички бискуп. У Призрен долазе пет батаљона војске, јер је овде до сада био само један редифски табор приштенски. Страх је велики овладао у Призрену да се на побуњене Арнауте на угледају и наши Љумани и Горани, који за сада још мирују. Али ипак код оваких догађаја Призренци им се сваког дана надају доласку на бесплатне конаке.

Не могу ништа предвидети како ће се ове ствари развијати. По оцени добрих познавалаца ондашњих прилика ситуација је врло озбиљна и могу се свакога часа обновити догађаји из година 1877 и 1882, кад су Арнаути успели били да потпуно овладају овим крајевима.

Према приликама у којима се налазимо питање о српско-хрватском споразуму је од необичне важности по све балканске Словене. Овај лепи чланак написао је уредник „Србобрана“ г. Св. Прибићевић специјално за „Политику“. И ако је подужи, ми молимо наше читаоце, да га с пажњом прочитају. — Ур. „Пол.“.

Питање о споразуму Срба и Хрвата „парадира“ још увијек у комплексу неријешених словенских конфликата. Можда је баш то фатално, што се по један и други народ отвара и сувише лијепа перспектива при самој помисли на дефинитивно ријешење српско-хрватског сукоба. Заинтересовани њемачко-мађарски политички фактори гледају у српско-хрватском споразуму пертурбацију својих циркла и појављују се увијек, код сваке споразумне акције, са својим закулисним интригама. Јер она добра, која би овај споразум донео и Србима и Хрватима одвише би била непробављива и за велики апетит њемачко-мађарски у питањима источне политике. И за то се српско-хрватски спор подржава вјештачким средствима без сумње и данас са свом оном окретношћу и спретношћу, која карактеризује бечку, и са свом безобзирношћу, која обиљежава мађарску званичну политику. Ова факта нису до душе довољна, да потпуно објасне досадашње неуспјехе у питању српско-хрватске слоге и споразума, али се свакако високо морају таксирати као препоне сређивању међусобних српско-хрватских односа. А да ова факта могу овако поразно дјеловати на споразумну акцију Срба и Хрвата, не треба доказивати српским политичарима у Краљевини, која послије преврата од 29. маја прошле године има и сувише много разлога, да се потужи на сплетке бечког „Ballplatza.“

Посљедице српско-хрватског спора од недогледне су штете по интересе Срба и Хрвата, као и по будућност њихове заједничке отаџбине. Овај је спор везао и српску и хрватску снагу за територију краљевине Хрватске и Славоније и тако је ова земља још увијек неутрализована на догледу сваке спољне акције. Ово се најбоље огледа у нашим односима према краљевини Угарској. Хрватска и Славонија осуђена је на то, да in continuo води политику граваминалну, јер су због српско-хрватског спора наши унутрашњи односи тако неконсолидовани, да Срби и Хрвати немају ни те подобности, да основни земаљски закон о државно-правној автономији своје отаџбине сачувају од мађарских повреда. Но то још није све.

Хрватска и Славонија једина је словенска земља у монархији, која по позитивном праву има какву такву државно правну автономију (самосталност просвјете, судства и унутарње управе). Али у компликованој једначини аустро-угарске политике она је исто тако negligeable свађе као каква провинција у рангу Корушке или Штајерске. У овој очајној кризи, која данас потреса основима монархије, она је управо безгласна. Њезина присутност бриљира само код делегационих ручкова. А ово све не би могло бити, да је српско-хрватски спор, бар у основним питањима, до данас био изглађен.

J’accuse, j’accuse… Но не оптужујем без сваког разлога. Хрватска и Славонија је лијепа јабука, о коју се отимају бечка и пештанска политика. Но под цијену извјесних концесија Беч је од увијек био приправан, да нашу отаџбину жртвује апетиту мађарском. Ово није самовољан закључак, него проста логика историје, која се у овом правцу развијала од цетинског избора до мађарских натписа на жељезничким станицама. Данас је Пешта неограничени господар ситуације у Загребу. А српске и хрватске народне странке због своје несагласности у српско-хрватском питању nolentes volentes морају да подносе у народном представништву већину мађаронску. И то нам објашњава и оне повреде државно правне автономије и ону активност Хрватске и Славоније у опћој политици монархије код — делегационих ручкова.

У последње вријеме много се у српској јавности говорило и дискутовало о српско-хрватском споразуму. Било је и таквих гласова, који су овај споразум приказивали као ствар свршену бар у главним, основним потезима. Нарочито су овакве вијести доносили органи јавног мнијења у Српској Краљевини, који су од увијек научени, да на положај Срба и Хрвата гледају кроз призму братске слоге. Ово је до душе много часно и похвално, јер доказује савршену чистоту њихових интенција у овом питању, али је уједно и подобно да сентименталним душама цио положај представи у сувише ружичастим сликама. А од илузије до разочарања само је један корак.

Овакви закључци нису до душе комбиновани без икаква повода и разлога. Прошле године устао је био хрватски народ en mase против бирократско-жандарске унутарње политике грофа Куена. Српски народ могао је деконцертовати овај покрет и паралисати његов утисак, да је осветољубивост у њега била јача од здравог разбора, братске љубави и словенских осећаја. Пешта је можда на то и рачунала послије септембарских догађаја, али се у рачуну до изненађења преварила, јер су српске симпатије поред свих милозвучних, сиренских гласова из Пеште биле и остале на страни хрватској. Па ако је гроф Куен поводом овога покрета пао у Хрватској, да за час и на час васкрсне у Угарској, заслужни су за то и Срби. Другу слику српско-хрватске слоге у прошлој години пружа нам борба далматинског сабора против Хандлове језичне основе, која је ишла за германизацијом земаљских уреда у Далмацији. Српска позиција против централистичких и германизаторских тежња бечких била је И радикалнија и јаснија од опозиције хрватске и може се готово као тачно узети, да је својом одлучношћу изазвала неподијељене симпатије са стране хрватских далматинских странака. Складан акорд српско-хрватски дјеловао је у Бечу као каква разорна бомба, али је уједно утврдио код родољубивих Срва и Хрвата вјеру у сретније и љепше дане. Хандл је узмакао са својом основом, а тријемови далматинске саборнице тресли су све од поздрава народној побједи.

Но ове двије слике само су момент фотографије из наше најближе прошлости. Сваки закључак о споразуму Срба и Хрвата, односно српске и хрватске политике на основи ових симпатичних, али уједно и сингуларних појава, био би одвише брз и преурањен. Оне су само изгладиле најоштрије циљеве у конфликту српско-хрватском, али их нису повадиле и почупале, тако да би они били безопасни по даљи развитак наших односа.

Подвојеност Срба и Хрвата у главном се односи на питање унутарњих српскохрватских односа у самој краљевини Хрватској и Славонији и на питање балканске политике аустроугарске монархије. Главна тежња српске политике у Хрватској и Славонији садржана је у захтјеву, да се српско питање ријеши законодавним путем на основи равноправности српскога народа с хрватским. Срби не траже као Руси у Галицији, да се земља подијели у двије одвојене законодавне и управне сфере, српску и хрватску. Они усвајају принцип цјелокупности државног законодавства и управе, али захтијевају неопозивно и енергички, да земаљски сабор узакони равноправност српскога имена с хрватским, ћирилице с латиницом, српско-православне цркве с римокатоличком, слободно и неограничено употребљавање српске заставе, и т. д. захтевају дакле, да се спољни знакови српског народног живота заштите позитивним законом у интересу слободног развитка српске народне индивидуалности. Кад ово не би тражили, потписали би сами себи као народу смртну осуду. А ипак у овим захтјевима нема никакве опасности ни по земљу, ни по зрело схваћене интересе хрватске. Опасност може бити само имагинарна и измислити је може само бујна уобразиља какве донкихотске романтике. И трпјети од оваквог ријешења српског питања може само једино и искључиво онакав шовинизам хрватски, који, по узору мађарском конфундира појам државе и народа.

Правилно и праведно ријешење српског питања баш напротив у еминентном је интересу наше отаџбине. Хрвати врло добро знају, да је Српство у Хрватској и Славонији свакидашњи плебисцит. Биће им познато и то, да се жив народ не може уништити никаквим декретима, још мање којекаквим спиралним теоријама. А научили су свакако и то, да су најљепше странице у новијој историји наше отаџбине исписане химнама српско-хрватском споразуму, као залогу љепше будућности. 1848. г. истргао је Хрватску и Славонију из чељусти мађарске само српско-хрватски споразум. Данашња државно-правна погодба између наше отаџбине и краљ. Угарске плод је заједничке уставне борбе сједињених Срба и Хрвата. Једнако је дошло и до ревизије ове погодбе. И за све, што смо постигли на државно-правном и уставном подручју можемо захвалити само снази овога споразума. А како нам је данас, гдје се о српско-хрватском споразуму може говорити једино у реминисценцијама, осјећамо сви, и гдје ријечи не стижу, то исказују болни вапаји…

Српско-хрватски спор има и своју ширу основу, која је у вези са спољном политиком монархије. Послије окупације Босне и Херцеговине ојачала је код Хрвата нада, да ће се Аустро-Угарска моћи, да преобрази на федералистичкој подлози. За право, васкрсла је код њих идеја словенске Аустрије, која је била покопана државно-правном погодбом између Угарске и Аустрије 1867. г. Анексијом Босне и Херцеговине оснажио би се утицај словенске расе у Аустро-Угарској и идеја словенске Аустрије била би ближе својој мети последњој. А куд би се Босна и Херцеговина могла анектовати, него природно Хрватској и Славонији…?!

Као антитеза овој идеји избила је мисао српска, народна. И овде је дошло до трагичног сукоба. Срби се нису могли занијети пропагандом анексије. Не само за то, што би се анексијом Босне и Херцеговине тежиште српске народне снаге пренијело у Аустро-Угарску. Нису могли ни за то, што не вјерују У идеју словенске Аустрије. Док би се мјеродавни фактори у Бечу поставили на ово гледиште, одбили би се Нијемци и Мађара као предентисте. Ту би настао лом очајан и беспримјеран… и in praxi би се доказало, да је идеја словенске Аустрије утопија.

Српско-хрватски односи далеко су још дакле од оног стадија, гдје би их жељели да виде српски родољуби из Краљевине. Хрватска политика није све до сад конкретизовала своје погледе на српско питање. Ми још ни данас не знамо, како солидни хрватски опозициони кругови мисле о српским захтјевима. Ми од свега тога не знамо ништа и ако би било од потребе, да знамо — све. Ова неодређеност, управо ова безбојност хрватске странке права у српском питању не може послужити као основа за братски споразум. А о проблематичној вриједности платонских симпатија давно смо већ на чисто.

Хрватска опозиција колеба се још увијек између реализма младе хрватске генерације и старчевићанске догматике старијих. А ова догматика буквални је хрватски превод с оригинала мађарског. Њезина је садржина основана на државно-правном гледишту, које је по свом извору аристократско, по својим средствима антикварно-политичко, а по својим циљевима ултра-шовинистичко. И као што мађарска државно-правна теорија утапа немађарске народе у јединствени политички народ мађарски, тако и хрватско државно-правно гледиште брише српски народ, да га упије у политичком народу хрватском. А ово је заблуда, заблуда бескрајна, тим прије што ни примјер мађарски није најсретније изабран. Јер ко јамчи, да ова политичка умјетност, околностима одустати од својих захтева и сачекати боље прилике, кад се растуре крвави облаци са азијског хоризонта.

Потучена до ноге на Кенигрецу и истиснута за увек из немачких земаља, Аустрија је опет обратила сву своју пажњу на Балканско Полуострво. И политички и трговачки интереси њени упућивали су је тамо, продирање на Балкан постало је за њу животно питање.

Потпомогнута од Немачке, она је одмах после свог пораза на Кенигрецу почела да троши сву своју снагу па Балканском Полуострву. Знајући и осећајући да је њена егзистенција везана за напредак у томе правцу, Аустрија је свима средствима и на све могуће начине, енергично и истрајно радила на томе, да се утврди на Балкану.

Онда су још почела она тајна ровења, интриге, подвале и смицалице, преко којих је Аустрија тежила да дође до свога циља. Босна и Херцеговина била је прва етапа, преко које је Аустрија намеравала да продире даље. Устанак Српскога Народа у Босни и Херцеговини добро јој је дошао; она га је потпиривала и помагала да би се изнело на дневни ред Балканско Питање. У кризи и борба, која је услед тога наступала, Русија је морала неутралитет Аустрије да откупи признањем окупације Босне и Херцеговине.

Али тиме још нису биле задовољене жеље Аустриске Монархије. С тога је она одмах после окупације Босне и Херцеговине с једне стране бесомучно и насилно угушивала српски живаљ и српску националну мисао у окупираним провинцијама, а с друге стране непрестаним интригама и ровењем спремала у оближњим крајевима, у Старој Србији, Арнаутлуку и Маћедонија, терен за незадовољство и за немире, а тиме утирала пут својим освајачким намерама. Да би акција њена била јача и да би могла радити са више изгледа на успех, Аустрија је осим тога за последњу четврт века систематски радила на томе, да спречи самосталан и природан развитак слободних словенских држава на Балканском Полуострву. Она је разним махинацијама непрестано стварала и одржавала и у Србији и у Бугарској унутрашње трзавице које су стално спречавале развитак државне и националне снаге.

Међутим, за цело време тога свог интригантскога рада Аустрија је пред Европом, а особито пред Русијом, изигравала улогу лојалног фактора у одржању европског мира и постојећег стања на Балкану.

Аустрија је дакле с једне стране стално уверавала Европу и Русију како жели мира на Балкану и како ради на консолидовању прилика у балканским државама и покрајинама, а с друге стране је непрестано интригирала у Србији и Бугарској и ровила у Турској. Врхунац успеха у том раду достигла је аустриска дипломација када јој је 1897 године пошло за руком, да склопи са Русијом познати споразум по коме је требало да обе државе искрено раде на томе, да се одржава мир на Балкану и да, не мешајући се у унутрашње ствари балканских држава, помажу консолидовање и снажење њихово.

Русија је искрено прихватила овај споразум, тачно се по њему управљала и савесно испуњавала захтеве његове. Али Аустрија није тако поступила. Она је и после тога споразума наставила свој дотадањи рад. Она је и даље помагала и у Србији и у Бугарској тежњу онога кола људи, које је било њој наклоњено, и које је створило и подржавало сукоб између владаоца и народа, те да на тај начин постигне да у обе ове словенске државе унутрашња питања створе толику забуну и огорчену борбу и да апсорбују целу државну снагу тако да држава, унутрашњим трзавицама ослабљена, постане потпуно неспособна за сваку спољну акцију.

Напоредо с тим радила је Аустрија у исто доба у покрајинама Турске Царевине систематски на томе, да тамо изазове што чешће и што веће сукобе између турских поданика и турских власти, затим и сукобе између појединих народности. Она је подржавала незадовољство словенског елемента у Турској, а у исто доба упућивала је турске власти на издајничке тежње истог тог елемента; она је потпомагала међусобну борбу Срба и Бугара у Маћедонији; она је јавно пред Европом у друштву са Русијом предлагала Турској реформе и гонила Турску да их извршује, а у исто време преко својих конзула и особито преко католичких мисионара подбадала Арнауте да се одупру увођењу рефорама, јер је увођење рефорама управљено против њихових животних интереса.

На тај начин Аустрија је успела да својим интригама створи право врзино коло у Турској, да ослаби Србију и Бугарску, да одржава међусобну борбу Срба, Бугара и Грка у Турској, да изазове конфликте словенског живља са турским властима и Арнаутима, а Арнауте да доведе у сукоб са словенским живљем и званичном Турском.

Велики обрт у Србији у мају прошле године помео је у неколико планове и рад аустриски. С тога се аустриска дипломација и штампа и упела свом снагом и послужила свима средствима, да омете правилан развитак ствари у Србији. Међутим, у колико је мајски обрт у Србији претио да поремети рачуне аустриских државника, у толико је руско јапански рат дао Аустрији могућност и не може бољу бити прилику, да изврши своје планове на којима већ одавно ради.

Стога је Аустрија још одмах после 29. маја, а особито откад је избио руско-јапански конфликт, почела са ванредном енергијом да се спрема против Србије и против Турске. Она је јесенас и зимус учинила силне припреме за случај акције; спремила је све што је потребно за мобилизацију и дислокацију трупа особито у Срему и у Херцеговини; утврдила је и за стратегиске потребе удесила све пруге према Србији и Новопазарском Санџаку. Целу зиму се радило и још увек се ради са грозничавом енергијом на утврђивању и проширењу железничких путева на пругама Нови Сад — Земун, Инђија—Рума — Кленак и Рума — Брод. Осим тога у сремским селима извршен је тачан попис хране, стоке и станова за војне потребе у случају мобилизације. На послетку, један од најважнијих и најсигурнијих момената и доказа како се Аустрија спрема на акцију против Србије и против Турске, то је именовање за врховног команданта војске у Босни и Херцеговини фелдмаршала Алборија, који је до сада био командант првога корпуса у Галицији (дакле корпуса који би у случају рата са Русијом први пошао против Руса), и кога аустриски војни кругови сматрају за најбољега стратега.

Напоредо са тим спремама против Србије и Турске, Аустрија још енергичније но пре ради на томе да изазове у Турској немире, те да тако добије прилику да се умеша и да окупира Стару Србију и Маћедонију. Стога аустриски агенти, конзули и мисионари потпомажу српски живаљ у северним крајевима новопазарског санџака и уверавају устанике да ће их Аустрија помоћи, у исти мах аустриском иницијативом устају Арнаути у Ђаковици на оружје против Турске што хоће да уведе реформе, а званична Аустрија гони Турску да изведе реформни програм.

Званична Аустрија дакле гони Турску да изврши реформе, а аустриски агенти подбадају Арнауте против рефорама и у исти мах помажу Србе и против Арнаута и против турских власти а властима и Арнаутима потказују Србе.

Све то чини Аустрија стога што хоће да се користи руско-јапанским ратом и да пошто пото изазове немире на Балкану да би могла док су још Русији везане руке због рата на Крајњем Истоку, окупирати Стару Србију и Маћедонију.

Ако се добро будемо владали и ми што пишемо и ви што читате, добићемо можда буџет кроз недељу-две дана. Тако се бар говори у посланичким круговима. Истина тако се говори већ поодавно, још откако се скупштина састала, али овога пута изгледа да том гласу ипак треба веровати. Тако ћемо онда моћи оданути сви колико нас год има, и посланици и влада и цела земља, а нарочито они, који присуствују скупштинским седницама и морају, јадници, да слушају што се на њима говори и што се говорило за ових пет месеца, откако овај скупштински сазив траје.

Друго је питање какав ће овај буџет бити. О томе се сад ништа не може рећи, јер се ништа но зна. Али, кад се узме у вид, да он ни у ком случају не може бити искључиво дело г. Л. Пачуа, пошто је њему тек јуче, тако рећи, пало у део да га изради, а то је и сувише кратак рок, него да су, пре њега, тај исти несрећни буџет за ову годину склапали и г. М. Радовановић по својим теоријама и г. Сава Грујић по здравој памети, — онда се од прилике може знати какав ћемо у опште буџет добити. Пада нам на памет она пословица о многим бабицама, пада сигурно и вама.

Па ипак, није влада крива, ни ова ни она стара, што је све тако било и што буџет данас мора на врат на нос да се ради. Не. Томе су искључиво криви ненормални односи у радикалној странци и радикалном клубу, као год и свему другом што се до сад у Скупштини урадило и што се није урадило. Помирили се, а нису се помирили; ујединили се, а нису се ујединили, те се не зна, ни ко води ту целу огромну странку ни куда треба да је води. Сваки је у њој на свој рачун вођ и сваки би хтео, да сви остали раде онако како он хоће. Не у ситницама, не у споредним питањима, већ у најосновнијим појмовима, чак у погледима на државу разликују се данас они људи који носе исто партијско име и обележје. Не верујете? А чиме би се онда могли објаснити они силни финанцијски посланички предлози у клубу који су, наравно, пропадали и морали да пропадну, али који у исто време најочитије доказују, да јединства, или ако хоћете, правога јединства у радикалној странци данас више нема. Мучи се, петља, крпи, навија, натеже да се одређено и сложно пође напред, па се не може; нема више оне једнодушности и дисциплине, која је некад била најјача страна радикалне партије. То је факт неоспоран, непобитан факт, с којим се мора рачунати.

А то је одиста штета. У тренутку, када је радикална странка требала и морала да да̂ парламентаризму српском сигуран стожер, око којега би се кретао цео државни живот, показало се, да ова није кадра да то учини. Не зато што можда ноће, него што не може. Људи, који су данас у њој, ишли су разним путевима: има их који се нису ништа променили за ових последњих двадесет година, који још и данас верују оно, што им је причала „Самоуправа“ не ова данашња, него она стара. Има их других, који су у току времена одбацили много што-шта из оног првог радикалног агитационог програма, па сасвим друкчије данас гледају на државу и на рад у њој. А у средини између те две крајности налази се много неодређених, несређених елемената, који се поводе час лево час десно, без циља и без плана. И ето зато данашња скупштина, оваква каква је не може ништа да учини, покрај најбоље воље не може.

Хоћете ли да вам причам причу о црвеном врапцу?