Категорија: Уводник

Данас стиже у Петроград кнез Арсен. На вест да је букнуо руско-јапански рат он је као дугогодишњи руски официр, који је био изашао из руске војске само зато, што је хтео да пређе у српску војску, одмах похитао на своје старо место, међу своје старе другове, да се бори у редовима ове војске, у којој је први пут припасао сабљу и под оном заставом, на коју се прво заклео. Та верност спрам земље, која му је, док је био изгнаник била отаџбина, лепо карактерише кнеза Арсена и као човека и као војника. Она покрај тога још и доказује, колико је у њему још жива успомена на деда му, Карађорђа. У нашем веку, у којем се све брзо заборавља, губи, у којем све брзо дегенерише, кнез Арсен овим својим поступком показује, да зна чије име носи и да уме да га носи. А то није мала ствар. Оно што би код другог неког у очима целог света изгледало као нека особита врлина, изгледа код потомка једног хероја само као извршена дужност. Ипак то зато није мања заслуга. Ко велико бреме носи, а јуначки га носи јунак је и сам.

Као год и наш Краљ, који је у француско-пруском рату, на бојном пољу стекао за лично јунаштво своје најлепши орден на свету, француску Почасну Легију; као год наш Краљ, који је, кад је букнуо херцеговачки устанак, без титула и без звања ишао да се бори по херцеговачким гудурама, само зато што му је то дужност налагала, дужност према свом народу и према свом имену исто тако и млађи брат Краљев, кнез Арсен иде на Далеки Исток да се бори као и сваки други руски војник за руску част и руску величину.

Глас о томе забрујаће кроз целу Србију и цело Српство. Скоро, врло скоро може доћи време, да и ми сами будемо приморани, да оружјем бранимо своју земљу и своја права. А кад то буде, цео народ ићи ће у рат, па ма како он тежак био и опасан, с пуним поверењем у оне који га воде, у свога Краља и Краљев дом. Успомена на Црног Ђорђа и веровање у његов дух још живи дубоко у народу, као симбол српског јунаштва.

Али осим тога, пут кнеза Арсена на Далеки исток има још и једну другу добру страну по нас. Русија се данас одиста налази у опасном положају не зато, што су јој Јапанци опасни, но што иза њих стоји читава једна коалиција, која је тврдо решена, да из овог заплета извуче корист по себе, на штету Русије, а можда и Јапана. Ми Срби не можемо јој помоћи; сувише смо и мали и слаби; не можемо јој дати ништа у накнаду за толико учињене услуге и за толику руску крв, проливену на нашим бојиштима. Али једно бар можемо: да кажемо Русији да смо уз њу и да јој желимо да победи. А то, — боље но све речи, боље но све декламације, — доказује најочитије тај факт, што за њу иде да се бори рођени брат нашега Краља.

Српском бродарском друштву, потребан је нов директор. На расписани конкурс јавило се једанаест кандидата, али до сад ниједан од пријављених није изабран, јер ниједан није добио потребан број гласова. Хоће ли на идућој седници бити ко изабран или не ми не знамо, али знамо, да би управни одбор, пре но што приступи новом избору, требао да расправи једну другу ствар, коју му и дужност и част налаже да расправи.

У питању је г. Св. Вукадиновић, некадашњи директор бродарског друштва. Он је априла месеца 1899. год. отпуштен, без икакве кривице, без потребе и ако по друштвеним правилима то није могло и није смело да буде. Цела та историја је и врло интересантна и врло жалосно, те вреди да се исприча.

Београд и ова Србија сећају се борбе, која је крајем 1898 год. отпочела између нашег бродарског друштва и аустријског дунавског друштва. Наше је друштво тада било још младо и слабо; аустријско је хтело да му скрха врат. Али г. Вукадиновић, који је тада био директор, умео је своје друштво да брани. У договору с управним одбором, он је учинио ове, што је могло да се учини у одбрану нашег предузећа. Он је учинио чак и више. Отварао је нове пруге, куповао нове бродове, организовао целу кампању. С оно мало материјала, што смо ми тада имали, он је конкурисао старом, богатом аустриском друштву, свуда, и на Дунаву и на Сави, их свакој тачци и у сваком послу. Он је приређивао зборове, слао депутације; потпомогнут целим јавним мњењем и штампом, он је од те борбе с аустријским друштвом начинио национално питање, за које се интересовао цео свет. То ваше није било питање хоће ли победити српско или аустријско паробродско друштво, — него хоће ли мала Србија, која никад дотле није смела да се упушта ни у каквом економском питању у борбу с Аустријом, успети да овога пута сачува своју независност економску и да одбрани своја позитивна права.

Леп и утешан факт је, да је тада цела Србија била скочила, да се брани. То нам можда даје права да се надамо, да ћемо у мутним приликама у којима данас живимо, ако устреба — не устребало! — сви опет бити сложни, кад општа опасност наступи. Сви, и велики и мали, били су тада уз бродарско друштво; и људи и жене и деца, сви су желели, да наше друштво победи.

Само један човек не, краљ Милан. Из разлога, које не треба ни помињати, он је хтео да се та борба с аустријским друштвом што пре прекине. Вукадиновић је водио целу ту борбу, Вукадиновића треба дакле уклонити! Позвавши га једном на ручак, краљ Милан је, пред осталим званцима, за својом трпезом, најоштријим речима стао да му пребацује цело његово држање у том питању и иначе. Но знајући за меру, као што ни у једној другој ствари није за њу знао, краљ Милан је био заборавио, да је он домаћин, а да му је Вукадиновић гост. Али то није заборавио Вукадиновић. Усред ручка, на запрепашћење свију осталих, он узе капу и оде кући, оде без збогом остај!

Пет дана доцније држан је акционарски збор друштва. Све акције које је тада имала Класна Лутрија раздана су биле по наредби краљевој чиновницима, да би се само оборио Вукадиновић. Али ни то ништа не поможе. Збор једногласно одобри дотадашњи рад директоров и захвали му чак на њему. И онда краљ Малан приступи последњем среству. Десет дана доцније, тачно 22 априла 1899 год. управни одбор друштвени отпушта г. Вукадиновића. У записнику те седнице стоје ове речи: „На личну жељу краља Александра, г. Вукадиновић се отпушта.“

Шта је даље било сви знамо. Наше бродарско друштво се одмах после неколико дана погодило с аустријским а г. Вукадиновић је отишао на други посао, да хлеб тражи. И нашао га је, као што увек вредан и спреман човек може хлеба да нађе. Он се сада није чак ни јавио за конкурс, нити треба да се јавља, баш и да иде го и бос по београдским улицама. Управни одбор, који је онда, под притиском краљевим, морао да га отпусти, мора данас ту неправду да поправи. Пре него што приступи избору, он треба да упита г. Вукадиновића хоће ли он опет да се тог места прими. То одбору дужност налаже, као што је и нама дужност била, да о овоме питању говоримо, не зато што нас личне везе с г. Вукадиновићем вежу, већ за то, што то изискује правда.

— В. Р.

По чл. 81 закона о шумама, подлеже државном надзору све оне приватне шуме и шумска земљишта која се налазе:

1. по планинским странама и висовима, од куда долазе јаки ветрови и олујине;
2. по каменим брдима, странама и обронцима, на шума има да спречава, нагло отицање воде, спирање и односење земље, образовање вододерина и поплава;
3. на свима несталним и мочварним земљиштима, нарочито на летећем песку;

Надзор државе над оваковим забранима састоји се у томе, што сопственик забрана несмије вршити никакове сече без одобрења министра привреде, а по добивеном одобрењу, може сечу вршити само по упуству шумског органа.

На ово туторство од стране државе, често се чује повика, право рекућ кукњава сопственика забрана, и то не само из реда сељачког сталежа него и интелигентних људи.

Та повика дошла је и до народних посланика, па многи од њих држе, да је то туторисање државе без икакове стварне потребе, и да се тиме ствара беспотребно незадовољство у народу.

Таково мишљење велике већине народа, дало нам је повода, да се осврнемо на овај члан закона о шумама и расправимо питање, да ли је и у коликој мери потребан надзор државе над господарењем појединих сопственика, са њиховим шумама.

Још у 17. столећу био је у Немачкој донесен закон, по коме је државна власт имала право надзора над господарењем са шумама приватног сопственика, и то у толикој мери, да овај није смео у својој шуми ни једног дрвета осећи, док му га не обележи надлежни шумски орган.

Ове мере биле су у Немачкој предузете из бојазни, да би шуме могле нестати, а нестајањем ових наступити неповољни климатски односи.

Сем у Немачкој, биле су сличне мере предузете и у Аустро-Угарској.

Француска револуција и теорија Адама Смита, која је проповједао слободније појимање државне власти према приватном господарењу, били су повод, да је наступило слободније располагање и са шумама приватних сопственика и то нарочито у Пруској.

Као последице слободног господарења са шумама. У Пруској биле су, опустошење шума и њихово распарчавање, и тако Пруска није могла да служи као углед другим државама, да се и оне за њом поведу.

Но како је теорија слободног господарења оставила толики утисак, да се је морало кидати са средовјечним туторисањем, а с друге стране пруске шуме показале жалостан изглед слободног господарења, морао се је одабрати средњи правац односно надзора државне власти над господарењем приватника са шумама.

Тај средњи правац изабрале су готово све државе и задржале све до данас право надзора над господарењем са шумама приватног сопственика, само не над свима, него над неким извесним бројем, који је у разним државама различит.

Ово туторисање морало се је задржати у свима државама из два разлога и то:

1. Што то захтевају општи интереси, јер шуме упливишу на местну топлину, множину кише; множину влаге у зраку; на изворе, на ветрове, здравље и плодност односних крајева.
2. Што нарочито сељак при слободном господарењу ствара од шуме пустош, крчећи је немилице, и настојећи да из ње извуче што воћу моменталну корист.

То се два главна разлога, која су руководила законодавца свију држава, да поред свих лепих идеја у теорији слободног располагања са својом имовином, задрже средовјечно туторисање државне власти, над господарењем са приватним шумама.

То су разлози, који су причинили унашање чл. 81 зак. о шумама у наш шумарски закон, што никако не треба сметнути с ума приликом измена и допуна овога врло важног закона.

Одговарајући тако на питање, да ли је потребан надзор државе над господарењем са шумама приватних, прелазимо на друго питање, какав треба да буде тај надзор и у којој мери.

Мислимо, да нећемо бити на погрешном путу, ако се и овде послужимо примерима других држава, па према томе изнесемо наше мишљење, у којој мери би требало код нас одржавати надзор над господарењем са приватним шумама.

Аустријски шумски закон пропсује нарочити начин сече за приватне шуме, које се налазе на залом земљишту, на стрминама и великим висинама, на обалама повећих вода и на обронцима гора.

Виртенбершки шумски закон има нарочите прописе за шуме које су од уплива по климатске односе, па даље, које заштићују одплављивање и подривање речних обала, које чувају земљу од пузања, одваљивања камења, падање стена, засипања, и које штите околину од опасних ветрова.

Исте овакове прописе садржи у себи Швајцарски закон о шумама, и сличне овима имамо и у Руском закону.

Италија се осврће нарочито на шуме које упливишу на здравствено стање околине, којих би сеча могла бити повод увалама и рушењу земље, које отклањају поплаве и које упливишу на стварање извора.

Слично Италији прописује Баварска и Француска, а Пруска обраћа пажњу још и на оне шуме, које служе као одбране против [леда].

Као што се види, у осталим државама је овај надзор далеко растегнутији него код нас, тако да се даде применити готово на све шуме.

Па кад се узме у обзир важност шума по опште интересе, несавесно руковање наших приватних сопственика са шумама, надзор што га остале државе врше над господарењем са приватним шумама, држимо, да је потпуно неоправдана повика на прописе чл. 81 нашега закона о шумама.

Шта више, уверени смо, да законодавно тело неби ни мало погрешило, да ограничи господарење са приватним шумама и свима повећим шумским комплексима, које сачињава један или више граничећих се приватних забрана, а које иначе, по данашњем закону, не подлежу државном надзору.

Смо на тај начин сачувале би се многе приватне шуме од очигледне пропасти, јер наши приватни сопственици, не само да сатиру шуме у крајевима где се дрво уновчити даде, идући за моменталном користи, него их сатиру и тамо, где дрво не могу уновчити, у нади, да од бескорисне сече шуме створе плодну ораницу.

Сасекав шуму, обично се на брзо увере, да ту због мршаве земље неможе бити никаква ораница, па је затим напуштају и остављају голет, од које има штете, не само власник земљишта него читава околина.

Пре неки дан су у присуству наших најбољих стручњака чињене пробе с новим брзометним топовима Шкодиног система. О тим пробама ми смо у нашем листу донели извештај и изнели све мане, које смо запазили. Није нам била намера, да кудимо без разлога, као што никада нећемо ни да хвалимо нешто, што није за похвалу.

Стручни лист „Војска“ у свом броју од 31. јануара, говорећи а тим пробама, дотакао се и нашег извештаја, па вели, да из њега, између осталога, провирује песимизам, коме нема места. Међутим „Војска“ и сама у главноме наводи све оне мане, које смо навели и ми. Пошто је питање о набавци брзометних топова, једно од најважнијих питања, која данас интересују нашу војску и земаљску одбрану, ми се поново на њега враћамо, да и ми с наше стране допринесемо, колико можемо, што правилнијем решењу његовом.

Принцип, на којем се оснива брзометност топа, јесте уништење трзања, то јест непренешење трзања на лафет, руковање затварачем са што мање потеза, доброта муниције и лако и брзо послуживање. Да прегледамо редом те захтеве, који се од брзометног топа изискују.

Већ после првог метка рало (Sporn) забије се цело у земљу, што значи, ла се притисак барутних гасова преноси на лафете. При даљем пуцању рало се све више забија у земљу, тако, да цео топ одскаче у вис. Повратник, који има улогу, да уништи то трзање, није добар, „Војска“ то и сама признаје, али она додаје, да се то лако може поправити. Зашто то онда није поправљено, него је и на другој проби било истог трзања?

Висински и бочни управници сами од себе се обрћу по испаљењу; „Војска“ вели, да се то може отклонити тиме, што ће нишанџија обадва држати. Али не треба заборавити, да се брзометност баш у томе и састоји, да се без нишањења што већи број метака испали, а да дејства осталих метака буде као и код првог.

Поменуте мане су апсолутно независне од послуге, која врши гађање; састојала се та послуга из јучерашњих регрута или из најбољег персонала саме Шкодине фабрике, дејство самог топа, остаје исто. Наравно да ће извежбани људи и брже и сигурније гађати, али ни најбоља послуга на свету не може да отклони мане самога топа. То је бар јасно.

Упоредно гађање са Дебанжовим топовима, које је при другој проби вршено, не значи ништа. Сваки брзометни топ, чак и најгори, брже ће моћи да испали известан број метака, но наши стари, обични топови. Питање које има да се реши, не састоји се у томе, да ли је Шкодин топ бољи од Дебанжовог, већ се напротив стоји у овоме: је ли Шкодин брзометни тор добар, и да ли не постоји који други систем брзометних топова, који је бољи од Шкодиног.

Због тога ми данас и пишемо ове редове. Наша артиљерија која је по мишљењу [најпознатијих] стручњака најбоља па Балкану, не сме да допусти да јој се то првенство преотме. При набавци нових брзометних топова, ми се морамо старати, да изберемо најбољи систем. А да би дошли до тог најбољег система, ми не смемо насумице, као што је то учинио Милован Павловић кад је био министар војни, узети овај или онај систем. Треба напротив испитати пажљиво и савесно све системе брзометних топова, па изабрати најбољи од њих. Ако се Шкодин систем докаже као најбољи, нека се узме он; ако не, онда не.

На другом крају света Русија ратује с једним до јуче варварским племеном монголске расе; цео културни свет упро је очи тамо, очекујући жељно вести се бојног поља. Американци, Енглези, Немци и ако су одмах из почетка објавили, да ће остати неутрални, радосно би поздравили јапанске победе, јер им велико словенско царство, које прети да прогута целу Азију, смета у њиховим завојевачким плановима. Само Француска, руска савезница, жели да Руси победе и ми, остали Словени, велики и мали.

И треба да желимо. Од свију словенских народа Руси су једини, који су успели, да створе велику, јаку државу. Сви остали Словени су ситни и поцепани, један залогај само, који би Германци, у ненаситости својој, првом приликом прогутали да није Русије. Затварајући очи пред свима погрешкама, које је Русија у прошлости чинила спрам осталих Словена, ми данас треба само да се сећамо добра, које нам је учинила. Она је велики стожер, око којега се креће цео словенски свет и који, масовношћу својом и величином, чини да и ми мали можемо да живимо. Да нема ње, не би ни нас било; ако ње нестане, нестаће и нас.

Али не желимо ни руску победу само зато, што нам то наши животни интереси налажу. Из тих разлога могу да је желе и Французи и Грци. Има нешто друго што нас везује за Русију, још много јаче и дубље. То друго, то је осећање племенске заједнице, која може у току живота и недаћа и да се утули, можда, али које увек свом силином својом букне, кад опасност наиђе. Оно живи дубоко урезано у срцима свију нас; још као деци причали су нам наши старији, да тамо далеко на северу има један велики, силан народ од наше крви и од нашег рода. Свест о заједничком пореклу и сродству живи у народу, прикривена и необјашњива, очувана још из доба, када су сви, Словени имали један језик и једну домовину. Све се остало лако заборавља, само то не; заборављају се услуге јуче учињене, заборављају и неправде; заборавља се све што се памећу памти, а остаје само оно што срце памти. Друкчије се не би могло објаснити оно што нас данас обузима кад помислимо на Русију. Кад читате како се цела земља руска заталасала, како се цео народ, креће, и старо и младо, и велико и мало, како се бацају на страну све размирице дојучерашње, како се све диже цара, цара да брани — тада и нас подилазе жмарци; коса нам се на глави костреши, хтели би и ви да идете, да се бијете и да победите.

Настају тешки дани за Словенство. Увек му је била судбина, да буде на међи између културнога и варварскога света, увек је свака дивљачка најезда прво на Словене ударала. Стотинама година трајале су те битке, безбројни су били порази, безбројне и победе. Крај свега тога Словенство је ипак напредовало; оно данас стоји јаче но веће но што је икада било. Битка, коју Русија сада на другом крају света бије, има да реши хоће ли Азија, колевка човечанства и културе, постати словенска земља. А ко буде Азијом владао, тај ће владати светом.

Злурадост с којом сва англо-саксонска штампа саопштава вести о првим поразима руским на мору отвориће очи и Русима и свима осталим Словенима. Не зато што су им Јапанци прирасли за срце, већ што им Руси сметају, симпатише данас цела енглеска, америчка, немачка и аустријска штампа Јапанцима. Измишљене вести о некаквим јапанским победама доносе се на све стране; на глас да је једна ратна лађа оштећена надовезују се бескрајни коментари о поразу целе руске флоте; претерује се увеличава, лаже — само да би се унизили Руси.

Међутим, Русија се не обзире на све то, већ прикупља лагано своју снагу на Крајњем Истоку. Одсудне битке биће се на суву и само ће те битке решити ствар. Битке на мору, ма како испале, не могу бити од утицаја на коначни развој догађаја. Кореја и Манџурија су на азијском копну; ако Јапанци хоће да их узму, морају се искрцати. А тада ће пред собом наћи Русе, спремне да им докажу, да су они још увек највећа и најстраховитија војничка сила на свету.

Јапанска шпијунажа

О првом мучком нападу Јапанаца на руску флоту пред Порт-Артуром јавља „Њујорк Хералд“ ово: Јапански конзул у Чифу најмио је један енглеска брод, да укрца Јапанце из Порт-Артура. Руске власти су предусреле консула јапанског врло лепо и он је у званичној униформи чинио посете свима вишим чиновницима, који су га и частили. При одласку је консул прошао на свом броду поред руских убојних бродова и том приликом је његов „слуга,“ један виши официр јапански утврдио да руски убојни бродови нису под паром и да је стражарска служба на њима непотпуна. Одмакнувши се од Порт-Артура за 18 миља, наиђе консулов брод на јапанску флоту. Као слуга преобучени официр одмах се пребаци на адмиралски брод и на основу његовог извештаја предузеше Јапанци одмах ноћни напад на руске бродовље код Порт-Артура.

Из Сеула

Како из Лондона јављају, чим је јапанска војска ушла у Сеул, издао је јапански консул прокламацију на Кореанце, позивајући их да се мирно држе. Вели се даље у прокламација, како су јапански закони праведни те се нема нико за себе и за свој иметак бојати. Сваки Јапанац, који учини какво насиље неком Кореанцу биће строго кажњен.

Утврђивање Мезамфа

Јапанци су, чим су се искрцали у Мезамфо, отпочели да утврђују то место, пошто намеравају да га употребе за базу операција своје сувоземне војске и флоте.

Не дају угља

Мисирска влада (управо енглеска) није допустила руским бродовима (транспортна брод „Смоленск“ а два торпиљера) да у Порт-Саиду узму угаљ.

Кинези се крећу

Енглески листови тврде да у близини Чафу-а на Шандуском (Квантунг) полуострву има прикупљено 10 хиљада Кинеза. Енглези у свом великом „пријатељству“ према Русији већ нагађају, да ти Кинези само чекају вест о поразу руском па да нападну руске страже поред железница и да све разоре. Вероватно ће и Кинези и Енглези на то подуже морати чекати.

Јапански пророк

Јапански посланик у Лондону, виконт Хајаши, бави се прорицањем. За њега веле да је три дана раније рекао тачно кад ће бити прва поморска битка. Пре два дана је опет изјавио пред једним дописником „Матен“-а, да он сваког часа очекује вести о сувоземној битци и то на обали реке Јала. Изгледа да је г. Хајаши већ тада добио вест о поразу јапанске војске на тој реци, о коме смо ми у прекјучерашњем броју телеграм донели

Разрушен мост

Енглески листови саопштили су вест, како је негде на манџурској железници један мост бачен динамитом у ваздух, те је саобраћај спречен. Ту лажну вест морали су у брзо и сами Енглези да демантују.

Неистинита вест

Лондонски јапански посланик изјавио је да није истинита вест, да су Јапанци ухватили три транспортна брода руска с 2000 људи.

Надлагивање

Лажа и паралажа из наше народне приче просто су шегрти према енглеским новинарима, који се надмећу у измишљању лажних вести са бојишта. Да би мало разноврснији били бацили су се сад и на грешне Кинезе. Тако „Стандарт“ доноси вест из Тјен-Чина, како су Руси поклали на полуострву Лиаотангу једну стотину Кинеза, што је ужасно поплашило кинеске чиновнике, те су тражили из Пекинга заштите.

„Дели Мел“ јавља, међутим опет из Тјен-Чина, како је неки дворски чиновник у Пекингу, Ли, љубимац царичин и велики пријатељ Руса, одмамљен из двора, те му је по заповести Јаншикаја (министарства) одрубљена глава.

Данас после молепствија у Саборној Цркви за победу руског оружја, отправљен је од београдских грађана овај телеграфски поздрав руском Императору:

Его Императорскому Величеству Государю Императору Всероссйскому.

Царъ Православный!

На Твой недавній великодушньій парскі призивъ всѣхъ народовъ къ братской любви и миру враги Твоей могущественной держави отвѣтили войной. Всемогущій Богъ, хранящій Тебя и Твою державу и ведущій последнюю вѣкоми къ слави и побѣдамъ, и на этоть поможеть Тебѣ сокрушитъ враговъ Твоихъ и святой православной славянской Руси. О побѣдѣ надъ врагами Царя Православнаго молитбя весь славянскій православньій міръ.

Особенно молитви сербскаго народа искренни, глубоки и горячи. Болынею частью порабошенньій и сурово-угнетаемій врагами Славянства, сербскій народъ со всѣхъ сторонъ, шлетъ горячія молитви къ Богу, чтобы Онъ послаль побѣду надъ врагами Защитнику и Вождю всего Славянства.

Серби из свободной Сербиій, являсъ виразителями, чувствь и стремленій семимиліоннаго сербскаго народа, благоговѣйно повторяютъ:

Царствуй на страхъ врагамъ

Цар Православньій!

Текст овог поздрава не треба да преводимо; сваки Србин разумеће и осећања, која су у њему исказана и речи којима су казана. Београдски грађани поздрављају онога, који је од увек био заштитник свију Словена, а иза београђана стоји цео српски народ. Не из каквих себичних рачуна, већ из чисте љубави спрам руског народа, који је на свима нашим бојним пољима проливао и своју крв, цео српски народ жели, да Русија што пре и потпуније победи свог непријатеља.

Осим Француске, која ће јој, ако устреба, и притећи у помоћ, Русија данас стоји потпуно сама. Величина и моћ Русије сметају свима европским силама; све са задовољством доносе вести о првим сударима, у којима су Руси, бајаги, били бијени. Да би им радост била већа, у Немачкој, Енглеској, Аустрији чак се измишљавају ти гласови о руским поразима. Прерана је та радост. Ма какав био почетак рата, свршетак рата зна се какав ће бити. Северни колос лагано се креће и постепено прелази у јарост. Тешко свима, с којима се он у коштац ухвати.

Да ућуткају све, да разоре, да поруше, да попале целу земљу, да убију мисао о слободи, да потуку прве људе, да цео народ начине црним робљем — решише у ове дане пре сто година дахије у турском пашалуку, Србији. И ућуткаше, разорише, порушише, попалише, потукоше све, а српски народ ипак робљем не направише.

На данашњи дан, на Три Јерарха, равно пре сто година хтели су убију и онога, који им је најопаснији био. Напали су га у његовој кући, изненада, али га не могадоше убити. Сами изгинуше, а он, Карађорђе, оде у планину и отпоче ону велику, очајну борбу, из које је доцније никла слободна Србија.

Карађорђе и остали, који су тада водили народ, изгледају нам данас као титани, које не можемо да разумемо. Устати голих шака, без спреме и без пријатеља против турске силе онога доба, чини нам се данас вратоломно предузеће, које је морало да пропадне. Ми не можемо да разумемо, како су се ти људи могли на тако што и да реше, како су могли на тако што и да помисле. За сто година новог живота ми смо постали неодлучни, сувише хладни и сувише мирни. При сваком предузећу ми више помишљамо на опасности које нас чекају, но на успех, који бисмо истрајношћу и безобзирним делањем могли да постигнемо. Ми у опште не умемо више да се надамо. Кад се нађе неко да говори о бољим данима, лепшој будућности, већој Србији, ми му обично одговарамо, слежући раменима, да је све то само пуст сан, да ништа не можемо да учинимо, да смо сувише слаби и сувише мали. Сувише мали? Слаби? А зар нас је пре сто година више било, онда када се Карађорђе дигао на Турке? Зар су они били јачи? И јесу и нису. Нису, зато што их је мање било и што нису знали једни за друге; јесу, бескрајно су били јачи но ми, зато што су више веровали у себе саме и што су умели да се надају.

Енергија ишчезава, нестаје поуздања. Све је утрнуло, одвугнуло, омекшало, олабавило као да нисмо више исти народ и као да нас не чека огањ, који прети све да нас прогута. Ако хоћемо да живимо, морамо друкчији да будемо но што смо данас, да будемо онакви, какви су били они, који су пре сто година на данашњи дан, без дугог размишљања, без колебања, без оклевања почели да се бију, уздајући се једино у своју снагу и у своју праведну ствар. По броју се не цени величина једног народа, већ по храбрости којом се бори и по уверењу да ће живети.

По телеграмима које на другом месту доносимо види се, да је руски пораз код Порт-Артура био већи и значајнији но што се из прве руске званичне депеше могло да види. И ако веровати американским новинама, које своје вести доноси махом из јапанских извора и које ту прву победу јапанску величају, ипак је несумњиво, да је руска флота у првом сукобу била тучена и да су три највеће и најбоље руске лађе толико оштећене, да за подуже време неће моћи учествовати у акцију.

Наравно за исход рата ова јапанска прва победа нема никакве важности. И пре се знало да је Јапан јачи на води но Русија, која није могла сву своју европску флоту да пошље у азијске воде. Осим тога, јапански напад, без претходне објаве рата, затекао је руску флоту неконцентрисану. По најновијим вестима, изгледа да је у тој битци код Порт-Артура с јапанске стране учествовало седамнаест ратних лађа, а с руске само осам. Кад се зна, да су јапанске лађе по свом квалитету, величини и наоружању потпуно равне не само руским, но и најбољим енглеским, мора се видети, да је победа Јапанаца била извесна.

Опијен тим првим успехом, јапански адмирал, пошто се руска флота повукла у луку, почео је да бомбардује сам Порт-Артур. Четири пуна сата сипао је ватру из својих најтежих топова на портартурску тврђаву. Руси, који су се међутим били прибрали одговарали су и с тврђаве и с лађа, тако да се најпосле јапанска флота повукла и отпловила на југ, вероватно у намери да пресретне оне руске лађе, које су пре кратког времена пошле из Европе за Даљи Исток и да их уништи.

Руси и руски пријатељи не треба због тога да страхују. Ако Јапанци хоће да узму Кореју морају да се искрцају на суво, јер кад би баш и уништили целу руску флоту, тиме још ништа не би учинили. На копну, ће се бити одсудна битка. Те сувоземне битке Руси немају разлога да се плаше; за неколико недеља они могу да довуку толико војске колико им је потребно. Тада Јапанцима неће више помоћи ни њихова окретност, ни предузимљивост, испуниће се оно, што је руски војни аташе у Паризу прекјуче рекао једном новинару: „Јапанци су тражили, ђавола и наћи ће га.“

Први бој

У ноћи између 26. и 27. јануара налазиле бу се руске оклопњаче „Цезаревић“ и „Ретвизан“ с крстарицом „Палада“ па рекогносцирању петнаест миља јужно од Порт-Артура. С југоистока сигнализовано је примицање 14 торпедних бродова у убојном реду.

Јапански бродови били су подељени у три групе, од којих се једна упутила право руским бродовима. Како рат није био објављен, кад су руски бродови из Порт-Артура изашли, тај их је напад изненадно. Журно се чинила спрема за борбу, но јапанске торпедњаче већ су се примакле на дистанцију с које су могле торпеде лансирати. У три одважна напада оштетили су Јапанци сва три руска ратна брода доста знатно. Међутим су отпочели и руске оклопњаче паљбу и јапански торпедски бродови повукли су се журно с губицима. „Ретвизан“ и „Цезаревић“ могли су се вратити сами у Порт-Артур, јер им машине не беху повређене. Но крстарици „Палади“ поломљена је крма и њу је морао неко време „Ретвизан“ да вуче. Још се не зна хоће ли „Палада“ бити спасена.

Оправка бродова мораће трајати неколико недеља. Порт-Артур располаже свима потребама за оправку.

Оштећени бродови

Оштећена оклопњача, „Цезаревић“ једна је од најбољих руских убојних бродова. Саграђена је у Тулону 1901. год. Има 13.320 тона, 16.360 коњских снага, а посада јој износи 732 момка. „Ретвизан“ је скоро исто тако добар брод.

Јапански ратни план

У париским политичким круговима држе да Јапанци према своме ратном плану намеравају у првом реду да блокирају Порт-Артур и да код тог пристаништа искрцају довољно војске, којом би могли положај Руса на реци Јалу угрозити. Јапанци мисле да Порт-Артур тако опседну да га глађу приморају на предају. Јапански официри, како се тврди, већ организују кинеске разбојничке чете, с којима хоће да разруше железничку везу с Порт-Артуром.

Манифест Микадов

За сутра, четвртак, очекује се манифест јапанског Микада (цара), да је рат с Русијом отпочео.

Руски бродови

Руски транспортни брод „Орел“ који се кренуо у Источну Азију, у опасности је да падне Јапанцима у руке. Транспортни брод „Смоленск“, који се кренуо био из Одесе, враћен је натраг, а „Тамбов“, који је требао да пође из Севастопоља остаје тамо.

Руска топовњача „Манџур“ која је на оправци у јапанском пристаништу Нагасаки, неће моћи оданде отпловити и Јапанци ће је задржати. Пристаниште у Владивостоку није замрзнуто, јер ледолом „Надеждни“ одржава стално отворен излаз, те руски бродови из те луке могу излазити.

Заштита

Заштиту руских интереса у јапанском пристаништу Нагасаки узео је на себе немачки конзул. Руски трговци, којих у Нагасакију има много, одлазе сви одавде.

Расположење у Русији

Саопштење „Правитељственог Весника“ о прекиду дипломатских односа с Јапаном изазвало је велико узбуђење у Петрограду. На све стране се само о рату говори. Све је добре воље и пуно поуздања, да ће се рат свршити коначним поразом Јапана.

Непријатељске флоте

Јапанци су добар део своје флоте концентрисали у Вејхавеји и ова држи сву руску флоту у Порт-Артуру.

Оба нова (аргентинска) ратна брода јапанска стигла су у Сингапоре где су добила наредбу да се час пре крену има ли довољно угља или не.

Држање Енглеске

Енглеска журно опрема своје ратно бродовље, да се сваког тренутка може ставити на ратну ногу. Држи се да ће Енглези заузети положај према Дарданелима, да евентуално спреме излазак руске црноморске флоте. У Француској са зебњом погледају, какво ће држање заузети Енглеска у овом рату, пошто од тога зависи хоће ли се европски мир одржати. У случају да Кинези притекну у помоћ Јапанцима, Француска ће стати на страну Русије.

Руска спрема

Како из Петрограда јављају Русија је са својом спремом потпуно готова. Она има у Источној Азији 240.000 људи на окупу, а биће послато још 100.000. Сибирска железница обуставља приватни саобраћај.

Руски заповедник

Држи се да ће за главног заповедника руске војске у Источној Азији бити одређен ђенерал Пузиревски.

Азијатска лига

Јапанске новине пишу у последње време много о оснивању једне азијатске лиге, која би обухватила све азијатске народе а била наперена против Европљана. Јапански кнез Коноје, који је не давно умро, избацио је значајну реч: „Народи Азије, чувајте и браните што вам је најсветије!“ И од то доба Јапанци, како по свему изгледа, раде на томе, да разбуде азијатске народе. Изасланици из разних Азијских крајева сталне су појаве у Јапану и на јапанском двору. У овај мах се бави у Токију бивши велики везир персијски, Асгар-Хан. Њега свугде дочекују с великим почастима. Недавно се бавио тамо индијски раџа (кнез) из Капуртале, а прошле године долазио је изасланик Далај-Ламин. Хоће ли Јапанци са својом азијатском лигом успети зависи од исхода рата с Русијом.

После осам дана погађања, цењкања и натезања добили смо најзад јуче нову владу. За цело то време јавно мњење па чак и најобавештенији радикални кругови, лутали су по мраку, не знајући не само ко ће и како ће образовати министарство, него не знајући чак ни на којој ће се основи образовати. Једно се само одмах из почетка знало: да је јединство радикалне странке, које се пре три месеца извршило, сливањем оба радикална крила у једно, потпуно пропало и да и сада, као иза време првог кабинета г. С. Грујића, имамо владу састављену на принципу равноправности. Две засебне партије погађале су се и погодиле да у министарство уђе половина од једних и половина од других. Место јаког, хомогеног министарства, за којим смо сви кукали, добили смо на тај начин опет једно коалиционо министарство.

Штета је, што је тако дошло. Откако у Србији имамо таквих коалиционих министарстава, још ни једно није ваљало. Сва су увек боловала од искључивости својих чланова и сва су брзо умирала, не оставивши никада добру успомену за собом. То можда долази отуда, што ми Срби у опште слабо поштујемо туђе мишљење, што сви мислимо да је, онако најбоље, како ми мислимо и радимо. Истина, сва коалициона министарства имају и једну добру страну, — што у Скупштини имају велики број посланика, који их потпомажу; такве владе увек имају сигурну већину све дотле, док једног дана, из политичких или личних разлога, једна страна не одрекне љубав, поквари савез и обори владу изненада.

Тако је увек било код нас и тако ће бити и овога пута; то је и највећа мана, коју данашња влада има. Покрај све искрености и воље за заједничким радом, коју можда у овом тренутку обе стране уносе у овај кабинет, нико нам не јамчи, нити може да јамчи, да ће та слога три дана да траје. А шта ћемо онда?

Иначе, кад хоће праведно да се мисли, мора се признати, да је, за прилике у којима се налазимо, нова влада добро састављена. Наравно, могла би још много боља да буде, да парламентарна ситуација није тако замршена; али нека нас бар теши то, што је свакако боља но стара. Број места у кабинету праведно је расподељен; свака страна има четири портфеља; бар се око тога неће гложити.

Осим тога, међу новим министрима налазимо људе, које су необично срећно изабрани. Ту је на пример генерал Путник као министар војни. По ауторитету који ужива у војсци, по стручној спреми и енергији он је одиста најпогоднија личност за то место. Још ако буде био и довољно строг, онда ће свакако моћи да исправи све оно, што је покварено у последње доба. Финанцијску спрему г. Пачуа неки хвале, неки му је одричу, дефинитивно се за сад ништа не може рећи; хвале и г. Полићевића; убрзо ћемо видети колико је све то тачно.

Неоспорна је добра особина ова владе, што, по људима који је састављају, има јаког ауторитета у странци и клубу. Ако буде била необично енергична, ако могадне зауздати све сепаратистичне струје у клубу, а не допуштати да клуб њу води, онда ће успети. Иначе не.