Категорија: Уводник

Било је времена, када је рат, који се водио између две државе био чисто њихова ствар; други се нису мешали, нити их се шта тицало, колико ће рат да траје, како ће да се води и и ко ће на крају да победи. Данас је све то друкчије. Интереси свију држава тако су испреплетани, тако се додирују, сукобљавају и укрштају не на једном месту, већ свуда, на све стране, да сваки, ма и најмањи заплет на једној тачци земљине кугле одмах одјекне у свима земљама, повлачећи за собом читав низ других заплета и у економном и у политичком погледу. Земља је данас мања, но што је некад била.

Пре сто-двеста година рат на Крајњем Истоку никога не би много интересовао. Месеци би читави прошли, про но што би се за њега и сазнало. Данас, откако је телеграф разасуо своје мреже преко целог света, а железница опасала цео круг, растојања више нема нити даљине. Све је близу, све је на домаку. Кад пушке па једном делу освета припуцају, то одмах одјекне и у најмањем, најскривенијем кутићу; сваки се одмах журно спрема, јер зна, да и он може бити ускоро позван, да оружјем брани своје интересе и своја права.

За нас Србе много би боље било, да руско-јапанског рата нема; то већ и деца и врапци с крова знају и говоре. У тешким приликама, у којима се ми налазимо откако је маћедонско питање постало акутно, антагонизам руских и аустријских интереса на Балканском Полуострву покрај свију споразума, ипак нам је до некле бар давао гаранције, да наша права и захтеви неће бити тако олако повређени. Ангажовање Русије у рат с Јапаном покварило би ту, ма и привидну равнотежу. Аустрија, која нема колонијалне политике, нити у опште какве друге спољне политике до балканске, већ одавно ишчекује тај моменат, којим би јој потпуно одрешио руке.

Тај моменат наступиће кад први топ пукне у Јапанском мору. Аустрија само на то чека и предвиђајући још поодавно да ће до тога доћи, она већ скоро годину дана спрема све за сваки случај. Попустљивост њезина у Хрватској, Босни и Војводини, којој смо се ми радовали, наивни као што нас је Бог створио, чим се тиче питања у којима треба хладно мислити у енергично радити, та попустљивост очито показује, да се Аустрија спрема за спољну акцију и да због тога хоће да осигура позадину. Она попушта само онда, кад зна да ће у скоро бити уплетена у какво ратно предузеће; све концесије које је дала разним народностима, које живе у њој, дала их је само под притиском спољних заплета. С тим треба да смо начисто.

Тако је Аустрија ево дочекала тренутак да сама, без контроле и без обзира на друге силе, може да ради на Балкану. Маћедонско питање, које се толико повлачи, даје јој згодан изговор, да учини оно, што до сад није могла и није смела да учини. Војска, коју нагомилава у Хрватској и Босни показује, да није вољна да пропусти ову згодну прилику, на коју је тако дуго чекала. Питање је сад, шта треба да радимо ми.

Ко хоће трезвено да мисли лако ће наћи одговор. Пошто пото ми се морамо старати, да се решење маћедонског питања одуговлачи све дотле, док Русија опет но добије слободне руке у Европи. А како то неће бити одмах, то морамо гледати, да се у Маћедонија на пролеће одржи мир. Устанак, који се при свом бугарском одрицању спрема, ишао би против наших најбитнијих интереса; Аустрија бих одмах улучила прилику да уводи бајаги ред, да се и сама умеша на нашу и бугарску штету. Ми морамо стога цео наш утицај који имамо на наше сународнике у Старој Србији и Маћадонији да употребимо на то да се устанак спречи. Реформну акцију великих сила, коју је наша држава до сад званично потпомагала, мора од сад и наше јавно мњење да потпомаже. Ништа друго не треба тражити, до да Турска обећане реформе уведе. А ако их не хтедне или не могадне увести, ми ипак морамо ћутати. Ћутати морамо у сваком случају, ма шта Турска радила, све дотле, док Русија опет не буде имала времена да и на нас погледа.

Сваку ствар треба звати њеним правим именом. Завереничко питање постоји, то је неоспоран факт; оно је свакако мање важно, но што се на страни мисли и пише, али је исто тако важније, но што се мисли код нас. Обилазити око њега и врдати бесмислица је и глупост; напротив, у интересу је свих нас, да се оно, што пре, правилно и праведно реши. Зато треба говорити јасно и отворено, као што приличи слободним грађанима у слободној земљи.

Оно што се збило 29. маја било је корисно по земљу; о томе нема спора. Те ноћи збрисан је један несносан режим, који се свакако није могао друкчије да уклони. С малим изузецима цела Србија радосно је прихватила извршени преврат, Народна Скупштина изјавила је своју захвалност онима, који су га учинили; изабран је нови Краљ, повраћен ред и закон у земљи, све је опет добро – и тада се јављају прве тешкоће.

Извор тим првим тешкоћама треба тражити не у Србији, него на страни. Нешто јавно мњење, које увек симпатише мртвима не питајући јесу ли достојни живљења или не, а нешто дубоко укорењени монархијски принципи готово свих европских народа, која ни у ком случају не допушта, да официр дигне руку на свога краља учинили су, да се у име увређеног морала дигло све против Србије. То опште расположење аустријска штампа, по званичним инспирацијама из Беча, врло је вешто употребила у своју корист. Желећи, да ма на који начин одржава неред у Србији, она је систематски гледала да нахуди новом стању код нас.

Тешкоће које су већ постојала, постале су још много веће кад се десио нишки случај. Неискусни, млади људи, који су у њему учествовали, заборавили су били, да иду против интереса своје рођене земље и да се једна погрешка другом погрешком не може да исправи. После тог бесмисленог покушаја европско јавно мњење још је енергичније захтевало, да се завереници од 29. маја казне. То исто почеле су у то доба да траже и стране силе. Како је тај захтев био неформулисан, ипак је у самој ствари постојао. А то је био апсурд.

Апсурд је захтевати да револуција, која је срећно успела, казни своје вође. То никада није било, нити ће бити. У нашем случају то је утолико више немогућно што је иза извршиоца од 29. маја стајало цело јавно мњење у Србији и Народна Скупштина, која им је на учињеном делу захвалила. О некој казни дакле не може више бити ни говора.

То су канда убрзо увидели и сви они, који су од почетка тражили насилне мере против завереника. Тако се јавља – овога пута много тачније формулисан – захтев, да се сви завереници уклоне из двора. А када то није учињено, сви страни посланици, један по један, отишли су на неодређено време на одсуство, доводећи тиме у неугодан положај и нашу владу и целу нашу земљу.

Тај одлазак станих посланика, да смо у другим приликама, не би био тако важан. Има много примера, има их и у нашем непосредном суседству, који нам сведоче, да једна земља може да опстане и покрај нерасположења великих сила. Пасиван отпор временом доноси победу; кад им се не попушта, стране силе попуштају понекад саме. Али спољни наши односи, прилике на Балканском Полуострву не допуштају нам никако да такве експерименте чинимо. Напротив, ми треба овога пута да учинимо што се од нас тражи.

То што се тражи, да уклонимо заверенике из Двора, није много. Огромна већина њих, сви осим двојице-тројице, отишли су одмах по извршеном делу на своја места, да чине своју дужност, као што су је чинили и пре, не захтевајући и не очекујући никакве награде. Остала су свега два-три официра, можда баш они, који најмање заслуга имају за извршени чин. И њих треба уклонити и то што пре. Нека се угледају на своје млађе другове, нека иду сами на своја места и у своје команде, нека се сећају, да је лепо хтети умрети за своју отаџбину, али да је још много лепше и много теже умети живети за њу.

Четврти је дан ево већ како је Србија остала без министарства. Кабинет Грујићев, који је још одмах од свога постанка врло бедно таворио дане, увидео је најпосле да се не може даље бочити са Скупштином, у којој је према огромној владиној већини стајала једна шачица непомирљивих самосталних радикала, исто толико либерала и цигло један напредњак. И сва та опозиција једва да је и у једном питању давала од себе озбиљнијега знака живота. Нарочито су се либерали сасвим ућутали.

Па од куд онда тешкоће? Шта је донело владу дотле, да је морала да се уклони с политичке позорнице баш у тренутку, кад је имала да заступа пред Скупштином свој најважнији предлог, буџет за 1904 год. који је и за целу земљу од највеће важности? Који је тај моћни непријатељ, што је владу оборио?

Знамо га сви добро. Владу је оборила њена сопствена странка — гломазна, велика „уједињена“ радикална, странка. А зашто се то тако догодило? Проста ствар. Зато што то уједињење није била искрено. Зато што се та „уједињена“ странка и на даље састојала из два табора, који су тобож заједно радили, а међутим се крвнички и с неповерењем погледали. Као што су се оне јетрве на наше народне приче биле преко свекрве, тако су се и ова два ривалска табора из „уједињене“ радикалне странке шамарисала преко Грујићевог кабинета, док овај најпосле, сав изубијан, није захвалио на тој великој почасти.

И чим се то догодило, нестало је и привидног јединства у радикалној странци. На једном се месту сашаптавају и договарају тако звани бивши „фузионаши“, а на другом опет бивши „самосталци.“ Једни другима не верују. И резултат тога међусобног неповерења је, да се ево све до овог тренутка није могло министарство саставити. А све то на велику штету не једне или друге фракције „уједињене“ радикалне странке, него целе земље, која је од ове скупштине очекивала плодна и корисна рада; а на срамоту нашу пред страним светом, који није у стању да разуме, колико је ситничарски повод овој кризи. него јој тражи неких дубоких разлога.

И што је најжалосније, ми се бојимо да ће се на крају крајева ова криза завршити и опет новим крпежом. На управу земље гурнуће и опет људе без енергије, људе који ће бити играчка обе фракције „уједињене“ странке, док се и ти опет не засите те незавидне улоге, па не ухвате пут, као што је учинио и Грујићев кабинет. А да од тога страхујемо, даје нам повода цео развој ове кризе. Господин Сава Грујић даје „дефинитивно“ оставку, јер се тврдо убедио, да он с овом скупштинском већином није кадар даље радити. Но већ сутрадан се даје г. ђенерал наговорити да се прими поново мисије да састави кабинет. И пошто се пуна 24 сата узалуд мучно, г. ђенерал одустаје од Сизифовска посла. После њега се чине покушаји с г. Стојаном Протићем. Он се у много краћем року ратосиља те части пуне мисије. Да и не помињемо сва имена, која су у току ове кризе до сад у јавности избијала као кандидати за поједине портфеље. И нико нам не каже, нико нам не уме или неће да каже какве су то огромне сметње, на које су г. г. ђенерал Сава Грујић и Стојан Протић наилазили у својим покушајима да саставе министарство. Међутим ствар је јасна. Једина сметња је образовању кабинета антагонизам између обе фракције „уједињене“ радикалне странке. Могао је тај антагонизам на јучерашњој конференцији бити нешто и притајен, но он ће кроз кратко време и опет с толико јачом сплином да избије на површину.

Међутим време лети, пролеће нам нови судбоносне дане и ми забринути за будућност ове земље с правом питамо народне оце: докле тако?

У прошлом чланку „Јуриш на чиновничке плате“, изнео сам и утврдио цифрама, да чиновник према сељаку плаћа врло велики порез. Узео сам сељака за пример, јер посланици из народа највећма наваљују, да се чиновничке плате што јаче оптерете. Али чиновник (грађански или војени, активни или у пензији, указни или неуказни) не плаћа велики порез једино, према сељаку. Он је, у опште, једно због цифре самога пореза, а друго с тога, што он не може да прикрије ништа од својег приноса. Кад се упореди ма с којом другом класом становништва оптерећен највећим наметима. Из тога не треба закључити, нити је моја намера била да такав закључак изведем, да је порез сељаков врло мали. И сељак је добро оптерећен. Јер, ваља имати на уму, да 2,50% износи само порез на принос земље. Такав терет не би био велики, да није уз то личног пореза (6 динара с главе на главу, и 5 пара на сваки динар непосредног пореза), и толиких државних, окружних, среских и општинских приреза. Само државни прирез у овој години износиће 117% што с другим додацима, редовним и ванредним, износи просечно на 200%, уз главни порез. Према томе, и оптерећење сељаково, без посредних пореза, може се рачунати на 7.5%. Све то треба исплатити поглавито из приноса земље, јер сељак, као и сви други, плаћа засебно порез ако издаје кућу под закуп, ако има новчаног капитала или води какву трговину.

Тих 7.5% сељаковог пореза мали су само релативно, т. ј. кад се упореде с теретом сваљеним на чиновничке плате. Тај је терет, видели смо, и по главници непосредног пореза огроман. А како тек мора тежак бити по чиновнике с додатком од 200%, који према тој главници срачунава. Ну апсолутно узев, за сељака је и порез од 7.5% осетан. Порез се плаћа у готовом новцу, а сељаку до новца није лако доћи. Осим тога, порез на земљиште је врло неравномерно ударен. Распоред појединих парцела у групе наје увек тачно извршен. Има земаља које би по својем квалитету требало да плате 2 динара од хектара, а плаћају 3 или 4 динара.^[1] А сам премер је врло аљкаво извршен. Има земаља које плаћају порез на 10 хектара, иако нису већа од 5 или 6 хектара. Сељак осећа, да је порез велики, а не зна од куда. Истина, има и супротних случајева. Многе су земље увршћене у нижу класу, а има их које плаћају порез на 7 или 8 хектара, а заузимају 20 и више хектара. И сигурно је, да су чешћи случаји, да је земља из једна од ова два разлога, оптерећена мањим порезом, но што би то по закону требало да буде. Кад би се порез на земљиште повећао они, који га и иначе много, мимо закон, плаћају, били би пре оптерећени. А према њима се, ма их и не био велики број, мора имати призрења.

Према томе, и повећање пореза на земљиште, сељачког пореза par excellence, ствар је веома деликатна. А шта да кажемо онда о порезу на чиновничке плате који је куд и камо већи и чија је подлога још осетљивија. Није никаква неправда чињена у томе, што се порез на земљу није повишавао мимо друге порезе, него у томе, што се увек највише од чиновника тражило, да они од својих плата, попуњавају буџетске празнине. Ако се већ дође до закључка, да се буџетска равнотежа не може постићи смањивањем расхода мора се, несумњиво је, прибећи повећању прихода. Али то повећање треба тако удесити, да највећим делом падне на оне, који су до сада били, релативно, највећма поштеђени. С тога се чиновничке плате могу јаче оптеретити тек онда, кад се удари порез на сеоске зграде и повећа онај који сад плаћају земљишта. Поштења мора бити свугде, па и у финансијској политици.

---

^[1]За овакве неправде нису толико криви органи који су распоред извршили, колико сам закон од 1885, по чијим је одредбама често веома тешко, чак немогућно, извести правилан распоред.

И ако је новим законом о штампи забрањено проносити гласове о министарској кризи, ипак се већ два дана на све стране, и на улици и у штампи, јавно говори, да су садашњој нашој влади дани избројани. Бадава се то не говори; нечег има. Само што нико не зна шта је у ствари.

Међутим, кад се на данашњу нашу владу гледа не с неког искључивог партиског гледишта, већ мирно и безпристрасно, много што шта може да се уочи, баш кад човек и није посвећен у све министарске тајне.

Кључ за решење целог питања лежи у ненормалним приликама, у којима је садашња влада састављена. Склопљена у време, када је радикална партија била подељена у два непријатељска табора, влада г. Саве Грујића је већ при свом постанку носила у себи и клицу своје смрти. Из садашњег кабинета изостала су најкрупнија имена и с једне и с друге стране; неки нису ушли што нису хтели, неки што нису могли.

Прилике, у којима је постала и начин на која постала, чине, да је ова влада још одмах из почетка била названа слабом владом. Тај израз је већ толико пута употребљаван, кад се о њој говори, да је већ постао отрцан, па ипак је једини тачан.

Та се слабост владина нарочито огледа у њеним одношајима према радикалном клубу и у свима пословима из финанциске струке.

Радикални клуб, кад је реч о политичкој одређености и о програму за рад, болује још и сам од оног јесењашњег, на брзу руку изведеног стапања оба своја крила у једно. Ма колико да је то стапање било и искрено и потпуно, ипак није било у стању, да изглади све оне принципне разлике, које су пре тога постојале. Да не говоримо о личностима. Оне не долазе у питање. Али је неоспоран факт, да у радикалном клубу данас нема оног и онаквог јединства, какво је потребно за извршење оних великих послова, који нас чекају споља и изнутра. Закон о шумама, закон о основној настави наишли су у радикалном клубу на врло јаку опозицију; ако их влада буде изнела пред скупштину, а не хтедне правити уступке, пашће и закони и она.

Још горе стоји ствар с финанциским пословима владиним. После оне, мало чудновате историје с г. Милићем Радовановићем, портфељ министра финанција узео је у своје руке сам председник министарства. За двадесет и пет година свога министровања по разним кабинетима, г. генерал Сава Грујић свакако ни у сну није сањао, да ће њему једног дана пасти у део да руководи српским финанцијама и то баш у доба, када су, по тешкоћи задатка, стручна спрема, младост и енергија потребније но икада пре тога. Сам тај факт, што је, не могући да нађе какву погодну личност за министра финанција, он лично био принуђен да узме тај портфељ, показује најбоље, како се и у радикалној странци садашња влада сматра као пролазна.

А кад већ мора да иде, нека иде што пре. Радикална странка при саставу новог кабинета, не сме да штеди ни своју снагу ни своје људе. Има тренутака, када војник у борби не сме да штеди муницију. Тако је данас и с радикалном партијом. Ако хоће политички да живи, она мора да буде спремна и да се истроши.

У ново министарство нека се не узимају лица из позадине, него из првих редова. Јака нам влада треба и радикална партија мора ту јаку владу да нам да̂. Кад кажем јака, не мислим на онакве владе, које су показивале песницу свима и свакоме; таквих смо већ доста имали. Не. Јака мора да буде по спреми и енергији својих чланова, по одређености свога задатка и по одлучности, којом тај задатак хоће ла изврши, без обзира на губитак популарности, коју прави политичар само зато жели, да би у датом тренутку могао да је потроши.

Таква нам влада треба. Кад кола пођу низа страну, сигурна рука мора дизгине да држи.

Предлог г. Павла Ранковића о ударању специјалног пореза на чиновничке плате не заслужује толико пажње са своје неозбиљне претераности, колико са положаја који предлагач заузима у Народној Скупштини, а највише с тога, што се у њему огледа расположење једног, вероватно не малог, дела народних представника. Ми смо ових дана присуствовали читавој лицитацији међу посланицима, ко ће већи намет предложити за чиновнике. Није место у овом чланку изложити праве побуде (сви знамо њихову чисто демагошку основу) оваквих предлога. За свакога је јасно, да они, наперени искључиво против чиновника, нису изазвани никаквом државном, ни земаљском потребом. Нити је ко толико наиван да верује, да су предлози г. Ранковића и његових једномишљеника потекли из њиховог искреног убеђења, да су чиновници у нас по својим великим платама најспособнији да поднесу ново увећање пореског терета. Ако се простом сељаку не може замерити, што сматра да чиновник господује о народном зноју и да се порезом, који он с толико досаде плаћа, само пуне чиновнички џепови, народни су избраници довољно обавештени о важној улози коју чиновници имају у држави, а тако и о величини материјалне награде коју за свој посао добијају.

Али не треба мислити, да је ова анти-чиновничка струја својствена само овој Скупштини, ма да су незапамћена времена овакве бујности. Посланичких демагога било је под свима владама, и под свима режимима. Они су често равнодушно доносили законе којима се земља упропашћавала, али се никад ни за тренут нису дали поколебати у својим назорима, да се од сељака ни у ком случају не сме захтевати да и они, напоредо с осталим редовима становништва, поднесу каквих новчаних жртава, ма како прешна била потреба државна, и друго, да се од чиновника не узима колико би требало, и колико би се од њих могло узети. О таквим, непромењивим изворима скупштинских већина морале су све владе водити рачуна. Под њиховим утицајем стварао се и развијао наш порески систем.

Отуда се могло десити, да порез на сеоска земљишта није ни за пару повећан од 1885. године, када је био заснован садашњи систем непосредних пореза и када се водило озбиљно рачуна о равномерном оптерећењу разних пореских објеката, док се порез на чиновничке плате више но утројио. По закону од 22. априла 1885. год, просечна стопа пореза на плате износила је 1.5% (највећа 3%), а сад се пење на 4.75% (највећа 8%). Требало је доиста упорне енергије, па одржати порез на сеоска земљишта стално на истој висини и ако су државне потребе стално расле, и ако је Србија услед непрекидних дефицита толико пута долазила на ивицу пропасти своје. Још већма задивљује тај факат, да су сеоске зграде још и данас, кад је оптерећено све што се неосетно могло оптеретити потпуно слободне од сваког пореза. И у овом времену, кад је потребно да учинимо највеће напоре, и да сви скупа поднесемо највеће жртве да се држава спасе од потпуне финансијске пропасти, никоме и на ум не пада, да предложи оптерећење сеоских зграда, које свугде на свету плаћају порез. Ко би, влада или посланик, смео изићи пред Народну Скупштину с таквим предлогом? Међутим, услед неодложних потреба државних предлаже се тако осетно увећање пореза на варошне зграде, који ће великим делом пасти опет на чиновнике (непосредно, ако су сопственици, посредно, ако су само закупници), који махом по варошима и варошицама станују.

Не улазећи у питање о разној вредности прихода на који чиновник и сељак плаћају своје порезе (известан приход има знатно већу вредност на селу но у вароши); остављајући на страну и то, што су чиновници због својег положаја изложени многим издацима које сељаци немају, а многе друге околности из којих се јасно види, да би и при једнаком порезу чиновник у ствари подносио већу жртву за покриће државних потреба, упоредимо само који део својег прихода стављају један и други држави на расположење. (Реч је о непосредним порезима, јер тачну сразмеру код појединих није могућно ухватити: али је сигурно да су чиновници, по својем начину живљења, и посредним порезима осетно јаче оптерећени). Сеоска земљишта плаћају од 4—1 [10?] динара на хектар, према квалитету земљишта (шуме и утрине плаћају још мање), што износи, од прилике, на чист принос од прилике 2,5%^[1] пореза. Међутим, чиновници (пенсионари, учитељи и т. д.) одвајају од својих плата просечно 4.75%, на име пореза без мало два пута више. Али чиновник не плаћа само порез. Он улаже још 6% за удовички фонд, да би у случају смрти, један део свог садашњег прихода обезбедио својој жени и деци. А сељак не мора за живота одвајати ниша, па ће опет оставити својим наследницима целокупан приход своје земље. Разлика је, дакле, између те две врсте прихода, од рада и земљишта, велика. Док ја први привремен, доживотан, други је сталан, и траје док и само земљиште. С тога, ако се хоће да постигне што тачније упоређење, ваља проценту чиновничког пореза додати и оних 6%, а то чини 10,75% оптерећења чиновничке плате, према 2.5%, непосредног пореза који сељак плаћа на своју земљу. И поврх тога, чиновникова кућа, која се ретко кад находи на селу, оптерећена је по досадашњем закону с 3% по приносу, а сељак на своју не плаћа ништа.

Један једини пут се озбиљно покушало, да се олакша тешки терет тако немилостиво сваљен на чиновничке плате. Год. 1869. влада је предложила скупштини, да се смањи порез на принос од рада. Али скупштинска већина састављена у главном из истих елемената под свима режимима, одбацила је владин предлог са 130 против 56 гласова.

Слуте ли предлагачи нових намета на чиновнике какве би последице имало остварење њихових предлога? Чиновништво у Србији у маси је презадужено. Огроман део с највећим тегобама састављају крај с крајем, јер су плате мале, а одбици за рачун државе велики. Па ипак, наши чиновници по правилу су исправни у вршењу својих дужности. Непоштење је изузетак. Веома је сумњиво да ће такво стање остати и онда, ако плате продуже кресати, по предлогу г. Ранковића са 20 и 25% и кад чиновник осети да се с њим, која држави даје сву своју памет и сву своју снагу, поступа као с пасторчетом, и да народни посланици очигледно иду на то, да га материјално сасвим упропасте. И велики број чиновника, у крајњој невољи, гладних и смрзнутих, под утицајем неправде која им се чини, потражиће зараде мимо ону која му је законом допуштена. А од тога ће г. Ранковићеви бирачи претрпети много већу штету, но кад би имали да плате који динар више на име пореза. То они не знају, али би то г. Ранковић и његова другови требало да знају.

Подбелешке

^[1]Величина чистог приноса израчуната је по званичним статистичким подацима, јединим који се могу у том погледу употребити.

По новом закону о штампи, увреда страних владара и њихових домова казни се затвором од једног до шест месеци. На први поглед та казна, иако велика изгледа и умесна и оправдана; кад се међутим то питање ближе размотри, види се, да је она и неумесна и неправедна. Ево зашто. Неправедна је зато, што је страна штампа све наше владаоце, и оне који су били добри, и оне који су били рђави, обасипала најодвратнијим грдњама, не бирајући никад ни речи, ни изразе; а неумесна зато, што је неостварљива. Примењивати ту законску одредбу, стално, у свакој прилици, као што би требало да се закон примењује, одвело би до таквих апсурдности, да би им се и сам г. Стојан Протић смејао, кад би умео да се смеје.

На пример: у Белгији, откако је на престолу садашњи краљ Леополд, још ниједан новинар није кажњен за увреду Величанства, и ако је, баш у радикалној белгијској штампи било страховитих испада против приватног живота краљевог. То се тамо не казни, јер не да сам краљ. Али ако неком српском новинару падне на памет да преведе један такав чланак на српски и штампа у ком листу, биће кажњен за увреду Леополда. Или: напише неко овде код нас, да је Кастро, председник Аргентинске републике био у млађим својим годинама осуђен на двадесет година робије за крађу и разбојништво – што је сушта истина – ето вам опет увреде једног главара државе и затвора од неколико месеца. Или напише неко, да је садашњи кинески цар ванбрачно дете своје матере – што је такође истина – хајде опет у затвор. У затвор због сваке саксонске принцезе, која се заљуби у каквог пробисвета, у затвор због сваког опскурног немачког кнеза, коме падне на памет да дуне у свет са каквом јахачицом из циркуса, у затвор због… и тако даље, у бесконачност. Има ли то смисла и имена?

Па ћемо онда отићи у затвор за сваку оштрију реч против Онога; у чијој држави данас леже стотинама попаљених села српских, као да је Србија још српски пашалук. Зар онда да се не бунимо?

Истина, у закону има још одредаба, да се казне само увреде оних владара у чијој се земљи и нашем краљу даје иста заштита. Али та је одредба за наше прилике илузорна. Закони готово свих земаља имају ту одредбу, па ипак пише о нашем краљу ко шта хоће и како ко хоће. Каква је то онда заштита?

Наш устав истина има један члан по којем се увреда страних владара мора казнити. На све критике у Народној Скупштини г. Стојан Протић је увек одговарао, да устав наш захтева и да се друкчије не може. Могло се, само да се хтело. Требало је само, одређујући у начелу, да се увреда страних владара казни, додати у закону ову блажу одредбу: „на изричит захтев представника те државе“ и онда би све било добро. Онда би праве увреде биле одиста кажњаване по закону и по правди. Овако пак, како данас наш закон о штампи прописује, цео члан о увредама страних владара није ништа друго, до сигурно оружје у рукама г. Стојана Протића, да казни сваког српског новинара кад год му се прохте и да запуши уста сваком ономе, који не мисли као он.

Универзитет је велика културна тековина. Универзитет је важан научни центар. Он ће око себе прикупљати све Србе. Он ће бити посредник између наше науке и европске више него Велика Школа, јер ће се странци тада пре одлучивати да проведу по неки семестар у њему. Он ће нам тиме подићи углед и на Балкану и у Европи…

То су мисли које се обично износе када се поведе говор о универзитету у нас. Оне су, донекле, и оправдане, али су неодређене и сувише опште. Културна тековина зависи од своје вредности. Научни центар тај универзитет мора бити у нас већ зато што је један. Да ли ће он прикупити све Србе око себе — то зависи од прилика које су, донекле, изван њега, а да ли ће странци нагрнути у њ или не — то је све једно, јер ће он и без њих остати онакав какав је, а општење наше науке са европском врши се на други, много поузданији начин…

Када би се могло и разлозима много јачим од ових доказати да је све ово што наведох безначајно, ипак то још не би значило да нам је Универзитет непотребан; то би само значило да су наведени разлози слаби, и да их мора бити и много јачих, ако нам је он заиста потребан. Њих и има.

Много је важније од свега наведенога и једино је поуздано јемство за успешан развитак нашег универзитета, ако се он јавља као природна последица развитка В. Школе наше, ако га изазива унутрашња потреба њена, ако нам се он сам импозира. Само би такав универзитет био наш универзитет, само би тада он представљао праву добит за нашу младу културу и још млађу науку. Питање је, дакле, у томе, да ли у нашој Великој Школи има клица из којих ће се моћи развити универзитет, има ли у њој симптома према којима ће претварање Велике Школе у универзитет представљати, не само акт добре воље и још више добрих жеља данашњих политичких фактора, већ стварно унапређење наше школе и науке, оправдано и приликама у којима смо и степеном развитка наше науке и просвете. Јер не треба заборављати да се универзитет може створити и вештачким путем и бити дуго времена непродуктиван.

Данашња се Велика Школа разликује од некадашње, а о лицеју, од којега је она постала, да и не говорим. Она има и друкчије уређење него некада, а и друкчијим снагама данас располаже. Њени наставници раде на европској науци пратећи је овако како се она прати и другим научним центрима. Захтеви које она ставља својим професорима много су већи него пре, а критеријум према којему се они цене и бирају не могу се ни мерити са некадашњим. Истина је, да је весника за такво стање било и раније, али то не значи ла је стање у њој од увек онакво какво је данас, већ само да је оно природно, да није изненада наступило. Не треба мислити да је оно и данас идеално, али је ипак боље него што би морало бити. Зато и треба радити на томе да се оно не само тако одржи, већ да се и […] и ниво онога што се од њених посленика тражи подићи, али у исто време створити и више могућности да се томе одговори. Јер оно што је досад давано, према ономе што се тражило од њених наставника, особито према најновијем закону о њој и уредби њеној, захтевало је само жртве. Није се питало да ли су такве жртве помагале или одмагале онима који су их давали, да ли су увек биле могућне, већ само, је ли ко вољан да их чини иди не; није се чак питало, да ли су оне потребне, али се ипак, мислим, морало, ма и несвесно, осећати да су тешке. У сваком случају експеримената је било и сувише…

Стога, ако хоћемо да нам се оно што имамо оснажи, да се изазове, створи оно чега до засад немамо — а што бисмо могли имати, — да се оно што може бити корисно по нашу науку што сигурније за њу и сачува, ми морамо подићи Велику Школу, ми морамо створити око ње већу научничку атмосферу и гледати да у њој нађе места све оно што има довољно и спреме и талента да самостално, творачки ради на науци.

Одавде је јасно да је Велика Школа већ тиме што јој је потребно да се претвори у универзитет и извојевала себи право на њ: да је то корак који она ако хоћемо да нам се наука развија како ваља, мора учинити. Јер оно што имамо српске науке, у главноме је ипак у Великој Школи. Подигните Велику Школу и ви сте подигли српску науку. Дајте више полета, дајте више снаге и слободе нашој младој науци — и ви ћете видети да ће она оправдати ваша уздања. Чаршија са њом не сме имати посла исто онако као што оно нема ништа заједничко са оним истинама које она проповеда.

Подизање Велике Школе на степен универзитета дугујемо и радни [недостаје један ред] јој наставници дају оно што би од њих тражио и универзитет, када наша омладина у њој има све дужности академских грађана других земаља, зашто да се чини неправда и једним и другим, зашто да се не да првим више средстава за рад кад они доказују и воље и талента и спреме за то, зашто да наши студенти морају бити деградирани пред својим друговима других земаља само за то што нису универзитетлије, зашто да се наша наука кочи ни из каквих разлога, зашто и Србија да није земља која ће и хтети и моћи својим синовима, који желе да се посвете само науци, излазити на сусрет раширених руку…

На тај начин подизање Велике на степен универзитета неће бити само једна, ма и најкрупнија и најважнија тачка програма за прославу стогодишњице; оно неће бити само спомен, па ма како он трајан био, на свечаности поводом ње; већ ће се њиме најречитије констатовати наш културни напредак у једноме правцу за минулих сто година… И то ће бити један од најлепших украса велике свечаности по којем ће се она дуго спомињати.

Свима је још у свежој успомени, колико је српски народ у Старој Србији морао да се бори, док је пре десетак година успео, да добије првога Србина митрополита (у Рашко-Призренској епархији). Иако је по канонима и по здравом разуму српски народ у Турској имао права да тражи митрополита своје народности у оним епархијама у којима је он у већини, ипак се цариградска патријаршија тој жељи народној јако противила. Напослетку је српски народ у Старој Србији успео и добио је у Призрену свога митрополита.

Наскоро после тога почела је борба око скопске епархије; она је била огорченија и трајала је дуже но она око рашко-призренске. Годинама је цариградска патријаршија упорно одбијала праведне захтеве српскога народа и напослетку је чак, против воље и жеље српскога народа у скопској епархији, изабрала поново за скопског митрополита Грка, Амвросија. Огорчење у народу услед овога избора било је тако велико, да је било опасности, да ће доћи до великих сукоба између Гркомана и Срба. После отворенога сукоба у цркви Св. Спаса и погибије гркоманске, морала се је умешати и турска власт. Амвросије је био уклоњен из Скопља.

Ипак жеља српског народа није била испуњена. Цариградска патријаршија још се увек упорно противила, да изабере Србина за скопског митрополита. Тек после неколико година, после дугих преговора, великих издатака и много труда, изабран је за скопског митрополита покојни Фирмилијан. Али је Грцима и Гркоманима, које су потпомагали Бугари и цариградска патријаршија (два непријатеља, који су се у овој ствари сложили против Срба), пошло је за руком да омету посвећење Фирмилијаново за скопског митрополита.

Опет је трајало дуго времена и било је много трошка и много труда, док је Фирмилијан посвећен за скопског митрополита.

Смрћу Фимилијановом дошло је питање о попуњењу скопске епархије опет на дневни ред. Било је бојазни да ће цариградска патријаршија, Грци и Бугари опет ометати избор Србина за скопског митрополита. Али стечено једном право српског народа скопске епархије, право које је имало свога ослонца и у канонима и у оправданим жељама народним, није могло бити више ни ометано а камоли уништено. Као што је наскоро после смрти митрополита Дионисија, изабран за митрополита рашко-призренског Нићифор, тако је убрзо после смрти митрополита Фирмилијана, изабран за скопског митрополита, јеромонах Себастијан.

Овим избором утврђено је право српскога народа у скопској епархији, исто онако као што је избором Нићифора утврђено у рашко-призренској, по коме ће одсад и за скопског митрополита моћи бити биран само Србин.

Нови скопски митрополит биће без сумње један од најбољих црквених поглавица. То је човек особита дара, велике интелигенције, одличан говорник, добар познавалац нашега народа и прилика у Турској и велики патриота. Митрополит Себастијан син је оне земље, онога краја и онога народа; рођен у Липљану из старе и признате породице, која генерацијама већ даје одличне свештенике своме крају, а однегован у Призрену и васпитан у грчкој богословији у Халци, где је одлично свршио богословске науке, митрополит Себастијан био је без сумње најбољи кандидат за црквену поглавицу скопске епархије.

Ми желимо новоме митрополиту дуга живота и крепка здравља, а да ће он добро радити у то је уверен не само народ скопске епархије, него и народ свих других српских покрајна.

На дневном је реду у западним државама. Немачка се поноси што на том путу прва корача. Французи се труде да је стигну. Друге државе такође – нека мање, нека више. Хоће да заштите радника, и фабричког и другог. Да га заштите од сувишног рада, и од болести, и од гладовања у старости, и од несреће и штете по здравље у радионици. У Француској енергични Комб спрема велике законске пројекте о томе, али се многи боје да ће наћи јак отпор код конзервативнијих елемената у скупштини, и да ће предлог пропасти. У Немачкој, благоглаголиви Билов такође обећава, да ће изнети у Скупштини знатне допуне закона о заштити радника. А он ће са својим предлогом добро проћи. Њега ће баш конзервативци помоћи: боји се, веле, ћифтарија социјалнога покрета, па гледа да утиша радника, да му колико-толико смањи беду и невољу.

Као што видите, разни су узроци који покрећу владе и скупштинске већине на тај посао. Мене се то, међутим, ништа не тиче. Главно ми је да се штогод за тај свет учини. Још је главније, да се код нас учини. Јер ето погледајте само како наш радник стоји. Упоредите га са чиновником. За будућег чиновника држава се стара још од раног му детињства. Док је у школи, она се брине да има здраву учионицу, да се не претрпа радом, да добије, ако је сиромах, и одело и средства за учење и добро васпитање. А кад изађе из школе, кад постане чиновник, он има добру радионицу, има одређено „канцеларијско време“ (које није сувише велико, је л’ те?), осигуран је и у болести, и у старости, осигурана му је породица после његове смрти. А радник? Шегрт, калфа, занатлија? Његова је радионица често, врло често мрачна, тескобна, влажна – нико се не стара да буде здрава. Он ради по цео дан, често и пре зоре и дубоко у ноћ – нико се не сећа, да законом одреди колико се сати највише сме упрегнути у рад. Он на раду може осакатити, може постати за рад потпуно неспособан – нико се не чуди, што онда мора у прошњу. Он може комотно удисати и силну прашину и још силније отрове – нико се не пита, може ли без тога бити, могу ли се та прашина и тај отров уклонити из радионице, те радник да не пропада. Он може боловати колико му драго – нико се не буни што ће за то време гладовати. И у таквим приликама живи од детињства још, а кад остари и изнемогне, онда га опет нико не пита како се хлебом храни. То јест ако остари. Ако још као блед, испијен скрофулозан дечко не подлегне каквој било болести. Ако га судба сачува не само свих других недаћа него и најљућег његовог непријатеља – јектике.

Немојте мислити, да ја нешто замерам држави што је свог чиновника осигурала колико је могла. Не. Тако и треба да буде. Ако га не осигура, никад доброг чиновника неће ни имати. Али време је, да се и за радничку сиротињу што учини. Да и радника једаред видимо ведрија лица. Да се не бринемо за његово здравље. Да му осигурамо одмор и сан. Да га ослободимо страха од гладовања у болести и старости.

Тај посао има да изврши Народна Скупштина. Она се досад сетила само радника у повлашћеним фабрикама. Остали радници сами су се довијали да се ослободе по које од тих невоља. Оснивали су фондове за помагање у болести. Имају и по који пензиони фонд. Употребљавали су и принудна средства, да се ослободе рада од 18 сати на дан. Али то све није довољно. Законом се сва та питања морају решити.

⁂

Један посланик говорио је пре кратког времена у нашој Народној Скупштини о радничком питању. Доказивао је, како раднички свет у Србији дивно живи, како свега има у изобиљу и како васцелог живота само благује. Тај господин, који је тако говорио, зове се Ђорђе Генчић. Говорио је, а не зна, да у Србији већ и на селу има такве беде, као и међу фабричким радницима у индустријским земљама. Не зна, да ми имамо рудника, фабрика и да у тим рудницима и фабрикама раде радници, о којима одиста нико не води бриге ни рачуна. Не зна, да имамо малих занатлија, чији је положај још гори но положај правих радника, да имамо шегрта, деце, жена, девојака, чија је судбина исто тако страшна, као и у земљама, где има милиона радника. Тамо им закон бар пружа извесна права, кад остаре, за рад онеспособе или кад им се деси каква несрећа. Код нас имају само право да умру. То је све.

Господин Генчић био је у Србији министар и свакако је уверен, да ће опет бити. Он је и посланик – а док таквих има министара и посланика, дотле ће и радници наши остати у истој беди, у којој су данас.