Политика 1904

Категорија: Уводник

  • Негој

    Путем оферталне лицитације извршена је 10. о. м. продаја имања Негоја у Румунији, које је племенита душа, природни син кнеза Михаила, пок. Велимир Теодоровић завештао српском народу на просветне циљеве, одредивши за извршиоца свога тестамента српски Државни савет.

    Но једно је мислио племенити завештач, а друго они који су се по несрећи српског народа назвали његовим рођацима.

    Од дана смрти пок. Велимира Теодоровића дигла се и хала и врана да то знатно и за просветне циљеве одређено имање разграби. Као рођаци и наследници пријавили су се и подигли парницу да тестамент оборе жена мађарског министра Беле Талијана и некакав Ханс од Траутенберга, па кад је с овима у име српске државе склопљено поравнање по цену од 250.000 динара, похитао је у пљачку краљ Србије последњи Обреновић, који је преко својих креатура притиснуо то имање с потраживањем у име наследства од пуних 152.000 динара заједно с интересом од дана смрти завештачеве. За све време од смрти завештачеве па до погибије Александрове није од тога имања унета ни кршена пара у државну касу. Све се то развлачило као алај-бегова слама. И штавише већ је све било удешено да се и имање прода без лицитације за ништавну суму од 1.700.000 динара у ком би случају фонд Велимира Теодоровића или испао врло мршав, или га, може бити, не би никако ни било. Но у књизи судбине беше друкче записано. Дошао је 29. мај, који је побркао многе рачунице, између осталога, спречио и ову пљачку иметка српскога народа. Министарском савету свакако се мора признати да је врло добар избор учинио, кад је понудио г. Љубу Живковића да по тој ствари српску државу заступа, као што и г. Љуби Живковићу припада свака част и хвала, што се тога посла примио без икакве награде. Офертална лицитација од 10. о. м. показала је ванредно леп успех. За имање је постигнута највиша понуђена цена од 2.275.500 динара. Ту су цену понудили сељаци са самога имања Негоја. Одмах иза ових долази понуда од 2,200.000 динара извеснога г. Ђеблеска, који је поднео и накнадну понуду, нудећи 4.500 динара више, него што су сељаци из Нагоја понудили. Значи, да се за то имање може добити још и већа цена. И ми држимо да ће се Министарство и Државни савет сложити у томе, да се распише нова лицитација, на којој би се то имање дефинитивно продало, како то и сам г. Љуба Живковић предлаже.

    Ни у ком случају не верујемо, да ће некоме у данашње време поћи за руком да се разним смицалицама имање неком уступи без нове лицитације, на чему како сазнајемо, ради и један овдашњи адвокат и народни посланик. Ако до нове продаје буде опет у скоро време дошло, она се свакако мора извршити редовним путем. Но има још један пут. Ми држимо да се потраживање гђе Беле Талијана и Ханса од Траутенберга могло исплатити, пошто је оно извршно, а потраживање пок. краља Александра Обреновића могло би се још и пред румунским судовима поништити, пошто је поравнање закључено неправилним путем. На тај би се начин спасло српској држави око 500.000 динара.

    У сваком случају може се данас сматрати као сигурно да је завештање пок. Велимира Теодоровића спасено од пропасти и српска просвета ће располагати једним новим, богатим фондом.

  • Краљевски син

    Сва деца по школама, и понеки од нас старијих који се сећају школе и детињства, запеваће данас побожно „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. У тим наивним, простим стиховима и у мелодији, која се лако памти иако је туђа, огледа се цело наше поштовање спрам онога, који је први међу Србе покушао да унесе књигу и просвету.

    Краљевскога рода и порекла, Растко, син Немањин, хтео је да просвети свој народ. Колико може један човек да учини, учинио је, остављајући другима после себе, да започети посао продуже. Ваљда стога, што међу последницима му не беше ниједнога у старој српској држави, који би се ма и приближно могао с њим да пореди или можда због тога, што народ увек воли оне, који остављају сјај и славу да њему помогну, у народноме веровању живи успомена само на њега, јединога просветитеља. У најтеже дане, турско доба, када је све било само робље, око његова имена и његових моштију скупљале су се све српске наде и молитве.

    А када се једног дана, после толиких векова, Срби дигоше на оружје, призивајући његово свето име, као што га и данас тако призивају, где још нису слободни и када поново основаше своју државу, опет се јави један нов просветитељ, достојан последник св. Саве, Доситеј, чаковски ђак. После тога, за сто година слободног државног живота измењало се сто министара просвете на сваку годину један. Шта су они урадили? Шта су могли да ураде? Бурно доба у коме смо све до јуче живели, скретало је целу нашу енергију на другу страну; сем тога, конзеквентност и издржљивост недостајале су нам и на том послу, као и свуда иначе. Што је један урадио преко дан, то је други разорио преко ноћ. Стара српска посла: сваки је од свакога хтео да буде и бољи и паметнији. Давали су нам и добре школе и добре књиге, а ипак је све остало по старом. Дали су нам скоро пре пола века закон о општој, обавезној настави, па ипак и дан данашњи има нас на сто Срба у Србији свега двадесет писмених. Одбите од тог броја чиновнике и варошане, који су сви више — мање писмени, одбите онај велики број неписмених, који се само стога у писмене рачунају, што умеју да се којекако потпишу, па ћете тек онда добити праву слику о нашој просвети. Срж народа, оно што народ народом чини и данас је поготову тако исто неписмено, као што је било пре сто година.

    За исто време други народи учинили су много више. У Холандији на пример, која је у исто време увела општу обавезну наставу кад и ми, на сто људи једва ако има један неписмен. Рећи ћете, да је Холандија била у много срећнијим приликама но ми. А зашто онда, сем Турака, сви народи око нас боље стоје по писмености но ми? Нису ни они за ових последњих сто година живели мирним животом без преврата и трзавица, па су ипак боље напредовали но ми.

    Не треба да се варамо, нити сами себе да лажемо. Трамвај, електрично осветљење и две-три трокатнице у Београду још не сачињавају културу. Ако хоћемо да живимо, морамо да радимо сви, истрајно и сложно, на овом великом делу, што га је први започео Растко, Немањин Син.

  • Наше пропадање

    Врло је карактеристична појава за данашњи наш друштвени живот, да наши државници и политичари не осећају још никако потребе, да што озбиљније проуче здравствене неприлике у нашем народу и да им лека потраже. Још је чудноватија та наша апатија зато, што видимо да све културне државе грозничавом журбом раде на поправци здравља народног. Енглеска већ давно служи у томе као учитељица културним народима. Немачка се већ годинама бави најозбиљније поправкама здравствених прилика, осигурава раднике, даје им здраве станове, диже санаторије, претвара нездраве крајеве и градове у здраве и пријатне. Богата и културна, Француска је у великој стрепњи и страху не зато, што се боји непријатеља споља, пошто је приметила да здравље народно почиње опадати. И све је легло на посао, да се здравље народно дигне.

    У томе покрету видимо као вође не лекаре, јер они су само стручни саветодавци, но прве њихове државнике и политичаре. Треба прочитати говор Казимира Перијеа, који је држао у Сент-Етијену; па да се види, колика се важност даје томе питању. Треба пратити рад сталне комисије за сузбијање туберкулозе, којој је председник чувени државник Леон Буржоа, па да се увери, са каквом се озбиљношћу и енергијом раде послови око народног здравља. А ми као да то све не видимо. У нас наши државници пишу читаве ступце о програму свога рада, а здравље народно не помињу ни једном речи. На замерке одговара се сасвим равнодушно: „наша је прва брига да се привредно опоравимо и онда ће се и здравље по себи поправити“.

    Мисао у основи погрешна. Привреду можемо дићи само ако нам је народ здрав и крепак. Зар се може подићи привредно стање у местима, која су заражена сифилисом, ако се што пре и што живље не настане, да се та болест искорени? А у нас је таквих крајева несразмерно много и за њих се ради тако мало, тако без плана и без икаквих средстава, да ће се овако радећи, та болест све више и више ширити и давати нам богаље и наказе. А где су богаљи и наказе дигле благостање?

    Може ли се у народу дићи привреда, кад у доба највећег сељачког рада огромна радна снага попада од наступне грознице и срдобоље – а ми се нисмо побринули ни за лекарску негу ни за јефтине лекове, већ све то лежи без помоћи недељама „као граном побијено“?

    Можете ли се надати неком привредном напретку када се уочи тај жалосни факт, да се у наш народ шири туберкулоза у таквој мери, како ретко где у Европи, а ми још ништа не почесмо озбиљније ни мислити, како да се та страшна болест ограничи.

    Можемо ли помишљати на бољу привреду у народу, када видимо, како се за ових последњих 20 година из дана у дан шири у наш народ до скора трезвени, но рђавим хигијенским приликама изнемогли народ – пијанство, које га убија морално и материјално?

    Може ли се у нас дићи привреда, када је умирање нарочито до 15. године тако велико, да у неким крајевима долази на сваки продуктиван живот један непродуктиван?

    Ово неколико напомена биће довољно сваком мисленом човеку да стекне једино правилно уверење, да се и привреда и све остало у држави може подићи само онда, кад се истовремено ради на поправци здравствених прилика. А да је то уверење правилно потврђује нам један од највећих државника и мислилаца светских, Бенџамин Френклин, који каже: „Народно здравље – то је народно благостање.“

  • Задатак независне штампе

    „Да слободно претреса сва јавна питања, без гнева и пристрасности; да праведном критиком владиног рада потпомаже опозицију; да лојалношћу својом и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције; да подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе, ето, то је задатак слободне, независне штампе“, рекао је Бисмарк једном приликом у немачком парламенту, он, који иначе није ни хтео ни умео да буде нежан спрам штампе и јавног мњења.

    Наравно, тај задатак није ни прост ни лак ни у много старијим земљама, а камоли код нас. Треба много конзеквентности, много грађанске куражи, много дубоког, политичког уверења, па да се то увек могадне да изврши. Треба и много хладнокрвности.

    У борби човек понеки пут и нехотице сувише јако замахне, али то још не значи, да је хтео да убије. Такви се ударци морају мирно и примати и давати, без срџбе и без јеткости. Крештавци, сви људи слабих нерава, који добијају хистеричне нападе при првом судару, треба да остану код куће. Шта траже, кад им место није ту?

    Задатак независне штампе не само што је врло тежак, него је и врло незахвалан. Нарочито код нас. Нигде се тако лако не заборавља, да неко може имати и противно уверење, па да је ипак то уверење и поштено и искрено. Одмах се подмећу неке задње мисли и подмукле намере свакоме, који је другог мишљења, па се онда чудимо откуд толика огорченост. Како је не би било? И онда у тој општој омрази независна штампа пролази још понајгоре. Услуге, које она чини заборављају се брзо; памте се само ударци које с правом задаје.

    Код нас се независној штампи чак и одриче свака важност. То је владин орган „Самоуправа“ пре неки дан изричито учинила. Претресајући све врсте данашње опозиције, она вели, да се независној штампи не може придавати никаква вредност, јер иза ње не стоји никаква политичка група. Пре свега, зашто „Самоуправа“ рачуна независну штампу у опозицију? Зар је непријатељ онај, који, кудећи, кад има шта да куди, без зазора и хвали све што је за похвалу? У животу се то обично зове пријатељ.

    Још је погрешније њено мишљење, да независна штампа не може имати никакве вредности, пошто нема иза себе никакве политичке групе. Зар је истина мање истина, кад је каже један човек, но кад је кажу више њих? Вредност једне осуде не лежи у величини лица, која је исказују, већ у оправданости њезиној, као што је и похвала само онда похвала, кад је разложна па ма је говорио један једини човек или стотину и хиљаду њих.

    Свакој парламентарној влади потребна је партијска опозиција и „Самоуправа“ има право, кад жали, што је данашња влада нема. И за владу и за радикалну странку боље би било да је има. Али чега нема, тога може бити. Дотле, нека „Самоуправа“ допусти свима онима, који нису у партијској борби огрезли, да слободно искажу своје мишљење, не с овог или оног, чисто партијског гледишта, већ по свом дубоком уверењу.