Категорија: Фељтон

Неколико цртица из последњих ратних дана

Код једног хидранта стоји поред великих резервоарних кола чика Милош, командир ватрогасаца. По њему се види, да је преморен; раскопчао мундир и кошуљу па посматра, како вода лагано цури кроз спласнулу цев у резервоар.

Он и кочијаш, што тера кола, престављају целу „пожарну чету“ града Београда. Истина до пре два дана он је имао на служби око дваестак младића из последње одбране, али кад су они распуштени, књига је спала на два слова. И тако њих двоје ето већ две ноћи гасе, и то успешно, разне мање пожаре, праћени при томе послу звуцима топовске и митраљеске музике. Међутим кад се појавио пожар у штофари, чика Милошева трупа је ипак била брзо увећана са Главне Војне Станице и успела је да спасе фабрику.

⁂

Чича Илије Глумац стално држи серкл пред „Руским Царем“ и на свој специјални начин тумачи догађаје и даје објашњења и савете појединцима, који их траже. Тако на пример неколицини Јевреја тврди, да је најсигурније за време бомбардовања у — Бајлонијевом подруму!

— Како то, чуде се они, кад баш тамо погађају гранате?!

— Нека погађају, немари то ништа, каже он значајно; јер треба да знате, да су тамо огромне каце пива, па како год удари који граната, мора да упадне у кацу, а онда само учини „цврк!“ и гаси се! Ето ти, зашто је најсигурније у Бајлоновом подруму…

⁂

Жена Саве Јерменина, туцача каве, зауставила је аутомобил, у коме се возио Краљевић Ђорђе. Кад је успела, да знацима упозори Краљевића, који је наредио, да аутомобил стане, она је упитала:

— Молим Вас, да ми кажете, треба ли, да се селимо или да останемо овде, јер ево исели се цео Београд!

— Треба да останете овде! одговорио је Краљевић: никакве опасности нема, док сам ја жив, не бојте се!

⁂

Јуче на великој пијаци један познати пиљар, не могући се отрести старе навике, заценио неку своју робу; Једна госпођа ценка се с њиме, али он запео:

— Три гроша, не може ниже!

У том над самом пијацом страшно зазвижда и зафијука једна граната.

— Ајде носи за шесет пара, кад је већ овакав случај! раздера се за госпођом добродушни пиљар.

⁂

Поред кафане „Мали Балкан“, на Тркалишту, пролази стари београдски алас Јован Јарац. Пита га Милош Ватрогасац:

— Шта је Јово, што си се скуњио и сневеселио?

А он одговара као с неким презрењем:

— Море, сви су будале; наредили ми да се селим из моје рођене куће, а свега десет зрна, што су ударила око ње и прешла преко ње.

⁂

И под најачом канонадом и зујањем топовских зрна по Београду и преко Београда, улицама трчи на све стране безброј дечурлије и мушке и женске, већином босонога, и на сав глас продају некакве „најновије листове“ и „најновије телеграме“; на све страна разлеже се вика дечјих гласића, који на своју руку истичу, шта је у коме од тих листова најважније.

Чак су неки обешењаци пронашли и старе вицеве својих отаца, који сада згодно дођу, па се деру на сав глас:

— Најновији телеграм! Ушао Шваба у Беч!…

⁂

Има још једна интересантна напаст за Београд: то су буве! Оно и до сада су буве била једна напаст за Београд, али ово сад превршило је сваку меру!

Није тешко објаснити ову појаву. На 90000 душа отишло је из Београда, поневши са собом само ону неопходну количину бува, која их стално прати на сваком кораку. Ресто, оставши без својих „послодаваца“ и „хранитеља“, шта је знало да ради, него је дошло „под окриље“ ових несрећника, што су остали у Београду. Уз то су још из подрума изнете оне масе бува, што су тамо тавориле као сужњи, те сада има у свакој кући читав бувећи циркус.

Отуда, чим се мало утиша пуцњава те човек помисли да сведе очи, буве се разраде можда још горе него Аустријанци, те од сна нема ничега.

Али је још интересантнија појава, што је стеница готово сасвим нестало! Ваљда су се преселиле у Ниш?

Иначе у опште је сада у овим данима пуцњаве карактеристично понашање животиња у Београду и његовој околини. Аустријанци пуцају, Бог би их знао зашто; ваљда да растерују себи страх; петлови пред саму пуцњаву почну кукурикати, запињући из петних жила, а пси ударе у лавеж и кевтање.

⁂

Као што већ раније рекосмо, Београђани, који су у овим тешким данима остали верни Београду, толико су се већ навикли на опасност, да су ударили у разне слане и неслане вицеве на рачун те опасности.

Пред кафаном Таково седе неколико пензионера; фијучу и распрскавају се гранате, а они, сад већ хладно, разговарају о артилеријској ватри са таквом стручношћу, као да су свршили не знам какву вишу артилериску школу.

„Фијуууу!…“ чини над њима.

— То је хаубиц, познајем га одмах! важно каже један пензионер, који је у целоме Београду познат што је веома тврд на ушима, а који о топу зна толико, у колико се каже „глув као топ“.

— А, није! Ово је опсадни, каже један жандармериски пензионер. Знам још од оног бомбардовања за време блаженоупокојенога кнеза Михаила!

— То су фугасне гранате! умеша се с другог стола један од оних млађих беспослених.

— Како фугасне? љуте се она двојица…

— Па тако, објашњава им он; зар не видите: ф-ф-ф-ф угасне! Фијучу па се угасе!…

Сви се смеју томе мало нозграпном вицу, који је ипак упалио, можда боље него она граната, што га је изазвала.

⁂

Има још и другог „хумора с вешала“ код наших куражних Београђана.

Краљевић Ђорђе довезао се аутомобилом до апотеке Викторовића, да га ту превију. И ако је аутомобил јурио великом брзином, ипак су пролазници приметили, да Краљевићу цури крв и да му је раме крваво.

И сав онај свет, колико га се налазило по тротоарима, одакле је ценио правац и даљину пуцњаве, појурио је за аутомобилом.

Тако се за трен ока око сквера пред апотеком била скупила велика гомила света. Жандарми и и писари покушавали су, да тај свет љубазним начином — јер сада су у Београду сви једно према другом љубазни — наговоре на разилажење, упозоравајући их на то, да ће непријатељски осматрачи моћи видети ту скупљену гомилу па управити ватру на њу. Али на њихове молбе и на то као застрашавање дошао је одговор, који личи на такозвани „хумор с вешала“. Тај одговор је гласио:

— Нека буде салата.

И нико се није хтео мрднути.

⁂

— Шта је ово људи то цело пре подне бију у овај део вароши? пита један забринути професор, пред једном кафаном тамо високо горе на периферији Београда, званој Чубура.

— Како шта је? Зар не видиш да гађају жице безжичне телеграфије! одговара му један његов колега, који је и у мирно доба имао обичај да се прави, како све зна…

⁂

На Теразијама стаје један фијакер; кочијаши војник, и поред њега седи други војник. Чекају подуже пред кућом, док нису почели да утоварују неке куфере, корпе и бошче.

Најзад се појави и утовари једна средовечна дама у елегантном уличном костиму.

— Ко је то? питам момка, што је утоваривао цео тај багаж.

— То ја свастика капетана тога и тога одговори он и насмеја се.

Кола се кретоше, кад наједаред залаја из ходника једно кученце, а онај момак раздера се за колима:

— Госпођо, Пацика, Пацика!

Али кола одоше а Пацика остаде тужно урличући, да издржи све страхоте бомбардовања.

Хиљаде наших поданика налазило се у Аустро-Угарској у тренутку када је поднет ултиматум Србији. Знало се одмах што може доћи и зато су одмах сви ти наши поданици похитали да се врате у домовину. Али су их Аустријанци и Мађари почели одмах хапсити и данас се ко зна колико стотина поданика — не изузимајући ни жене, ни децу — налази ухапшено или интернирано.

Некима је ипак пошло за руком да се докопају Србије. То су они који су одмах, у недељу и понедеоник — 13. и 14. јула — пошли кући. То су готово само жене и деца — мушкарци који су с њима пошли већ су задржани.

Једна од тих спасених госпођа — госпођа Зарић — допутовала је прекјуче у Београд и она је била љубазна да нам саопшти ове појединости о томе како су она и њени сапутници прошли од приморја до Оршаве. Ево шта она прича:

У суботу увече пукао је кроз Фијуму глас, да је Србија мобилисала. Још одмах у недељу изјутра један од наших пријатеља Срба ставио нам је до знања, да би требали да се што пре склањамо. Ми сви, из Краљевице, Црквенице, Новог, Ловране, и где нас је све било, почели смо се одиста спремати да сви пођемо. У томе спремању прошао нам је цео дан. Међутим, г. Михаило Церовић, инспектор полиције, још у недељу изјутра кренуо се сам за Београд и, како чујем, пошло му је за руком да се пробије кроз Земун.

Учинио је врло добро јер још истог дана, полиција у Фијуми ухапсила је Негована Рајића, чиновника Главне Контроле, затим Кујачића, Робичека, чиновника Министарства Финансија, Ореља, адвоката из Шапца и једног малог, пуног адвоката кога сам често виђала око општине београдске. Нама осталима, жени и деци, речено је да можемо ићи из Фијума.

У понедеоник, 14. јула изјутра, кренули смо се; само су госпође Рајић и Кујачић остале да чекају шта ће бити с њиховим мужевима. Али већ на фијумској железничкој станици чекало нас је изненађење. Саопштили су нам, да не можемо у Земун, јер је тамо већ сваки саобраћај прекинут него да нас могу избацити једино у Оршави за Румунију.

И онда је нестао један дуг очајан пут. Изузимајући наше вагоне и један официрски вагон, цео воз је био препуњек руљама пијаних војника. Били су мртви пијани и час су певали а час псовали. Било је жалосно гледати, како ти пијани војници певају а на станицама жене, деца, стари из гласа кукају испраћајући своје војнике и дрхтећи већ унапред од рата.

Кад смо стигли у Загреб, већ је било објављено ратно стање са преким судом. И ту смо већ чули о страшним стварима које су почињене над загребачким Србима. Загребачка железничка станица такође је била закрчена војницима и официрима.

Наставили смо пут преко Угарске. Целу ноћ, сутрадан, у уторак, и целу идућу ноћ уши су нам биле заглунуте дреком пијаних војника и урликањем „Доле Србија“. И свуда, на свакој станици исте сцена: кукњава, плач, ридање трезних и очајних.

Чули смо, да до среде на подне треба да будемо у Оршави, јер тога часа све железничке станице прелазе коначно у војничке руке и онда ће нас избацити из воза на оној станици на којој се затекнемо. Воз је милео, Ноћ између уторника и среде, учинила нам се вечност и чинило нам се да никада нећемо доспети до румунске границе.

Па ипак у среду изјутра стигли смо у Оршаву. Ту нас је дочекала јака стража и под том стражом спроведени смо у једну одају у којој је већ била интернирана маса Срба. У другој одаји до нас, били су остали наши поданици којима је било допуштено да се врате у Србију, па су само чекали румунски брод који ће их провести. И онда су почели саслушавати нас тражећи кога ће да задрже.

Пред подне је стигао румунски брод и на подне смо се кренули за Турну Северин. Али су пустили само нас, жене и децу, а од мушких само г. Душана Алимпића и старца Ешкеназија.

У Оршави су задржани:

• син пок. Мише Марковића (мати и сестре прешле су у Неготин);
• Влада Марковић, шеф ложионице (жена и деца прешла у Неготин);
• д-р. Јован Крикнер, секретар трговачке коморе, (жена пуштена и већ стигла у Ниш);
• д-р. Чеда Митровић, професор Универзитета, (жена пуштена и стигла У Ниш);
• Чеда Станковић, чиновник Управе Фондова;
• Милорад Антула, управник Класне Лутрије;
• син Тоше Михаиловића, трговца из Београда;
• син Велислава Вуловића, бившег министра;
• Павле Љотић, директор учитељске школе у Неготину (жена и деца пуштени да пређу у Неготин);
• један судија (Спаса?) из Крагујевца;
• Никола Несторовић, професор Универзитета и инжењер (жена и свастика отпутовале у Букурешт);
• Алкалај, банкарски чиновник из Шапца (породица му је пуштена и већ допутовала у Ваљево);
• један дечко рођак трговца Матића (фирма Матић и Солдатовић).

Поред тога у Оршави су задржани и ухапшени неки наши официри, који су такође били на лечењу и чија имена не знам.

Ми остали, осим породице Данила Владисављевића која је отпутовала у Букурешт, одвезли смо се у Турну Северин. Румуни су нас лепо дочекали. Била је већ среда увече, кад сам чула да ту лежи тешко болестан Војвода Путник. Пошла сам одмах да обиђем његову ћерку која је такође била с њим. И баш кад сам улазила у кућу излазили су лекари, који су држали конзилијум. Срећом, опасна криза је већ била прошла и могло се надати брзом опорављењу. Војвода Путник је лежао у кући Франасовића…

⁂

У четвртак изјутра повезао нас је брод у Прахово. Не треба да вам описујем како нам је било када смо крочили на нашу земљу. Ту нас је већ чекао воз који нас је однео у Неготин. Стигли смо, дакле, најзад срећно, само је на путу од Турне до Прахова госпођи Јели др. Драгог Николића, лекара, и једној њеној рођаци нестало свог пртљага а и другима, од путника биле с испреметане и десетковане ствари.

Тако се ишло и такве се ствари дешавале, да не могу ни да се сетим свих имена. Али поред породица које сам поменула, допутовале су с нама у Неготин још и породице пок. Мите Ђорђевића-Мерџана из Београда; Тоше Михаиловића; госпођа Живојина Дачића; Ешкеназијеви (отпутовали у Аранђеловац) и још неке које не знам.

У Новоме, на мору, остала је ћерка Андре Николића, председника Народне Скупштине, да са Јеленом Лазаревићевом, наставницом, отпутује у Швајцарску. Остале су такође на приморју госпође Јаше и Тасе Продановића, са ћеркама и госпођа Домановић са ћерком, па су и оне одмах сутрадан отпутовале у Швајцарску.

Госпођа Магдић и једна њена пријатељица остале су у Новоме. Чуло се, да је ухапшен син гђе Магдић.

Жена доктора Крстића остала у Абацији. Њен девер ухапшен.

Адвокат Миливојевић ухапшен, а жена му остала у Фијуми. Адвокат Голубовић такође задржан.

Син Стеве Ивковића ухапшен у Оршави (жена, отпутовала за Ниш);

породица Стеве Зарића, остала је у Неготину;

инжењер Милојковић са породицом отпутовао је из Неготина негде у унутрашњост Србије;

госпођа Сабо са децом отишла је у Врњце.

⁂

Шта је са осталима нашим који су били на приморју — завршила је г-ца Зарић — ја не знам. Само знам, да они који до уторника, 16. јула, нису пошли из Фијуме, после тога дана више нису могли на ову страну…

Поглавље 1

По теорији Бен Акибе све је то већ једанпут било. А по теорији једног бившег српског министра, ово, о чему се овде прича, већ неколико пута је било.

У оно време многи полицијски чиновници сматрали су своју плату као џепарац, и разноврсним накладама тражили су и налазили су праву награду за свој труд.

Један од многих био је и Ђоша Симовић. Поред тога што се старао да никад не буде без ситна трошка, полагао је и на то да се лепо носи. А што се тиче јела — сваком је полицијском чиновнику у крви и навици да добро поједу и попију.

Поглавље 2

Требало је некоме нешто учинити што закони нису допуштали. А то је могао само министар да одобри. Зашто, најпосле, и постоји министар на свету! Кад неко нема по закону права, онда је министар ту да то право да. Бар тако је мислио неки Јеротије Караулић из Пожаревца, или неког места близу Пожаревца. А тако извесно миле и многи други честити Срби, који нису из Пожаревца.

Ђоша Симовић зашта је опет писар у начелству, него да једну таку ствар узме у своје руке. Ако полицијска власт није у стању да Јеротију помогне, никаква друга сила неће му помоћи. ту теорију заступао је и Ђоша Симовић.

— Нико то теби, брајко, неће свршити као ја…

— Дела бога ти! — моли га Јеротије и преклиње.

— Разумеш: нико! — тврди Ђоша — нико! Али, знаш како је, брате…

— Ама знам… Нећеш се ти гос‘н Ђошо на мене љутити.

А Ђоша утврђује:

— Ако ти, брате, ко може урадити, ја ти могу урадити. Са Чумићем сам знаш како? — као са рођеним братом. И боље! С њим сам кô сад ово с тобом. Ни бог, а камоли адвокат или начелник, неће ти то боље свршити.

Поглавље 3

У Београду су већ четири дана. Били су — где нису били. Још само остало да оду до министра. Министар је био Чумић.

Наместио се Ђоша не може боље бити и пође у министарство.

— Дај — вели Јеротију — твоју молбу ‘амо… ја ћу њему лично, разумеш, лично да предам, и да свршиш… а ти ћеш доле сачекати.

Изађе Ђоша пред министра. Чумић се подиже са столице и дочека га врло љубазно.

— Које добро? — пита га.

— Ја сам, господине министре, дошао да вас молим… и предаде му један акт.

— Шта? Шта је ово?

— … да вас молим… то је молба за унапређење… Неки моји другови су већ аванзовали, добили за секретаре, неки су срески капетани, а неки…

— Јесте ли за то долазили? Џабе сте долазили… Видите: одело на вама стаје најмање десет дуката и више; сабља вам је сребрна; а овде раде толики сиротани годинама, једва се хлебом ‘ране и не траже повишице него чекају ред.

И врати му акт.

— Где сте свршили школу?

— Ја сам из војске… био сам писар у пуку.

Министар га опет прекиде.

— Предајте молбу секретару… а сад можете ићи и чекати кад дође ред на вас… Збогом!

Јеротије шета испред министарства и корацима га одмерава. Кад угледа свога протектора он му притрча.

— Шта је?

— Славно!

— Је ли?

— Да частиш…

— Свршено? — пита Јеротије.

— Још није, ал‘ ту је, за који дан, биће… Не иде то тако лако… обећао сам и тамо горе, па показа руком навише, коју банку.

— Ако си! А велиш: за кој‘ дан?

— Море, не знаш како ме је дочекао. Кâ брата. И кавом ме понудио… Све сам му испричао, чак и за ону горосечу… Али, знаш шта је: двеста динара је мало…

Јеротије чисто подскакује од радости:

— Добро, брате, даћу још коју банку… даћу драге воље…

И нестаде их у једној кафани.

Мода и идеје су нам увек долазиле из тзв. „горњих места“. Изгледа да се ни данас није много изменило, јер још имамо и луде моде и лудих идеја. Истина, мода је вазда раније стизала до нас, него каква, ма и шверцована идеја. А то је отуда, што се женски свет много више интересује за моду, него мушки за идеје, а после, свет вавек радије шверцује женске блузе и капуте него идеје.

Но и сама мода је некада лагано путовала. Пође из Париза или Беча; али се успут зауставља у појединим местима и док стигне у Београд, у „горњим местима“ већ се променила. У Београду се провлачи из бољих кућа у сиротније, па тек кад је изгустирају и избаце и из Палилуле и Дорћола и замене новом, она граби у унутрашњост и најпре хвата места поред пруге. Док стигне у Крушевац заборавили су је и у самом Београду. А што се тиче моде женски свет из некадашње престонице ни најмање се не разликује од женског света из садашње престонице…

Живели смо као жабе у бари; све једна иста, монотона песма. Све је било батал и нахерено: општински председник, као и општински фењери, све празно и напуштено. По крововима и људским душама таложила се прашина и да није зборова и избора, где смо се делећи чупали један другом косу и браду; да није било моде и све веће порезе; да није било полиције, која је стварала кривице и неколико жена, које су за нас оно исто, што су новине и листови за престоницу, ми бисмо се засули заборавом и поцркали би од чамотиње као муве, кад удари јака слана о јесени. По каванама се играо санс и клабријас и по хиљадити пут препричавале извештале шале, које су се, као и момци мењале о Ђурђеву и Митрову дне. Кад какав путник набаса људи извирују из дућана и са ћепенака као корњача из своје коре: а ако је познаник, ми паднемо на њ као муве на шећер, ја л‘ тако нешто.

⁂

Тек што је железница прорадила.

Можда трећи или четврти воз што је излетио и писнуо из тунела код Сталаћа донео нам је најновију моду. Дошла нам је и не заустављајући се у Београду. Дошла је изненада, као зараза; и право из Беча. Нико јој се није толико зарадовао као наш женски свет. Управо, није дошла баш сама мода, него је дошла Ружена Седлачек, дипломирана бабица, са двема кћеркама, а оне су опет донеле моду и најновији бечки и париски крој. Тако је нова мода дошла у стару српску престоницу. Ружена Седлачек је убрзо истакла фирму и отпочела бабичку праксу, а њене кћери су упознале нашу варош са новом модом.

Барушка и Марушка, биле су као две канаринке: лепушкасте, чисмене, вижљасте и лаке девојке, једва годину дана да је Барушка била старија. Мати њихова, нова општинска бабица, била је још држећа жена и знала је доста добро српски, али с чешким нагласком. Она је неко време, што кажу, практицирала у Београду, а кћери су јој тек дошле из Беча, где су биле, како се прича, на шнајдерају у школи.

По себи разуме се да нису могле остати задуго непримећене. Благодарећи неколиким женама у Крушевцу новине су биле сасвим непотребне. Сутрадан се увек знало и у последњој кући шта се јуче у вароши догодило: и ко је кога тукао на картама и ко је кога тукао на пијаци и шта је начелник шапутао Јеци писарки и што је жена Аврама берберина тукла општинског ћату и како је поручник Младен заборавио качкету у кући магазаџије Здравка. Наравно да се одмах знало и то какве је нове житеље добила Лазарева престоница. Бабица није собом донела много ствари и велико покућанство, али је довела две врло лепе кћери. А како ни она ни кћери нису изгледале ружно и сиротињски то је неки од беспосличара пронашао да бабица није рођена мајка девојкама, него тетка, или тако нешто и да она није пошла трбухом за хлебом, него ју је некаква историја принудила да остави Беч и да се настани у Крушевцу. Наравно, иза те приче следовала је и трећа и четврта. Али је убрзо све то легло, јер је нова мода, коју су девојке собом донеле, надвладала све и запушила уста беспосленим торокушама.

Бабица је умела сачувати углед и себи и кћерима повученим животом и, кад су пролазили улицом оне су гледале пред собом, а трговчићи су извиривали на улицу и кривећи врат, значајно кашљуцали. Чиновници и официри, па и сам окружни начелник и прота су се подсмешљиво гледали.

— Леепо!

— Бадјава, што је лепо, лепо!

— Ама као од шећера.

Најпре и највише што је пала свима у вароши у очи, била је ванредно укусна ношња девојачка. Чак су и мушки то опазили. Ко их види наврне главу.

— Е, људи, што се носе ове две фрајле из Пемске, мани се.

Начелник је тврдио да лепших женских досад нигде није видео, иако је много странствовао.

— Море ове „бечлике“ боље се носе неголи и саме министарке.

— Брате, кад се дуздишу и наместе, ни виле им нису равне… да их човек поједе.

Пијада, жена Пере апотекара, која је знала немачки да говори, прва се с њима упознала. Она је прва створила везу између девојака, које су једва натуцале по неку српску реч и осталих жена у вароши. Она је прва узела и мустру за хаљину своју. И као зараза захвати мода читаву варош. Почеше да се угледају и жене и девојке на ношњу нових становника. Све што су оне обукле и понеле то је по тврђењу и начелника и апотекара и професора и официра, и њихових жена било лепо, шик, укусно, по журналу. Наш Крушевац поста мали Беч. Учитељице и официрке почеше да разносе најновију моду. А Барушка и Марушка биле су базар и мустра за женску ношњу у Лазаревој престоници.

— Ју, слатка — узвикује апотекарица — ала вам шик стоји то је чудо једно… покажите ми мустру и крој.

После четири дана исту је мустру имала и учитељица Дрињаковићева, која је заштедела леп број година, али се још није удала. Сад прича да је тражи један трговац, али она неће „из принципа“ за трговца. Сутра ће причати да је тражи артиљеријски поручник Тимотије; она је наравно и њега одбила „јербо је фронташ и фантазија…“ Разуме се трговачке чиновничке жене не уступају у ношњи једној учитељици, те пође хук и право утркивање за што новији крој…

⁂

Поред жена и девојака за моду и нови крој, а још више за једну од лепих „бечлика“ заинтересовао се млади галериста Петроније Савић, који је сам себи дао надимак: филаделфија. Он се заинтересовао не само за моду, него и за једног носиоца њеног, за старију кћер гђе Седлачек. Код њега су „бечлике“ (тако су их звали) куповале све што је требало. Његова радња не само да је била богато сортирана, него је и сам Петроније знао немачки да штрбеца, што му је остало од времена док је још, како сам прича, учио трговачку академију у Лајбаху.

Радња, коју је после очеве смрти предузео, била је препуна еспапом. Четрдесет година довлачи стари Савић робу из Енглеске и Аустрије — ни сам није знао шта има у радњи. При претресању радње Петроније запази једну грдну гомилу црвених блуза и рекли још можда из доба Марије Терезије. Мода, коју су и бог и жене заборавили.

Падне оштроумно Петронију филаделфиска мисао у главу: да некако тај еспап пусти у обрт, да га пласира. Домисли се да понуди „бечликама“, а нарочито Барушки, којој је већ и руку своју понудио. И чим једнога дана наиђе Барушка у његову радњу, он изнесе из магацина једну блузу.

— Видите, Барушка, ово је нешто за вас.

Погледа девојка црвену широку блузу, узе је окретати и загледати.

— Ово за мене?

И насмеја се.

— А што? — зачуди се Петроније.

— Таман посла! Ово нико не носи.

— Не, не. Ви ово морате обући. Не знате како ће вам ванредно лепо стајати.

Узалуд се лепа „бечлика“ опирала.

— Ама само пробајте — наваљивао је Петроније — само пробајте, недељу дана, не више… за пробу…

— То је стара мода…

— Стара, али сад је опет пошла — тврди галериста.

— То нико у Бечу не носи!

— Та шта говорите?… Ама само пробајте.

И хоће бити и неће бити, најпосле се Петроније повери својој лепој муштерији.

— Ви знате колико вас ја симпатишем. Учините ми то. Ево да будем искрен… Тиче се једне опкладе; тиче се части, тиче се моје радње… Вама и госпођици сестри дајем на поклон по једну; изаберите, пробајте… ама само четири-пет дана носите; а ако вам се не допада ви вратите…

— Ал‘ видите како су црвене, брани се „бечлика“.

То баш и јесте у моди… то ће се нашим дамама јако допасти. Ама, само пробајте, не знате, како ћете се допасти нашем свету.

⁂

Сутрадан, тек што се вратила с мајком с пијаце, наиђе сусетка, жена професора неког.

— Малопре сам вас видела с кћерком на пијаци.

Гђа бабица уведе у кућу гошћу.

— Ју, слатка, да знате, како вам дивно стоји та нова блуза.

Готово дословно исто јој рекоше тог истог дана и учитељица Дрињаковићева и апотекарица и још неке госпође.

— Е, као уписана! — Баш сте од укуса!

— Је ли то сад ново? — питају је.

— Најновије!

— Та шта кажете!

— Из Беча? — питају је.

— Не. Није из Беча; из Париза! — одговара она.

А гошћа разгорачи очи и загледа се у блузу завидљиво и зналачки.

— Дошло вам отуда?

— Није. Овде сам купила… има код Петронија Савића.

— Видите, какав је лола — наљутила се учитељица Дрињаковићева — није хтео мени да покаже, само зато што сам из начела против трговца…

За четири-пет дана дућан Петронија Савића био је препун као кошница. Обредиле су се и официрке и чиновничке жене.

Ко дође пита:

— Имате ли оних блуза што „бечлике“ носе?

А Петроније се задовољно смеши и вади из магазе давно заборављене хаљетке.

— Је ли то најновије?…

— Ове црвене — одговара муштерија…

— Ааа… то је париски најновији крој… нешто сасвим ново… Имам још неколико комада… петнаест динара једна.

— А што је тако скупо?

— Е, знате, то је сад најновије… вама, кô муштерији дајем за петнаест, иначе је седамнаест па и двадесет динара.

И за неколико дана и у последњу кућу старе престонице увукла се била нова мода…

Даљи прилози за познавање скривених жеља људскога срца

„Хладноме посматрачу“. — Чак кад човек и „хладно“ посматра, треба да се чува незгодних упоређења. Ма како философије да је збијено у вашим стиховима:

Осовина — судба среће,
А човек је точак мали,
Па га она бурно креће
Час по земљи час по вали…

Ипак противу тога протествујемо ми најодсудније. Јер ма како да је судба невидљиво биће, опет ни по коју цену не пристајемо, да будемо точак. Расудите, молим вас, и сами.

Међутим, ваш дистихон радо овде штампамо:

Младост, лепота пролазна је,
А разум, он ми увек остаје.

Јесте ли ви у то баш сасвим сигурни? Ако јесте, благо вама.

⁂

„Почетнику“, у Смедереву. — Ви сте дакле у недоумици, па сетно дохватате лиру, а са њених жица се чују „Одјеци ваших жеља“:

Ја сам мало ђаволче,
Што чисто не зна шта хоће,
Час бих хтео лепу девојану
Час бих хтео од бисера грану,
А час опет да је доста пара
Па би било мојој дики ћара.

На то вам можемо само довикнути: „Е, јесте чули, ђаволче, ви сте баш неки особењак!“

„Остављеној“, овде. — Вашем уцвиљеном срцу отргао се вапај:

Ах, невери се другој даде
А мене остави саму
У гњеву томе све песме моје
Љутито предадох плачу.

Да му се осветите, је л’ те? Па зашто нисте, болан, и ову предали, него се нама светите за туђу погрешку.

⁂

Лоли, Ниш. — Одмах се види, да сте приврженик новијег, реалистичког правца у поезији. То најбоље сведочи ова ваша „лирска“ песма:

Три девојке ох, ох, ох
Скувале ми добар кох,
А ја не знам шта да радим
Већ све трбух гладим.

Богме сте срећан човек!… Три девојке! Па још: ох, ох, ох! Него знате ли ви оно: где су многе бабице, ту — је рђав кох.

Али, што јесте, јесте, велики сте ви ђаво; то се одмах опазит. Једино вам не ваља — што много гладите трбух. Зато вам изгледају песме унеколико унеглађене. Добро би било, да се мало погладите и по бради.

Ама каква вас оно сете спопала у другим лепим стиховима вашим:

А ти кад кажеш, душице душ'
Без икаквог разлога свом драгом куш!
У мени се онда покрене све живо,
Па чисто не марим, да пијем ни пиво.

Којешта, молим вас! Зар ви онаква лола, што онако шеретски глади трбух, па да се подате овакој сентименталности!?… Срамота!… Отресите се, забога, те умилности. Та помислите само да вас чека кох. А осим тога није лепо ни да тако печалите своју невину драгану, претећи јој да не марите да пијете ни пиво. Имајте сажаљења са осетљивом нежном женском душом. Сетите се, да би од туге и ваја могло и у њој да се покрене све живо. И онда: пријатно вам пиво!

⁂

„Девојчици“, Енглезовац. — Занимљива су, и то врло, само ова два твоја стиха:

О ужасни часе!… Сунце ми таки зађе,
Кад моје невинашце, бледа смрт снађе…

Море, „девојчице“, враже мали, откуд ти то невинашце? — Уосталом, дешава се и то.

⁂

„Нам. Фил.“, у Београду. — Ваших „Десет заповести једног намрштеног философа“ ево хоћемо да наштампамо овде и то, као што желите, „без икаква прекрајања“. — Да сте намргођени, то се јасно види. А да ли сте баш и „вилозов“ нека пресуди благонаклони читатељ сам:

1. Ко још добра чини дела — лупити га треба насред чела.
2. Ко крсно име слави — ваља га по глави.
3. Што ниси рад да ти други чини, чини ти другоме утолико више.
4. Ласкај претпостављенима и гласај за кога ти они кажу, па да ти буде добро и овог и оног света.
5. Ако имаш у кљуну парче меса, не буди онај луди гавран из читанке!
6. Ко тебе каменом, ти њега пушком, и још га оптужи да диже буну.
7. Ко те лупи једном по образу — разби му главу, или га тужи полицији — ако тамо имаш пријатеља.
8. Ако ти когод потражи новац на зајам — не дај му, јер ти насигурно неће вратити.
9. Ко ти потпише меницу — пусти га да плати.
10. Пожели од друга својега све што се назвало његово, и уопште граби, где год се што уграбити може.

⁂

Момчилу Зорићу, Митровица. — Једна од послатих нам песама гласи:

Многе песме, дивне, лепе
Кроз главу ми пројурише
Чудним летом,
Па ми срце испунише
Са чаробним и шареним
Неким светом!

Ех, болан брајко, па зашто не записасте неку од њих?… Ове, које сте нам послали, не ваљају ништа.

⁂

„Песнику пролећа“, на Топчидерском брду. — Колико опрезности ваља да имају песници, кад певају баш и тако наивне ствари, као што је љубичица, доказује ваша песма која и носи такав натпис:

Шта ли оно, ах, мирише
На веселој пољани?
Реци мени, реци Боже,
Реци Бого вољани!
Из травице нешто вири
На сунчаном зраку,
Мирисат се не би могло
По ноћноме мраку.

Кад, дакле, и сами велите, да такве ствари није практично мирисати по мраку, а ви лепо отидите и помиришите „на сунчаном зраку“, само нам онда не морате рећи, шта је било?

⁂

„Старој јуначини“, Ћуприја. — Из ваше баладе „Краљевић Марко“, допустите да штампамо само свршетак:

Оста јунак, оста без калпака…
Ражљути се Марковићу Краље
Па му сјури мача до балчака
До балчака — а куда ћеш даље?

Па готово, право и кажете. А и куд би даље од балчака!

Негалантна посматрања

Шта вреди жена? Ако њу запиташ, рећи ће ти, да злата вреди. Питаш ли њене пријатељице, добићеш одговор да не вреди ни пребијене паре. А просилац је цени по ономе, шта уз њу дају. Ако има много, онда је добра партија, ако нема ништа, онда је младожења будала или магарац — баш по мишљењу самих жена. Пошто оне себе најбоље познају, врло је значајно, што никако не могу да појме, како је човек здравога мозга може узети без мираза.

Ако савите фино одевену и каткад мало испуњену или намоловану Европејку покрај увек свучене Хотентотке, дебелих усана и отомбољених груди, насигурно ће култивисана Европљанка бити уверена, да је (по Дарвину) даље измакла од првобитне животиње него Хотентока. Али која је од њих две свеснија своје рођене вредности, Европљанка или Хотентотка? Да видимо.

За одређивање женине вредности има један термометар. Према њему вредност Европљанке и Американке стоји сигурно испод нуле, јер тата мора дубоко да завуче руку у кесу, ако хоће да му неко прими његову Еву. А вредност Хотентотке стоји, напротив, изнад нуле, и то понекад врло високо, јер њезин просилац мора да плати, ако хоће да је од њеног оца добије. Каферска жена вреди две до десет крава, према друштвеном рангу њене породице. А ко данас код нас пита много за породицу?

Код нас опевају песници женидбу из љубави као дивно, племенито, поетско дело. Само зато што је младића заслепела страст, па се везује пре него што је своју Јулију метнуо на вагу — само зато што је узима џабе! А како тек дивна, племенита, поетска мора да је љубав у црнца, који не тражи ништа да му се плати, и чак ништа ни бадава не добива, него још мора да доплати. Тој љубави нека песници песме певају, љубави која десет крава жртвује за једну слатку гараву женицу. Десет крава дају ти млека, дају ти блага. Слатка Јалалу даје ти децу, а њима млека. Прозаични путници кроз Африку, надувени Европејци, говоре, како тамо доле просац плаћа зато за младу што је после тера да ради у пољу. А од чега ће да живе, кад је за њу дано све своје краве?

Један белгијски путник, пожудан на жене, хтео је тамо једанпут да заведе европске обичаје, па је покушао да заведе цену за миловање црних лепотица; дивљаци су га зато појели. Отуд се види, како се витешки бори у прашумама за женски образ и част. Јер Белгијанци нису мекушци и слаботиње, добар се стомак за њих тражи.

Али нису за дивљење само црнци чије госпођице имају већу вредност него наше, чак и кад су тако јефтине, да се и за мало прасе могу добити. Погледајмо на другом крају света Самоједе. Тамо на месту крава, бикова и свија видимо северне јелене, без којих вам стари Сибирац неће дати да цмачете љупко, лојем намазано, лице његове кћеркице. У Новом Мексику доводи момак пред кућу обожаване сињорине неколико ватрених вранаца, који ће њеном оцу као успомена на њу остати. И млад Бедуин шаље коње и овце, кад случајно спази откривено лице лепотице, за којом жуди, те јој одреди вредност; он не купује мачку у џаку, као други Мухамеданци. Они само онда знају шта пазаре кад пред кадијом закључују „брак на отказ“, а кад узимају жену на цео живот, не виде је пре него што је уведу у харем. Европејац се чуди тој храбрости Мухамеданаца, а не види, да је он куд и камо храбрији. Господар харема узима жену за цео живот, кад је богата. То је проста трговина, сасвим као код нас. Уз паре мора да прими и жену, и тада му је једнина нада да неће бити баш велики баксуз. Он слепачки вуче срећку на лутрији. Европејац отворених очију срља у несрећу — за мираз.

Где култура напредује, ту видимо да вредност њена опада. Код старих Јевреја морао је момак да плаћа за девојку, а кад јој је цена била одвећ велика, он је, као оно Јаков у Библији, одслужио код њеног оца онолико колико она вреди. Грци су такође куповали или отимали девојке, и тек Римљани заведоше мираз уз прву, праву жену.

Ти су Римљани највише криви за ово стидно модерно склапање бракова. Господин заручник шаље, истина, цвеће у кући свога будућег таста, али га узима на вересију с намером да га плати миразом, исто онако као и веренички прстен. Имањем своје жене плаћа грехове из бећарског живота. А код некултурног света одржава се принцип, да отац не да кћер џабе. И зар тај принцип, уз пркос свему, није доказ, да су дивљаци ипак бољи људи него ми?

Питајте сад, због чега је та „вредност жене“ код нас тако пала и зашто се она респектује само још код црнаца и Ескима? Црнац плаћа за жену, што је она за њега практичан предмет; белцу мора да платите па да је узме, зато што је она за њега често само скупо задовољство, што је можда само леп кућни украс, који човеку после неког времена постане досадан, јер му дотужа гледати га. Тај преокрет, знак је опадања наших обичаја, које је непрестано упоредо корачало са растењем наше остале културе. Поезија љубави игра све мању улогу, њу замењује проводаџија „100.000 динара мираза“! Дивна партија толика сума све друго заглади. „Лепо образована вредна девојка, лепа…“ Не говорите ми то, не губите време! Ако нешто „носи“ узеће је свако, ако не носи, нико. Такво је наше време. Жалосно време!

Али једну олакшавајућу околност наш мудри Европљанин ипак има: Ако и не узима жену џабе, он бар увек пристаје да је џаба врати.

Многи је мисô, многе се труде
Кад би ко хтео песник да буде,
Са страшном муком тешко се бори
Ко хоће свом роду какву песму да створи.
— Бранко Секулић, папуџија

Да међу радницима на овој врсти песништва има мученика, и колико их стаје њихово певање, најбоље казује један такав песник овим својим стиховима:

Кад се песме латим,
Не могу чисто да дишем,
Већ у зноју лица,
Стихове своје пишем.

Ту већ човек мора и да се сажали.

Међутим, има међу њима и чисто патолошких појава. Или, зар се може и замислити, да би икакав иоле здрав човек могао послати каквом листу, са озбиљном молбом за штампање, овакву ствар:

Да је: свети Методије;
— Иначе га зову и — Метође!? —
На светог с' Илију — 20. јула —
А и пре и после тога —
Многи ту свет скупи!
Итд.

Као и ово из друге песме истога лица:

И од тога је прича постала
Да Господ Бог једе!
Да ли је истина!

Па ипак је то у своје време учинио некакав Бл. Рад, из Београда. Исто важи и за другог његовог колегу, који се потписује „Зверка“, и овако пева:

Па зашто, зар ја,
Који духом дишем слободе чарме
Да не будем чедо светлости зарне?!?
Нико ми сме, ко то!, то право опроврћ
Мањ ако Бог да — прћ, прћ, прћ…
И у том часу
Дуси се дижу, да се соједине,
Као што црв гамиже посред прашине.
Ах подле душе јадне никакве…
Што ће ми у срцу онда тај чар?!
Кој зна?…
Можда је то какав фини шамар?…
О знам ја тебе… и тебе… али: пст.
Али опет кад помислим на те
Душо мила
У стомаку ми се нешто узмути…
Срећна била!!
Ој, ој, ој.

Овога човека мора да је мучио некакав силан јад.

⁂

За овакве, и њима сличне, песнике, измислили су бедни уредници једно средство, некима да се свете, а некима да испуне жељу, ну поглавито да својим патњама даду одушке. То је спасоносно средство: рубрика за „Одговоре уредништва“. Па ипак ни то увек не упали, јер многи од ових списатеља пристају, да им се и ту ствари штампају.

Ево неколико тачака из те рубрике:

Мирку, овде. — Ово вам је место из љубавних вам песама одиста нежно и дирљиво:

То ветар пири,
То звонца звоне
Кô слатки гласић
У моје Маре,
Када ми нежно на уво шапће:
Ах, слатко моје мало магаре!

Е, то је, видите, лепо! Искреност је једна од најлепших особина песничких, а тога, види се, ви имате. Ви сте бар искрен човек… А како вас, молим, зову они, који вам не шапћу на уво? Они вам, мора бити, тако не тепају.

⁂

„Хладном филозофу“, Рума. — Од свих ваших „оригинално измишљених, мудрих изрека“ ми штампамо ову као највернију:

„О колико страшне истине лежи само у две речи: младост-лудост!“

Да, ту имате потпуно право, јамачно млади човече, бар ви.

⁂

„Ојађенику“, Б. — Сам ће бог, а можда још и ви, знати, шта ово треба да значи:

Кад се сетим на те душо,
Кад ми тепа: слатки цушо!
Кад се сетим од на наше јаде,
На груди ми се силно отме:
— Сигфриде граде!…

Молимо вас, како се ви иначе?… Ако вам буде кадгод успут, свратите лекару!

⁂

Б. Сек. у **. — Кажете:

Хтео бих мало да с' нашалим
Али не знам како ћу!

Немојте, молимо вас, то више није ни потребно. Ми смо се већ искидали од смеха, „шаљивчино“ стара!

⁂

Гђици С. С. у Б. — Ви сте у својој новели, коју сте скромно крстили „Моја катастрофа“, барем искрени. Разуме се, да је најдирљивија она глава, коју почињете овако:

Знаменито вече… и лепо и страшно… Кад сам први пут окусила од дрвета сазнања (Наздравље вам било! Ур.)… Била је субота; после лепог зимског дана наступила је ведра, хладна ноћ… Ах, ја је никад нећу заборавити (То вам верујемо. Ур.)…. соба је била топла…

Ја, ја… то је све лепо, чак и врло лепо, а оно, што даље долази још је лепше и интересантније. Него, како би било, да нам то насамо испричате?

⁂

Љ. К. Драгановском, у Пож. — Поводом вашега питања:

Ах, шта да опевам ове тамне ноћи?
Куда ми ваља за мислима поћи!
За столом седим, спопао ме јад.
И муку мучим, авај! песник млад!

Мислимо да ће најбоље бити, да се одмакнете од стола и да угасите свећу. Јер ако већ вас спопада јад, није право, да и ми мучимо муку због тога сад.

⁂

„Старом новинару“, овде. — Бадава се ви потписујете „Стари новинар“, вашу приповетку ипак нећемо да штампамо, јер она јасно доказује, да старост не штити од — писања.

⁂

„Пегазићу“, у Б. — Пролеће је врло лепа ствар, нарочито кад се о њему не „списују песме“. — Али, опет, колико тек дражи, колико ли лепоте добија више, кад га ви овако дивно „спевавате“, и то, као што кажете, без по муке:

Већ долази пролеће мило
Од зиме као да ништа није било.
Са дрвећа спада већ све иње —
И биљке се облаче у друге хаљине.
Снег се топи и са земље отиде
Па ће сад свима топлије да бидне,
У природи ваздух живље да дише
Па човеку милије и песме да пише.
А птици ласти одлетајет
— У други вилајет…

Камо те лепе среће, да сте и ви нешто отишли у други вилајет, те бар сад не би морали да читамо ове ваше, „без по муке спеваване стихове“.

Многи је мисô, многе се труде
Кад би ко хтео песник да буде,
Са страшном муком тешко се бори
Ко хоће свом роду какву песму да створи.
— Бранко Секулић, папуџија

Јесте ли икада били уредник каквога листа, али прави, не само потписани?… Знате ли ви за муке тога јадног божјег створа?… Да вас човек само осуди да прочитате и половину онога, што он мора да прочита, па би вам било доста. А већ и да не говоримо о оним списатељима, који увек хоће сами да вам прочитају своје списе из бојазни, да ћете их ви и нечитане бацити у котарицу.

Покојни Војислав, као уредник, хтео је на тај начин једном да погине. Неком жандармеријском поднареднику пало на памет да напише жалостиву игру у седам чинова: „Јоца харамбаша и Јуца хајдучица“, у коју је метнуо и себе, са пуним именом, презименом и чином, како је јунак, те гони хајдуке. Он је тај „рукопис“ предао Војиславу, да га штампа, ако се не варам, у „Предионици“, и да му поправи за позориште, па је онда из дана у дан долазио, да га пита, је ли га прочитао. Пошто су му одговори и увијања Војислављева већ постала сумњива, он једнога дана дође, поручи из оближње кафане две каве, метне дуван на сто, закључа врата, извади револвер, разви „препис“ своје жалостиве игре, седе и отпоче читати. И тако је читао, читао, читао — читао са највећим одушевљењем. После силнога окршаја, у коме је сам увек био највећи јунак — те су га и прозвали „храбри поднаредник“ — побије он хајдуке, страшнога харамбашу Јоцу својеручно веже и преда власти, хајдучицу Јуцу „склони незнано куд“ и жалостива се игра завршава сликом, осветљеном „бенгалском ватром“, на којој је представљено, како му вила меће венац на главу, капетан Живота му пружа медаљу за храброст, другом руком му додаје уцену од 5.000 динара, анђели из далека читају указ, којим се поставља одмах за потпоручника, а музика свира посмртни марш. Војислав се ту заплаче и клоне, поднаредник га испрска водом и — оде.

Војислав је додуше, већ одавно умро; али ено жива Бранислава Нушића и Жарка Илића, па их упитајте, ако мени не верујете.

Да, да, уредници претуре многе јаде преко главе, и ко ће све да их исприча!… Једни вам шаљу приповетке; други економско-финансијске чланке („Како да уредимо јадно стање?“… „Како да се обогатимо?“… „Где нам је спас у 12. часу?“… итд); трећи траже, да му, из љубави према слабачкој српској књижевности, одштампате оглас о књизи „Пет царстава или три пријатеља, чаробна игра у пет чинова с певањем“; четврти вас преклиње и уверава, да му сва будућност зависи од тога, хоћете ли штампати његове „Последње уздисаје“; пети тражи од вас савета, „како да постане песником?“. Шести опет, слободњак неки, бринући се за престоничко добро, хоће пошто-пото да постане новинар и пошаље вам овакав напис:

Наш уважени грађанин Н.Н. кафеџија у Палилули, наишао је пре неки дан око поноћи у својој авлији на једну — гуску. Просто страшно!… Ето докле смо дотерали са овим нашим трзавицама, да се једна гуска (хајде, да је бар каква друга тица! Ур.) и то не обична, него туђа гуска усуди ући у авлију једног честитог палилулског кафеџије. Питамо надлежне власти, да ли им је ово познато и шта тражи овај ноћни гост у то доба по авлији једне уважене пореске главе?! Мутна су времена настала…

Један пита:

Шта да радим? Да л' да певам,
Ил' веселе бројим данке.

Други прети читавим пакетима које може донети ради избора, ако се послата песма не допадне, па између осталога, вели:

… на муци се познају јунаци, па сад квит — хоћу да будем песник, па сад гледајте како год као што рекох шта кошта ја ћу да платим, само хоћу да видим труковано моје име а и неки из моје фамилије, па после ако је да се мре, нек се мре само нећу без да сам оставио потомству песме…

Па онда већ не може да одоли своме песничкоме нагону, него прелази у стихове:

И теча Панта и Ујка сима
пући ће од силне муке
Кад у новинама виде Име
Име моје… труке — труке

Разуме се, да у примедби објашњава, како ово „труке — труке“ значи: „труковано“.

И доиста има људи за које је то заносна срећа видети своје име у новинама, док би други дали трећину својега живота, да виде штампане своје умотворине. То је болест, болест код многих неизлечива и зато понеке од таквих особа често престају бити комичнима и бивају трагична. Колико је од њих, писмених и неписмених, страћило свој живот ношени целога века неодољивом жељом и до последњега часа неослабљеном жудњом, да буду новинари и књижевници!… А колико је, опет, од оних, који су одиста умели штогод да напишу и нешто урадили, промашило своју чиновничку каријеру, не важећи у нас као „озбиљни људи!…“ то сви добро знамо. А, међутим, и међу једнима и међу другима има ипак пуно добрих људи.

Неки младић, веома умилна изгледа, по свему судећи старији великошколац, до крајности скроман и учтив, донесе песму. Он није насртљив, и врло ретко долази да пита, шта је с његовом песмом, али увек тако жалосно, као да му у том тренутку живот од тога зависи. Донекле сам се извлачио како сам знао (пошто су мени оставили, да се са песницима рачунам), али једнога дана дође он и запита најтужнијим гласом, што га је икада песничка душа измислила: „Па зар још нисте прочитали моју песму?!…“ Станем обећавати и правдати се сасвим збуњено пред овим очевидно несрећним човеком, коме се већ и очи почеше пунити сузама. Сузе не могу да гледам, те једва дочеках, да се окренем, кад ме коректор замоли за неко објашњење.

Међутим је нови песник био оборио главу и поглед му пао на редакцијску котарицу. Он, јамачно сасвим инстиктивно, ћушну руку у њу и, о судбино, натрапа баш на своју песму. Кад сам се вратио столу, он је већ био сазнао све, из очију му грунуше сузе, принесе песму устима и чисто закука: „Песмо моја нечитана… песмо моја нечитана!…“

Застиђен и истински тронут дохватих песму из његових руку и пошаљем у штампарију одиста нечитану. Овај је човек морао имати у себи песничку душу. Песма му, додуше, није била богзна каква, али ме је он после тога још дуго сретао са неким блаженим осмејком и увек поздрављао очевидном захвалношћу.

А ко, опет, из времена пре десетак до петнаест година не зна за Жику Песника, он је имао и своју визиткарту:

Живко Песник

ђаче самоуче и различитих језика песник

То је било добро и послушно момче, али је јадник патио од падавице. Једном га је то снашло баш кад ми је, после дугог наваљивања с његове стране — стао читати некакву веома дугачку своју песму.

Њега је његова песма очигледно узрујала. Усред читања замоли ме, да наставим ја; он дубоко уздахну, докопа се обема рукама за сто, крај којега сам седео и гледајући ме право у очи, стаде полако падати наузнако. Сто, мастило и све остало паде преко њега. На поду затрепери као рањена животиња, полежа мало, па устаде. Погледа по соби, онда у мене, чисто застиђено: „Опростите“, рече, покупи своје хартије, па журно изађе на задња врата. Од тога доба никад се више нисмо видели. — Сиромах!… Њему је требало лечење, пријатељских савета и добра нега, а ми смо у пустој младости, терали комендију с њим.

Тога сам се грознога призора дуго сећао. Али да се вратимо на веселије ствари.

Једнога сам дана седео у уредништву залудан, кад ми некакав патролџија донесе један завој и писмо. У писму је стајало кратко и јасно:

Поштовани господине! У прилогу под # шиљем вам ову велику песму, да је оштампате у вашим цењеним новинама. Паре вам не тражим него више за љубав.

— Са високим поштовањем итд.

Већ по овом писму сам слутио неку беду. Отворим завој и имам шта видети: „Смрт Смаил-аге Ченгића. С латинског превео Максим Јеротић, жандарм, потпоручник из Београда“

Слатко сам се насмејао, и онако сам узвикнем: „Максиме, брате, ђе научи латински? Да те нису у Мљетке шиљали?“

Не прође ни недеља дана, а у уредништво ступи официр:

— Ја сам Максим Јеротић — вели.

— А ви сте то, г. Маскиме?

— Јесте, ја сам. Молим вас, шта је са оном мојим преводом?

— Па ствар је, знате добра. Него где ви научисте латински? — упитам га, тек толико да разбистрим ситуацију.

— Е, нећете ми веровати — прихвати „преводилац“, поносито се смешећи — да нисам ни знао да знам латински. Али једном приликом, кад смо неком књижевнику претресали стан, мени, поред осталог, дође у део и та књижица. Погледам — латинска. Почнем да читам, па ми се учини, као да разумем. Читам, читам и — све више разумем. Море, Максиме, кажем себи, па ти знаш, море, латински. Причам овамо у касарни, и читам им, и сви су се чудили. Капетан вели: преведи ти то, Максиме, да можеш још постати славан човек. Па пошто је ствар и… онако… војничка, ја седнем и преведем.

— Хм, хм!… Лепо, лепо — учиним ја — А, молим вас, да ли вас само зову Максим, или сте ви…

— Ах, не — упаде у реч „преводилац“ — не зову ме, ја сам прави Максим.

— Одмах сам помислио…

— А је л’ те?

(Свршиће се)