Категорија: Фељтон

„На дну“ — „Ромео и Јулија“ — Гђа Десанка — Свечана представа — „Вештица“

После необичних драмских слика Максима Горкога, „На дну“ — које су код нас хладно примљене, хладно игране и веома млако и аљкаво режиране, ну које са своје литерарне вредности заслужују, да се о њима у нарочитом чланку расправља и том приликом докаже, да су се и са оваквим уметничким и техничким материјалом, каквим ми располажемо, могле много боље и савесније приказати — прећи ћемо преко два посве нелитерарна дела, „Грбоњу“ и „Чича Самуила“, па се мало зауставити на делу, које се у последње време код нас већ пет пута давало са разним експериментима. То је једна од првих трагедија великога Шекспира: Ромео и Јулија.

Ромео и Јулија

У нас већ довољно позната историја несрећне љубави, те не би можда, ни било потребно њоме се дуже бавити, кад она не би била на путу, да од љубавне постане експерименталном трагедијом. Ми смо рачунали да је сасвим комотно могло остати већ и на експерименту са гђицом Алексићевом, која јамачно ни у најслађем свом сну није ни могла сањати, да ће икада играти Јулију — и на позорници, кад нас изненади нов, далеко невероватнији, експеримент са гђицом Петковићевом. Гђица Алексићева је бар споља могла донекле личити на Јулију, а гђица Петковићева би баш била погодна Јулија само у каквој акробатској земљи.

Оно што је овде — по изгледу, можда, сурово — речено, могли би смо потврдити сваком сценом, сваким стихом. Али то би нас далеко одвело и не би било згодно у овако озбиљним временима писати читаву студију о томе, ко ће још да игра Јулију. Изнећемо само неколике напомене, принципа ради, користећи се при том многим старим књигама.

Да се уметничко дело допадне, и да се као такво прими, најважнија је погодба да је уметнички, бар приближно, истинито, то јест, да нам не изгледа као немогуће оно, што се представља. То мора да буде и најобичнијем уму јасно.

Те погодбе, међутим, овде нема.

А ево зашто:

Јулија није била среска капетаница, него оличена младост, топлина, осећај, млађани жар, лирски производ песника природе — да се поетски изразимо. У Јулији је нашла своју најпотпунију презентацију идеална лепота и силна моћ љубави. То је трагика прожмана најлепшом лириком, коју пред нас може изнети, и задовољити нас, само најсавршенија игра.

Потпун, заокругљен приказ ове улоге спада међу најузвишенија и најтежа умења драмске вештине. И чисто се не зна, да ли су ту важније мимичке или реторске особине представљачицине.

У Јулији се врши, пред нашим очима, прелаз од отворене, скоро детињасте наивности до највишега трагичног патоса, од детета, дакле, до херојкиње. Зато улогу Јулијину може са успехом играти само готова, скроз спремна, а никако — па баш ни даровита — почетница.

Неопходне особине за приказивање ове улоге јесу: лепота и љупкост појаве, мек, гибак, милозвучан орган и много окретности и топлине. Ма каква мимичка или реторска осредњост тотално разорава сваку илузију¹.

А шта је било са нашом илузијом, кад је закрчао балкон и пред нас се појавила једна корпулентна дама, са тамним и скоро промуклим гласом?… Ми помислимо, да ће то бити Јулијина дојкиња, ну после видесмо, да је то требало да буде дете Јулија од четрнаест пролећа.

Кад би овакво дете, и од шеснаест година, имало какав наш најобичнији трговац из главне чаршије, он би се најозбиљније забринуо и насигурно би је послао у Маријенбад.

Да је нешто оваква Јулија „цвркутала“ са балкона своју прву песму тек пробуђене љубави, тај балкон насигурно не би више постојао. А, међутим, кажу да балкон на дому Капулетову у Верони и данас постоји.

Јулија је невина, чиста жртва велике страсти. Она је ружин пупољак како вели Хајне (а тај се разумевао у женама), који се пред нама, под Ромеовим пољупцима, развија у млађаноме сјају своме. Шта је љубав, сунце јој је казало а месец јој поновио.

Изгледа ли, молим вас, гђица Петковићева као ружин пупољак?… И да ли она личи на створење, које ће се са сунцем и месецом споразумевати о љубави?…

Детињство, ноћна тишина, цветан врт, дивна месечина, песма славујева, мај, лирика — то је атмосфера, то је обележје Јулијино.

А гђица Петковићева?… Одговара ли она таквој средини? — Не, она би била добра Јулија само — за зиму. Ја чикам и једнога од наших поета, да о њојзи напише лирску песму! Баладу би можда и могли².

„Тиха и нежна, као мајски дан,
Пријатна, љупка, као сладак сан;
У руци држи пророчко цвеће:
„Хоће—неће… Хоће—неће…“

[пак], ове баладе:

С мачем у руци, јунакиња млада,
Страшно ту стоји попут тврда града;
Снажне мишице и груди јој моћне
Одбијају непријатељске нападе ноћне.

Пре него што изађе пред нас, Јулија није знала за љубав. Њезина се љубав зачиње, рађа и развија тек пред нама. Пре тога она је била безазлено дете Јулија.

Па да ли на то личи гђица Петковићева? — Не, она не личи на дете; она више изгледа као удовица Јулија, која би само требала да размахне око себе, па да све сметње отклони; да пришије шамар Парису (ах, да је бар то и учинила!), а Ромеа да ухвати за уши, па пред олтар.

Још нешто: Шекспир је, истина, Јулију начинио јачом, одлучнијом од Ромеа; она је према њему јунакиња. Да ли се на нашој позорници то хтело и очигледно, физички да представи?…

Можда се, уосталом, иза свега овога крије и каква „идила“ — ја не знам; али иза мене, у позоришту, некакво чупаво, женско створење, с цвикером у руци, рече једној до себе: „Ју, болан, пази, њих двоје играју Ромеа и Јулију…“ Шта је ово требало да значи, нисам могао да разумем.

(Свршиће се)

---

1. Код ове је представе пре могло бити речи о каквој алузији него о илузији. ↩︎
2. Као нека сам читалац начини упоређење, да ли госпођициној спољашности и манирима боље приличи почетак ове, рецимо лирске песме. ↩︎

(Наставак)

Учини ми се да се стидео дела које се спремаху да чине другови му, али потреба је захтевала да се убију или похватају сви индијанци, који би се нашли на чистини; разумех да би свака примедба од моје стране била бескорисна. А ловци би се само томе смејали. То им беше задовољство и професија; и сигуран сам да су им у овом тренутку осећаји били исте природе, као и у лова-

……

Београд хоће пошто-пото да буде европска варош. Ако ни по чем другом, а оно бар по Калемегдану и Кнез Михајловој улици види се, да му то и испада за руком. Бунда, либаде, тепелук и дијамантске „гране“ виде се још само на старијим женама. Али оне нису ни изашле у шетњу што им се шета, него што имају удавачу на врату, па се због ње и са њом тискају кроз онај силан свет, а кад дођу кући, оне хучу и почињу разговор хоће ли летос своје ревматичне кости поправљати у Рибарима или у Врањској Бањи. А све што је млађе и што хоће да буде „феш“, носи се по европски и тачно пази да не изостане иза моде. И у томе се иде до крајњих граница. Ето, погледајте наше забаве. Отидите на коју од већих београдских балова, па ћете и ту видети, да сте у Европи. Код женских го врат, гола рамена — већина је „деколте.“ И то је већ дубоко укорењен обичај, који се ваљада никако више не може ни сузбити. Ове се године покушало, али никаквог успеха није било. На прве дворске забаве звате су даме у обичном оделу. Многима се од њих то није допадало, и оне су најпосле успеле умолити, да на овај скорашњи дворски бал дођу у каквој хоће тоалети. И како чујемо, затворена хаљина била је, истина, у већини, али је ипак било много, врло много и деколтованих дама.

Некако баш у то исто време, кад су наше госпође агитовале да у двор долазе у пуној балској тоалети, упути је папа Пије Десети доајену дипломатског кора код Ватикана писмо с молбом, „да се при званичним пријемима и вечерњим забавама, на којима учествују прелати и кардинали римске цркве, даме изволе дискретније деколтовати него што је досад био обичај“.

И сад је питање: Вређа ли деколтована балска женска тоалета морал? Је ли она опасна по стидљивост не само прелата и кардинала него и других људи било римске било православне цркве?

Не. Деколтовање на забави одговара једној опште усвојеној, друштвеној конвенијенцији. Што је за човека фрак, то је за жену деколтована хаљина. И кад папа жели за ватикански дипломатски кор другу конвенијенцију, која женску званичну хаљину помера за неколико сантиметара ближе врату, онда у томе треба гледати само израз особитог респекта према свештеничком чину респекта који доиста не стоји ни у каквој вези са моралом и стидом.

Кад је реч о откривању женскога тела, све зависи од тога, како ће га жена показивати или како ће човек на њега гледати. Један француски принц сасуо је једанпут пуну чашу вина некој сувише деколтованој дворској дами, само се не зна, да ли је та тако кажњена дама била сувише кокетна или сувише — ружна. Један млад француски племић, по имену Равињан, који се доцније закалуђерио, седео је приликом неког ручка до једне наивне, чедне девојке, која је као и све друге даме била деколтована. Њој у току ручка падне у очи, да он ни залогаја није метнуо у уста, па га упита: „Зар ви, Г. Равињане, немате ни мало апетита?“ А млади Равињан јој одговори: „А ви, госпођице, зар ви немате ни мало стида?“ Сирота девојка није знала зашто је то пита. Јер доиста, ничег невинијег и чеднијег не може бити него што је радост младих девојака, кад прва пут обуку деколтовану хаљину. Оне и не помишљају, да тиме износе своје „женске чари“ целом свету на видик, оне просто хоће да буду лепе и радују се својој лепоти. Радују се што их мати почиње изводити у друштво; од шипарице постала је „госпођица“, којој ће млади људи „курисати“ и које неће више играти само у школи за играње, него на правом правцатом балу. Све је то тако природно и невино, као што је природно и спремање младог човека за први бал. И он хоће да буде „леп“, и он се нада да ће нечије срце за њим живље закуцати.

Где је дакле граница, до које женске смеју ићи у откривању свога тела? Свуда и нигде. У доба Ренесансе, кад су поносите, лепе госпе млетачких племића служиле Тицијану као модели за његове Венерине слике, даме су носиле сасвим затворене свечане хаљине, па су чак и око врата везивале широку машну. Та иста хаљина ништа није ни женама у другим земљама сметала у њиховим галантним авантурама. А доцније, кад је ушла у моду деколтована свечана хаљина, облачила се у њу и најисправнија женска исто онако као и Помпадура и друге жене њезиног кова. Хаљина дакле ништа не значи. На бал могу доћи стотине лепих жена и девојака у обичајеној деколтованој тоалети, а ниједном мушкарцу и на ум да не падне, да се према њима друкчије понаша него што би се понашао кад их сретне на улици у зимским хаљинама или код куће у домаћем оделу. А кокета уме у човеку да изазове пожуду и кад је обучена у сасвим високу, затворену хаљину.

Каква ће бити женска хаљина, то зависи од конвенијенције и од моде. Конвенијенција је обичајем утврђени друштвени закон. У целој Европи носе сељанке хаљине које су до гуше затворене, а већином имају и сасвим дуге рукаве. Кад би која сељанка изашла на игру у исеченој хаљини, сви би казали да нема ни стида ни срама. С друге стране опет сељанке свуда носе кратке сукње, које по некад једва достижу до испод колена, а шта би се казало за варошанку, кад би обукла такву сукњу? У опсегу те конвенијенције мода сваке године ствара нове форме за свечану балску хаљину. Према томе, хаљина, који је направљена по законима конвенијенције и моде, никад нам неће изгледати бестидна па чак ни необична. Да ли Евина лепа кћи, што је у тој хаљини, чељаде пуно врлина или грдна грешница, за то не може да одговара — хаљина.

Нека дакле Београђанке слободно иду деколтоване на бал. Са прелатима и кардиналима римске цркве неће се тамо срести, а морал нас осталих ништа се против тога неће бунити.

Само шта ће на то рећи мужевљев или очев џеп?

(Наставак.)

Лепа је то дивљач млад биво, рекох сам у себи; потом погледах око шумског појаса, да бих сазнао где су ловци стигли с тучом. Опазих крила крешталица како се преливају међу грањем и чух им пискаву вику. Судећи по тим знацима, знао сам да су људи лагано предњачили. Већ је пола сахата како ме је Сеген оставио, а још нису обишли ни пола пута. Узех тада рачунати колико сам још времена имао чекати и предадох се следећем дијалогу.

Прерија има миљу и по у пречнику; круг чини три пута толико, то је четири и по миље. Ба! Знак не могу дати пре једнога сахата. Стрпљење дакле; али шта је то? животиње лежу. Лепо нема опасности да ће умаћи. Приредићемо красан лов! Једна две три… ево их шест где полегаше. То је извесно услед врућине и воде. Мора да су се сувише напиле. Још једна! срећне животиње! Немају шта друго чинити, до да једу и спавају, док ја… И осма. Добро иде. Скоро ћу имати лепу гозбу. Лежу на чудан начин. Рекао би да падају као рањене. Још две! Ускоро ће све. Тим боље. Ми ћемо им прићи пре но што буду имале времена да се дигну. Ох! како бих желео да чујем трубу!

Претурајући те мисли, прислушнух да чујем знак, и премда знађах да се он још за неко време не може дати. Биволи лагано прилажаху пасући у ходу и лежући један за другим. Изгледало ми је доста чудно што их видим да се тако један за другим изваљују; али сам то исто био видео и код стоке око мајура, а тада сам слабо био упознат са обичајима бивола. Неколико њих изгледаше да се јако копрцају по земљи и силно лупају ногама. Слушао сам о чудном начину њихова истезања по трави и мислио сам, да и сад то намеравају чинити. Желео бих уживати у том интересантном призору; али ми висока трава то спречаваше. Само опажах космата им плећа и, с времена на време, по коју копиту која се диже над травом. Посматрах им покрете јако заинтересован, када звук тру-

. . . . . .

Ко је за ово последњих пет шест година посетио угарски сабор у Будимпешти, морао му је међу стотинама посланика пасти у очи један необично ружан човек. Дуга риђа коса падала му је у густим праменовима, лице му беше попрскана крупним пегама, усне му беху дебеле као да је весло сисао, а ноге криве, много кривље него сремачке левче.

Ако би запитали некога у сабору, ко је тај толико ружан господин, добили бисте одговор: „Ах зар га не познајете? То је Кошутовац Виктор Пихлер! Славан дечко!“

И кад сам ја, заинтересован општим тврђењем да је тај црвенко славан дечко, упитао једног пријатеља, који ме је и увео на галерију мађарског парламента, запитао га зашто је он управо славан, испричао ми је овај о Пихлеру ово:

Пре осам година био је тај риђокоси и кривоноги ругабет полицијски извештач једног пештанског листа. Потпуно опскурна личност. Па ипак је он успео да већ у својој 27. години освоји за Кошутову странку један од најскупљих изборних срезова, који је увек бирао у сабор владиног човека. Он је учинио Фрањи Кошуту, вођи странке независности, неке незнатне услуге. Хтео је да се за то наплати и дрзак, како га је Бог дао, затражи једног дана од Кошута да га кандидују у неком изборном срезу као кандидата странке независности. Кошуту није то било по вољи, но није могао ни да га се отресе. И тако му одреде један изборни срез, где је могао имати само изгледа, да ће пропасти. Јер у том срезу је вазда биран само онај за посланика који је:

1. био члан владине странке,
2. који је давао најбоље паприкаше,
3. који је изваљао највише буради вина, пива и т. д.
4. који је сваком бирачу давао највише у готову.

Као што видите, гласови скупи и ко је хтео у том срезу да добије већину морао је врло много хиљада просути. А Пихлер тога није имао. Но, имао је куражи, уздао се у своју дрскост и пошао је у агитацију. Пошао је на пут у свој срез с неколико стотина круна у џепу, а вратио се у Пешту победоносно с промукнутим грлом, а у џепу с неколико круна још, но и с драгоценим посланичким мандатом. Што нису могли стари, угледни и богати Кошутовци десетинама година да учине, то је учинио незнани Пихлер, сиромах као црквени миш, а ружан и одвратан као нечастиви у риђем издању. Отео је од владе један од њених најсигурнијих срезова.

А ево како је он то чинио.

С препоруком председника Кошутове странке стиже у прво село изборног среза. Дочекује га мала групица Кошутоваца. По селу се пронео глас, да је дошао нов кандидат. Све трчи да га види. Света пуно, Пихлер излази пред свет. „Ах, како је ружан, прави буди бог с нами!“ Но, пре него што би се осуо подсмех са свих страна на рачун његове ружне и смешне појаве, одједном се Пихлер, пружи колики је дуг на земљу. Све је узрујано, запрепашћено. Чују се гласови: „Шта му би, за Бога? Је ли умро? Дајте воде! Доктора!“ Но Пихлер се полако диже са црне земљице, погледа свечано око себе, шири руке и подижући очи к небу проговара потресеним гласом:

„Опростите драги пријатељи! Пре него што бих вам и једну реч проговорио, сматрао сам за своју дужност да пољубим свети прах миле нам отаџбине!“

Све је око њега потресено и све гледа другим очима у овог ругабвта. Изгледа им као неко више биће.

И сад почиње Пихлер говорити. Лаже као Турчин, скида звезде с неба, обећава учинити за срез све могуће. Но главно му је стари Кошут, и данас још идол Мађарима без разлике странака. И он, који никад у свом животу није Италију ни Кошута Лајоша видео, прича како је у Кошутовом дому био као код своје куће, како га Кошут није одвајао од својих синова, а кад је умирао, уклонио је све из собе, а задржао само њега, — Пихлера — и рекао му:

„Сине мој драги! Ја умирем а остављам Мађарску као сироче! Пази ти и чувај моју драгу отаџбину!“

У једном селу је причао, како му је отац погинуо 1848 године у борби за слободу. Никоме није ни на ум падало, како је могао још 1848 год. погинути отац, кад се тај младић родио тек 1869 године. Но због те лажи дошао је једном у неприлику. Телеграфише му отац, жив и здрав, да ће га посетити у његовом изборном срезу. Уплашен Пихлер да га не ухвате бирачи у лажи, одговара му: „Не долази! Ти си погинуо 1848 г. код Каполоне!“

Још нешто. Он је ишао од бирача до бирача у посету. Велика част за њих. Но том приликом он је вадио нотес и питао свакога, има ли шта да се жали. Већином су се жалили на велику порезу. Пихлер је обећавао да ће се пореза смањити чим он дође у сабор. Но уједно је и давао бирачима писма на министра финансија. Та писма су гласила: „Драги пријатељу! Молим те да Н. Н. из места Н. одмах смањиш порезу! Твој Виктор.“ Међутим министар за тог Виктора никад ни чуо није и бацао је стотине тих писама у кош.

Такав је агитатор био Виктор Пихлер и таквим средствима успео је да уђе као посланик изборног среза Келешд у угарски сабор. Сазнало се доцније за његов начин агитовања, много су га дирали у сабору због тога, но и други су лагали и лагаријама долазили до мандата с том разликом, што су и грдан новац просипали.

Ето зашто је славан дечко тај ружни црвенко!

То ми је испричао мој пријатељ о црвеном кривоногом Пихлеру као агитатору.

А пре неколико дана дође глас из Беча, да је тамо преминуо мађарски посланик Виктор Пихлер у својој 35. години.

Рано је свршио!

(Наставак.)

— Момци! припазите на моју стару кобилу док се не вратим; не дајте да вам утекне. Треба ми један покривач. Де! не говорите сви на један пут.

— Ево, Рубе, ево! узвикнуше сви ловци, нудећи сваки свој покривач.

— Доста ће ми бити један. Свега нам треба три: Билов, мој и још један. На, Били, стави то преда се. Сад хајде стазом Апаха од прилике триста миља, а потом ћеш је прећи; не иди по крченом путу; држи се моје стране и добро остављај трагове. Галоп животињо!

Млади ловац притеже петама бокове коња и галопом одјури стазом Апаха. Кад је прешао од прилике триста јарди, заустави се, очекујући нове инструкције од свога друга. Тада чича Рубе беше узео једну стрелу и прикачив неколико струка нојева перја на зупчасти јој крај, натаче је на највишу мотку од оних, што су Индијанци оставили пободене у логору.

Врх беше окренут на јужну страну стазе Апаха, и стреле су биле тако истакнуте, са својим црним перјем, да би свакоме, који долази од Ланоса, морале пасти у очи. Кад то би готово, он пође за другом пешке, држећи се у остојању од стазе и пажљиво корачајући. Кад стиже до Гареја, он спусти другу стрелу на земљу, врхом окренуту југу и на начин како се може видети са места на коме је била прва. Гареј је јурио непрестано напред, док је Рубе ишао преко поља, у паралелној линији са стазом.

Пројуривши тако две до три миље, Гареј успори ход и пусти коња да иде ходом. Мало даље заустави се и пусти коња да се одмара. Ту га Рубе сустиже и простре три покривача, један до другог, према западу с једног краја пута, на други. Гареј сјаха и поведе коња сасвим полако преко покривача. Како су ноге коња газиле од једном само преко двају покривача, чим би трећи био слободан, подигао би га и прострли би га напред. То је понављано док коњ не беше згазио подубоко у поље. Тада Гареј скупи покриваче, попе се на коња и врати се истим путем, дуж подножја брега. Рубе се беше вратно стази и оставио стрелу на месту на коме је мало пре коње био; затим удари на југ с четвртом. Кад пређе око пола миља, саже се преко стазе, подиже се, упути се подножју брега и удари истим путем којим беше отишао његов пратилац. Лажни траг би постављен; лукавство беше потпуно.

Сунце, са своје стране, није стајао скрштених руну. Више вукова беху убијени и одерани, а месо упаковано у коже. Вргови беху пуни, наш заточеник чврсто везан на мазги, те само ишчекивасмо повратак својих пратилаца. Сеген одлучи, да остави двојицу да стражаре крај извора. Њима би наложено, да држе своје коње у стенама и да их поје ведрицама, како не би остављали свеже трагове крај воде. Један ће стално остати па једној узвишици и посматрати прерију дурбином. Чим би се Индијанци указали, повући ће се сви, неопажено, дуж подножја брега; затим ће се зауставити северно на десет миља на месту, с кога се могаше посматрати равница. Ту је требало да остану док се не буду уверили, на коју су страну отишли Индијанци, оставивши извор, и тек тада да што брже могу донесу чети вести. Сав овај распоред беше готов када се вратишо Рубе и Гареј. Тада св попесмо на коње и обилазно се упутисмо подножју брега. Када приспесмо, нађосмо каменити пут, на коме копите наших коња не остављаху никаквог трага. Њим смо ишли на север, држећи се готово напоредо с ратном стазом.

Опкољен чопор

После двадесет миља када приспесмо на место, где је требало да се придружимо главном делу чете. Устависмо се крај једног поточића, који је извирао из Пинона и текао на запад к Сен Педру. Ту је било довољно за нас шуме и обиљно траве за коње. Наши другови приспеше рано сутра дан, пошто су путовали целу ноћ. Беше им нестало хране као годи и нама и, у место де се задржимо и одморимо наше уморне коње, ваљало нам је ићи напред кроз један кланац, не бисмо ли нашли дивљачи с друге стране. Око подне ступисмо у предео пун пропланака ливадица окружених густом шумом и посути острвцима од шуме. Ове ливаде беху покривене густим џбуновима, и трагови буфала опажаху се око нас. Видесмо њихове стазе, одломке рогова и легла.

Још бесмо крај поточића, крај кога смо провели прошлу ноћ, те се устависмо опет крај њега да проведемо подневни одмор и освежимо своје коње. Око нас, кактуси свију облика пружаху нам црвене и жуте плодове. Зготовисмо изврсан ручак од плодова и сваковрсног варива, које налазимо у првобитном стању само у овим дивљим пределима. После два часа починка, упутисмо се пропланцима, тако смо ишли око један час, кад све Рубе, који иђаше неколико корака пред нама, служећи нам као вођа, окрете на своме седлу и показа нешто иза себе.

— Шта је, Рубе? упита Сеген шапатом.

— Свеж траг, капетане; бизони!

— Како? Зар можете рећи?…

— Има их до педесет у чопору: прешли су честу доле. Недалеко од нас је пропланак; кладио бих се да их је тамо читава гомила. Држим да је ово мала прерија, капетане.

— Станите господо, станите! и ћутите! Напред, Рубе. Хајдете, господине Халеру: ви сте љубитељ лова; хајдете с нама!

— Пођох за вођом и Сегеном кроза жбуње, ступајући сасвим полако и тихо као год и они. После неколико минута, дођосмо до поља, покривеног високом травом. Погледавши обазриво кроза лишће, угледасмо цео пропланак. Буфала беху у средини. То је била, као што је Рубе нагађао, мала ливада, широка од прилике миљу им по, а затворена ода свију страна густом шумом. Близу средине беше неколико бујних дрвета, када су се укрштала из средине густе честе. Група врба назначаваше, да има воде.

— Има доле један извор, промрмља Рубе; а они се баш сад спремају да освеже њушке.

То се јасно видело; неколико животиња указаше се у том тренутку, како излазе из врбљика, и лепо смо видели њихове мокре бокове и бале, које су им капале с губица.

— Како бисмо их се докопали, Рубе? упита Сеген; мислите ли, да им се може приближити?

— У то не сумњам, капетане. Трава ће нас лако сакрити, а шибљак ће нам послужити као заклон, иза кога ћемо се пришуњати.

— Али како? Не бисмо ли их могли гонити; нема довољно чистине. На први шум, они ће побећи у шуму. Сви ће нам умаћи.

— То је истинито као свето писмо.

— Па шта онда да се ради?

— Стари црнац зна само још за једно средство.

— А то је?

— Да их опколимо.

— То је лепо; само ако узмогнемо. Како је с ветром?

– Он је непомичан као Индијанац, коме су главу одсекли, одговори ловац, узевши лако перо са своје капе и хитнувши га у ваздух. Видите ли капетане, како право пада.

— Тако је.

Ми можемо опколити биволе пре него што они осете наше присуство, а имамо довољно људи, да их лепо заградимо. На посао, капетане; треба ићи доле до на крај.

— Онда распоредимо своје људе, рече Сеген, окретавши овога коња. Ви одведите половину на њихово место, а ја ћу одвести остале. Господине Халеру, останите где сте: то је место добро као ретко које. Када будете чули трубу, потећи ћете напред и чинићете што налазите да је најбоље. Ако будемо успели, имаћемо задовољства и добру вечеру; а ја претпостављам, да и ви осећате потребу тога.

Говорећи ово, Сеген ме остави и окрете се својим људима праћен старим Рубеом: Они су намеравали, да поделе чету на два дела и да поведу један левом а други десном страном, остављајући људе местимице око ливаде. Морали су ићи сакривени шумом и показати се само на уговорени знак. Тако, ако би нам биволи оставили времена да изведемо маневар, бесмо сигурни, да ће нам цео чопор пасти шака.

Чим ме Сеген остави, дадох се на припремање пиштоља, обнављање каписла. Како после тога нисам имао шта да чиним, стадох посматрати животиње, које су безбрижно пасле, не слутећи опасност. Тренут после опазих, како тице одлећу у шуму, а крици плаве креје назначаваху ми напредовање хајке. С времена на време, један стари биво, који беше чопору на боку, тресао би своју накострешену гриву и лупао би копитом о земљу; очевидно је назирао, да све није као што треба око њега. Остали изгледаше да не примећују ово и мирно и даље пашаху бујну траву. Ја мишљах на леп лов који ћемо приредити, кад ми поглед привуче неки предмет који се појави из шумарца. То беше један мали биво, који се приближаваше чопору. Изгледаше ми мало чудно што се он тако био издвојио из чопора, јер су им младунци, одгајени тако да се боје вукова, обично стајаху у сред групе.

— Можда је заостао на извору, помислих. Можда су га други одгурнули, па је тек онда могао пити када су ови отишли.

Учини ми се да лагано ходи, као да је рањен; али, како је он газио посред високе траве, нисам га могао свега видети. У том опазих чопор дивљих зверова, који туда увек вребају ове животиње. Опазивши младог бивола, где излази из шумарца, они јурнуше на њ видех их где га опколише и учини ми се да им чух бесно урлање. Али, изгледа да биво, бранећи се, прокрчи себи пут у сред најгушће групе ових животиња и, после неколико тренутака, опазих га крај остала му друштва, у које кад се умеша изгуби ми се из вида.

(Наставиће се)

И ако је већ почео да рачуна са великим политичким подвизима који, најчешће, воде рату, јапански се народ, изгледа није одрекао онога тихог задовољства које дају књижевност и уметност. И сада кад је већ двадесета век у пуноме јеку, Јапанци су остали песнички народ. Његовим је сликарима довољно неколико потеза кинеским мастилом па да изазову драж каквога цвета, жене или предела: скоро сваки Јапанац може у три, четири стиха да изрази драж пролећа:

Јапанска је поезија врло стара. Створили су је ратници; велики јунаци старога Јапана у њој су налазили одмора после својих јуначких подвига. Још у трећем веку, пошто је за три године све своје поданике ослободио пореза, мирољубиви Нинтуко Тено певао је:

Са висине моје палате,
Посматрам поље;
Свуда се диже дим,
Сигуран знак радости мога народа.

Нема ни једнога чији лонац није поред ватре!

У дванаестом веку поезија је у тако великој части да се витези у стиховима договарају на бојноме пољу. Али је херојске поезије одавна нестало. Јуначка се дела не певају више. Модерни Јапанци воле још по каткад да наведу који стари стих; али они сада састављају само врло кратке песме, од четири стиха, по некад и два: управо толико речи колико је потребно да изазову мисао, утисак или слику: ову врсту поезије негује сваки Јапанац: сељак и мрнар, акробата и трговац. Један трговац изгуби своју десетогодишњу кћер; на изјаву саучешћа једнога Европљанина он одговара у стиховима:

Како могу више да се смејем!
Кије нема више.
Зашто и да плачем?
Живот је прљав;
Да не би моје дете било у додиру с њиме,
Богови су га узели.

Једна жена из народа, пошто је побегла од мужа, опет се враћа к њему, пуна кајања, али је он одбија с брачнога огњишта. Она му пева:

Ако би се непоправљиво могло да поправи,
Онда би то могло једино — сузама!

Она је заслужила опроштај.

С пролећа, кад цео Нипон иде као на хаџилук у цветне воћњаке, у поезији завлада читав раскош од боја и мириса. Из дана у дан, новине држе народ у току о стању пупољака јер Јапанци с нестрпљењем вребај неизвестан тренутак када „славују последњи снежни праменови изгледају као прве шљивине крунице“. Али ни сама шљива, која је кинескога порекла, нема ону огромну популарност коју има трешња, за коју традиција вели да је рођена на јапанскоме земљишту. Она је краљ дрвећа. „Ако вас ко запита о духу правога Јапанца, саветује песник Мотари, одговорите му: његов је дух као трешња што шири свој мирис кад се сунце рађа“.

Један млад књижевник питао је славног критичара Кајану шта се треба да расправља у поезији. Тек што је довршио своје питање, а један продавац туцаног пасуља приђе певајући свој продавачки рефрен. У место да одговори ученику, учитељ, настављајући у стиховима продавчеву песму, нареди својој служавки да купи туцана пасуља. Тиме је хтео да каже да је сваки предмет добар кад се добро расправља. То значи да реализам заузима знатно место у модерној јапанској поезији. Али се у тој рафинираној земљи највише цене генијалне мисли. Једна жена, Кијо, написала је ова три стиха:

Један који се по други пут оженио
Узео је ђерам од конопца са кладенца!
Ко ће ми дати воде?

Кијо је славна има већ читаво столеће са својих нежних стихова о цвећу. Барон Кавагуши, министар царске куће, морао је, 1901, због интрига, дати оставку. Барон пошље штампи ово саопштење у стиховима:

Прошлост је само облак;
Будућност је киша,
Или ломљиви снежни кип.
Стога, збогом!
Јадна зимска мушица!
Она пропада јер је гоне.

Конкурси за поезију су омиљени. Они бивају у самоме двору, о новој години; у њему учествују сви принчеви па и сам цар. Они се објављују у свима листовима и као награде дају се књиге чија цена варира између једног и дванаест динара. За ове скромне суме добију се често добри стихови, а каткад чак и добра филозофија:

„У овоме свету, пева један награђени песник, нема већег задовољства од спавања, само глупаци устају и раде.“

(Наставак.)

Е лепо, нека један од нас узјаше на индијанчева коња; ма који од нас то може учинити као год и ја, нека пређе стазу Паха и побаца те стреле како ће им врхови бити окренути југу и ако Навајци не пођу тим путем док не стигну Пахе, ја вам остављам своју косу за једну лулу најгорег дувана из Канчуке.

— Живио! право каже! право каже! Живио стари Рубе! узвикнуше сви ловци на један мах.

— Они неће разумети за што је он узео тај пут, али то не чини ништа. Познаће стреле и то је доста. Док се они доле буду враћали, ми ћемо ићи да баратамо њино јело; имаћемо довољно времена да се извучемо из опасности и вратимо натраг.

— До, врага тако је!

— Наша група, настани Рубе, не мора долазити до извора пињонскок ни сада, а ни после. Она може прећи ратну стазу, мало више, близу Хелија, и спојити се о нама с друге стране брега, где има огромно дивљачи.

— Стара земља Мисирска претрпана је њоме. Неопходно је потребно туда да прођемо; не треба ни помишљати да овуда нађемо дивљих бикова после лова, који су Индијанци приредили.

— Све је тако, рече Сеген, Треба да обиђемо брдо, пре но што наиђемо на буфалове. Индијски ловци истребили су их из Ланоса. Тако дакле, на пут! одмах на посао. Имамо још два сахата до заласка Сунца. Чиме треба да почнемо, Рубе? Ви сте нам пружили план у целини; обраћам се вама и за појединости.

— Добро, по моме мишљењу, капетане, прво што треба да чинимо, то је да пошљемо једнога човека, да у највећем галопу одјури на место, где је трупа скривена; он ће их провести преко стазе.

— Где мислите да треба да је пређу?

Од прилике на двадесет миља на север одавде, има једно сухо и чврсто место, место на коме трагови не остају. Ако умеју тамо наћи се, неће оставити отиска који би се могло приметити. Ја бих узео на се, да пустим да туда прође читав низ вагона бентске компаније а да ни најокорелији Индијанац не буде у стању да позна траг; то бих слободно узео на се.

— Одмах ћу послати једнога човека. Овамо, Саише! имате добра коња, а познајете земљиште. Пријатељи су нам скривени на двадесет миља одавде, пажљиво их проведите дуж обале, као што је речено. Наћи ћете нас на северној страни брега. Можете јурити сву ноћ и с нама се наћи у зору. Идите!

Тореро не одговорив ништа, одвеза свога коња, ускочи на њ и упути се галопом северо-западу.

— Срећом, рече Сеген, пратећи га оком неколико тренутака, они су свуд унаоколо разрили земљиште; иначе трагови наше последње борбе могли би нас скупо стати.

— С те стране нема опасности, рече Рубе; али кад одемо одавде, нећемо више ићи њиним путем. Ускоро би нам пронашли траг. Треба да нађемо пут, на коме не остају трагови. И Рубе показа камениту стазу која се пружаше на север и југ, кружећи подножје брега.

— Да, ићи ћемо тим путем; ту нећемо оставити никаква трага. А после?

— Друга ми је мисао да се отарасимо оне лешине, доле што је.

И трапер, рекав то, указа покретом главе на Јампориков скелет.

— Истина, то сам био заборавио. Шта ћемо с тим да чинимо?

— Закопајмо га, рече један човек.

— Уха! не. Спалимо га! предложи неки други.

— Да, то је боље, рече трећи.

Осташе при овом последњем. Скелет однеше доле; мрље крви брижљиво убрисаше са стена; лубању разбише великим ножем, кости издробише; затим све ставише на ватру заједно са гомилом костију од дивљачи, готово већ претвореном у угаљ под пепелом. Само би какав анатомист могао ту наћи трагове човечијег скелета.

— А сад, Рубе, стреле?

— Ако ћете ме оставити то да радим са Билим Гарејом, ја држим да ћемо ми то удесити тако, да стрпамо ту све Индијанце из земље. Имамо готово три миље да пређемо, али ћемо се вратити пре но што ви будете готови за пушењем тикви, ведрица и осталом опремом за пут.

— Врло добро! узмите стреле. Довољна су четири момка, рече Рубе, извадив четири стреле из тоболца. Заддржите остало. Требаће нам вучијега меса пре но што пођемо. Нећемо наћи никакве друге животиње, догод не обиђемо брдо. Били! узјаши коња тога Наваја. То је леп коњ; али ја не бих дао моју стару кобилу за читав ескадрон таквих. Узми једно од тих црних пера.

Стари ловац откиде једно нојево перо из Дакомина шлема, па настави.

(Наставиће се)

Превод с енглеског

(Наставак.)

— Па разуме се! Било је тамо горштака, који не трпе да им се друг, низашта, опљачкан оставља у прерији. Ето, старе животиње! и Рубе указа на своју кобилу. — А пушку сам оставио Нилу, у размену, видећи да је ова, коју ми је он дао, боља.

— Тако си био на чисто са Рапаезима?

— Што се тога тиче, момче, то зависи од тога шта ти зовеш бити на чисто. Видиш ли ти ова обележја, ове зарезе са стране?

Ловац показа низ малих зареза на кундаку своје пушке.

— Видимо! видимо! викнуше више њих.

— Има их пет, јелте?

— Један, два, три… Да пет.

— Толико Рапаеза! Рубеова прича свршена је.

Лажни трагови. Ловачко искуство.

[Недостаје остатак текста]

Бајаги историјске успомене

Једнога радног дана, ако се не варам у месецу октобру, изашао сам у варош и зачудио се, кад сам видео затворену скоро половину чаршије. Готово сваки други дућан, а по негде и два-три један до другога стоје затворени. Шта ли ово значи? питао сам се и лево и десно, док не наиђе један свечано обучен господин, те га запитам:

— Молим Вас, зашто је данас затворена скоро цела чаршија?

— Па данас је Нова Година.

— Каква Нова Година? зачудим се.

— Наша, за Бога зар не знате?!

— А—а—а, „наша“!… Дакле зато?… Бре, ала нас много има!

⁂

Била је ведра ноћ. Свуда светло и јасно. Пун месец искочио високо на небо и с презрењем гледи одозго на престоничку електрику; она, опет, скромна — шта ће — зажмури и ћути. Било је већ доцкан. Улице се испразниле и завладала пријатна, узвишена тишина. Ко не зна, како је то дивна ствар, оваква ноћ! Дође ми, да с Гогољем узвикнем: „Права украјинска ноћ“!… Онда најрадије ходам усамљен, са својим мислима, колико их је Бог дао, идем и с њима разговарам.

Тако сам и овога пута пошао срцем престоничким, од Славије Калемегдану.

Гледам Београд, гледам па му се дивим. „Боже, кажем, како је напредовао; како се развио, а како је то све изгледало пре сто година. Просто не може човек да га позна. Постао права европска варош. Ето, како се лепо тај европлук огледа у нашим фирмама. Само од Славије до Калемегдана има преко седамдесет фирама са европским именима. Али таква су имена само последица културе и цивилизације, иначе су то ипак све „наши људи“!

Идем, дакле, тако, усамљен и полако; читам фирме и свака ми од њих буди историјске успомене и дирљиве слике ми излазе пред очи.

Ево, да видите и сами. Погледајте, на пример, ту стоји, случајно, баш „Акселрад,“ човек часовничар. Ко њега у овој земљи не зна?… Зна га цела Шумадија. То је потомак оног јуначног Акселрада, што славно паде на Љубићу, крај Рајићева топа. Таман је био понудио Рајићу помаду за бркове, тако рећи за багателу, кад:

Грмну топ и тане писну,
Акселрад од страха свисну.
Из руку му испаде помада
И тужно леже крај јунака млада

А вапај јекну кроз армију тад;
Зачу се писак, раздеже се јад:
„Гле, где паде јунак млад
— Акселрад… Акселрад…!“

Па онда погледајте на оно по туцета Габаја, раштрканих по разним дућанима са разним ортацима:

Шест Габаја,
Шест су змаја,
Славан шест су тића —
Сви потомци
Дичних Југовића.

Било их је, до душе, девет, али су тројица пали, као учитељи и свештеници; од душманске руке у маћедонској пропаганди…

Сонтаги су под туђинским, западњачким притиском постали Сонтаг; међутим пре првога устанка звали су се Недељковићи. То су они виђени Недељковићи из првих дана нашега буђења, што су капом и шаком давали на џебане и на оружје. Злосрећне тринаесте године морали су напустити отаџбину. Доцније, многи други витезови, што крв своју пролише за слободу златну.

А Бенков дух међу њима шеће,
Све их редом теши и нежно облеће.
— — — — — — — — — —

Не могадох више издржати и одох даље. „Мануфактурна радња код Васе Чарапића.“

Овде је радња узела за фирму Васу Чарапића, прво, као познатог кицоша и трошаџију ове бранше, па онда из пијетета према своме деди, храброме српском војводи Бенаројо, који се, — као што је познато, — раме уз раме јуначки борио поред Васе Чарапића.

Те је секао и десно и лево,
Разгрно Турке на буљуке
Све по тројицу на сабљу надево.

Зато су га и прозвали „Бенаројо“ што долази од његова клицања: „Зар бре на рају?“, па се у оној бојној хуци и мотљавини зар изгубило, р из бре испало а, а се и у у рају помутило у о. И тако је постало Бенаројо.

Да прескочимо неколицину чији су дедови оставили кости јуначке, на Мишару и на Делиграду, а они продају анзихст-карте и миришљаве сапуне, па да се зауставимо пред једним потомком, којега су претци крвљу својом скупо откупљивали стопу по стопу ове напаћене земљице:

Велика фирма „Геце Кон“
Ах, гле, па то је он!
Та познајем га, сећам се Геце;
Он канда беше измеђ оне деце,
Што метуше кавгу око Чукур-чесме;
Јуначки је викао: „Пуцати се не сме!“
А с бедема кад загрме топовски тон,
Сва деца повикаше: да живи Кон!
Давно је то било…
И, гле сад!
Баталио пушку и топ
— Јади га стисли —
Те се бави продајом
Модерних мисли.