Категорија: Фељтон

(Наставак.)

— До ђавола! узвикну један ловац, курјака сад, или ништа. И човек нанишани.

— Стој! викну Сеген видећи то. Јесте ли луди, господине!

— Ја мислим да нисам, капетане, одговори ловац, дижући пушку, зловољна лица. Држим, да ипак треба што јести. Овде видим само курјаке; а како ћемо их ухватити ако нећемо пуцати?

Сеген ништа не одговори; само показа на лук који Сунце баш тада хтеде запети.

— О! тако је имате право, капетане; молим да ме извините. Био сам заборавио тај комад коске.

Коко узе једну стрелу из тоболца и опроба јој врх својом течношћу. То беше стрела за лов: он је намести на уже и пројури је кроз тело једнога курјака, који оста на месту мртав. Извуче стрелу, избриса је и уби још једнога вука, и редом тако док се пет лешева не простреше по земљи.

— Убите још какву другу животињу, викну неки ловац. Племићи, као ви, треба да имају бар два на ручку.

— Сви се насмејаше тој пошалици; Сунце не чекаше да се моли; уби још једну животињу.

Мислим да ће нам сад ово бити доста за ручак, рече Сунце, извлачећи стрелу и стављајући је опет у тоболац.

— Да, одврати шаљивчина. Ако нам још затреба можемо се опет повратити на посао. Та врста меса добра је кад се једе свежа.

— Имаш право, друже рече неки други; што се мене тиче, ја сам увек радо јео беле курјаке; добро ћу се почастити.

Ловци, смејући со шали њихова друга беху извукли сјајне ножеве, којима у брзо одераше курјаке. Вештина, којом они то извршише, доказиваше да им то не беше ништа ново. Месо би одмах искомадано; сваки узе свој комад и стави на жар.

— Другови! како ви ово зовете? Говеђином или овчетином? упита један између њих, који беше почео да једе.

— На жалост! овчијо — вучетином, одговорише.

При свем том, ово је добро јело. Кад се скине кожа, оно је меко као месо од веверице. По укусу мало личи на козје месо; не налазите ли и ви то?

— Мени више личи на псеће.

— Ни мало није рђаво; боље је но мршава говеђина, која се тако често једе.

— Мени би се чинило мало боље, кад бих био сигуран да овај, кога ја једем није глодао леш, који је на стени.

И човек указа на Диџеров скелет.

То беше страховита помисао, и у свакој другој прилици она би вам проузроковала повраћање.

— Пи! узвикну један ловац, готово сте ме згадили. Таман сам хтео узети печења од ове друге животиње. Сад, кад то рекосте, не могу, јер сам је видео где њушка око скелета пре по што смо доле ишли.

— А ти, стари халапљивче, тебе то ни мало не узнемирује.

То питање би управљено чича Рубе-у, који се озбиљно заузимаше око једног ребра, и ништа не одговори.

– Он? та идите, молим вас, рече неко други, одговарајући у место њега; Рубе је више таквих комада појео у свом животу. Је ли Рубе?

— Јесте, и кад би сте ви морали живети у шуми као ја, били бисте потпуно задовољни кад не бисте морали јести горега меса од вучијег; верујте ми, љубави моје.

— Можда, човечија меса?

…..

Сва је прилика да ће се између руске и јапанске војске водити одсутна борба у Кореји. И пре још него што се та крвава драма у тој земљи почне одигравати, изнећемо ми неке податке о Кореји и њеној престоници Сеулу.

Кореју урођеници не зову тим именом. За њих је она Хозен (земља зоре) а саму престоницу не зову Сеул, него Шаул.

У Кореју су странци вазда долазили преко Чемулпи, најглавнијег Корејског трговачког пристаништа. У Чемулпу 1888. године једва да је било 15—20 бедних рибарских колебица, а данас живе у том знатном трговачком центру око 8000 странаца, од којих су око 6000 Јапанци. Чемулпо има врло лепу, брежуљцима испресецану околину: близу саме вароши утиче у море река Хан (Ханривер) којом могу мањи бродови долазити све до места Ману, близу самога Сеула. Од неколико година постоји измећу Чомулпа и Сеула 42 километара дуга жељезница, која је саграђена американским капиталом, а отпочета је градња веће једне пруге, која има да везује Мезамно са Сеулом. И Руси су намеравали да своју манџурску железницу вежу са престоницом Кореје.

Сеул (Шаул) је не само царева престоница, него и средиште укупног јавног и државног живота запуштене корејске царевине. Броји данас око 200.000 становника. Лежи у једној пет до осам километара пространој долини. Куће, или боље речено колебе, густо су збијене и махом су покривене сламом од пиринџа. Цела варош је опасана бедемом, који у целој својој дужини износи 22 километра, а воде у њу 4 велике и 4 мање капије, над којима се подижу кинеске куле. Капије су као и код Кинеза затворене од заласка сунца до јутра. Оне носе врло звучна имена. Једна се зове нпр. „Капија узвишене хуманитарности“. Само кроз „капију мртвих“ излазе сви мртвачки спроводи из града. Околина града је врло лепа и питома, пуна лепих и богатих села. Али је зато унутра у граду јадно и жалосно и ако кроз две главне улице, које просецају град од истока западу и од југа северу, пролазе електрични трамваји. С обе стране улица пружају се јендеци, пуни устајале зелене воде, у коју се из кућа просипа сва нечистоћа.

Из Сеула води главни друм према граници на реци Јилу кроз најбогатију провинцију целе земље Фен Јанг. Но то што Корејци зову главни друм није ништа друго него једва мало прокрчена путања често тек две-три стопе широка. У том родном крају сеје се пиринач, дуван, памук, бибер и друго корисно биље. Села изгледају изгледају из далека врло живописно, али прљавијих и одвратнијих људских станова мучно да има игде у свету од кућа корејских сељака. Друм је тај веома жив и непрестано сусреће човек на њему најразноврсније типове: имаде који вуку велике терете, сељаке са огромним шеширима, будиске, прљаве калуђере, жене у кратким сукњама и исто тако кратким језицима. Опажа се чешће, врло леп сој снажних, великих волова. Та пасмина била је за време кинеско јапанског рата скоро сасвим упропашћена, но до сад је опет подигнута. Понекад се сусретају друмом и људи из привилегисане касте. Њихове коње воде по две слуге и они су познати у опште као највећи дембели па свету. Они се зову Јенболи и за њих се сад свакако примичу врло црни дани — победи ли Руси или Јапанци. Они ће изгубити своје госпоство.

Брда поред друма близу Сеула била су сва шумом покривена, но она је искрчена и место ње избија сад густо шибље, које сељаци стално за гориво сасецају. Једино још у близини села и будијских манастира што се виде још очувани забрани. Међутим што се даље одмиче човек од главног града виђа се ове више шуме, којом је окићена цела планина Кем-Канг-Сан. Друм пресеца често веће и мање реке, но на овима нема нигде моста. Земљиште идеално за герилско ратовање, али потпуно неподесно за развијање већих трупа модерне битке.

Тек у близини Фени Јанга пружа се пространа равница, погодна за разбојиште. У тој равници био је и главни бој измећу Кинеза и Јапанаца. Она је веома плодна, добро обрађена и важи као житница Кореје. Клима је врло блага.

Од Фени-Јанга па до реке Јалу земљиште је врло испрекидано и незгодно за кретање трупа, пошло се низ реку према местима Вију и Јан*амфо, која су Руси утврдили, или се пошло горе уз реку. Свугде су огромне прашуме, у којима је још пуно тигрова, леопарда и медведа. Горњи ток реке Јалу пролази испод стрмих и дивљих урвина огромне планине Појшана (Беле Планине) коју и Корејци и Кинези сматрају као светињу. Ту је стара руска граница.

Цело је земљиште то, као што рекосмо, врло незгодно за оперисање с већим трупама, но веома је погодно за герилско ратовање. Сама река Јалу врло је широка, дубока и јако брза.

Јапанци никако не могу рачунати на пријатељско расположење Корејаца. Они може бити и не воле Русе, али Јапанце мрзе из дубине душе. Омрзли су их највише за трајања кинеско-јапанског рата. На пречац и сидом похитали су Јапанци да Корејце реформишу. Хватали су их по улицама и друмовима и секли су им њихове дуге курјуке, дику и украс сваког Корејца. Исто су им тако насилнички ломили и дуге чибуке, што је нарочито вређало отменије кругове, који су уживали у дугим чибуцима, које су им носили и палили нарочите чибукџије. Но највише су Корејци омрзли Јапанце, кад им ови убише и царицу, која је у народу била врло популарна, а била је родом из једне од најугледнијих племићких породица. Сам цар се тада једва жив спасао у руско посланство.

Корејци су данас један кукавички народ, који равнодушно гледа шта се по његовој отаџбини ради, но Јапанци ће ипак морати зазирати и од мржње тога, у главу утученога народа, који ће после овога рата да добије туђинске господаре. Сад је само питање хоће ли ти господари бити Руси или Јапанци, или може бити чак и неутрални Енглези.

(Наставак.)

Видех завежљај како се свали на индијанчева плећа и спусти се до лаката му: замка је разапета. Чу се страховит узвик; тело мога противника јако се стресе; копље му испаде из руку и он се у истоме тренутку свали са седла и оста, пружен, непомичан, на земљи. Његов коњ гурну мога тако силно, да се обе животиње скотрљаше на траву. Сваљен са Марком, ја се готово одмах дигох на ноге. Све се то збило за много мање времена но што треба да се исприча. Подигнув се, опазих Сунце, где стоји с ножем у руци крај Навајца, притегнута замком.

— Коња! коња! докопајте се коња! викну Сеген.

И ловци у гомили јурнуше за животињом, која, вукући узде, трчаше кроз ливаду. Кроз неколико минута, животиња би ухваћена у замку и доведена на место, које у мало не би намењено мени за гроб.

Ручак

Сунце, као што рекох, стајаше крај Индијанца пружена на земљи. Физиономије му издаваше два осећаја: мржњу и триумф. Сестра му у галопу стиже тога тренутка, скочи с коња и приђе му.

— Види, рече јој брат, показујући навајског поглавицу; види убицу наше мајке.

Младој девојки оте се из груди кратак, силан узвик; извади свој нож и наже се над заробљеником.

— Не, Луна! викну Сунце, вукући је назад, не; ми нисмо убице. У осталом, то неби ни била довољна казна: не треба још да умре. Жива ћемо га показати мариконаским женама. Оне ће играти маншик око великог вође, гордога борца заробљена без икакве повреде!

Ове последње речи, изговорене презривим тоном, одмах, учинише утисак на Навајца!

— Псино Кока! узвикну он покушав, и преко своје воље, да се ослободи из замке. Псино Кона! спојена са белим лупежима.

— Псино!

— А! ти си ме познао. Дакома? Добро је то…

– Псино још једном понови Навајац, упадајући му у реч. Речи му шиштећи, излетаху кроз стегнуте зубе, док му очи светлаху с изразом сурова дивљаштва.

— Он је! он је! викну Рубе долазећи у галопу. Он је! То је један Индијанац крвожедан као какав касапски нож. Убите га! раскомадајте га! умлатите га кајишима; то је бегунац из пакла: нека га пакао понова узме!

— Да видимо вашу рану, господине Халер, рече Сеген скинувши се с коња и прилазећи ми, мало забринут, како ми се учини. Где је рана? у месу? Нема никакве опасности, сем ако стрела не буде отрована. А тога се бојим. Сунце! овамо брзо, пријатељу! Реците ми да ли је шипка била отровна.

— Извуцимо је најпре, одговори Марикона. Не треба за то губити време.

Стрела ми је прошла руку скроз. Сунце је узе за два краја, разби дрво близу ране, затим шчепав џиду са заоштрене стране, лагано је извуче из ране.

— Пустите нека отече крв, рече он, док ја изпитам шипку. Неизгледа да је ово стрела за рат. Али Навајци употребљују отров, који врло брзо дејствује. Срећом ја га могу познати, а имам и против — отров томе отрову. Рекав то, он извади из своје торбе гужву памука. Брижљиво убриса крв са шипке за тим отвори неко стакоце и, усув неколико капи на метал, узе посматрати резултат. Ја очекивах, јако узнемирен. И Сеген изгледаше неспокојан; и како знађах да су се овим последњим често констатовала дејства отровене стреле, бејах слабо храбрен неспокојством које он изражаваше за време ове операције. Ако се он боји опасности, онда ту заиста има опасности.

— Господине Халер, најзад рече Сунце, имате добру срећу. То могу звати добром срећом, јер неоспорно је да вам противник има у своме тоблцу опаснијих стрела но што је ова. Дозволите ми да видим, додаде он.

И, подигнув Навајца, он извуче неку другу стрелу, из тоболца који још беше прикачен о раме Индијанчево. Пошто је поновио пробу, нагло узвикну!

— Јесам ли вам ја реко! Погледајте ову, зелена као жуч! Он их је обе отуд извукао: где је друга? Другови, помозите ми да је нађем. Не треба пропустати један такав доказ.

Неколико њих скидоше се с коња и потражише стрелу, која је прво била извучена. Ја погледах, колико могах, правац и од прилике растојање на коме је морала бити; нађоше је за један тренут. Сунце је узеде и усу јој неколико капи своје течности на врх. Она позелене као малопређашња.

— Можете благодарити Богу, господине Хелер, рече Коко, што вам ова стрела није прошла кроз руку, јер би смо тада ја и доктор Рајтер морали да употребити се своје знање да вас спасемо. Али шта је то? нека друга рана!… Ах! од прва вас је погодио. Пустите ме да видим.

— Држим ли да је то само проста огреботина.

— Овде је страховита клима, господине Хелер. Видео сам где се таке огреботине преобразе у смртне ране, када се добро не негују. Луно, мало памука, сестрице! Покушаћу да вам повређено место тако увежем како се нећете имати бојати рђава исхода. То вам дугујем, јер да није било вас, господине, он би нам умакао.

— Али да није било вас, господине, он би ме убио.

— Бога ми, рече Коко смешећи се, вероватно је, да без неме не бисте могли проћи тако олако. Оружје вас је изневерило… Није то лака ствар одбите удар копља кундаком а ви сте то славно извршили. Не чудим се што сте се помогли пушчицом при другом сукобу. И ја бих исто учинио да сам и по други пут промашио замком. Али нас је обојицу послужила срећа. Мораћете носити руку у завоју један или два дана. Луна! ваш појас!

— Не! рекох видећи где млада девојка скида диван појас, привезан јој око струка, не, молим вас, наћи ћу друго што.

— Видите, господине, да ли вам ово може послужити? реће млади трапер Гареј упадајући им у реч, срећан сам што вас могу послужити.

Рекав то, Гареј извади испод своје ловачке блузе једну малу мараму у боји, и пружи ми је.

— Ви сте красни; хвала вам, одговорих, и ако разумедох у чију корист беше пружена ова марама. Хоћете ли примити ову у размену?

— И ја му пружих један од својих малих револвера; то беше оружје, које је у оваком тренутку и овакој позорници, вредело колико његова тежина бисера.

Горштак је то добро знао, и са захвалношћу примио понуђени му дар. Али ма колико да га је он ценио, ја приметих да један прост осмех, који му дође с друге стране, за њега беше још драгоценија награда, и погодих да ће појас ма по коју цену, ускоро променити газду. Посматрах физиономију Сунца, да бих сазнао да ли је он приметио ово мало манервисање. Никакав знак узбуђења не указа му се на лицу. Он беше заузет око моје ране; превијаше је вештином, која би створила глас каквом члану медицинске Академије.

— Сад, рече ми кад би готов, моћи ћете најдаље за два дана ући у редове бораца. Имате рђаве узде, господине Халер, али коњ вам је најбољи који сам ја досад видео. Не чудим се што га нисте хтели продати.

Готово се сав разговор водио на Енглеском језику. Поглавица Коко говораше тај језик ванредно чисто и најпријатнијим акцентом. И француски је говорио као какав Паризлија; и обично је тим језиком говорио са Сегеном. Тиме бејах задовољен. Људи понова скочише на коње, журећи да се врате у логор. Скапавасмо просто од глади, вратићемо се да наставимо ручак, прекинут тако у невреме. Скидосмо се с коња близу логора и пошто их привезасмо за коље у сред траве, приступисмо тражењу остатака меса, које смо мало час видели у великим количинама. Нова непријатност беше нам припремљена; не остајаше ни једног парчета меса! Животиње су се користиле нашим одсуством; и ми сад само нађосмо сасвим оглодане кости. Чак и од гадног Динцеровог леша остајаше само костур.

(наставиће се)

Ко хоће да познаје климу ратнога бојишта, т.ј. јужне Манџурије, Кореје и околине Жутога Мора, тај треба да замисли, да северна Кореја и Порт-Артур имају од прилике онакав положај као Напуљ или Цариград, а јужна Кореја као Алжир; Мунден одговара Риму, а Владивосток Флоренцији или Ници. Међутим, и ако им је такав положај, у тим местима ипак не влада клима као у Јужној Европи или чак у Северној Африци. Такву климу имају она само преко лета али не и у ово доба године. Томе су узрок ветрови. У Источној Азији преовлађују монсунски ветрови, који зими дувају с једне стране, а лети сасвим са супротне. У ово доба године, т.ј. у фебруару, марту и априлу дувају поглавито северни, дакле хладни ветрови. Шта то значи, разумеће се, тек кад се зна, да је нпр. у Владивостоку средња температура у јануару 15° испод нуле, у фебруару 11 испод нуле, у марту 3° испод нуле, а у априлу свег 4° над нулом. У фебруару и марту дувају дакле са Севера ледени ветрови а у априлу ноћ почиње дувати летњи монсум, т.ј. топал јужни ветар. У јужној Манџурији, нпр. у Мукдену, јануар је још хладнији (16° испод нуле), али је и прелаз од зиме у лето много бржи, тако да у априлу влада средња температура од 10° изнад нуле.

Такво је од прилике време и у северној Кореји, на реци Јалу, гле је концентрисана руска војена, и тај лед и снег биће свакако Русима од велике користи, пошто ће све војне потребе моћи преносити соницама. Али чим настане пролеће и удари југовина, земља ће се испроваљивати, те ће и преношење провијанта и маршовање бити врло тешко. У осталим деловима Кореје прилике су много повољније, јер престоница Сеул има у јануару свега 4° хладноће, а у априлу 12,5° топлоте, а Фузан, на јужној граници Кореје, скоро никад и нема мраза. Иначе је у ово доба године у свима тим пределима лепо, суво време, а киша почиње да пада тек у априлу, кад отпочну топли, влажни јужни ветрови. Магле има само на западној обали Кореје, на којој лежи Чемулпо, али и ту почиње она падати тек у марту, док је у фебруару обала свуда још сасвим чиста и ведра.

Кад се пре дванајест година почела зидати сибирска железница, сваки је био уверен, да ће Русија почети играти активнију улогу на Далеком Истоку чим та пруга буде готова. И доиста, ни улазак Руса у Манџурију ни овај (њихов рат) са Јапаном не би се могао замислити без те железнице. О њој се и сад непрестано говори као о једној од најважнијих чињеница у руско-јапанском рату. Хоће ли моћи задовољити све руске потребе? С коликом ће брзином моћи превући на други крај Азије ову огромну масу војника, с којим ће Русија изаћи пред Јапанце кад се рат отпочне на суву?

Сибирска је железница најдужа пруга на свету. Она се пружа до Москве без прекида све до Владивостока на обали Тихога Океана, а од ње се одваја кроз Манџурију један крак до Порт-Артура и Даљнога на Жутоме Мору. Укупно узевши, дужина јој износи преко 10.000 километара, а то значи да је скоро четрдесет пута дужа од пруге између Београда и Врања.

При зидању те огромне пруге имали су Руси да савлађују највеће препреке. Пусти предели без становника и путева, велике зиме, недостатак погодне радне снаге, милијарде комараца и других инсеката у мочарним крајевима — све се то с муком и великим новчаним жртвама морало савлађивати.

На особите препреке наишли су у губернијама Томск и Јењисејси. Ту има пуно великих река, преко којих су морали градити мостове. Кад би се ови мостови, који су подигнути у те две губерније, наставили један до другог, изашао би један огроман мост од 48 километара; а то је управо колико од Београда до Смедерева! Пруга је за сад прекинута само на једном месту на Бајкалском језеру, које Руси зову и Богато или Свето језеро. Оно је највеће језеро Старога Света и покривено је од децембра па све да краја априла дебелим ледом. Кад се у мају лед стане топити, онда се железнички возови превозе огромним скелама с једне обале на другу, а то није мали пут: језеро је широко 64 километра. Зими се то, наравно, не може радити, и зато је Русија сад навалила да час пре положи шине преко ледене коре на језеру. Иначе је већ поодавно почела да подиже пругу сувим око језера, тако да ће га сасвим обићи. Али ако и та пруга није одвише дугачка (нешто преко 300 километара), ипак још њено грађење врло споро напредује због великих техничких тешкоћа, те ће тај пут бити тек ове године готов.

Друга једна незгода на сибирској железници долази отуда, што није саграђена онако каква мора бити да би одговорила војним потребама у ратно доба. На њој има само један колосек, многи су мостови дрвени, скретнице и станице за воду сувише су ретке, а што је главно, шине су одвећ лаке и слабе. Руси су, истина, још пре рата почели да исправљају све те недостатке, али ће с тим накнадним радовима бити готови тек 1907 године.

Овако, дакле, како данас стоје ствари, саобраћај на сибирској железници још је доста тежак и спор. Путнички возом прелазе сад свега 21 километар на сат, а теретни возови једва 13 до 14. На тај начин треба једном корпусу, најмање три недеље да би стигао са границе Русије у Порт-Артур, разуме се заједно са целим пртљагом и опремом.

Русија има данас на Далеком Истоку редовне сувоземне војске, како износи петроградски лист „Русија:“ 88.000 пешака, 5000 коњаника и 3500 тобџија са 170 топова. То чини свега 90.000 војника, а кад се томе додаду још и тамошњи резервисти, онда излази, да Русија располаже са 150.000 војника. Да ли ће јој за борбу са Јапаном требати још војске, то зависи од тога, колико ће војске Јапан искрцати на суво. Она може сибирском железницом пуштати сваког дана шест путничких и неколико теретних возова. И ако ти возови споро путују, ипак је Русија у стању да на време навуче на Исток онолико војске колико јој треба. Јер одсудна битка неће се бити одмах првих дана; рат ће потрајати мало дуже од три-четири недеље.

(Наставак.)

И човек и коњ привлачаху нашу пажњу. Беше леп призор. Коњ црни ко угљен, ватрених очију, отворених и црвених ноздрва. Уста му сва запенушена, и бели мехурићи мраморисаху му врат и плећа. Беше сав у зноју, а снажни му се бокови преливаху при сваком замаху. Коњаник беше го до појаса; ту су нагост прикривали једино његов шлем и пера, неколико украса, који бљештаху на његовом врату, грудима и чланцима руку. Нека врста тунике, светле боје, извезена покриваше му кукове и бутине. Ноге беху голе до колена, а стопала чврсто утегнуте у опанцима.

Разликујући се од осталих Апаха, није имао никаквих слика по телу, а његова кожа бронзане боје сијала је здрављем. Црте му беху племените и ратоборне, поглед горд и продирући, а дуга му коса мешаше се с репом његовог коња. Седео је лепо и чврсто, на шпањолском седлу, а копље, држећи на узенгији, држао је наслоњено уз десну руку. Левом руком држао је бео штит, а на рамену му се нихаше тул пун стрела. Величанствен призор указиваше се човеку, када гледаше како се коњ с коњаником издвајаше у зеленом дну прерије; слика која пре потсећаше на каквог Омеровог хероја него на дивљака.

Пази повика један од ловаца полагано! гледните косу како одсјајава као жар!

— Треба да захвалимо овом парчету метала, јер би са свим упали у замку да га нисмо на време угледали, одговори Гареј. Гле, продужи зачуђеним гласом, Дакома! Тако ми вечности то је Дакома, други шеф Новахије!

Ја се окретох Сегену да видим ефекат ових речи. Марикона му се беше наднео над уво, и шапташе нешто са свим полако. Говорио је са јаким енергичним покретима и језиком који ја нисам разумевао.

— Па добро, одговори Сеген, изгледајући као да попушта његовим жељама ми га нећемо пустити да нам умакне, па видео наше трагове или не. Али никако не пуцајте, јер Индијанци нису даље од десет миља одавде. Ми га можемо лако опколити, па ако нам се не дадне могућност за то онда ја узимам на се да га достигнем сам, а ево ко ће ми још помоћи. Изговарајући ове речи, Сеген показа на Моро-а.

— Мир, продужи он сасвим полако. Не мичите се!

— Пст! мир!додаде он тишим гласом.

Овлада мртва тишина. Сваки притераше коленима, као да му тиме хоће заповедити да стоји непомично. Навајци беху достигли граници напуштеног логора, и скрећући лево, галопираху у косо, разгонећи вуке који им се нађоше на путу. Он беше прегнут на страну, истражујући погледом по земљи. Дошав пред нашу бусију, угледа предмет који је тражио и управи коња како ће проћи поред тога. Затим не затежући узде и неуспоравајући ход, саже се тако да му перје са шлема допре до земље, узе лук и понова заседе на седло.

— Красан! кличе тореадор.

— До ђавола! штета га је убити, прошапта један ловац; и потмукли жагор дивљења чу се међу овим људима.

После неког времена галопирања, Индијанац се нагло обрте, и беше готов наставити пут, када му поглед привуче […] крвава лубања. На трзање узда, коњ преви ноге и Индијанац оста непомичан, посматрајући са чуђењем мртво тело.

— Диван! диван! опет кличе Санше, Caramba, диван је!

То заиста беше најлепша слика, која се могла видети. Коњ, дуга репа пружена по земљи, накострешене гриве, која дрхће целим телом при покрету неустрашима му коњаника; а коњаник са блиставим шлемом, накићеним дугим перјем које се лепрша, бакарне коже, пун грације, чврсто се држи и оштрим погледом посматра предмет који му проузрокова чуђење. То беше, као што Санше рече, дивна слика, жива статуа, и ми бесмо задивљени посматрајући је. Нико од нас не би хтео испалити метак намењен да обори ову статуу са свога постамента. Коњ и коњаник осташе неколико тренутака у том положају. Затим коњаниково лице нагло промени израз. Он баци око себе испитивачки и готово плашљив поглед, који му се задржа на води још заталасаној гажењем наших коња. Један поглед му беше довољан; и при новом потресу узда, коњ се подиже и галопом одјури корз прерију. У истом тренутку добисмо заповедни знак и сви на један пут излетесмо из честе.

Требало нам је прећи преко једног поточића. Сеген иђаше на неколико корачаја у напред видех му коња те посрте на обали и паде на бок у воду! Сви остали добро је прегазише. Ја се не освртах да гледам натраг; хватање Индијанца било је животно питање за свију нас. Неко време јурисмо галопом напред збијени у групи. Кад стигосмо до сред ливаде, видесмо Индијанца, од прилике у размаку дужине једанаест коња, и увидесмо с неспокојством да он одржаваше то одстојање, ако га још мало не повећаваше. Бесмо заборавили на своје коње: од нејела, утрнуле од сувише дуга одмора у кланцу, а, што је најгоре, сад су много напојени водом.

Велика брзина мога Моро-а ускоро ме учини предводником дружине. Једино још Сунце беше преда мном, и ја га видех где пружа свој конопац за хватање животиња и дрмну га; али му завежљај удари о коњски бок; био је промашио. Док но прикупљаше уже, ја га пређох и могадох му читати на лицу тугу и преварену наду. Мој коњ се загреваше у касу и ја ускоро много одмакох од друштва. Прилазих све ближе и ближе Навајцу; ускоро не бесмо више од дванајестину стопа даљине једно од другога. Нисам знао шта да чиним. Држао сам пушку у руци и могао сам лако испалити на њега позади, али се сећах Сегенова налога; а били смо с свим близу непријатеља, не знам чак да нисмо већ и пред самом трупом. Дакле, не смем испалити. Да ли да се послужим ножем? Смем ли избацити из седла непријатеља кундаком од пушке? Док ја у себи решавах то питање, Дакома, погледав преко рамена, виде да сам ја за њим. Одмах се обрте и, наперив копље, галопом јурну на ме. Изгледаше да се коњ покораваше његовоме гласу и притезању колена и без помоћи узда. Једва имадох времена да спречим удар, који ми беше управљен у средину груди. Копље, одбивено окрзну ми руку и засече месо. Моја пушка, силно ударена копљем измаче ми се из руку. Рана, потрес и губитак оружја помели су ме у руковању коњем, те прође неколико тренутака док се могох прибрати да узмем узде и вратим се натраг. И мој противник беше учинио полукруг; то познадох по звиждању стреле, која ми пројури кроз косу више десног ува. У тренутку када се понова обртох, друга стрела беше замахнута, и пројури ми кроз десну руку. Очајање причини те изгубих сваку обазривост: извадих неку малу пушчицу, напуних је и јурнух му галопом у сусрет. То беше једини начин да сачувам живот. У истом тренутку, Индијанац остави стрелу и јурну копљем мени у сусрет. Бејах решен да пуцам само ако будем сигуран да га погодим, и то у прса.

Галопом прилажасмо један другоме. Још мало па да нам се коњи сукобе. На нишану притиснух обарач… Ороз се свали одсечним ударом! Гвожђе с копља засија ми пред очима… врх му беше на грудима ми. Нешто ме силно лупи по сред лица. То беше конопац од замке.

(наставиће се)

Господар Кореје, око које се толика борба води, није дуго на миру уживао у свом царском достојанству у својој новој палати. Првих година после кинеско-јапанског рата био је жртва дворских интрига, којима је на челу стајала његова рођена жена, краљица. Кад су њу Јапанци у њеном рођеном дворском парку убили и сагорели, краљ је побегао са престолонаследником у руско посланство јер се с правом бојао, да га не постигне иста судбина као и његову жену. У посланству је наравно било места свега за њега и његову најближу околину. Читаве хиљаде харемских дама, играчица, евнуха, робиња, дворских чиновника, служитеља, гардиста, који су до поменуте катастрофе живели по пространим зградама старога двора, разбегли су се, у страху од Јапанаца, куд који, као војска после изгубљене битке. Али то се није могло сносити. Краљ, кога Јапанци ускоро после тога натераше да прими царску круну, врло је наклоњен лепоме полу. Он је жудио за својим дотадашњим, врло многобројним женским друштвом, а оно је жудило, наравно, за њим. А и што он, онако сујеверан, ни по коју цену није хтео да се врати у свој дотадашњи двор, сазидаше му одмах до рускога посланства нов двор, или бар оно, што се у Кореји, као и у Кини зове двор: у средини великих авлија и башта, ограђених високим зидовима, неколико ниских кућа за његову приватну употребу.

Наскоро после тога било је око цара све по старом. Само је на место убијене краљице дошла једна друга дама, госпођица Ом. И сад, кад је реч о тако моћном и у женској лепоти тако искусном господину, као што је корејски цар, сваки би помислио, да је та у госпођица Ом насигурно дама млађане лепоте и милоште, да је кћи које, од највиших племенских породица у земљи, да све друге надмашује женским дражима, духом и достојанством. Моје је очи нису виделе, али је те ретке среће био један Енглез, А. Хамилтон, и он је овако описује: Веома сам се изненадио кад сам видео, да прва дама у царству не располаже оним дражима лица и тела, које би могле објаснити њен положај. Госпођица Ом без сумње је паметна дама и свакако уме тако да влада својим царским господарем, да је у њеним рукама проста играчка. Али госпођица Ом прилично је стара и дебела. Лице јој је нагрђено богињама; зуби су јој криви, кожа жута као шафран, очи црне и мало разроке; бели се и румени само помало, а бели лук много не воли. Па ипак цар не сме да погледа ни у коју другу лепотицу, сем ако каткад не добије допуштење од госпођице Ом.

Помислио би човек, да је госпођица Ом изодавна, још као млада девојка задобила цара за себе, па се он на њу већ навикао. Али није ни то. Она је ушла у двор тек у старијим годинама. Карактеристичне су речи Хамилтонове: „Њене равне љубави ушле су у корејску историју. Од петоро њене деце само су двоје од цара, па ипак је могуће да се један од та два сина попне једанпут на корејско престо.“

Госпођица Ом личи донекле на царицу матер кинеску. Садашња царева љубимица била је у младим девојачким годинама љубавница некога Кинеза; кад се њега наситила, прешла је у руке једнога корејскога министра. Он је препоручи краљици, која је прими у дворску службу. Дотле је она и првог и другог господара обрадовала са по једним наследником. То би јој наравно сметало да уђе у дворску службу. Али Кинез је ћутао, министар је ћутао, а госпођица Ом имала је толико других врлина, да је наскоро уживала особиту милост краљичину. Она је по корејским појмовима мајсторски певала, играла је са изванредном грацијом, цртама фино и оригинално, говорила, читала и писала кинески као и корејски. Уз то се понашала тако невино и наивно, да је краљица представи и краљу. Он и није дуго оклевао, да и њу не озари светлошћу своје милости. Та ствар није могла остати у тајности, краљица нешто посумња, а госпођица Ом спаса се бегством. Скривена негде изван вароши роди она и треће дете. Кад јој је оно умрло, она се тајно стави под заштиту неког високог мандарина. Њега је тако сигурним доказима уверила о својој невиности, да ју је он подигао на ступањ конкубине и врло срећно провео с њом неколико година. Њезина вештина, да се направи невина, била је повод многим врло пакосним песмама, које су се по целом Сеулу певале, све док она поново није задобила царску наклоност. Од тога доба, те су песме строго забрањене и казне се великим казнама.

Убиство краљице у години 1895., дало јој је прилику, да се опет приближи цару, онда још краљу корејском. Чим јој је испало за руком, да добије неко место у двору, она је тако почела жалити убијену краљицу, тако је сажаљевала краља, тако је нежна и одана била, да се он понова нађе у њеним рукама, и у званичним новинама брзо после тога изађе указ, којим се госпођица Ом производи за царску конкубину. Тиме је она привремено постигла за чим је жудила. Као конкубина умела се тако понашати, да цар без ње никако није могао, и њен утицај на њега од тог доба није нимало ослабио; напротив, кад му је мало доцније опет родила сина, знало се насигурно, да је никоја жена не може више сузбити са њеног положаја. Она сад станује одмах до цара у дворској палати мотри пре свега на то, да јој нико код господара не поквари рачуне. У Сеулу су све те ствари познате, о њима се говори и у посланствима и у народу, и ни један Корејац, ма и министар био, не би се нипошто усудио да падне код ње у немилост. Пре кратког времена се уздрмао положај једног министра по имену Ким Јуенг-Чуна, и он се хтео удобрити цару, па му је представио једну даму, госпођицу Канг, несумњиво поштену и ванредно лепу. То дође до ушију госпођице Ом. Она није ништа рекла, али после две недеље министар је због неке незнатне ствари смењен, а ускоро после тога мучен и задављен!

Октобра месеца 1903. године произведена је госпођица Ом указом за царску принцезу а у центру вароши подигнут јој је по царевој наредби, велики споменик — у знак признања њених заслуга и врлина. Ако је само нешто сад у рату не омету Руси или Јапанци, госпођица Ом постаће још и царица. Ми у Србији имаћемо најмање разлога да се чудимо такој каријери једне велике жене.

⁂

Док се у његовом двору такве ствари догађају, док су му министри и чиновници највећи лопови варалице, док му је држава у непрестаном нереду и правом хаосу, док се стране силе играју Корејом као најобичнијом играчком, — дотле доброћудни, благи, али слаби цар Кореје ужива у позоришним и комедејашким преставама или у своме балету који га плаћа државним новцем; дотле он слуша, како му три астролога проричу будућност, или иде, опкољен својом многобројном, варварски велелепном свитом, да се моли Богу и приноси жртве на споменицима својих краљевских предака. Његова војска кошта десет милијона динара годишње, а не вреди ништа и није му чак ни верна. Ако би за који дан Руси или Јапанци умарширали у његову престоницу, њему неби остало ништа друго него да побегне и потражи заштите у американском посланству. Тамо је већ сад све за њега спремљено.

(Наставак.)

Пођох за Сегеном ка стени која се уздиже на уласку у кланац. Пажљиво погледасмо доле. Чудна слика изађе нам пред очи. Логор је још у стању каквом смо га ми оставили; коље још стоји пободено. Космате животињске коже и гомиле костију прекриваше долину. Стотинама вукова шуњаху се тамо амо, урлајући један за другим и гонећи онога који је уграбио боље парче. Ватре непрестано гораху, и вуци, јурећи кроз пепео, подизаху жућкасте облаке. Али ту беше нечега много чуднијег од свега овога, нечега што ме запрепасти. Пет шест готово људских прилика кретаху се око ватре, купећи остатак кожа и костију делећи их вуцима, који у гомилама урлаху око њих. Пет шест других, њима сличних лица, посађени су око ватре, мирно грицкаху у пола печена ребра! Јесу ли то… заиста, да, то су људи! Пренеражен, осматрах им кржљава тела, дуге руке као у мајмуна, чудне и несразмерне им главе, са којих се спуштаху црне […] косе, увијене као какве змије. […] двојица изгледа да имају нешто […], какву издрпану дроњу. Остали беху исто тако наги као и животиње које их оружаваху; наги од глава до пета. Гадан је то призор, који даје ова врста црних демона, згурених око ватре, држећи се набраним, дугим рукама у пола оглодане кости, са којих кидају месо блиставим зубима. То беше страшно за погледати, и требало је да прођу неколико тренутака па да се приберем и упитам ко су и шта су могли бити ови створови. Најзад ставим питање:

— Sos Yamparicos, одговори cibolero.

— Који? понова упитах.

— Los Diggers Yampricos, senor.

— Les Diggers, les diggers¹, рече неки ловац, мислећи да тако боље објасни ову чудну појаву.

— Да, то су Индијанци, Diggers, додаде Сеген. Немамо се чега бојати од њих.

— Али имамо да ћаримо с њима, значајно рече један ловац. Кожа са лубање Diggers-а плаћа се исто толико, колико и свака друга, колико и кожа каквог паше.

— Нека нико не пали ватру! рече Сеген одлучно. Још је сувише рано: погледајте доле!

И он показа на крају ливаде два три светла предмета, шлемове ратника, који се удаљаваху, и који се још опажаху над травом.

— А како ћемо их се онда докопати, капетане? упита ловац. Замаћи ће нам у стење; утећи ће као поплашени пси.

— Боље је пустити их нека иду; бедници, рече Сеген, изгледајући да не жели да се крв тако без нужде пролива.

— Не, капетане, рече исти ловац. Нећемо ложити ватру; али ћемо их похватати, ако можемо и без тога. Момци, хате за мном, овуда!

Он се хтеде упутити кроз растурене стене, на начин како би прошли неопажени између кланаца и брега, али се превари у очекивању; јер у тренутку, када се Сунце са својом сестром појави на излазу кланца. Diggers-и се поплашише од блистава им одела, које им одмах паде у очи и нагоше, као застрашене даме, јурити им боље летети крају брега. Ловци јурнуше у галопу да им препрече пут; али беше сувише доцкан. Пре но што их могадоше стигнути. Diggers-и беху умакли у један пролом, и видело се како пуже на више уз шиљасту стену, ван сваког домашаја. Само ловац Санше успе да ухвати једнога од њих.

Његова жртва беше се високо успела и пузила уз стену, када јој се конопац обави око врата. После једног тренутка, тело јој се разби о стену! Ја отрчах да је видим: беше на месту мртва. Леш јој представљаше само једну масу без форме гадна и гнусна изгледа.

Немилосни ловац ни мало се на то не осврћаше. Направи једну глупу шалу, па се наже на своју жртву и одера јој кожу са лубање, стрпа је онако врућу и крваву у џепове својих, calroneros-а.

Дакома

После те епизоде, спуштамо се ка извору, и, сјахавши, пустимо — коње да се напију до миле воље. Ни смо се бојали, да ће покушати да утеку. Као год и они, прва нам је брига била да се напијемо; и, клизајући се кроза грање, стасмо — водом пунити судове. Изгледаше, да се никад нећемо напити, али нас од извора одвоји исто тако прека потреба, и сјурисмо се у логор да потражимо чиме ћемо угасити жеђ. Наши узвици растера — беле курјаке, које гађасмо камењем. У тренутку кад хтедосмо покупити остатке јела у прашини уваљане, привуче нам пажњу чудан клик једног ловца.

— Ma aray, camarados, mira el arco!

— Мексиканац, који изговори ове речи, показиваше на неки предмет, који му лежаше крај ногу.

— Caspita! узвикну он; то је бео лу̂к.

— Бео лу̂к, до ђавола! понови Гареј.

— Бео лу̂к! узвикнуше много њих, посматрајући предмет с чуђењем и страхом.

— То је лук каквог великог ратника, уверавам вас, рече Гареј.

— Да, додаде други, и његов власник мораће се вратити да га потражи, чим… По богу! погледајте доле. Ено га где долази, до сто ђавола!

Сви обртосмо своје погледе у крај прерије. На крај хоризонта указиваше се као нека светла звезда, како се креће. То је било нешто са свим друго; довољан нам беше само један поглед, па да упознамо шлем како се прелива на сунчевим зрацима и како се креће према правилним кретањима коња у галопу.

— У врбљак, децо! у врбљак; узвикну Сеген. По коње! доведите их! хитро! хитро!

За тренут ока сваки је од нас држао свога коња за узду и водио га, боље рећи вукао га к врбљаку. Ту уседнусмо на њих, да би смо били спремни за сваки случај, и остасмо непокретни вребајући кроз лишће.

— Хоћемо ли опалити, када се буде приближио, капетане? упита неки.

— Не.

— Лако ћемо га стићи, кад се буде сагнуо, да подигне свој лук.

— Не, живота вам!

— Па шта да се ради онда, капетане?

— Пустите га да узме свој лук и да иде! одговори Сеген.

— Зашто, капетане? Зашто то?

— Будале! Зар не увиђате да би се цело племе пре поноћи пустило за нама? Јесте ли луди? Пустите га, нека иде. Можда нам неће опазити траг јер нам коњи нису потковани: ако их не опази, пустите га нека иде као што је и дошао, велим вам.

— А шта ћемо, ако баци поглед на ту страну?

— Говорећи то, Гареј показиваше стене на подножју брега.

— Проклетство! Digger! узвику Сеген изменивши се у лицу.

Лешина се лепо видела, с предње стране стене; крвава лубања окренута је у ваздух и на страну тако, да је морала пасти у очи човеку, који долази из равнице. Неколико coyotes-а беху се већ успужали до лешине, њушећи около, као да се устежу пред том гадном масом.

— Мораће је видети, капетане, додате ловац.

— Ако је угледа, отарасимо га се копљем или ласом, или ћемо га живог ухватити. Нико нека не окреше пушком. Индијанци би још могли чути, па би нас стигли пре него би смо и обишли брег.

А кад треба да променимо држање, капетане?

Оставите мени, да изаберем тренутак. Можда ће сјахати, да узме лук, или ће доћи на извор да напоји коња. У том случају, опколићемо га. Ако угледа Diggers-ово тело, можда ће му се приближити, изближе разгледа. У том ћемо му случају тако препречити пут. Стрпите се! даћу вам знак.

За то време Навајо је долазио великим трком. После тог разговора, већ је био триста јарда од извора, и приближавао се, не успоравајући трк. Очију упртих у њ ми смо ћутали и задржавали дисање.

(наставиће се)

---

¹Гробари, нарочити назив дивљачи у овим брдима.

Јапански цар

Пре годину дане једва да је код нас ко разбирао много, ко је тај микадо. Данас, кад је отпочео рат између Руса и Јапанаца, знаће или бар треба да зна свако и код нас, да је микадо реч јапанска и да Јапанци тако називају свога цара.

О њему ћемо да рекнемо коју реч.

Садашњи микадо ступио је после смрти овога оца на владу 21. јануара 1867. год. Било му је тада 15 година. Име му је Мучухито. Према јапанским књигама је Мучухито стодвадесет први микадо свога рода и племена. Толико их се изменило по реду један за другима, од како је Џенму Тенро, „син неба“ по јапанском тврђењу и рачуну на неких 660 година пре рођења Христова ту династију засновао. Како европски историчари нису нигде ништа знали о Јапанцима и о њиховим микадима, ваља нам у томе веровати Јапанцима и њиховим ученим историчарима.

Микадо Мучухита је узео за жену принцесу Харико, ћерку принца Ихијо, из највишега јапанскога племства. Царица нема деце, но како јапански закони дозвољавају Микаду да држи и „споредне жене“, имао је цар од тих споредних жена тринаесторо деце, седам ћерки и шест синова. Од синова му је остао у животу само најстарији — престолонаследник Хару-но-Мија, који је од скора и сам ожењен. Овоме је сад лако, јер ће он после смрти свога оца по свој, прилици наследити и фактично царску власт, ако Руси овим ратом не испретурају целу јапанску империју. Претци садашњег микада Мучухите беху кроз пуних седам столећа само сенке од владара. Фактични господари беху Шогуни, поглавице војске и војничке касте. Тек садашњи микадо је год. 1868, срушио власт Шокуна и постао сам господар земље. Како је био велики пријатељ европске културе, латио се журно рефорама, које је већина Јапанаца вољно прихватила.

Претци садашњег микада нису се никако показивали народу, па и ако је и у том погледу раскинуто са својим обичајем, ипак се и Мучухито ретко кад даје видети, више племство и стране дипломате виђају га о пријему на Нову Годину, при пролетној и јесењој свечаности, иначе се виђа приликом отварања парламента и једно двапут при смотри војске на равници Аојама. Иначе живи одвојен од света у огромним просторијама своје царске палате, које с парковима заузимају више места него пространи Ватикан, у ком робује римски папа, и још пространија „забрањена варош“ у Пекингу, у којој траје дане кинески цар.

Како изгледа микадо Мучухито?

Они који су га видели веле да је висок пет и по стопа, за јапанске кепеце читав џин. Здепаст је и као и његови поданици ћошкасте главе. Брада му дуга и као шилом сађена. Да је црна није потребно казати јер су Јапанци сви црномањасти. Поглед му је већином мутан.

Што се тиче његове памети, ту су мишљења подељена. Једни га величају као најпаметнија владара, но врло их је много који тврде да је Мучухито доста ограничен човек. Тешко је утврдити правилно мишљење о душевним способностима једног тако од света одвојеног владара, који и дан данас не разговара с другима, па ни с највећим достојанственицима иначе, него преко за то одређеног дворјанина. На коњу седи Мучухито врло несигурно, но није то ни чудо јер се на коњу пење само кад пред војску излази. Но на коњу изгледа још и којекако, али кад иде пешице веле да је врло смешан, јер се претура с ноге на ногу као пловка или дете које је од скора проходало. Ни то веле није чудо, јер од пет стотина година па овамо Мучухито је у опште први микадо, кога остали смртни могу видети да иде пешице. Његове претке су вазда носили у паланкину.

У својим младим данима учио је Мучухито према стародревним предањима јапанске педагогије само да лепо пева песме, студирао је кинеске класичаре, проучавао је брижљиво опширна правила дворске етикеције, вежбао се марљиво у неговању и сортирању цвећа, што јо код Јапанаца читава наука.

Тек доцније се упознавао он и са европском културом и примио је само оно зашто је држао да јапанском владару може бити од користи. И зато баш и може се никако рећи да је он и у западњачком духу добро образован човек.

Кад долази у парламенат, да као и европски уставни владари отвори или затвори седнице парламента, обично је мргодан и натмурен, не лебди му око усана онај одсмех, који карактерише све Јапанце. Тај се осмех појављује у микада тек кад је пред војском, окружен својим ђенералима и у друштву двојице старих државника, Што-а и Инује-а који имају стално јака утицаја на микада. Држи се у опште да микадо много више воли војску и војнике, него парламенат и политичаре.

Како гледају Јапанци на свога микада?

Веле да га гледају са највећим страхопоштовањем, управо као неко више, надземно биће. А ни томе се није чудити. Ако је веровати Јапанцима, преко две хиљаде година гледали су они у својим микадима богове, гледали су у њима — синове неба, који немају ничега заједничкога с осталим људима. Шогуни су им, истина, приграбили били сву земаљску власт у своје руке, али су увек и сами гледали или правили се да гледају у микада, као у више надземно биће, а одвајајући их при том брижљиво и од света и од светских послова.

И тај, кроз више од двадесет столећа укорењени осећај Јапанаца према микадима, не може се дуго и дуго још много изменити, а најмање је то могло бити у току две три четир деценије, од како су Јапанци грозничаво прегли да мајмунски подржавају Европљанина и да од њих све примају. Европски образовни ђенерал Фукушима овако се изразио једном о осећајима, које Јапанац осећајима, које Јапанци гаје према микаду: „Оно што ми осећамо према микаду, то може једино и само Јапанац осећати, но извесно, нема чак ни тога Јапанца који би умео тај осећај тачно дефинисати и вама Европљанима растумачити.“

Осећај Јапанаца према микаду има у себи нечега од култуса предака. Јапанцу је микадо као нека спона између садашњег поколења и читавог низа давно преминулих предака, или скоро као спона између овога света и царства духова. А колико се високо цене код Јапанаца духови предака им, најбоље ће са видети из овога. За време рата с Кином издао је микадо наређење, да се сви лешеви свих Јапанаца, који у борби с Кинезима попадоше или од болести тамо помреше, пренесу у отаџбину — „да и њихове душе у будућности бране отаџбину од непријатеља.“

Микадо јапански није дакле ни данас то што су европски владари. Он је и данас за Јапанце више биће — „син неба.“

Луда Маре

(Свршетак.)

Три су месеца од како је ностромо Никола сазнао за овај страшни случај. И овај последњи удар издржа; требало је да живи за своју Мару; али сада је морао латити се поново весала и удице, јер његову последњу наду беше море код ушћа Темзе прогутало. Набави чамац и упрегне се у посао. По киши по ветру, дању и ноћу, само ако беше изгледа да коју пару заради, он „не остављаше свој чамац. Мару не узнемири ни најмање дуго, одсуствовање Николино од куће; она сада чешће имађаше прилику да излази на обалу и да се с морем препире.

Болесној мајци не хтеде казати, да је и другога сина море прогутало. А она то не би по својој прилици ни разумела.

Зарада Нострана Николе не беше довољна за домаћи трошак, и поново се морао задужити, не хтевиши ништа из своје пуне куће изнети, да се не би Маре сетила.

Удова покојног Марка беше се кући вратила богатија него што је пре била, јер је добила од обезбеђујућег друштва добру своту новаца за изгубљени брод, а и накнаду од стране енглеске владе, те поново, и ако у црнини, отпоче весели живот, као и пре удадбе. Она понуди Николи помоћ, али овај не хтеде, говораше да би радије просио, него ли од ње што примити.

Неких десетак дана, пошто смо видели Мару Луду у почетку ове приче, где против мора псује с обале у пристаништу, ова бедна мајка упути се пут обаде. Тек што се од куће одмакла мало корачаја, стаде као да се окаменила. Угледала је на малој даљини, пред собом једну госпођу у црноме оделу и познаде жену свога сина. Њено лице добије израз као да је нека страшна болест мучи; руке се грчевито узнемирише, затрчи се према својој снаси, зовне је по имену и упита је:

— Од куда ти тако? Зашто се у црно увијена? Где ти је муж?! — И врисне у плач.

Зачуђена снаха, дирнута болом мајке свога мужа, рекне јој потресним гласом:

— Хајдмо мајко дома, ја ћу те мјесто Марка вољети и надгледати. Бог је тако хтијо! — И уведе Мару Луду у кућу.

Седоше обе на софу. Маре не беше више Луда; сад је по мало запиткивала и распитивала, напрежући мозак, те тако мало по мало доведе у везу све што се било догодило у току последњих дванаест година.

Снаха поручи по лекара, који констатова, да јој се памет повратила услед сличног потреса, који је био пореметио мозак.

К вечеру, кад Никола уђе у кућу, какво би његово изненађење, када му Мара дође у сусрет и прихвати му рибарски алат. — Страшно нас је бог казнио, не знам зашто — говораше у плачу Маре, гладећи седе власи свога Николе. — Ево нас самих на овоме свету.

— Али ти си ми ту, здрава, паметна…

— Да, јесам била луда…

— Нијеси луда — онако… мало… муцаше старац, пак врисне у плач и рекне:

— Ипак ти хвала боже, одузео си ми синове, али си ми вратио моју Мару — и падоше један другоме у загрљај.

Снаха, коју сада није мрзио Никола, сваки дан је долазила, и ништа у кући нису оскудевали. Али је Маре сваки дан слабија изгледала, и након петнајест дана умног поправљања, испусти своју мучену душу. Лекар рекне уцвиљеном старцу: — Да је остала луда, била би и даље живела, можда до дубоке старости; али умно здрава није могла издржати успомену туге и јада који су вас задесили.

Након два месеца по Мариној смрти, по други пут се уда Николина снаха, и де с мужем да живи у Трсту.

Никола продаде кућанство, а остави само оно што му беше од преке потребе. Новцем, који је добијо продајом сувишног покућанства, исплати дугове и направи скромну гробницу за своју милу паћеницу и до ње себи место задржи. На надгробној плочи да урезати: „Море ми све дате, море ми све и оте.“ Узме под кирију једну собицу, где је сам живео, сам кухао и сам горке сузе лио.

Али стена не попушта лако ударцима морских сила; Ностромо Никола још четири године, сам на свету као дрво у пустињи, живео је зарађујући својим чамцем кору хлеба.

Пете године по Мариној смрти, Никола остаде једне целе ноћи у чамцу, удаљен можда два километра, од обале, да риба укљате. У зору чича Лука, стри рибар као и Никола, веслао је пут пристаништа и видевши укотисни чамац Николин, помисли: Успавао се Ностромо Никола, па викне: „Еј Никола“ два три пута, али узалуд. Оде до чамца, кад тамо стари ностромо лежаше, у дну чамца; продрма га, али мртво тело беше укочено и хладно. Чича Лука се прекрсти, уздахне и рекне:

— Ето и он пре мене, и ја сам пре њега отишао на море и старији сам од њега четири године; али нећу ни ја дуго већ сам навршио осамдесет и трећу годину. — па, то говорећи, извуче туње Николино из мора; на једној беше закачена лепа плава укљата; баци је Николи у чамац рекавши: Е ово му је последња. Привеже чамац Николин позади свога и стигне у пристаниште.

Сутра дан грађани приреде леп спровод вредноме и поштеноме Нострому Николи, који оде на прави одмор до његове Маре. Чича Лука бацивши шаку земље на свога мртвога друга рекне:

— Ја те довукох у чамац, а ја ћу можда из чамца стрмоглава; а и нека! Немам ни гробнице као ти! Лијепше ми је у дну мора.