Категорија: Фељтон

(Наставак.)

Никаква необична покрета не примећиваше се међу њима; нису ништа чули. Пас је раскомадан и поједен пре но што му се месо могло оладити! Коњ је поштеђен. Неко време заузети смо брања кактуса који нам подкрепљује животиње. Кад се вратисмо на место посматрања, указује нам се весо призор. Ратници, поседали око ватре, обнављају боју премазану на телу им. Ми знамо шта то значи. Газајо је већ поцрнео. Благодарећи јаком Сунцу, биће скоро добро за паковање. Неки Индијанци превлаче отровом врхове од стрела. Ти знаци повраћају нам снагу. Они ће у скоро кренути, ако не ноћас, онда сутра у зору. Честитамо једни другима и пратимо оком сваки покрет у логору. Пред вече, наде нам се повећаше, Ах! ево, нека необична кретања. Дата је, нека заповест. Ето! Miri! Miri! — Look! look! — сви ловци узвикују на један мах, само тихим гласом.

— Врага! они ће се кренути у сутон.

Дивљаци скидају tasafo и завијају их. Затим, сваки, се упућује своме коњу, коље је подизано; животиње напојене зауздане и опремљене. Ратници узимају копља, штитове и лукове и скачу на коње. После једног тренутна ред им је образован они се, један по један, упућују југу. Најмногобројнија трупа прошла је. Мања трупа Навајаца узе исти пут. Али не! ова последња нагло скреће лево и прелази прерију, упућујући се истоку, ка извору Ојо де Вака.

Гадан призор

Прва нам брига беше да јурнемо ка извору, да би смо угасили жеђ, а по том да приберемо остатак меса на неоглоданим костима које прекриваху долину, и глад утолимо. Ипак се уздржавасмо, у обазривости.

— Чекајте док замакну, рече Гареј. Нестаће их за тили час.

— Да, останемо овде још један тренутак, додаде неки други; можда су неки што изгубили, па ће се вратити да узму.

То није било немогуће, и ма да нам није лако, решисмо се да останемо још мало у кланцу. Сиђосмо у честу да се спремимо за полазак да оседламо коње и скинемо им покриваче, којима им главе беху умотане. Јадне животиње! Изгледало је да разумевају, да долазимо да их ослободимо. За то време, стража нам се беше попела на врх брега, да мотри на две трупе и извести нас чим буду ишчезле.

Хтео бих да знам зашто Навајци иду преко Ојо де Вака, рече нам вођа неспокојна лица, срећа је што наши другови нису ту остали.

— Мора да им је досадно чекати нас тамо где су, додаде Гареј, сем ако нису нашли више дивљачи но што ја мислим.

— Yaya! узвикну Саише, они могу благодарити Богу што ису са нама остали. Ја сам постао прави скелет. Mira! Carrej!

Коњи нам беху оседлани и опремљени; стража нам ништа још није јавила. Губимо већ стрпљење.

— Хајдмо! рече један од нас, крећимо се: сад су доста далеко. Неће се ваљда забављати целога пута враћањем натраг. Оно што они траже, пред њима је, ја бар тако мислим, До врага! плен, који их мами доста је добар!

Не могасмо се више уздржати. Дозвали смо стражу. Она само још опажаше главе у даљини.

— То је довољно, рече Сеген, Ходите; поведите коње! Брзо га послушасмо и јурнусмо крају кланца, са својим животињама. Један младић, pueblo Сегенов слуга, беше измакао неколико корачаја у напред. Журио се да стигне извору. У тренутку када стиже на излаз кланца, видесмо га где се опружи на земљу, јако уплашен, вукући коња назад и вичући:

— Mi amo! mi amo! to davija son! (Господине још су овде!)

— Ко? Упита Сеген, нагло прегнув напред.

— Индијанци! Господине! Индијанци!

— Ви се луди! Где их видите?

— У логору, господине. Погледајте доле!

Луда Маре

Храбри родитељи претрпеше јуначки дочекаше видети Ива као дипломиранога помоћника капетанова.

И други је растанак био тежак, али је Иво имао деветнајест година, и кренуо се на пут као шкриван (помоћник капетанов) пошто је провео четрнајест месеца док је испит положио, и добро се одморио код куће, где се са њим и отац последњега месеца налазио. Растати се с дететом од четрнајест година нежним невештим, и то растати се први пут, много је теже било него ли се растати са младим човеком који иде на море, не као почетних већ као извежбани старешина.

Опет прођоше три године и Иво положи испит капетански за далеку пловидбу; беше му тек о двадесет и две године. Ко је могао описати радост мајчину, кад би под руку са својим младим капетаном, а с друге стране са другим сином, ком беше седамнајест година, гордо шетала по улицама свога родног места?
Ова радост не потраја дуго, јер дође плачни дан растанка, не само са једним сином, већ с оба своја сина.

По положеноме капетанскоме испиту, Иво је сачекао три месеца, док је отац стигао кући. Ностромо Никола, да би по вољи учинио својој Мари, био је пристао да млађи син Марко учи гимназију, па ће с временом видети, што ће са њим. Али Марко, с једне стране, непрекидно мољаше родитеље, да га пусте на море, камо га је срце вукло, а нарочито од како је видео свога брата, где је постао капетаном, а с друге стране Иво је непрекидно мајци говорио, да се само на мору може постати човеком, јер да они неће моћи дати довољно школовања Марку, те ће се морати целога века мучити; отац који у души жељаше да и други син постане капетан, потпомагао је оба сина и успеше те мајка пристане на њихову жељу.

Пошто ови скупа проведоше двадесет дана код куће, крену се два брата за Трст, да траже брод на који ће се укрцати. Иво ће водити бригу, да нађе добар брод за Марка, који беше младићак здрав и паметан; био је свршио пет разреда гимназије. Отац никако није хтео да се обојица заједно укрцају; он беше искусио муке имајући сина са собом, а и помишљаше: Недај Боже несреће, па обадви…

Али ову мисао није смео саопштити својој Мари.

⁂

Мари Николиној стижу писма редовно; последња три прими случајно једног истог дана Николино из Таганронга, Ивино из Њујорка а Марково из Буеноајероса.

Прошла је година дана од како је сама у својој кућици до обале. Оно три године док је служила у вароши пре удадбе, научила је писати; предвиђала је да ће јој требати за дописивање с поморцима. Сада самој, била је најмилија забава читати писма својих милих помораца. Она не иде по кућама на рад; трошак је мали код куће, а двојица помажу. Марко штеди за себе, да би скупио за полагање испита шкриванског.

Маре и ако у четрдесет и петој години, беше очувала лепе црте лица и виткост стаса; и када би шетала, ко би је видео, рекао би: гле лепе госпође Маре! Беху јој заменили име; нису је више звали Маре Николина, већ лепа госпођа Маре; јер сада је живела у некој удобности, имала је и слушкињу, али више да не би сама била, него ли да би јој у послу помагала; а и сина је имала капетана; напослетку то је носила клобучић; то је морала урадити да учини по вољи своме Иву. Маре би ипак када би сама у својој кућици слушала фијукање разјаренога ветра и хуку бесних таласа, уздахнула и жалила за временом када беше само Мара Николина. Али онога дана, када прими три мила писма, не пожали замену свога имена, понос мајчин победи нежност срца. Иво јој пише, да му је капетан брода, на коме се он налазише, уступио заповедништво, с одобрењем сопственика из Пељешца, јер капетан остаје у Америци да срећу покуша. Добре погодбе добио је Иво, добар му брод беше; видело се по писмо његово задовољство; само је тражио од мајке, да пошто по то удеси, да отац дође кући и да напусти пловидбу; он је доста претурио преко главе, док је децу на пут извео: он, Иво, не би морао миран бити, савест би га гризла, када би допустио да му се добри отац у педесет и другој години мучи по мору, имајући сина капетана.

Блажена мајка трчала је онога дана од куће до куће да познаницима саопшти своју двогубу радост: син заповедник, а муж долази за свагда кући.

Свако је искрено делио радост с лепом госпођом Маром, јер је њу свако волео и поштовао.

У вече испрати писмо Николи за Марсељ, где ће стићи, надала се, за неколико дана, (судећи по ономе што јој Никола пише из Таганрога), саопшти му радосну вест о Ивину унапређењу и замоли га од своје и Ивине стране да уграби прву згодну прилику, те да из Марсеља дође дома. „Што ми вреди, —— заврши писмо, — што имам добра мужа и децу, када сам увек сама; дођи код твоје Маре, коју, као што знаш, зову лијепа госпођа Маре, нијесмо још сасвијем стари…“

⁂

Пред вече једнога пролетнога дана, сеђаше лепа госпођа Маре замишљена пред отвореним прозором, гледећи неколико чамаца, који се вожаху по мирноме, плаветноме мору, кад неко куцне на собна врата.

— Напријед, рекне Мара, а у собу уђе једна добра Марина пријатељици, имућна удовица госпођа Цвијета. Пошто се руковаше и за здравље упиташе, рећи ће Цвијета:

— Што је са поморцима?

— По посљедњим писмима сви су добро. Николу ишчекујем сваки час; он је на броду који иде из Марсиља за Тријешће, а пошто је капетан, као што сам ти прије казала, одавде, баци ће анкеру (котву) пред наше мјесто, ако буде лијепо вријеме, да види фамилију и искрцаће мога Николу.

— Баш се радујем, нећеш више бити сама; није то никакав живот; свеђ далеко од својијех драгијех; ја се не би никада била удала за поморца.

— П јес тешко, али шта ћу, ваља да буде и помораца; а што би наша мјеста без помораца.

— То јест; а што је са твојим капетаном.

— Мало сам се узнемирила. Има баш данас мијесец од како је заједријо из Новајорка за Лондру, а писао ми је, да се нада стигнути за тридести—четрести дана, пак сам замишљена; знаш што је море!

— Нема још разлога за страх.

— Може бити да ће данас доћи писмо; још постијер није био у мене.

Продуже још пола часа разговор, када се с уличних врата зачу глас поштарев:

— Госпође Маре, књига!

Истрча госпођа Маре и врати се преврћући писмо у руци.

— Није од мојијех; од кога може бити? — и устресеном руком отвори писмо и погледа потпис. Беше неко име на ић, али њој непознато; погледа одакле је и рекне:

— Из Фалмута; што је ово?!

— Што си се препала? ти се сва тресеш.

У то Маре читаше и биваше све блеђа у лицу; ухвати се за столицу, паде јој писмо из руку и викне:

— Иво мој, душо моја! — и стропошта се на тле.

Цвијета викне слушкињу, која дотрчи; намести Мару на софу, откопчају јој хаљине и протрљају јој слепе очи и дланове оцетом. Маре отвори очи, сузе је облију и кршећи руку од руку по ново цикне.

— Утопи се мој капетан! срце моје! — и опет изгуби свест.

Цвијета прочита писмо: Неки, од наших, који је живео у Иралмуту саопштава, да се брод „Виле“ разбио у близини и цело се особље потопило; да су покушали у залуд прискочити с обале у помоћ. Знајући да је капетан на „Вили“ његов пријатељ Иво Мишета, он сматра за дужност, с великим болом у души, да јави породици покојног капетана Ива, овај страшни догађај.

Беше стигао лекар и успе повратити свест Мари, која само мрмљаше: — Мој Иво! Никада те више видети нећу!

— Доктор нареди да је оставе у потпуном миру, а да ће се он до две уре вратити, и тек што хтеде изићи а с мора чу метак топовски. Маре се изправи, доктор застане; други топ; Маре устане и избуљи очи; у то улети један дечко и викне: Ево нострома Николе, госпођо Маре.

Доктор и присутне пријатељице Марине, узбезекнуто се погледаше и сви са сузним очима гледаху шта ће сада бити с Маром, која обома рукама главу стегне очи јој се засветлише и упре их у слику Ивову, која је висила о зиду, па потмулим гласом рекне:

— Ко ће дочекати оца, када тебе нема! Што је дошао! Никола, немаш сина! ко ће му то рећи!!

Марин глас, био је зверски, и као да је неки терет на глави притискивао, поступно се скупљала, док се не нађе чучећи на поду. Одједном скочи на ноге, дирне обе руке у вис, пена јој удари на уста и цикне према мору:

— Нећеш, стати на пут моме Иву! пу! доћи ће он, ха, ха, ха! и сроза се…

Доктор се приближи, опипа јој било и чело, па промрмља:

— Пореметила је памећу!

— Да ли ће оздравити? упита Цвета.

— Да видимо.

Маре се беше утишала, положе је на софу, где стајаше непомична, али не затвори очи, које као да траже некога по соби.

„Нада“ брод на ком је допловио ностромо Никола, баци котву подаље од вароши, јер у близини не беше згодна места. Никола се извезе на обалу, и да би што пре загрлио своју Мару, пун весеља и радости ускочи у кола, која га довезу до врата своје омиљене кућице. Искочи из кола, и у овом весељу и не примети свет, који се око врата сакупио; не опази погледе сажаљења; не чу шапутања: тужни ностромо Никола!, већ улете у кућу и још с врата викне:

— Лијепа госпођо Маре, ево ти госпара Николе — и ступи на собна врата. Застане на прагу, погледа наоколо, побледи му црномањасто лице, па упита: шта се догодило? И притрћи Мари и загрли је. Она се, тргне, протрља очи и само прошапута: Никола! Али му не врати пољубац, већ смешећи се настави:

— Доћи ће Иво из Лондре! Шта ће море! рог мору! пу! ха, ха, ха!

Збуни се Николи мозак, али ипак разуме, да се нешто страшно догодило; исправи се, грчевито стисне руку Лекару и упита:

Иво?

Лекар полугласно одговори:

— Молимо се Богу за његову младу душу.

— Утопио се??

— Сви, и брод пропао.

— А Маре!?

— Пореметила памећу.

— За свеђ!

— Не губимо наду.

— Сузе облише једро старачко лице и котрљаху се по седој бради храброга поморца; спусти се на столицу, наслони лактове на колена, а главу на шаке, и у глас зајеца.

У једном куту собе плакаше седи отац, морски јунак, а у другоме се смејаше нежна, добра мајка!!

⁂

Дванаест година прохујало је, од како је бедна Мара, до трећи пут заменила своје име.

Дванаест је година од како Маре Луда ишчекује свога капетана Ива. Телесно беше оздравила, али мозак јој никад не оздрави; свакога јутра устајући рекла би: — Јуче је писао Иво из Лондре. — Дванаест година за њу беше један дан. Познаваше свакога, али јој свако изгледаше онакав као што беше пре дванаест година. Никада не хтеде обићи друго што, већ просте папуче, нити друго одело на се метнути, као што је видесмо при почетку ове тужне али истините приче.

⁂

Син Марко осам година по смрти свога брата Ива, положи капетански испит. Свих осам година борио се и у свачему је оскудевао, јер је морао помагати уцвиљене родитеље а и штедети за полагање испита.

Ностромо Никола не хтеде оставити саму умно болесну Мару, већ набави себи чамац и риболовом, а лети возећи свет на купање и у шетњу, зарађивао је по нешто, али све то не беше довољно, јер Мара која је чешће бежала из куће, да на обали морској виче на море, због њене умне болести није више могла радити.

Те тако под старост, вредни Ностромо Никола борио се с оскудицом и морао се и задужити. Али челично срце остарелога морнара све је то сносило; морао је живети, он говораше да своју Мару саму не остави. Ива не беше заборавио, али се тешкој судбини навикнуо и говорио је: — Тако ти је море: дава много а још више отима, — а био се навикао и на лудило своје мале Маре, па се тешио говорећи: — Нек ми је само жива а Марко ће добити заповједништво брода, па можда у добру и обилости да ће оздравити.

Јест, али море му још један страшан удар спремише.

Четири године пошто је положио испит капетански Марко се ожени прилично имућном девојком без оца и мајке. Ова женидба Маркова не би по вољи поштеноме Нострому Николи, јер девојка не уживаше добро име. Ни Марко је није узео из љубави, већ само да би могао старог оца ослободити тешког рада, а мајци прибавити све удобности, у којима је дотле оскудевала.

Женином прчијом купи брод, плати све очеве дугове продаде очев чамац и замоли једнога свога познаника да даје оцу колико му буде требало; изљуби оца и мајку и са женом оде у Лондон, где беше његов брод.

Жалосна мати све је то гледала, али слабо шта разумевала. Поремећени мозак само је мислио о Иву и његовоме писму које је из Лондона стигло.

Марко са невестом отплови на свом броду из Лондона, и ван реке Темзе, услед противног ветра, баци котву. Црна ноћ наступи и око поноћи један енглески пароброд, тражећи улаз у Темзу, не опази Марков брод и удари га отворивши му десни бок с трага. Помоћу ланца енглеског пароброда, цело особље и жена капетанова спасу се, а капетан Марко, веран капетанскоме задатку, надгледаше и управљаше овим спасавањем. И последње лице би спуштено у чамац, капетан хтедне да се попне на ограду брода,како би низ канап у чамац спустио. У томе тренутку брод се нагне, зарони му се стражњи на предњи део, и потоне, а у вртлогу, који тонући занесе капетана.

(Свршиће се)

Луда Маре

Таласи покренути Шилоном (југо-источним ветром) разбијаху се о обалу у једном малом пристаништу јужне Далмације; црни се облаци гурају и њихови ниски слојеви отежаваху ваздух; по која крупна капља кише пада; галебови на шиљастим крилима извијају се над таласима, слете по некада те зграбе рибицу, коју је вал у пени на површину издигао и хитро се уздигну, да вребају другу згодну прилику; трабакуле (мале једрењаче) се љуљају и шкрипе а дебели конопци и ланци, којима су за обалу везане, час се олабаве, а час затегну као да ће прснути.

Једанаеста је ура из јутра; изузевши неколико мрнара, који пазе своје бродове и по којег радника, који је дошао беспослен, да скрати време гледајући узбуркано море, ту беху и три грађанина, који по оделу изгледаху да су имућни и гледаху галебове у ваздуху, бродове на води, и крупне капље кише, које падаху на земљу.

— Да идемо у кафу (кафану) — рећи _ће један од ове троице, – прије дажда, — но окренуше се пут вароши, која је била до самог пристаништа.

Тек што направише три корака застадоше и један од њих рече:

— Ево иде Маре Луда!

Мимо њих убрзаним кораком прође проседа мршава жена у папучама, одевена у сиротно али чисто црно рухо, и црном марамом огрнута. Ништа се особенога у лицу и оделу ове жене није могло приметити. Она три грађанина се окренуше и стадоше, и Маре Луда стигне до ивице обале, прекрсти се и срдито пљуне у море, њезине очи севнуше, развукоше се трепавице и остадоше непомичне, и зверну зеницима у далеку пучину, која зеваше кроз узани улаз пристаништа. Цело се лице набрчка, порумени па побледи, усне се стисноше, а глава се тресијаше. Страшна је изгледала ова жалосна жена са разбашуреном косом непомична окренута против ветра, који јој у лице прскаше слани слап. Стаде тако један минут, пак стисне обе песнице и руке дигне у вис, а ветар јој однесе са леђа црну мараму, и претећи морској пучини викне:

— Проклетниче, не даш моме Иву дома дићи! моме капетану! он је капетан, што му ти можеш пу! ха, ха, ха!

И стаде се гласно смејати, али лице остаде снуждено, а очи избуљене и непомичне.

Не боји се тебе мој Иво, он је син Ностромо Николе; ха, ха, ха, а Ностромо Никола оволико се тебе боји, — и удари десном руком по уздигнутом левом лакту.

Ти мислиш да му не даш дома доћи, јели? Проћи ће та та воља, пу! не мргода се ни мало; ни ја те се баш не „бојим; што ма…

Три грађанина, који беху доватили мараму, приближне се бедној Мари, и један јој рече:

— Хајде Маре дома, сада ће дажд. Иво ће доћи, писао је из Лондре (Лондона), — и пребаци мараму преко леђи уцвиљеној мајци.

Она, се окрене и стаде тренутно непомична; очи се почеше мирно кретати, лице узме нормални израз, притисне обема рукама мараму на прса и рекне:

— Хвала вам, ја знам да ће дођи — и врати се у варош.

Дванаест година је прошло од како ову уцвиљену мајку назваше Маре Луда. Дванаест је година како она ишчекује узалуд свога утопљеног сина Ива, и да поремећени мозак и ожалошћено срце прети, грди и изазива бездушно море.

⁂

Никола Мишета, сељачки син, кад му би петнаест година оде на море, да би и он, као и многи његови сељани, у далекоме свету зарадио и помогао родитеље са три сестре млађе од њега.

Тешки живот Малога (почетника) храбро издржи, покаже се вредан младић и изврсни Крмар. Редовно је помагао своје на дому, и након осам година путовања по беломе свету, дође се одморити и загрлити оца и сестре. Мајку не нађе у животу; беше преминула треће године по његову одласку на море. Ову је тужну вест добио у Рангуну, где му је писмо стигло, пошто је тумарало осам месеци по свету. Пролио је сузу за мајком, кад од ње само кости још постојаху, чекајући под земљом маленога сељачкога гробља да иструну, те да настане загонетка сврхе, као што је и постанак.

Након осам година непрекидне борбе по превртљивом мору, Никола остале пет месеца код куће на одмору, и у то доба загледа се и заволи красну седамнаестогодишњу цуру, Мару, јединицу међу три брата, омиљено, чедо Јеле покојног Луке Жеравице, Никола се састајао неколико пута са својом драганом, и пре него се кренуо поново на пут, испроси Мару и прстенова је. Али да не би отац Николин остао без младе мушке главе, нађоше ђувеглију старијој сестри Николиној; сврши се свадба, и Никола уступи свој мршави део земље, пошто је он није могао обрађивати, своме зету, који у кући заузме његово место. А Марина мајка споразуме се с Николом, да ће Мару дати у службу у вароши код неке добре и поштене породице, где ће нешто уштедети, јер Мара имађаше три брата, који су једва животарили радећи земљу, те нису могли удомити сестру од своје зараде.

Никола се поздрави, И ижљуби са својом породицом коју оставља, и с оном у коју ступа, и крене се по други пут на море, с намером да се кући врати, кад буде уштедео колико му је довољно за набавку кућњег намештаја, да би увео у гнездо које ће сам савити, своју милу женицу Мару.

Никола одржи реч; врати се након три године и нађе своју Мару у потпуном цвету; уштеде Марине допунише Николину зараду; узеше у вароши до саме морске обале скромни стан под кирију, наместише га удобно ако не богато, венчаше се и отпочеше срећан заједнички живот, уверени да им никакав облак неће помрачити ведро небо домаћега живота. Мари беше двадесета, а Николи двадесетшеста година, па зашто да тако не мисле, када су се искрено љубили?

Након цигло четрес дана рајскога уживања, Никола крене на пут. Мара јесте била покушала да га још за које време задржи, али је попустила кад јој Никола стиснувши је на своје груди, полугласно рекао:

— Марице, ваља живјети нећемо вазда сами бити; док смо млади ваља да зарадимо, а две ће године брзо проћи.

— Порумени румено Марино лице, склопи плаве сањачке очи, привуче главу свога љубљенога Ника к себи, пољуби га и рекне:

— Имаш право! Хајде, брзо се врати, а не заборави играчке, и с осмехом на лицу а сузама у очима, продужи слагати у скрињу ствари свога мужа за одлазак.

⁂

Никола је више пута долазио кући и одлазио на море. Године су текле у миру и љубави, Маре у кратким загрљајима свога сина Ника, и у милој бризи за своја два синчића, Ива и Марка, која је добила првих шест година свога брачнога живота, заборављаше тешку бригу коју је имала ишчекујући милога друга, који никада није остајао на далеком путу мање од две године, и никада код куће више од два месеца.

Како су деца расла, расле су и домаће потребе, али Бог као да је хтео и тој тешкоћи стати на пут, јер обдари Мару само са двоје деце, и тако она могаше зарађивати, кад су јој деца порасла, утијавајући по добрим кућама, или радећи код куће. А у тридесетој години свога живота, а у двадесетпрвој морепловства, Никола постаде ностромо, те тако скромно али без најмањег оскудевања, живљаше ова срећна породица, узор поштења, рада и љубави за свакога, који је њу познавао, и свако је нострома Николу и Мару Николину, поштовао у велико, тако да су имали приступа и пријатељски били примљени у породице много вишег друштвенога положаја.

Мали Иво дорасте за школу. Како беше радосна његова мајка, када га први пут отправи до школских врата и када је увече, пред жућкастих пламеном уљане лампице, до постеље где њезина два анђелчића спаваху, писала доброме мужу у Сан франциско у Калифорнију, да је њихов Иво данас први пут отишао у школу. Настромо Никола беше се укрцао на један енглески брод за Калифорнију и натраг у Европу, да би што више новаца уштедео за оне који му беху све и сва на овоме свету, Енглези боље плаћају мрнаре него наши, а нарочито за дуга путовања.

Иво сврши основну и научну школу и сачека свога оца док дође с пута.

Први пут срце Марино познаде озбиљну тугу, од како је пошла за Ника. Први облак сакри сунце, које је огревало овај срећан дом. Она је јуначки сносила растанак од свога Николе, јединога човека кога је у своме животу љубила свом снагом свога поштенога и искренога срца, јер јој деца остајаху, те је то и сносила баш за љубав дечију; али растати се од свога првенца, беше за њу страшно: ничим се није могла утешити. Узалуд говораше Никола, да ће Иво до мало година бити капетан, а да ће он остарити и остати код куће; иначе да би морао до старе старости путовати, а да не зна да ли ће му се снага одржати. Мара беше неутешна. На послетку дође дан растанка; из загрљаја расплакане мајке отргну отац чедо и кренуше се паробродом до Трста, где отац и син ступише на исти брод, један за Носторма (редара) а други за камарота (капетанова послужитеља). Колико тешко беше мајци без свога сина толико исто је оцу било тешко баш зато што са собом имађаше сина. Гледати нежно дете где кисне где га грде па чак и пљесну, а не моћи га заштити, већ се и он сам морао показивати строг према своме детету, јер на броду не беху отац и син, већ Ностромо и Каматор, то беху муке неописане. Како је стрепео отац кад након мало месеца путовања би принуђен наредити своме Иву да затвори контра (једро на врху катарке)! Стрепио али не смео показати своју зебњу; Ностромо заповедаше, отац је морао ћутати.

(Свршиће се)

(Наставак.)

— Хајте, момци, рече трећи, купимо орасе и частимо се.

Ми га послушасмо и пођосмо да тражимо орасе. На наше велико запрепашћење увидесмо да је ово драгоцено воће доста ретко. На земљи и дрвећу нема ни толико, колико нам је требало да се исхранимо за два дана.

— До ђавола! викну један човек, бићемо принуђени да урадимо на коње.

— То јест, ми имамо још времена, чекаћемо док не будемо мало дували у песнице, па да дође до тога…

— Приступа се дељењу воде једном малом шољом. Не остаје више ни капи у ведрицама, а коњи нам трпе жеђ.

— Постарајмо се за њих, рече Сеген, узев љуштити један кактус својим ножем.

Сваки од нас то исто ради и скида му бодље. Нека свежа, смоласта течност тече из раскинутог ткива. Откинемо зелене кугле кактуса, бацив им кратки реп, и ставимо их у честу пред животиње.

Они се халапљиво докопају сочне биљке, прште јој под зубима и гутају јој сок и жилице. Ту нађоше и јело и пиће. Хвала Богу! можемо се надати да их спасемо. Страже се непрестано држе, једна на врху брега, друга на на уласку у кланац. Остали остају у кланцу и траже по косама пинонско воће. Тако проведосмо први дан. До неко доба ноћи Индијанце видимо где се враћају из лова. Ватре свуда горе, и дивљаци поседали около, готово сву ноћ пеку и једу месо. Сутра дан дижу се врло доцкан. То је дан одмарања, месо виси о конопцима и они чекају да се провене. Лутају по логору, намештају узде, или прегледају оружје. Поје коње и воде их […] у зелену траву.

Више од стотине њих сами пеку велике комаде меса и једу. То је бескрајна гозба. И пси им се дали на посао; глођу кости. Према томе, немамо се бојати да ће доћи овамо, догод буду тако снабдевени јелом. То нас мало окуражи. Целога другог дана греје јарко сунце и пече нас у сухом кланцу. Топлота нам повећава жеђ, али ми смо далеко од помисли да се на то жалимо, јер ће она ускоро […] дивљака. Пред вече, tasofo почиње добијати мрку боју […]. Још један такав дан, па ће бити добро да се носи. Вода нам је утрошена; сисамо сочно кактусово лишће, које нас залагује, али ипак не блажи жеђ, глад се све јаче и јаче осећа. Појели смо све орасе, најзад нам не остаје ништа друго до да убијемо једног коња.

— Причекајмо до сутра, предложе неки. Оставимо још мало на срећу сироте животиње. Ко зна шта се може догодити сутра у јутру?

Овај предлог примљен је. Нема ловца који не сматра губитак свога коња као највећу несрећу која га може снаћи у прерији. Мучени глађу, ми легосмо, очекујући долазак трећега дана. У јутру, као обично попесмо се на своје опсервационо место. Дивљаци се дижу доцкан као и прошлога јутра, поје коње и […] пеку месо. Крваво, сочно месо, које се пуши на жару и пријатан му мирис, који нам доноси поветарац толико нам надражује глад, да је чини готово несношљивом. Не можемо више издржати. Треба да погине један коњ. Који? Брдски зако ће га решити. Једанаест белих и један црн шљунак стављени су у једно празно ведро, један за другим приђосмо му везаних очију. Ја дрхћем, спуштајући руку у суд као да се то тиче мога живота.

— Хвала Богу! мој ваљани Моро спасен је!…

Неки Мексиканац узео је црни камен.

— Имамо среће! узвикну један ловац, дебео коњ вреди више но мршава крава.

И заиста, коњ, кога је судба одредила да погине, био је меснат. Страже су понова постављене и ми се управљамо чести да извршимо смртну пресуду. Пажљиво се приближују жртви, привезују је за једно дрво и сапињу ноге, дасе не би могла џилитати. Предлажу да јој оцеде сву крв. Ciboleru је спремио свој дуги нож; један човек стоји ту близу, спреман да одмах прими у ведро драгоцену течност, крв. Неколицина, са шољама у руци, спремају се да пијачим крв натече. Неки не обични шум прекида нас. Погледамо кроз лишће. Нека велика сура животиња слична вуку, стоји на крају уста и гледа нас. Дали је то вук? Не; то је Индијски пас. Исвршење наше намере обустављено је сваки се хвата свога ножа. Лагано прилазимо животињи; али она посумња у нас, потмуло замумла и отрча изласку кланца. Ми га пратимо погледом. Човек на стражи, био је баш газда коња осуђена на смрт. Пас не може изаћи у долину, а да не прође крај њега. И Мексиканац држи копље наперено, готов да га дочека. Животиња види да јој нема излаза, окрене се и потрчи натраг; потом, прибрав сву снагу, покуша да прође стражу. У истом тренутку страховито заурла. Прободена је копљем. Ми појуримо на место посматрања, да видимо да урлање није привукло пажњу дивљака.

(наставиће се)

Сима Андрејевић Игуманов рођен је равно пре сто година, управо ове по цело српство знамените 1804. године, 30. јануара. Мада је Симин отац био до овога времена доста богат и имућан трговац овде у Београду ипак када је добио сина Симу, нешто ограбљен од Турака, а нешто дајући за народну ствар на набављање оружја за устанак, који се те године спремао, беше јако посрнуо са радњом и после смрти сирочадма његовим није ништа заостало.

Сима оставши врло рано без родитеља провео је детињство у манастиру Св. Марка у близини Призрена код свога најстаријег брата Андрије који је био старешина овог манастира. По брату га доцније његови земљаци прозву Игуманов.

У манастиру је Сима од брата научио понешто читати и писати. Док су друга два старија брата Симина стекла славу у окршајима против Турака, дотле је Сима као дечко учио занат бурмутџијски у једној од многобројних радионица ове врсте у околини Призрена. Доцније ми видимо Симу као самосталног трговца и занаџију бурмуџијског и у том послу беше стекао доста капитала. У 28. години Сима се ожени Султаном девојком из породице Дрваревића у Призрену, која му је родила двоје деце: сина Манојла и кћер Магу.

Али таман је Сима почео мирно, као остали трговци, да тече себи зараду од изученог заната и таман је нешто стекао дошла је 1836. година која је била судбоносна за даљи живот овог нашег родољуба.

У Призрену, као по многима дугим кутовима Турске царевине у оно доба, беше се осилио и од цара одметнуо Махмут паша. Године 1836. дође из Стамбола везир са великом војском и са њом покори целу Стару Србију, па и Призрен. Ова војска поред осталих зулума и пустоши поруши све фабрике бурмуџијско-дуванџијске па и ону у којој је Симина крвава зарада била заложена. Сими после тога преостаде само једна мала и незнатна сума новца.

Ово је био узрок те Сими није било више места у Призрену. Остави жену и децу и пође у свет. После овога настаје један период Симиног мучења и напорног и за дуго безуспешног рада. Пуних 10 година је Сима од Београда до Битоља покушавао не би ли гдегод могао како започети какав успешнији посао, па све узалуд. Таман радња пође како треба, наиђе свакад по који паша да га оглоби, да га оштети и тако се Сима негде око 1846. нађе у Цариграду поради једне парнице против битољског гувернера Ахмет паше. Поред свих недаћа које су га сустизале, дођоше му црни гласи и из завичаја: беше му умрла жена па и ћеркица.

У таквом очајном стању оставши без игде ичега, баш кад је преживљавао најмучније и најтеже дане деси се нешто што му срећу окрене на боље.

Баш у то време у Цариграду као прогнаник у затвору налазио се неки Куртеш-ага из Призрена, велики пријатељ Симиног старијег брата Андрије. Сима га је често у тамници походио. Једнога дана он рекне Сими: „код мене, ‘попче’ (тако су Симу звали у Призрену у детињству, због његовог ђаковања у манастиру) има прилично пара, а ја не знам да ли ћу овде остати или ће ме у Андол отпратити, или једне ноћи удавити. Зато ево ти ових 1.000 мендухија (турски новац од 5,5 динара) те се с њима послужи, па ако се ослободим, да ми их натраг вратиш, а ако умрем или погинем пошљи их мојој кући.“

И збиља ових 1.000 мондухија дођоше у добри час нашем Сими. Доцније је Куртеш-ага био помилован и Сима му тај новац врати уз велике „дарове и бакшише у знак признања и захвалности“.

Овако срећно потпомогнут, радња му је одсад нагло напредовала; за кратко време он је већ трговао чак и са Енглеском. Тек после овог времена датирају Симини богати поклони народним установама Срба у Старој Србији. Иако је и сам био једва писмен, пролазећи по свету научио је да цени вредност просвете и свакад је туговао што му земљаци остадоше вечито у мраку незнања.

Године 1850. преселио се Сима из Цариграда у Одесу и одавде се свима силама старао да се његовим земљацима олакша судбина. Из неких писама која су нам се очувала види се да је стајао у преписци са чувеним Хиљфердингом¹; преко пријатеља пак радио је да се оснује у Призрену руски конзулат, који би колико-толико заштићавао ону измучену рају. Одсад је Сима обратио нарочиту пажњу и на то како да помогне просвету. У то доба чинио је велике и драгоцене поклоне српским црквама у свом родном крају.

Још већма је потпомогао просвету, кад се пресели са радњом у Кијев.

Његов стан у Кијеву био је зборно место за све Србе студенте а и за остале Србе који су се онде налазили.

Од 1862. почиње Сима да припрема што је потребно за зидање своје задужбине призренске Богословије. Ове године купи једну кућу у Призрену у вредности од 320 турских лира. Доцније је у овој згради смештена прва уређена српска основна школа у Призрену.

Године 1864. после 28 година живовања по туђини врати се Сима у Призрен на виђење, носећи собом много дарова и поклона школама, црквама и манастирима. У повратку за Русију сврати у Београд и ту, изради да се пошаљу два учитеља један за Призрен а други за село Ораовац у близини Призрена.

Али овом врлом родољубу беше суђено да усред највећег задовољства, сеченог после великих мука и напора, попије најгорчу чашу у његовом животу – да изгуби свога јединца – сина Миливоја. Његовом смрћу Симина се породица угаси по мушкој лози.

Овај удар потресао је самохраног старца дубоко. Он напусти трговину и више није живео ни за кога другога већ за онај део беднога нашега народа из кога је изашао Сима, а који је све једнако цвилео у ропству и мраку.

Управо тек после ове горке жалости Симине забележена су она дела његова, која су му име очувала потомству.

Године 1866. посла у Призрен једног свршеног студента духовне Академије и од својих му прихода одреди 800 рубаља годишње, овај професор је доцније био први управитељ призренске Богословије. Од 1866–69. године купио је Сима у Призрену шест кућа у вредности од 950 наполеона. Затим је његовим настојавањем образован одбор, који је прибрао потребан материјал за грађење Богословије, а затим Сима предаде 1.000 наполеона на трошак. Сем тога овом приликом посла у Београд на науке петорицу ђака.

Године 1869. отиде последњи пут у Русију и тамо је живео целу годину у Петрограду, радећи на томе да све своје имање пренесе у Београд – што је он урадио.

У лето, 1871. врати се у Призрен. Ове године поруши све своје куће у Призрену, па и ону у којој се и сам родио и на њиховом месту поче се зидање данашње српске богословије у Призрену. До 1875. проводио је Сима време у Призрену, а нарочито у омиљеном му месту манастиру Св. Марка. Тада због рата се склони у Београд. Но он више није могао да живи удаљен од завичаја. Он је сада живео само за онај народ тамо нарочито за Призрен и једва је чекао да се испразни Призрен од Арбанашке Лиге што је било тек 1881. Тад се понова врати у место рођења. Но пре него што је пошао из Београда Сима је написао своје завештање, у коме све своје покретно и непокретно имање намени на просветне циљеве своје браће у Турској, односно на издржавање призренске Богословије.

Радећи неуморно на подизању просвете, на буђењу народне свести, на чување народа од однарођавања. Године 1882, 10. фебруара старац Сима био је у цркви на литургији и причестивши се свратио је своме пријатељу пок. И. Јастребову, царском руском конзулу на чај. У разговору са њим изненада Сима одједанпут клону – капља га ударила.

Након 14 дана тешке болести напустио је своју родољубиву душу у 79. години свога живота.

Гроб овог великог добротвора, који је оставио све што је имао српској просвети данас означава скромна крстача. Али Призрен се буди! То нам показују свесни призренци који данас прослављају стогодишњицу свога добротвора, Сима је српство задужио много. Данас удаљени од оних ужасних времена пре 50-60 година, живећи у много измењеним приликама нама је тешко да схватимо велике заслуге неумрлог Симе А. Игуманова. Али довољно је напоменути да је призренска Богословија доскора била једини српски виши завод у целој Турској и да је тај богословско-учитељски завод за ових 30 година дао толики број народних учитеља и свештеника који су оно што имамо у Старој Србији очували у најтежим временима.

---

1. Александар Фјодорович Гиљфердинг ↩︎

(Наставак.)

Стража се удали и мирио заузе своје место. Други се сиђоше и пошто огледаше коње, вратише се на стражарно место на врху брега. Ту се сви умотасмо у покриваче, и пружени на стенама, проспавасмо остатак ноћи.

Пре зоре, сви смо на ногама и виримо кроз лишиће јако узнемирени. У логору Индијанаца владаше дубок мир. То је рђав знак! Да су хтели путовати, морали би раније бити на ногама. Они имају обичај да се крећу пре зоре. Ови знаци увећавају нам страх. Сура светлост пружа се по ливади. Нека бела чета указује се на хоризонту са источно стране. У логору се буде. Чујемо гласове. Црне прилике крећу се међу копљима усправно пободеним у земљу. Горостасни дивљаци пролазе кроз долину. Животињске коже покривају им плећа и штите од оштрог јутарњег ваздуха. Они носе снопље. Пале ватре. Наши људи, испружени на стенама, лагано разговарају, пратећи оком сваки њин покрет.

— Јасно је де ће они овде боравити.

— Да, тако је; то је извесно и сигурно! Fichtre! хтео бих само да знам колико ће овде остати.

— Најмање три дана можда и пет и шест.

— До ђавола! ми ћемо погорети пре но што протече и половина тога времена.

— Шта ће врага имати да чине за толико. Ја се кладим, да ће отићи чим могадну.

— Без сумње; али да ли ће се моћи раније кренути?

— Доста им је један дан да скупе сво месо што им је нужно. Глете! доле има гомилама и крупне дивљачи. Гледајте! Доле, сасвим доле!

И онај који говораше показа црне силуете које се указиваху при небесном сјају. То беше стадо buffalos-а.

— Тако је. За пола дана, они ће моћи накупити колико хоће меса; али им треба бар три дана да га осуше. А волео бих да знам како ће то они учинити.

— Es verdad! рече један Мексиканац, tres dias, al menos!

— Да, господо! И зло ако нам сунце чини пакост, те се не покаже.

Овај разговор водила су њих двојица ловаца лаганим гласом, али ипак довољно гласним, да га ми можемо чути. Они не упозорише на нове околности, које и дотле нисмо имали у виду. Ако Индијанци овде остану док им се месо не осуши, ми или ћемо помрети од жеђи или ћемо бити пронађени у своме кривењу.

Знамо да сушење меса од дивљачи захтева три дана, на добром сунцу, као што је већ један ловац назначио. Та три дана, и још један употребљен на лов, сачињавају нам четвородневни затвор у кланцу! Перспектива беше страховита. Ми предвиђасмо грозне, самртничке муке од жеђи. Глади се не бојимо; коњи су нам ту, а ножеве имамо. У случају потребе, они нас могу снабдети месом за неколико недеља. Али да ли ће кактуси бити довољни да гасе жеђ људи и животиња за три четири дана? У томе је питање, које нико није у стању решити. Кактус је често крепио неког ловца за неко извесно време, он му је повраћао неку потребну снагу да дође до воде; али кад потраје дуже време! То ћемо одмах окушати. Свануло је; Индијанци су на ногама. Половина њих држи коње и води на воду. Они намештају узде, узимају копља, лукове, међу тоболце на рамена и скачу на коње. После кратког световања галопом се упућују истоку. После пола сата, видимо их где јуре кроз прерију за bouffalo-има, пробадајући их стрелама и другим копљима. Они, који су остали у логору, воде коње на воду и враћају их натраг у прерију. Затим секу млада дрва, да потпале ватру. Погледајте! ено их где побадају дуге мотке у земљу и разапињу конопце од једне до друге. У којој цељи? Ми то и сувише добро знамо.

— Ах! погледајте доле, шапће један ловац видећи ту спрему; ено конопца за сушење меса! Сада се нема више шта рећи, ено нас у кавезу.

— Por tedes los san tos, es verdad!

— Caramba! carajo! chingaro! гунђа cibolero видећи добро шта значе ове мотке и конопци.

Грозничаво посматрамо кретање дивљака. Више се не може сумњати. Ови се спремају да ту остану више дана.

Мотке показују пруженост више од сто јарди, на челу логора. Дивљаци чекају на повратак ловаца. По неки се пење на коње и јурне галопом на лов животиња, које беже далеко у долину. Ми посматрамо кроз лишће удвостручујући обазривост, јер је дан светао, а оштрих погледи наших непријатеља мотре на све што их окружава. Говоримо лагано, премда је та опрезност била излишна у оволиком раздаљењу; али у нашем страху, чинило нам се да нас могу чути. Одсуство ловаца трајало је око два сахата. Сад их видимо где се враћају кроз прерију, у подвојеним групама.

Полако се ближе. Сваки од њих носи неки терет пред собом, на коњу. То су велике количине свежа, топла, црвена меса. Једни носе ребра и череке, други језике, срца, џигерице, ситну парчад, умотану у коже убијених животиња. Стижу логор бацају своје терете на земљу. Тада настаје ларма и забуна. Дивљаци трче тамо амо, вичу, ћеретају, смеју се, скачу. Са својим дугим ножевима за дерање, секу велике ћулбастије и стављају на јак жар. Разбијају црне џигерице и једу их живе. Разбијају коске својим toma kauks—има и једу им срж. Све је то пропраћено виком, урнебесним смехом и лудим скакањем. Та сцена траје више од једног сахата. Нова трупа ловаца пење се на коње и одлази. Они који остају, секу месо на велике комаде и вешају о конопце за то припремљене. Остављају га тако да би се претворило у tasajo утицајем сунца. Ми знамо шта нас чека; опасност је велика; али људи, као ови што сачињавају групу Сегенову, не остављају предузеће догод остаје и искре наде. Треба да су прилике и сувише грозне, па да они клону.

— Не треба се узнемиравати до год нас не снађе велика невоља, рече неки ловац.

Ако, бити у великој невољи, значи имати празан стомак, онда сам ја у невољи те још како појео би непеченог магарца са свом кожом.

(наставиће се)

(Наставак.)

Још једна ствар задаваше нам бригу, бесмо потрошили готово сву спремљену храну, те увидесмо да нам не остаје ништа друго, до да једемо сирове пинонске орасе. Нисмо смели наложити ватру да их печемо: Индијанци су осећали дим још из веома велике даљине. И трећи дан стиже, а покој на северној страни хоризонта још ничим не би поремећен. Храна нам беше сва утрошена и глад нас већ почињаше мучити.

Ораси но беху довољни да је утоле. Дивљачи беше у изобиљу крај извора и на прерији. Један између нас предложи да се спусти кроз врбино шибље и испали на једну антилопу или пругасту даму. Ове животиње појављиваху се у стадима свуд оно нас.

— То је веома опасно, рече Сеген, пси би осетили крв. То би нас могло одати.

— Је вам могу набавити једну животињу, а да не пролијем ни једне капи крви, рече неки мексикански ловац.

— Како то? упитасмо сви заједно.

Ловац показа „свој „конопац с оловом на крају за хватање животиња.

— А ваш траг? Ноге ће вам оставити велика удубљења у земљи за време хватања.

— Моћи ћемо их избрисати, капетане, одговори ловац.

— Покушајте дакле, рече вођа, пристајући на то.

Мексиканац одреши конопац са седла, и узев са собом једнога друга, упути се извору. Они се спустише кроз врбљак и заседоше за бусију. Ми их праћасмо погледом са врха стене.

Не прође ни четврт сата од како су они ту стали, а ми опазисмо једно читаво стадо антилопа где се приближују, долазећи са ливаде. Она се право упутише извору идући једна за другом, и у скоро стигоше до врба где ловци беху засели. Ту се нагло зауставише подигоше главе, удишући ваздух. Осетиле су опасност; али беше сувише доцкан за ону, која иђаше напред.

— Конопац је пружен, викну један од нас. Ми опазисмо завежљај где пролети кроз ваздух и паде на предводницу стада. Стадо се обрте, али већ уже 6еше обавијено око врата првој у стаду, која поскочивши два три пута, паде на бок и оста непомична. Ловац изађе из врбљака, и натоварив мртву животињу на раме, врати се натраг. Друг му пође за њим утирући трагове његових, а и својих ногу. После неколико тренутака они већ беху међу нама. Антилопну одерасмо и поједосмо живу онако крваву.

Наши коњи, изгладнели и изжеднели, приметно опадаху. Нисмо смели често ићи на воду, премда наша смотреност беше све слабија што време више пролазаше. Вешти ловац ухвати нам још две антилопе. Четврте ноћи од нашег доласка беше јака месечина. Индијанци често ходе при светлости месечевој, а нарочито кад иду ратном стазом. Ми смо стражарили ноћу као год и дању, а ове ноћи огледасмо у већој нади до сад. То беше тако лепа ноћ! светла, тиха, блага. Не преварисмо се у очекивању. Око поноћи, стража нас пробуди. У даљини, на северу, опажале су се неке црне прилике, које се крећу. То су могле бити и дивље животиње. Те нам се прилике приближиваху. Сваки од нас пружа поглед далеко низ застирку од сребрнасте траве, покушавајући да пробије атмосферу. Видимо да се нешто светли, то је, извесно, оружје, — коњи; — коњаници, — то су Индијанци!

— Ох! Боже! ми смо луди! Ако нам коњи заржу?…

Јурнемо за вођом низ брдо, између стења и дрвећа и стигнемо до чете, где нам коњи беху привезани. Можда је и сувише доцкан, јер коњи чују једни друге у даљини од неколико миља, а сада се и најмањи шум преносио далеко кроз мирну атмосферу ових висоравни. Стигосмо у caballada-у Шта чини Сеген? Он је одрешио покривач, који му је стајао иза седла и њиме увија главу свога коња. Ми радимо по његовом примеру, не говорећи ништа, јер разумемо да се нема шта друго чинити. После неколико минута, бесмо понова у сигурности и попесмо се на своје опсервационо место.

Били смо стигли на време, јер чим стигосмо на брег, чусмо узвике Индијанаца, phoump, fhoump копита на чврстом земљишту [разни]: а с времена на време рзање коња јавно наговештаваше да њини коњи осећају близину воде. Они који предвођаху, упутише се извору, и ми опасизисмо дуги низ коњаника који се пружаше до најугледније тачке на хоризонту. Они се још приближише, те могасмо распознати барјачиће и сјајне врхове њихових копља. Видимо такође полу-нага која се светле при месечевом зраку. После неколико тренутака, они који иђаху напред, стигоше до џбуња, зауставише се, пустише коње да се напију воде, а затим, учинивши полукруг касом одјурише до средине прерије, им ту скочише с коња и одседлаше их. Било је јасно да су намеравали ту преноћити. Они тако дефиловаху готово читав сахат док се две стотине ратника не скупи на равни пред нашим очима.

Посматрасмо им сваки покрет. Не бојасмо се, да ће нас видети. Тела нам беху скривена иза стена, а лица маскирана лишћем пинонског дрвећа. Лако смо могли видети и чути све што се збива, јер дивљаци не беху удаљену од нас више од триста јарди. Они прво привезаше своје коње за коље, пободено у круг далеко у ливади. Ту је трава била дужа и гушћа но у близини извора. Затим окидоше коњске опреме, које су се састојале из узда од длака из гриве, кожних покривача и сивих медвеђих кожа. Мало је њих имало седла. Индијанци немају обичај њиме да се служе при ратним походима. Сваки човек пободе своје коље у земљу, и ставља, крај штита, лук и стрелу, а сам се пружа на вунени покривач или животињску кожу, која му служи уједно и као постоља и као шатор. Копља, уређена на прерији, сачињавају фронт од неколико стотина јарди и, у тренутку, логор им је смештен тако лепо и правилно да би могао посрамити и најстарије трупе. Логор им је подељен на два дела; одговарајући двема групама: Апаха и Наваја. Последња је група знатно мања и најудаљенија је од нас. Чујемо тресак њихових томахавки, којим закучују гране с дрвећа из честе на подножју брега, и видимо их где се враћају у долину, носећи свежње које скупљају на гомиле и пале. Ускоро се мноштво ватри засветли у ноћи. Дивљак поседају унаоколо и справљају вечеру. Распознајемо им боје, којима су ишарана лица и голе груди. Има их разноврсних: једни су бојадисани црвенилом, као да су се у крви купали; а други су опет црно обојени. Једнима је половина лица бела, а половина црвена или црна. Неки су означени као ловачки пси, други опет пругасто ишарани као зебре. Образа су им ишарани фигурама разноврсних животиња: вукова, пантера, медведа, и другим гадним јероглифима, јако осветљеним силним пламеном борова дрвећа. По неки носе црвену руку насликану на срцу; а велики број излаже као девизу мртвачке главе или кости украшене. Сваки од њих присвојио је символ, који одговара његовоме карактеру.

Али шта је то? Сјајни шлемови од бакра и челика, са нојевим перјем! Такви украси главе у дивљака? Од кога ли су то узели? Од Нихуахуских оклопника. Јадници, морали су […] при каквом сусрету са овим пустињским копљаницима.

У пола печено месо на ражњевима од врбова дрвета пршти на ватри; Индијанци бацаху у пепео пинонске орасе и отуд их извлаче вруће, печене; пале своје луле од тврде земље и пуштају облаке дима. Праве покрете причајући једни другима своје крваве авантуре. Чујемо их како вичу, ћеретају и смеју се као прави лакрдијаши. Колико се они разликују од шумских Индијанаца! Читава два сахата пратимо им сваки покрет и слушамо их. Најзад, људи који су одређени да чувају коње, упућују се caballada-и; Индијанци,једни за другим, простиру животињске коже, умотавају се о своје покриваче у предају сну. Пламенови престају светлети, али, при месечевој светлости можемо распознати пружена тела дивљака. Беле прилике крећу се у њиној средини; то су им пси, који прибирају остатак вечере. Мало дање на ливади, коњи су још будни и крећу се. Чујемо бат њихових копита, које лупају о земљу, и шуштање густе траве пред зубима им. Местимице опажамо форму усправна човека: то је стража kaballada.

У шкрипцу

Тада се морамо побринути за себе. Опасности и препреке којима бесмо окружени изађоше нам пред очи.

— Да дивљаци не мисле остати овде да лове?

Та мисао као да наједанпут паде на ум свакоме од нас, те измењасмо тужне и неспокојне погледе.

— То није немогуће, рече Сеген лагано, озбиљним тоном; види се да нису снабдевени месом; а како би они без тога могли загазити у пустињу? Они ће ловити овде или мало даље. А за што не овде?

— Ако је тако, онда смо у лепој клопци! рећи ће један ловац, показујући улаз у кланац с једне и брег с друге стране. — Како ћемо изаћи одавде? То бих заиста волео знати.

Очи нам пратише гестове онога који говораше. Пред уласком у кланац, на сто јарди раздаљења од стена које закрчују пут, опазисмо ред индијанског табора. А још мало ближе беше једна стража. Не би се могао покушати да се изађе, и кад би стража застала, да се не изложи сукобу с псима, који гомилама шуњаху по логору. Иза нас, брег се уздиже усправно као какав зид. Не могуће би било прећи га. Заиста, бесмо у шкрипцу.

— Carrai! узвикну један човек, па ћемо овде скапати од глади и жеђи ако они остану да лове!

С нама ће пре бити свршено, одврати неки други, ако им се прохте да уђу у кланац!

Та се претпоставка могла остварити, и ако је имало мало изгледа на то. Кланац улазише косо у брег и свршаваше се бедемом од стена. Ништа није могло привући непријатеље да пођу овим правцем сем пинонских ораса. А зар не би могао овамо доћи који од њихових паса, вребајући дивљач, или осећајући наше коње? Све је то могућно и свака од ових претпоставки задавала нам је страх.

— Ако нас не пронађу, рече Сеген, покушавајући да нас разувери, моћи ћемо живети једно два дана од ораја. Кад ораја буде нестало, убићемо једнога коња. Колико воде имамо?

— Имамо среће, капетане, ведрице су нам готово пуне.

— Али јадне наше животиње? Нећемо их имати чиме напојити.

Не треба се бојати жеђи до год имадне овога, рече Сунце, гледајући у земљу и показујући ногом неко колосално округло тело које је расло међу стењем: то беше с ферондни кактус. Погледајте рече он, има их стотинама. Цео свет разуме шта је Сунце хтео рећи, и задовољни погледи задржаше се на кактусима.

— Другови, рече Сеген, ништа нам не помаже што очајавамо. Нека спавају они који могу заспати. Довољно је само да ставимо једну овде. Хајте, Санже. И вођа показа у дну јаруге једно место, са кога се могло надгледати улаз.

(наставиће се)

(Погубљен 29. јануара 1804)

Када је самовоља и разузданост дегенерисане турске расе претила да збрише и последње остатке некадашње наше славе и величине, када се држало када је утрнула свака здрава мисао у српском народу, када је сва милошта за Србе била у турском ножу и јатагану и сва чедност умирала под развраћеним погледима а̀га̀ и бегова – тада се на обзорју прошлога века поче све јаче да буди народна свест о слободи и својим правима, све снажније поче да снива заносна идеја о ослобођењу, и наши дедови, пркосећи чак и смрти, телесима својим грађаху бедеме о које ће да се крши сва обест и господство турских господара. Заточници слободе гинули су без страха, са смехом на уснама, ни најгрознија мучења нису била кадра да поколебају њихове челичне душе, они су умирали, али тврдо верујући да ће из њихове крви понићи слобода синовима њиховим.

Равно је сто година од тога доба, када је закон и правица за Србе лежала у коцу и турском топузу, од доби, које се сматра као најсветлије у новијој повесници нашој. Чим је потпуно сазрела народна свест о слободи, одмах се јавља читава поворка хероја који су са највећим самопрегоревањем бораше за слободу, па ако је за њу требало и умрети, и умирали су без јава. Њине су главе једна за другом китиле раскошне конаке паша и везира, њихова је крв натопила сваку стопу ове земље, али је и њихово пожртвовање бодрило последнике на истрајност у борби за слободу.

⁂

Један од тих бораца народних, који је стоички сачекао досуђену му неправду, јесте и Хаџи Рувим, који је у данашњи дан пре сто година смрћу својом посведочио колико воли свој род.

Хаџи Рувим рођен је у Бабиној Луци, око године 1744. Још као дете био је гоњен од турских субаша, због којих се мораде крити по манастирима, где је се и изучио књизи. Позније се запопи и ожени, но жена му после кратког времена умре. Пошто је остао без жене, он оде у манастир Боговађу те се закалуђери и већ 1795. постане архимандритом. Године 1802. завада са прњаворским субашом примора га да побегне у Студеницу и затим у Свету Гору, али се идуће године одмах врати, јер му досади потуцање по свету. Чим кнез Алекса Ненадовић чу да се повратио, он му поручи да се брзо уклони, но Рувим му овако поручи: „Кажите ви Алекси нека сад бежи он, а ја сам доста бежао и скитао се. Не зна Алекса шта је то туђа кућа и туђа земља.“ Када наста 1804. година, а с њом и сва она дахијска зверства: мучење и сакаћење невиних људи, окивање и бацање у тамницу свакога ко би био ма и најмање опасан по дахијски рахатлук, зао удес не мимоиђе ни Хаџи Рувима. Дошавши у Београд на молбу Цепиграбића хајдука да умоли дахије за једног човека који невино труне у београдским томруцима, ни он више не изнесе главе одатле. Чим им паде у руке дахије га подвргоше најстрашнијим мукама, усијаним кљештима чупаху му месо са прсију само да би признао зашто га окривљују и теретио невине људе, али он је ладно и без јаука све издржао, не пустивши да преко његових усана, пређе ма и једна реч клевете. Кад Турци увидеше да ово ништа не помаже и о каквом човеку имају посла, решише да га се брже курталишу, и 29. јануара 1804. попрска српску земљу његова мученичка крв.

Хаџи Рувим је једна од првих, од најскупљих и најдрагоценијих наших жртава. Из крви његове и његових другова и поникла је слобода коју ми данас уживамо.

Нека му је слава!

Мото: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt

(Свршетак)

Било је и таквих који нису порицали важност школе и науке, али су желели да до сврхе што пречим путем дођу. Систем руског учитеља беше им преопширан, и у томе можда имаху, нешто и право. „Кад наши попови, који нису учили школе говоре беседе наизуст, што и учитељ своје ученике не учи томе? Што ће им граматика? Зар не би боље било да им пише предике, па да им дâ да их уче наизуст, него да уче: мој, твој, свој – он, она, оно. То ми и без граматике знамо.“ Жеље ових кудилаца Максимових биле су доста детињасте, то је истина, али страх од граматике Мелетија Смотрицкога, из које су карловачки ђаци учили, делимо и ми.

Једини заштитник Суворова беше митрополит. Њему се он и јадао. Али му он није могао увек помоћи. он је имао и сам много главобоља са бечким двором, сваки час је одлазио у Беч и тамо се подуже бавио да одбрани народне привилегије од разних подвала и смицалица. Кад би се оданде вратио, журио би се у Београд или на коју другу страну своје епархије. Суворов остајаше тада сам у средини која му беше противна. Једном приликом је тако митрополит журећи се из Карловаца, оставио своме протосинђелу Василију Димитријевићу да буде на руци Суворову око уређења школе. Школа је била врло тескобна, ученици нису имали где да седе. Требаше сад да се изведе оно што је Суворов већ три године тражио, да се школа дозида и прошири. Протосинђел се није ни макнуо. Кад се Суворов нађе на невољи, поможе се сам. Скупио је са својим ученицима нешто новаца, сам прошири просторије школске које су биле на потоку, отприлике тамо где је сада карловачка гимназија, и намести скамије. Кад се после потужио митрополиту, није овај протосинђелу ништа рекао, јер је набрзо после тога изабран за епископа будимског.

Сад је протосинђел као владика показао срце за учитеља Максима. Митрополит остави новоме владици да зађакони и запопи неколико њих. Овај је бирао такве који нису имали школу и једва су добро знали „Оче наш“, а једноме ђаку Суворова је рекао: „Ако оставиш школу, ја ћу те зађаконити.“ И овај се, наравно, одма изгубио из школе. То је тако деморалисало остале ђаке, да су већина оставили школу.

Кад су тако више власти поступале, није чудо што је Суворов имао мало ауторитета међу ђацима. Кад је коме рекао коју оштрију реч, овај би одговорио: „Ја ћу бацити граматику, па ћу отићи за другима.“ Много је сметало Максиму и то, што није никако могао да научи говорити српски језик, који је он, због многих варваризама који су се онда употребљавали у обичном говору, називао „венгро-турецко-нѣмецкій-сербскій“. [А онда] је свом снагом настојао, да му се ђаци, одуче од српско-словенског читања црквеног језика и да науче руски изговор. И ово је умножавало опозицију његовој школи.

Али јади Максимови не би били савршено учитељски, да их нису крунисале и материјалне неприлике и кубуре. Максима је послао у Карловце, по наредби царевој руски синод, он се сматрао као руски чиновник и беше му одређена, плата од 200 рубаља на годину. Али је та плата врло неуредна, а у Карловцима у то доба беше велика скупоћа. Већ се прве године беше јако задужио, а после од дуга није могао ни главе дићи. Писао је синоду и молио – годинама није добивао плату. Митрополит му је давао, управо морао дати, сталну припомоћ, а поврх тога му је често и позајмљивао. Па поред свега тога је 1728. морао продати своје књиге, да би могао живети са својом породицом, а помало је скупљао и међу својим ученицима. „Вес сам со всеју фамилију (продати уже нечего) почти гол“, пише једном, „воју бо привезенују одежду износил.“ Више пута је и поболевао, умирала му деца, задужио се у апотеци – просто кубирио је као ђаво.

Па није га мимоишла сасвим ни судба Лацкова. Тужи се једном приликом, откада је у Карловцима, да је морао осим „учити и школи устројати“ бити и „дворник двора школиного и дому владика школ“ – и слуга и домаћин у школи; сам је морао отварати и затварати школе.

Тако је таворио још којекако овај први српски уча за живота митрополита Мојсеја. Онај који је у својој опоруци оставио у аманет Србима ово: „Ви сами видите, како смо без учења порабоћени од многих народа, јер мудри владају над неискусним, а учење је свагда души светлост и даје снагу“ – није могао пустити да у очајању пропадне марљиви и савесни Максим. Али после митрополитове смрти се више није могло издржати. Године 1731. августа 30. већ је Максим Суворов у Бечу, да тражи средстава за повратак у Русију.

(Наставак.)

Ратна стаза

Сва је трупа у зору била на коњима, и, пре него се изгуби последњи трубин звук, коњи нам беху у води, газећи к другој обали рециној. Наскоро изађосмо из шуме, која покриваше дно долине, и ступисмо на песковите равнице, које се простираху са запада к бреговима Мимбрима. Ударнемо на југ кроз ове равнице, пужећи се уз пешчане брежуљке, који су се ширили са истока на запад. Тако пређосмо западни део jornada. Ишли смо у индијској поворци. Такав је распоред навиком постао протежнији код Индијанаца и ловаца, када путују. Па чак и онда, када бесмо на земљишту равном као длан, наша група би се простирала готово четврт миље у дужину. Ataso нас је пратио под управом arrieron-а. Тако проведосмо први дан у непрекидном ходу. Нигде ти око није могло угледати ни траве ни воде, а одморак под врелим сунчаним зрацима није нас могао освежити. Рано, после подне, у даљини нам се указа црна пруга, која је секла равницу. Приближив се, угледасмо пред собом ограду од зеленила и познасмо памукову шуму. Мало после, газили смо у хладу ових лелујавих сводова, док не нађосмо на бистар поток, где одредисмо свој ноћни починак.

Нисмо имали ни шатора ни колеба, да бисмо се могли улогорити, јер смо шаторе, којима смо се служили на Дел-Нору, оставили за собом и сакрили у чести. Експедиција наше врсте захтевала је, да се не преоптерећавамо пртљагом. Покривач је сваком служио, као склониште, као постеља и као — огртач. Запалише ватру и метнуше месо да се пече. Путом заморени, (а тако је увек после првог дана марша на коњу) у скоро бесмо увијени у своје покриваче и обузети чврстим сном. Сутра ујутру пробуди нас иза њ звук трубе, која је свирала буђења. Трупа је имала неку врсту војничке организације, и свако се покораваше свирањима, као у каквој регименти лаке кавалерије. После брзо приправљеног, а још брже поједеног доручка, коњи нам беху одвезани од коља, оседлани. Следећих дана није се догодио никакав догађај, који би вредело поменути. Бесплодно земљиште беше покривено, местимице, дивљом жалфијом и mequite-и. Исто тако никло је и шумарака кактуса и густих џбунова креозета, који не пуштаху свој гадни мирис при удару копита наших коња. Четвртога вечера улогорисмо се покрај једног извора, Ojo de vara, који се налази на источној граници Ланоса. Велику прерију сече западно ратна стази Апаха, која, води на југ к Сонори. Покрај стазе а и захватајући је, диже се високи брег и влада надалеко равницом, То је Пинон. Али смо намеравали, да се докопамо тога брега и да се кријемо међу стенама, покрај добро познатог извора, докле не буду прошли непријатељи. Али, да би се то извршило, треба прећи ратну стазу, а наши би нас трагови одали. То беше тешкоћа, коју Сеген не беше предвидео. Пинон је био једино место, с кога би нас могли опазити. Требано је дакле докопати се тога брега, а како опет то да се постигне, не прешавши стазу, која нас раздвајаше од њага.

Чим приспесмо до Ojo de vaca Сеген сакупи људе у савет, да промисле о том озбиљном питању.

— Разиђимо се по прерији, рече један ловац, и будимо врло удаљени једни од других, док не будемо прешли ратну стазу. Они неће обраћати пажњу на неколике трагове расејане тамо-амо, кладим се.

— Како! рече други; зар мислите, да ће Индијанци наћи траг од коња, а да до краја не трага за њим? То је немогућно!

— Можемо увити копите својих коња, докле будемо прелазили, прашину […] онај што је мало час говорио.

— О! то би било још горе! Ја сам то покушао једном, па у мало нисам изгубио главу. Само би слепог Индијанца могао тиме заварати. Не треба се излагати опасности.

— Они нису толико пажљиви, кад прелазе ратну стазу, уверавам вас. А ја неувиђам, зашто се не бисмо задовољили тим средством.

Изгледаше, да већина ловаца не усваја ово мишљење. Индијанци, мислили су они, мораће опазити велики број трагова од увијених копита, па ће нањушити. Та идеја беше дакле напуштена. Али шта да се ради?

Трапер Рубе, који дотле не беше ништа рекао, привуче на се општу пажњу узвиком:

— Хеј!

— Па, лепо, шта имаш ти да кажеш, раго матора?

— Да сте ви гомила бедних животиња, сви колико вас има. Ја ћу превести коња колико их може стати у овој прерији преко — стазе, а да не оставе трага, који би најфинији Индијанац, који се креће у рат, као што су ови, који ће проћи.

— Како? Упита Сеген,

— Рећи ћу вам како, капетане, ако ми само кажете, каква вам је потреба да пређете пут.

— Па да бисмо се сакрили у Пиновим кланцима; ето зашто.

— А како да се остане на Пинону без воде?

— Има један извор са стране, на подножју брега.

— То је целцата истина. Ја то врло добро знам, али ће Индијанци доћи да напуне своје мешине на том извору, када се буду кренули на југ. А како мислите да се крећете поред тог извора, а да не оставите трага?

— Имате право, Рубе. Ми се не можемо приближити Пинановом извору, а да не оставимо трага, а опет извесно да ће се војска Индијанаца ту зауставити.

— Ја мислим да је најбоље прећи прерију. Ми можемо ловити бизоне, док они не буду прошли. Тако, по моме мишљењу, довољно је да се дванаесторица нас скрије у Пинон и пази на пролаз ових црнаца. Дванаесторица то могу са сигурношћу чинити, али не читав регименат кавалерије.

— А остали? Хоћете ли их овде оставити?

— Не, не овде. Нека иду на североисток и пређу, на истоку Мескитске брегове. Ту има један теснац, од прилике на двадесет миља од ове стране ратне стазе. И ту ће наћи воде и траве, и моћи ће остати све док им се не јави да се крећу.

— А зашто не би остали овде, крај овога потока, где такође има воде и траве за пашу?

— Јер, капетане, лако се може десити да и један део Индијанаца узме исти правац. И ја држим да бисмо добро учинили да отклонимо сваки траг о нашем пролазу, пре но што напустимо ово место.

Моћ Рубеова расуђивања изненади цео свет, а нарочито Сегена који се одлучи да се управља по његовом мишљењу. Изабраше људе који треба да мотре, а остали заједно с атајо-ом упутише се североистоку, пошто предходно отклонише сваки траг нашег боравка крај потока. Велика трупа упути се Мескитским бреговима, који се уздижу на десетак миља североисточно од потока. Требало је да тамо остану скривени покрај једног поточића који је већини од њих био познат, и чекају док се не зовну у наше друштво. Одељак опсервационе војске, у којој сам и ја био, упути се западу кроз прерију. Рубе, Гареј, Сунце и његова сестра, један toréados и још шесторица њих сачињаваху овај одељак, који беше под управом самога Сегена.

Пре но што ћемо оставити Ојо де Вака, отковасмо коње и напунисмо земљом рупе од ексера, да би се од њихових трагова могло мислити да су трагови каквих дивљих животиња. То је било нужно, јер је наш живот могао зависити од једног јединог отиска коњске копите. Приближив се месту где ратна стаза пресеца прерију, ми се удалисмо око пола миље једни од других. Тако се упутисмо Пинону, близу кога се понова одвојисмо, а затим скретосмо северу, држећи се подножја брда. Сунце се већ склоњаше паду, када стигосмо до извор, после читава дана трчања кроз прерију. Место на коме је извор познасмо по једној чести од памучног шибља и врба. Не хтедосмо водити коње близу воде, већ пото се бесмо докопали једнога кланца склонисмо се ту у неко џбуње и проведосмо ноћ. При првој светлости дана упознасмо се са местима. Пред нама беше стеновита коса, местимице прекривена зеленилом. Та коса предвајаше кланац од равни. С њена врха, украшена јеловим џбуном, ми гледасмо воду и стазу, и поглед нам допре до Ланоса који се пружаху на север, југ и исток. Ту беше баш онако место за посматрање, како нам је и било потребно у овој прилици. Одмах тога јутра требало је сићи и набавити воде. У тој цељи бесмо се снабдели ведрицама и козјим мешинама. Одосмо на извор и напунисмо судове, побринувши се да не оставимо никаква трага од наших корака на влажној земљи. Стражарисмо потом цео дан, али не опазисмо ни једнога Индијанца. Даме, антилопе и остале дивље животиње дотрчаше једном рукаву поточића и напише се воде, а затим се опет вратише на пашу. Дакле, ту се имало чиме кушати ловце, јер нам беше лако привући их до пушчаног домашаја; али ми не бисмо смели пуцати на њих. Знали смо да би псе Индијанаца примамио онамо траг проливене крви. У вече, понова навратисмо два пута на воду, јер наше животиње већ почињаше мучити жеђ. При том предузесмо исте мере као и први пут.

Сутра дан, наши неспокојни погледи беху управљени на северну страну хоризонта.

Сеген имађаше један мали доглед, те могасмо лепо видети прерију готово на три миље даљине, али непријатељ се не указиваше као ни прошлога дана. Исто тако прође и трећи дан, и ме се већ почесмо бојати, да непријатељи нису пошли другом стазом.

(наставиће се)