Категорија: Фељтон

(Наставак.)

То је Лукузусова вечера.

Канађани су у свом елементу, кад год има много да се кува и једе.

Ускоро се докопасмо лепе печенице дивље краве, комађа печене дивљачи, сувих језика и најзад кафе. Кафа беше дело Пуеблово који је био Гедеов учитељ у приправљању овога. Али Годе имађаше у резерви једно одбрано јело, једно мало парче, које доносе триумфујући.

— Ево, господо! кличе он спуштајући га пред нас.

— Шта је то, годе?

— Пржено месо, господине.

— Од чега?

— Од жаба: што Јанки зову Bou-Frog.

— Пржење од Bull-frogs?

— Да, да, господару.

— Хоћете ди га?

— Хвала, нећу.

— Ја га примам, господине Годе, рече Сеген.

— Ich, ich! мој Фоде; жабе су врло добре за јело. И доктор пружи тањир да се послужи.

Годе, идући крај реке, наишао је био на једну бару шуму огромних жаба, и ово пржење продукат је његово бербе. Не бејах још изгубио антипатију коју осећах према жртвама анатеме светога Патрика, и, на велико изненађење путника, одбих да узмем учешћа у јелу.

У разговору за време вечере сазнах још неке појединости о прошлости докторовој, које заједно са оним што сам већ знао, учинише да се јако заинтересујем за овога ваљаног натуралисту. Дотле нисам веровао, да се човек таквог карактера може наћи у друштву оваквих ловаца. Неке појединости, када тада чух, објаснише ми ти аномалију. Од се звао Рајхтер, Фридрих Рајхтер. Како је био рођен у Штрасбургу, вршио је доста успешно лекарску дужност у том граду звона. Љубав према науци, а посебито према ботаници, одвела га је далеко од његовог боравка на обалама Рајинким. Беше отпутовао у Уједињене Државе; одатле се беше упутио најудаљенијим западним пределима, да би класификовао флору ових изгубљених земаља. Провео је више година у великој Мисисипиној долини; и придружив се једном каравану из Сен-Луја, дошао је и преко прерија до оазе Њу-Мексике. У својим научним излетима дуж Делиорта, он је срео ловце људе, и заведен указаном му приликом, да загледа у пределе, које још нису посетили љубитељи науке, понудио се, да прати чету. Ова је понуда оборучке прихваћена због услуга, које је он могао учинити као лекар; и, већ две године, он је био у њиховом друштву, делећи њихов умор и њихове опасности. Беше претурио преко главе много опасних авантура, често у оскудици, гоњен љубављу према својој омиљеној науци, па можда и својим триумфом, који ће му приредити једног дана европски научници, када буде објавио дотле непознату флору. Јадни Рајхтеру! Јадни Фридрче Рајхтеру! то је био сан сна; није му било суђено да се испуни.

Сврши се најзад наш обед, који залисмо боцом вина Ел-Пазо-а. У логору беше у изобиљу тога вина као и mticky de Taos; а весела вина која нам донираше да ловци много и трошаху ово последње пиће. Доктор истресе своју велику лулу, Годе наложи неку малу пећ од црвене земље, док ја и Сеген припалисмо цигаре.

— Али, реци ми, упитах Сегена, које тај Индијанац? Тај што је извршио оно страховито, вешто гађање на…

— А! Сунце; то је Коко.

— Коко?

— Да, из племена Марикопаса.

— Али то ми ништа више не казује но оно што већ знам. То сам већ знао.

— То сте знали? а ко вам је казао?

– Чуо сам кад је чича Рубе рекао свом пријатељу Гареју.

— А! тако је, он мора да га познаје.

И Сеген ућута.

— Него? рекох, желећи да о томе више сазнам, ко су ти Марикопаси? Никад нисам о њима слушао да говоре.

— То је једино слабо познато племе, један народ чудно склопљен. Непријатељи су Апаха и Навара. Земља им се налази више Гила. Они су дошли са обала Мирног океана и Калифорниског мора.

— Али, како бар изгледа, овај човек је веома образован. Говори енглески и француски исто тако добро као ви и ја. Изгледа талентиран, интелигентан, углађен. Једном речи, то вам је племић.

— Све је то што ви рекосте.

— Не могу да разумем…

— Објаснићу вам, пријатељу. Тај је човек добио образовање у једном најславнијем европском универзитету. Он је много путовао, и можда је прешао више разних земаља но ико од нас.

— Али како је то могао! један Индијанац!

— Помоћу једне силе, која је често дозволила људима без личне вредности (а Сунце се не убројава у те) да изврше врло велике ствари, или бар да изгледају да су их извршили помоћу — злата.

— Помоћу злата? од куда му толико злато? Ја сам увек слушао где говоре да га има врло мало код Индијанаца. Бели људи су им пограбили све што су некада могли имати.

— То је истина, у опште, а истина је и посебице, за Мариконасе… Било је време када су они имали огромне количине злата као и бисера, сабраног у дну Црвенога мора. Свега тога блага нестало је. Пречасни оци језуите могу вам рећи којим путем је отишло.

— Али тај човек? Сунце?

– То је једна поглавица. Није упропастио ове своје благо. Има га још доста за своје потребе; није он од тих који се дају преварити. Не; он је видео света и научио вредност тога сјајнога метала.

— Али, да ли је и његова сестра добила исто образовање које и он?

— Не; сирота Луна није напустила дивљачки живот; али он ју је научио много чему. Био је одсутан више година и од пре кратког времена поново се придружио своме племену.

— Чудна су им имена. Сунце! Месец!

Наденули су им их Шпањолци из Сопоре; али то је само превод њихових индијанских имена. Ома су врло обична на границама.

— Од куда су они овде? Упутих ово питање устежући се мало, мислећи да ту има некаква особена разлога, који ми се не може рећи.

— Прво, одговори Сеген мислим из благодарности према мени. Избавио сам Сунце из руку Навајаца, кад је био дете. Можда има још каква друга разлога. Али, причекајте, настави он изгледајући да хоће да измени разговор, упознаћете се са мојим пријатељима Индијанцима. Бићете другови неко време. То је образован човек; занимаће вас. Припазите на срце, кад будете крај дивне Луне.

— В ћентије! Идите у шатор поглавице Кока и замолите га да дође с вама да попије чашу el paso-а. Реците му да доведе сестру са собом.

Слуга брзо оде кроз логор. За време његова одсуства ми се разговарасмо о чудном Индијанчевом гађању.

— Ја никада нисам видео, рече Сеген, да се гађа а да куршум не пројури кроз нишан. Има нечега тајанственога у том гађању. Удар му је непромашив, а изгледа да зрно управља по његовој вољи. Треба за то имати у мозгу неку врсту принципа за управљање, независна од јачине порива и моћи вида. Он и још један други су једини у којих ја знам ту особену моћ.

Ове последње речи Сеген изговори тако као да их сам себи говори; пошто их рече, он прићута неколико тренутака, изгледајући замишљен. Пре но што настависмо разговор, Сунце и његова сестра уђоше у шатор, и Сеген нас представи једном другом. Мало после, Сунце, доктор, Сеген и ја упустисмо се у жив разговор.

Не разговарасмо ни о коњима, ни о пушкама, кожама, ратовима, крви, ни о чему што је имало везе са ужасним именом логора. Дискутовасмо о научном предмету, који се није тицао рата, већ ботанике: о односима фамилија разних врста кактуса! ја сам изучавао ту науку, па ипак видех да мање знам од свакога од ове обојице мојих саговорника. Одмах тиме бих зачуђен, још и више доцније кад размислих о томе, просто с тога што се такав разговор водио међу нама, на овоме месту, у приликама у којима ми бесмо. Пуна два сахата ми остасмо седећи мирно, пушећи и разговарајући о истом предмету. Док се тиме занимасмо, је посматрах, кроз шаторско платно сенку неког човека. Погледах напоље, што ми то на овом месту беше могућно а да се не дигнем, и познах, на светлости која излазаше из шатора, једну ловачку блузу са везеном кесицом за лулу, која виси ни грудима.

Луна сеђаше крај свога брата, шијући дебеле ђонове на једним опанцима. Приметих, да изгледаше забринута и с времена на време бацаше поглед ван шатора. У највећем јеку наше дискусије, она се мирно диже, без икаква изгледа притворства, и изађе. После једног тренутка, она се врати, и ја приметих да јој у очима светљаше љубавни жар, кад понова седе за посао. Најзад нас Сунце и његова сестра оставише и мало за тим, Сеген, доктор и ја умотани у покриваче, предадосмо се сну.

(наставиће се)

Мото: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt

Не мислим овде на св. Саву, који се тек у особитом смислу зове „првим учитељем“. Не мислим на оне Латине у Приморју које су из Италије позвали у наше приморске градове, нпр. у Дубровник, да отварају латинске школе. Ако ћемо право говорити, није ни овај на којега овде мислим био Србин, а није ни учио на српском језику, него на црквеном и то руско-словенском. Али је он био баш прави учитељ, којим родитељи обично плаше децу кад се не владају добро, а свакојако се пре може назвати српским него они на Приморју, јер је био бар Словен а школа му словенска, а можебити и српска. Беше то први учитељ карловачке школе, Рус Максим Терентјевич Суворов.

Да! Не цвета ни данас цвеће српском педагогу. А како ли беше пре 180 година? И данас се наша хајдучка нација опире „благим обичајима“, а како да се није онда, када се у Срему и јужној Угарској таман ослободила Турака? Можда ће ова цртица мало утешити нашега учитеља који је огрезнуо у песимизму. Човеку је лакше кад чује, да су и други страдавали као и он.

Нашега Максима није послао нико мањи него – Петар Велики, и то по молби честитога митрополита карловачког и београдског Мојсеја Петровића. А отпратио га је Свјатјеши Синод руски (у Синоду је био Максим преводник) 1724. Истини за љубав мора се признати да је било учитеља, или боље „даскали“ и „мештари“, и пре овога Руса. Али како су тек ти јади били, нека види читалац из овога уговора, који је будимска општина 1707. учинила са својим (у неприлици сам, како да га назовем, а видећете одмах зашто) Лацком Криштовљевићем. По уговору Лацкова дужност беше: „црковна служба, кандила палити, свештенике послуживати, звонити на време и примати свеће црковне, а потом (!) да има примити 35 деце да их учи.“ Плата му беше на годину – 60 форинти. (Додајем овде у загради, да наши данашњи учитељи могу бити задовољни са својом судбином, јер они не само да не послужују свештенике, него се, штавише, смеју с њим и свађати кадкад и потући).

Максим Рус је био сасвим другојачији учитељ него наш Лацко. Беше то учен муж, бављаше се само васпитањем и имаше на уму свест о свом наставничком достојанству. С пуним правом га, дакле, ми можемо звати првим нашим учитељем. Па ето, одмах од првог родоначелника почињу учитељски јади.

Док су се испуниле разне формалности, прошло је доста времена, те је Максим тек после две године након позива митрополитовог стигао у Карловце и почео школу у почетку октобра са седам ђака, и то у свом стану. Идуће године пређе, с допуштењем митрополитовим, у Београд, у главну резиденцију Карловачко-београдске сједињене митрополије. Школу је отворио у почетку фебруара у митрополитовом двору са 50 ђака. Али како се митрополитов двор морао рушити, због утврђивања града, врати митрополит Максима опет у Карловце, те он у децембру настави школу с 124 ђака. Међу овима је било већ свршених људи, и то један архиђакон, четири јеромонаха, два мирска свештеника, 12 јерођакона и ђакона, пет монаха. Од београдских ђака дођоше за њим само тројица. Од свих ђака су 45 почела учити читати а 60 су били напредни и учили су граматику, разуме се црквено-словенску.

Дотле се код нас учило у школама (ако се могу тако назвати) из навоштених дашчица. Учитељ би у воску исписао шилом псаламе, акатисте и друго што требаше сваки дан у цркви, колико стане на дашчицу. (Отуда ваљда израз „стоји као у воску“, данас кажемо „стоји црно на бело“.) Кад ученик оно што на дашчици научи наизуст, изглади се восак, па се напише наставак. Учећи или боље бубајући по овом исто тако старом као и примитивном методу ученици ни за 15 година не могаху читати сваку књигу. Кад би се таквом ученику пружила друга књига да је чита, одговорио би он: „Ја ту књигу нисам учио“.

Учитељ Максим је почео с читањем руских букварева, које је за своје новце набавио, с писањем и рачунањем. То беше велики скок. Сва се карловачка средина узбунила због оваквих новотарија. Свештеници, а особито калуђери, ондашња наша интелигенција, листом се окренуше против јаднога Максима и почеше наговарати његове ученике да га оставе. Ко тај рад познаје, али ко се сети своје младости, знаће, колико је то необично лак посао. Ученици се Максимови разбегоше својим старим даскалима, јер су и ови а и свештеници говорили родитељима ученика̂: „Што да вашу децу учи Москаљ десјатоновију („десет заповеди Божјих,“ на том се почињало читање,) кад се то у цркви не чита? И саме наше владике то не знају. Научимо ми њих оно што сваки дан треба у цркви, тј. Слава тебје Боже наш, Свјати Боже и тако што.“

Није само незнање говорило из ових људи, него и страх од конкуренције. Говораху: „Ако млађи боље што науче, отеће нам чинове, а синови световњачки ће прекинути левитско наследство (и данас има свештеничких династија). Његово ће преосвештенство пре запопити онога који зна, а обићи ће богате и поповску децу.“ Јако су се љутили и на митрополита, што им је донео ову беду на врат. „Пређе не беше великих школа“, гунђали су незадовољници, „а било је и патријарха, митрополита и владика и других духовних чинова, и било је боље него сад“.

(Свршиће се)

(Наставак.)

Сазнао сам из поузданих извора, да се сад баш наши непријатељи спремају за велику експедицију, чији је циљ пљачкање вароши Соора и Чихуа. Намеравају да продру до Дуранга, ако их власти не задрже. Два су момента комбиновала њихово кретање; па се мисли, да ће сви ратници ударити на југ остављајући за собом своје покрајине без одбране. Мишљења сам, да овога тренутка, када будемо извесно сазнали, да су се кренули грунемо у њихове области и продремо до главне вароши Навајоса.

— Браво! Ура! Биено! Красно! — Goo-d ad vheat! (та то је насушни хлеб!) и још многима усклицима одобравања ове речи беше пропраћене.

— Некима од нас познат је циљ ове експедиције. Другим опет није познат, и хоћу да га сви сазнате. Тиче се…

— Добра лова коже, шта ли? узвикну неки груб враголан, сурова изгледа, упадајући му у реч.

— Не, Киркере! одврати Сеген, зловољно погледав овог човека, није то, тако ћемо само морати наћи женскиње. Тешко ономе који ма и једну влас скине с главе какве Индијанке. Ја ћу платити за сваку поштеђену главу жене или детета.

— Али какве ћемо дакле користи имати? Не можемо довести заточеника! Имаћемо доста посла да се извучемо сами из пустиње, враћајући се.

Изгледаше да ове примедбе изражаваху осећање великог броја чланова трупе, који то потврдише жаргон одобравања.

— Ви ништа нећете изгубити. Сви ваши заточеници биће на месту пребројани и сваки од вас биће плаћени према броју својих заточеника. Кад се будемо вратили, положићу вам о томе рачун.

— О! онда то је довољно, рекоше више њих.

— Нека је данас то уговорено; не сме се дирати ни у жене ни у децу. Плен, који будете учинили, ваш је по закону; али крв не треба проливати. Већ су нам руке доста њоме умрљане. Пристајете ли на то?

— Yes, yes!

— Si!

— Oui, oui!

— Ya, ya!

— Tous!

— All.

— Todon, todon! узвикнуше мноштво њих, одговарајући сваки својим језиком.

— Нека се јави онај, коме се то не свиди.

По овом апелу наста мртва тишина. Сви се придружише жељи вођиној.

— Срећан сам што видим, да сте тако једнодушни. Сад ћу вам изложити у целини свој смер. Право је да га знате.

— Да чујемо, рече Киркер; треба знати штаће се чинити, кад се неће ићи ради кожа.

— Идемо да тражимо своје пријатеље и рођаке који су, од пре више година, у ропству код наших дивљачних непријатеља. Има их доста међу нама који су изгубили родитеље, жене, сестре и кћери.

Жагор одобравања који наста нарочито у редовима Мексиканаца, потврди истинитост овога навођења.

— И ја сам, настави Сеген, и глас му дрхташе док изговараше ове речи, … и ја сам међу њима. Много година, дугих година протекло је од како су ми дете, кћер моју, украли Навабоји.

Скоро сам дознао да је жива и да се налази у њиховој престоници са многим другим белим робињама. Ми идемо дакле да их ослободимо, вратимо њиховим пријатељима родбини њиној.

Наста одобравање.

— Браво! Ми ћемо их ослободити, живео капетан, viva el qefe!

Кад се поврати мир, Сеген настави:

— Циљ дакле знате и одобравате га. Сад хоћу да вам изнесем план који сам скројио да би се постигла цељ; а по том да чујем ваша мишљења.

Ту вођа застаде; људи очекиваху ћутећи.

Има три пута, којима можемо продрети у земљу Индијанаца, полазећи одавде. Има прво пут Pyereo—а са запада. Он би нас право одвео у градове Наваја.

— А зашто не бисмо узели тај пут? упита један мексикански ловац; ја врло добро познајем пут до вароши Пиноса.

— Јер не бисмо могли проћи кроз вароши Текса, а да не будемо примећени од навајских шпијуна. Има их увек на тој страни. Шта више настави Сеген изразом који одговараше неком скривеном осећају, ми не бисмо стигли до висока Дел-Норта, а Наваји би већ били обавештени о нашем примицају. Имамо непријатеља сасвим близу нас.

[…!] то је истина, рече један ловац,који говораше шпањолски.

— Ако би сазнали за наш долазак, па баш и ако би њини ратници отпутовали на југ, ви мислите да би наша експедиција пропала.

— Тако је, тако је, повикаше више њих.

— Из истог узрока не можемо ићи пролазом Polvidera. Осим тога слабо бисмо могли наћи дивљачи овим путевима.

Ми нисмо добро снабдевени храном за једну такву експедицију. Треба да нађемо какву земљу пуну дивљачи пре но што уђемо у пустињу.

— Тако је, капетане; али не можемо наћи никакве дивљачи, ако пођемо покрај старих рудника, а којим бисмо другим путем могли ићи?

— Има неки други пут, бољи од свију осталих, по моме мишљењу. Упутићемо се на југ, а затим западу кроз [Slanos]. Потом ћемо се опет вратити северу и ући у земљу Апаха.

— Да, да, то је најбољи пут, капетане.

— Пут ће нам бити мало дужи, али зато лакши. Наћи ћемо читава стада дивљих говеда и других животиња на Larvas-у. Шта више са сигурношћу моћи ћемо изабрати моменат, јер држећи се скривени Pion-ским шумама, одакле се види ратна стаза Апаха, видећемо непријатеља при пролазу. Кад они оду на југ, ми ћемо проћи кроз Жила, и вратити се на Арурли Прусто. Пошто будемо постигли циљ нашег похода, вратићемо се натраг најкраћим путем.

— Браво! Viva! —

Тако је, капетане!

— То је најбољи план!

Сви одобраваху. Не чу се никаква примедба Per Pyifeto зазвонило им је у ушима као каква дивна музика. То беше чаробна реч: име чувене реке у чије се воде ловачке легенде одавно ставила [… Montargne dor]. Више прича о том чувеном пределу причало се при светлости ватре у пољском ловачком логору; све се оне слагаху у томе да тамо има златне руде на површини земљишта, и да сјајна зрнца злата прекривају речно корито. Често су трапери слали експедиције у ту непознату земљу, али, кажу, да их је врло мало могао тамо доспети. Не зна се да се ико отуд вратио. Ловци сад први пут замишљаху да ће се са сигурношћу продрети у ту земљу, и дух им се испуњаваше најфантастичнијим визијама. Многи од њих били су се придружили Сегеновој трупи једино у нади да ће се једнога дана предузети та експедиција и тако доспети до Montargne-dor колико се онда обрадоваше кад чуше Сегенову намеру да се упуте Prifeto-у! Кад се чу то име, значајан жагор наста у гомили, и људи се погледаху задовољна лица.

— Дакле, сутра се крећемо, настави вођа. Идите сад и припремите шта вам треба за пут. Полазимо у зору.

Чим Сеган сврши говор, ловци се раздвојише; сваки узе скупљати рубље, то одмах би готово, јер ови груби момци имађаху врло мало пртљага. Седећи на деблу од меког дрвета, ја посматрах неко време кретање мојих дивљачких другова, и ослушивах сметене и грубе им дијалоге. Сунце изчезну и ноћ се навуче, јер, у овим пределима, сутон траје само један тренутак.

Наново дебла од дрвета беху бачена на ватру и ускоро пустише огромне пламенове. Људи поседоше около, пекући месо, једући, пушећи, гласно разговарајући и смејући се сами својим причама. Дивљачки израз њихова лица беше појачан светлошћу. Браде им изгледаху још црње, зуби блистаху још бељи; очи изгледаху удубљеније, а погледи оштрији и враголастији.

Живописни костими, чалме, шпањолски шешири, перје, промешана одећа; разне пушке спуштене уз дрвеће; седла спуштена на дебла од дрвета и пањеве: узде окачене о високе гране; низ сува меса поређан пред шатором, комађе дивљачи још тополо, из кога капље скок у пола згуснут; све то ствараше најинтересантнији и најпримамљивији призор, слојеви црвенила на лицу индијанских ратника сијаху се у мраку као мрље крви. То је боја дивљачка и ратничка у исто време, згоднога изгледа, који потреса срце ненавикнуто на такав призор. Слична боја може се наћи само у пољском логору ратника, разбојника, ловаца људи.

Сунце и месец

— Ходите, рече Сеген додирнув ми руку, вечера нам је готова, видим доктора како нас зове.

Ја се одмах одазвах овоме позиву јер ми свежи вечерњи ваздух беше отворио апетит. Упутисмо се шатору пред којим гораше ватра.

Крај те ватре, доктор са Годеом и још једном pon paeblo-ом, дизаше укусну вечеру, чији је један део већ био однесен у шатор. Ми пођосмо за јелом и поседасмо на своја седла, покриваче и пртљаге, који нам служаху место седишта.

— Заиста, докторе, рече Сеген, вечерас сте показали особит таленат као кувар.

(наставиће се).

2. Алхемија

По старини и практичној важности својој долази Алхемија одмах за Астрологијом у систему тајних наука. Као што је Астрологији био задатак да из положаја звезда прорекне судбину сваког човека и сваког предузећа тако је Алхемији био задатак да нађе начина, да се племенити метали злато и сребро могу справљати из обичних метала и осталих тела.

Веровање, да се злато и сребро дају справљати н. пр. од бакра, цинка, и т. д. владало је хиљадама година. Први почеци Алхемије налазе се код старих египћана од којих су нам остали у папирусима многи списи, на основу којих је славни француски хемичар Бертело написао своју чувену историју Алхемије.

Алхемију су даље развили арабљани, али у пуном цвету своме она је била у средњем веку и ренесансу у Европи. На европским дворовима кроз читаве векове био је алхемичар исто тако неопходан као и астролог: астролог је имао да прорекне срећни исход предузећа, алхемичар да набави срества за њих. У то су време богати људи, кнежеви и краљеви бацали силан новац на алхемистичке покушаје, у нади да са проналаском справљања злата обогате и себе и своје земље.

Вера да се злато и сребро дају направити од других метала долазила је поглавито од тога што се извесне смеше метала по извесним својим већином спољним и лако уочљивим особинама веома јако приближују правим металима, тако да су алхемичари, не познавајући праву хемијску природу метала, држали ове њихове смеше за њих саме. Осим тога у многим минералима налазе се мале примесе злата и сребра, које при топљењу њиховом заостају као чисти метали: алхемичари су међу тим, мислили да топлота преобраћа сам минерал у злато и сребро.

Начин на који бива ово претварање метала и минерала у злато и сребро био је за алхемичаре сасвим тајанствен и они су замишљали, да је оно немогуће без божанског утицаја, па је ово мишљење и онда остало, мада су се наставиле и више мање чисто научне теорије о томе. Од туда се замишљало, да метали стоје у вези са планетама, тако да је на тај начин престављена извесна веза између алхемије и астрологије. Тако је са малим изменама било утврђено, да злато стоји под утицајем сунца, сребро месеца, олово Сатурна, гвожђе Марса, бакар Венере, калај Јупитера а жива Меркура, па су према томе и знаци за планете били у исто доба знаци за метале.

Према овоме своме тумачењу божанског порекла алхемистичких преобраћања металних, алхемичари су при тим својим радовима употребљавали извесне сасма тајанствене формуле. Ево једне од њих: „Васионо, слушај глас мој; земљо отвори се; воде отворите се преда мном! Не дрхтите, дрвета, преда мном, ја хоћу да хвалим Господа, њега који је све и једно. Небо отвори се, јер ветрови ћуте, а сви га дарови моји хвале, њега који је једно и све“.

Грци у први који су уз ове сасма мистичне претпоставке покушали да даду прву научну теорију алхемистичких процеса. Они су узимали четири основна елемента, земљу, воду, ватру и ваздух и сва су тела схватили да постају спајањем њиховим, тако да је на тај начин требало само знати који од њих и у којој мери треба одузети од извесног тела, па да од овог последњег постане злато и сребро.

Још Грци а особито доцнији алхемичари ишли су даље па су замишљали, да и ова четири елемента имају једно заједничко порекло своје; да постоји једна основна праматерија из које су сад остала тела постала. Кад би доиста постојала оваква једна праматерија, онда би само требало свако оно тело из кога хоће да се направи злато, претворити у њу, па је онда лако из ње направити само злато. Зато је сав доцнији рад алхемичара био управљен на то, да се пронађе ова праматерија, која је са ове своје превелике и теоријске и практичне важности добила назив камен мудрости, или филозовски камен.

Прво тело, за које се мислило да преставља тај тако много жељени и тражени камен мудрости, била је жива. Чим је жива пронађена, одмах се на основу многих чудних особина њених закључило да је она камен мудрости: кад су доцније и сами алхемичари увидели да она то није али су постали само мало брижљивији у тражењу камена мудрости.

И доиста често се пута дешавало, да је кроз ондашњи лаковерни свет пролазила тајанствена вест, како је некоме непознатоме испало за руком, да пронађе велики еликсир (камен мудрости сматрао се на име, као што ћемо доцније видети, у исто доба и као срество за лечење свих болести). Оне који су и сами, на његовом проналажењу радили, то је само побуђивало да продуже и даље своја трудна и скупа испитивања; а остале одржавало је у сталној нади, да ће ако не сад а оно у будуће ипак такав проналазак морати да се јави. Никоме пак није ни на ум падало, да испита да ли је тако шта могуће и да ли алхемија не преставља само једну велику бесмислицу тежње да се дође до нечега случајно и без плана до чега би се можда могло доћи само после дубоког и смишљеног испитивања саме природе тела. Модерна испитивања научне хемије утврдила су, да су алхемистичке теорије без основа; да ли ће будућност ипак у крајњој дистанцији бити погоднија за алхемичаре, то се још не зна.

(Наставак.)

— Свако, нишанећи добро, одговори неки човечуљак наслоњен на мускету, у дроњавој униформи, која је некада била плава као небо. Ја сам ту индивиду-у још раније приметио, јер се одвајала од осталих својим костимом, а још већма својом црвеном косом која беше најцрвенија коју сам икада видео, и која до коже подсечена, према строгој дисциплини у касарни, почињаше избијати свуд около мале округле главе, крута, груба, густа, боје као у ољуштене шаргарепе. Немогуће је преварити се из које је земље Барнеј. И највећи идијот то би вам могао рећи, само ако зна језик трапера, Ко је довео оваквога човека? Не беше ми тешко да се о томе обавестим. Он је био војник у гарнизону у једном од пограничних места. То вам је један од bleus de ciel de l’oncle Sam. Како му беше додијало свињска меса, земљана, лула и кожице од сланине он беше напустио то место. Не знам које му је право име, али он он представио као: Барнеј О’Кори.

Одговор на ловчево питање пропратише грохотним смехом.

Сваки од нас, настави говорник, може тако погодити ту куглицу.

— Али је разлика кад се кроз нишан види лепа девојка, као она малочас.

— Имаш право, Дик, рече, неки други ловац, тада човек мора мало уздрхтати.

— Каква божанска појава! колико грације! каква лепота! кличе млади Ирландезац, тако ватрено и страсно да изазва нови смех.

— Пст! викну Рубе, који беше напунио своју пушку, ви сте једна група звекана, и ништа више. Ко вам говори о мотци? Ја ћу нишан ставити на једну sguav по примеру Индијанаца; а она ће једва дочекати.

— Sguav! Ти имаш sguav!

— Јест, pare, ја имам једну sguav, коју не бих дао за две ваше. Не бих хтео ни по коју цену да нанесем ма и најмању повреду сиротој старци. Стојте мирно и причекајте мало: видећете.

Рекавши то, стари, чађави лакрдијаш наслони пушку на раме и заглави у шуму.

Ја, и још неколико дошљака који непознасмо Рубеа, и мислимо да он заиста има стару сапутницу. У логору није се могла видети никаква женска, но можда је она била где год у шуми. Трапери, који га боље познаваху, увиђаху да се стари добричина спрема да направи какву шалу; они на то већ беху навикнути.

Не остасмо дуго у неизвесности. После неколико минута, стари Рубе, враћаше се са својом дугом, мршавом, кошчатом, старом sgu, коју кад приђе ближе познасмо да је кобила. То беше Рубеова sgu, и заиста она имађаше доста сличности с њим готово се једино разликовала по ушима, која је имала врло дуге, као и сви коњи њене расе, исте расе које ја био и бојни коњ, на коме је дон Кихот нападао на ветрењаче. По дугим јој ушима рекло би се да је камила. Длаке изгледа је некада била мрко жућкасте боје, боје врло обичне у мексиканских коња. Али време и боре беху је мало изменили, и седе длаке преовлађиваху целим телом а нарочито око главе и врата. Ови делови беху прљаво сиве боје у нијансама. Кобила беше врло немирна, и сваког минута, при грчењу. плућа, грбина јој се нагло подизаше, као да се усиљавала да се џилитне. Кичма јој беше танка као каква пруга. Главу је држала оборено. Али у сјају њено јединог ока (јер другога није имала) беше нечега што показиваше позитивну вољу да још дуго истраје. То беше добра јахаћа животиња. Таква изгледаше стара squaw, коју је Рубе обећао ставити на нишан. Њена појава би поздрављена урнебесним смехом.

— Сад младићи пазите добро, рече он уставив се пред гомилом, можете се смејати, брбљати и шалити до миле воље! али ја ћу гађањем надмашити Индијанца, ако га не надмашим, онда сам најлошији стрелац.

Више присутних приметише да им то не изгледа немогуће, али да желе да виде како ће он то извести. Сви који га познаваху, не сумњаху ни мало да је Рубе, као што заиста и јесте, један од најбољих стрелаца у шуми; можда исто тако јак као и Индијанац. Али околности и начини гађања дале су предходноме гађању велику важност. Није се сваки дан могло видети како млада девојка, као ова ставља главу на нишан, и не беше тога ловца који би се одважио ла гађа у такав нишан. како Рубе мисли то извести, да би се показао боље од Индијанца. То беше питање које сваки стављаше своме суседу, и које најзад би упућено самом Рубеу.

— Ћутите, одговори он, па ћу вам показати. Прво, и прво, ви сви видите да је овај плод у пола мањи од онога другога?

— Да, разуме се, одговорише више њих. То свакако иде њему у прилог.

— Да! да!

— Добро! сад, друга ствар. Индијанац је погодио нишан над главом. Е лепо. Ја ћу га погодити над репом. Да ли би ваш Индијанац то урадио? А! младићи?

— Не! не!

— Да ли ће му то проћи с кроз, или не?

— Проћиће! Свакако. То је још [теже]. Ура! узвикнуше више њих у сред урнебесног смеха свију присутних.

Нико, му то не оспораваше, јер ловци, којима се беше осладила шала, хтедоше да сачекају до краја да бе изведе.

Рубе их не остави дуго да чекају. Оставивши пушку код овога пријатељу Гареја, он одведе стару кобилу ка месту, на коме је стајала млада Индијанка. Кад тамо стиже, заустави се. Сви ишчекиваше само да га видимо како окреће животињу на начин да јој бок буде окренут нама, те да јој тако тело буде ван домашаја, али скоро увидесмо да то није била намера старога друга. Да је мислио тако чинити, ствар би остала ефеката. а без сумње не би се много ни заузимао за извођење. Изабрав место, где земљиште беше мало нагнуто, он тамо одведе колибу и намести је тако, да јој предње ноге беху у нишани. Реп на тај начин надвишаваше остало тело. Пошто је животињу тако наместио, да јој стражњи део беше окренут логору, он јој дошану неколико речи, а за тим стави плод на највишу кривину и сапи врати са натраг. Да ли ће ту кобила остати непомична? Са те се стране није имало чега бојати. Она је научена и дуже време да стоји сасвим непомична, но што је сад било погребно. Животиња, чије су се само задње ноге и сапи могле видети, јер јој услед болести беху опале све длаке на репу, изгледавши тако смешна, да већина гледалаца хтело још пући од смеја.

— Престаните са смехом, животиње, чујете ли! Рече Рубе шчепав своју пушку.

Смех се утиша; нико није био рад да ремети гађање.

— Сад, стара tar guts, не бацај у залуд метак! шапу стари трапер својој пушки, која после једног тренутка беше управљена нишану.

Нико и не сумњаше у то, да ће Рубе погодити предмет који нишани. За западне стрелце то је била обична ствар погодити нишан на шесет корачаја даљине. И Рубе би извесно погодио. Али баш у тренутку када он притиште обарач, кобилина грбина уздиже се у наступу грчева, и pitahaya паде на земљу. Зрно беше одлетело,и крзнув јој плећа, пројурило кроз једно уво. Правац удара тек доцније увидесмо; али му се дејство одмах показа. Кобила погођена у најосетљивије место јекну као какав човек, и окренувши се краја у крај, јурну ка логору, ритајући све што јој беше на путу. Узвици и грохотан смех, дивља вика Индијанаца, „vayas“ и „vivas“ Мексиканаца и ужасне клетве чича Рубеа, образоваше концерт, чији утисак моје перо није у стању да изнесе.

План похода

Мало доцније, док се налажах у сред caballada, тражећи свога коња, допре ми до ушију звук трубе. Он је позивао све на збор, те се и ја свратих. Улазећи у логор, угледах Сегена како стоји крај шатора држећи још у руци трубу. Око њега су се скупљали ловци. На скоро се сви искупише, ишчекујући поглавичину реч.

— Другови, рече Сеген, сутра ће мо дићи логор и кренути се на непријатеља. Зазвао сам вас овде, да вам речем шта намеравам и да чујем ваше мишљење.

После тих речи наста жагор одобравања. Дизање логора је увек добра новост за ратнике. Па тако је исто и за ове мешовите и ратоборне чете. Поглавица настави:

— Није ми познато, хоћемо ли имати много посла. Пустиња је главна сметња, коју нам ваља уклонити; али и ми ћемо се према томе управљати.

(наставиће се)

Оригинали и копије

Адам и Ева

У једној галерији стајао сам пред великом сликом, која је представљала Адама и Еву, како у Рају једу јабуке.

Обоје бу били у потпуном неглижеу, то се већ по себи разуме. Како једна лепа Ева изгледа у таквом костиму, лако ће сваки побожан читалац себи представити; али Адам је и онако го изгледао страшно глуп. Ева је стајала, Адам седео и био леђима мало окренут публици а лице му се видело само с профила. Она бере јабуке и пружа му их, а он — пребринуо човек све послове — прима и једе. Како она пружи, он загризе.

Гледам га, гледам, а у души ми се смутило при помисли на наше толике патње и муке због тих његових јабука, те се нисам могао уздржати, а да му не довикнем:

— Зашто да једеш такве ствари, по Богу брате Адаме, или праоче, шта ли си нам?… Код толиког другог воћа, зашто да угризеш баш јабуку?… Што нас упропасти?… Где би нам сад био крај, да ти нешто ниси угризао!…

Адам је ћутао, а Ева се пакосно смешила.

— Ама зашто да угризеш, човече божји? Киптио сам гневом, као да сам одавно вребао прилику да наиђем на Адама и да на њ искалим своју срџбу. — Du solltest nicht anbeissen, додао сам, кад сам се сетио, де сам у немачкој галерији.

Кад, на моје велико чудо, Адам крете главом, превали очима преко рамена и, онако одозго, баци на ме поглед пуно некаква бола и презрења, а мени се учини као да рече:

— А зар ти, јадни брате, ниси угризао?

— Угризао сам, брате Адаме, те како сам угризао, рекох застиђено, па погнем главу, те јурнем кроз ону светину, која, хвала Богу, није разумела српски.

Понос

Кроз средину мутнога Дунава, нити ниско, нит’ врло високо, ходио је једнога дана сом, риба сом. Кроз стиснуте зубе задовољно је певушио: „Ој, Дунаве, Дунаве, тија водо хладна!…“

Наједаред застаде, испрси се, као човек који познаје своју важност, па ће са поносом рећи:

„Како је то лепо, како дивно, како узвишено осећање — бити сомом!^[1] Тамо се горе, у свету, често чује моје име. Кад хоће некога нарочито да одликују, они му кажу: „Баш си ти неки сом! или: Соме један“!… Са мојим именом нису људи штедљиви ни према нискима, ни према узвишенима; оно улази и у господске домове као и у сиромашне колибе; најугледнији људи добију га и носе га. Па зар то за мене није дика? Мојим се именом толики свет служи, док, међутим, мени још нико није казао: „Баш си ти неки начелник!“ или: „Баш си ти неки секретар!“ или, рецимо: „Прото један.“ Тхе, то је зато, што сам ја већ и сам по себи — сом!“

Тако рече, звиждукну нешто и сјури се на глисту, која се вила на скоро баченој улици.

По мраку…

Једног јесењег, кишовитог вечера шљапкао сам кроз неку споредну, каљаву, престоничку улицу. Не знам ни сам, откуд зађох у њу, али ишао сам, тако: шљап-шљап, шљап-шљап… Ишао сам без циља, тромо; киша је непрестано и досадно сипила, а кишобран, већ натопљен, сањиво се клатно у озеблој рци.

Преда мном је ишла нека прилика у дугом капуту са уздигнутом, великом јаком и пред сваком кућицом застајкивала, да, како је изгледало, прочита број. Најзад, пред једном учини; аха! као кад човек нађе нешто што тражи: застаде, обори јаку на капуту, обриса марамом бркове и куцну у осветљен прозор. Прозор је био пажљиво застрвен белом завесом, коју неко с краја мало размаче; једна се женска глава појави кроз отвор, климну и она придика с поља шмурну у капију; из собе опет нека вешта рука сасвим пажљиво намести завесу и ја се нађох пред знаком питања и пред добро застрвеним прозором.

Није истина ни допуштено ни лепо, али је по који пут веома занимљиво, завирити кров туђ прозор. Овде је то било немогуће из већ описаних разлога. Остало ми је, дакле, само да посматрам сенке на разапетој, белој завеси.

Чуше се врата. Велика, женска сенка пређе преко собе, у коју ступи и мушка сенка. Сенке се приближише, пружише једна другој руке, спојише се у једну мушко-женску сенку, које нестаде негде и, — врата се опет чуше.

Соба за тренутак остаде без сенке, док се на завеси не поче указивати нека мала сенка, по свему изгледу, женскога детета. Сенчица се кретала тамо амо, забављала као око неког стола, сагибала и усправљала, старајући се, како је изгледало, да прекрати време а да никога не узнемири… Сенчица се опет саже и, кад се усправи, чу се гласић:

– Мама, мама… откуд ова мамуза овде?

— Даћу ти ја мамузу, само ако ти изиђем, чу се необично срдит женски глас из друге собе.

Опет тишина.

После неког времена затрепери светлост на прозору и из собе се чу неко прштање, као кал свећа догорева, и онда опет гласић:

— Мама… мама… хоће свећа да се угаси.

— У-га-си-ла ти-и се душа, да Бог да̂! био је одговор материн из друге, мрачне собе.

Не прође дуго. У собу као да од некуд слете она велика женска сенка, баци се на сенчицу, чу се нека лупа а затим детиња писка.

---

^[1]Неки кроничари тврде, да се сом у том тренутку није тако изразио, него да је узвикнуо: „ Има нечег лепог, дивног, узвишеног у осећању, да је човек сом.“ Ну ова редакција није поуздана, јер се не поткрепљује никаквим стварним доказима, те су је доцнија истраживања и одбацила као непоуздану.

Бура на мору

У месецу смо јулу 187[?]. године, сунце тоне пружајући крваве зракове иза непомичних пепељавих облака, који праве као неки зид на северо-западноме видику.

— Ни мало ми се не допада ова гомила облака на оризонту; у ово доба године а на паралелу Азора може свега и свашта бити, говораше капетан Криле нострому (редару на броду).

— И ја, шијор, од јутрос стролигам (нагађам); море долази са запада, оморина, а што ме никада није преварило, мачка све скаче по сартијама, и најмање ми се свиђа што је дијете пролило уље, и оно је на кувијерти (крову) направило криж (крст), – одговори ностромо Балдо, стари мрнар, пун сујеверја, као што су: у опште мрнари, а највише они старог кова као ностро, Балдо.

Капетан, [прек] човек, насмеши се на проливено уље, али не хтеде ништа рећи, јер је добро знао, да би се ностромо увредио, ако би му казао да не верује у такове лудорије. У то шкривон (помоћник капетанов) дође на касар и капетан му нареди да се позатварају разна једра, а и да се све добро веже што је по кувијерти.

Пред поноћ, она непомична гомила облака на видику, поче се пети пут Зенита; муња севне, а удаљена са грмљавина зачу. Капетан који није силазио с крова, нареди да се оставу изложена ветру само доње габје (једра која се држе и када је фортуна). Таласи морски већ големи стизаху, и ако се ветар једва осећао. Оволико море без ветра, рече шкриван, — а ча ће бити кад до нас ветар стигне. — Све ћемо добро везати, пак ћемо се борити, — одговори капетан.

Мрнари се журијаху да што брже скупе једра, јер су видели да се фортуна приближује. Сви су озбиљни. Не чује се задиркивање, само што један другога соколе. Цело особље, почев од капетана, налази се у неком узбуђеном стању, иако се осећа, када се опасност приближује, стање које није далеко од страха, и који и најокорелији поморац осети пред сваку фортуну, али чим се опасност појави,чим се борба отпочне таково, тако рећи, грозничаво стање ишчезне, о погибији се и не размишља, у најгрђим тренутцима присебност духа се не изгуби, чак и шала се не заборави; свако ради свом снагом и вољом; никога не треба подстрекивати на посао; најскромнији мрнар постане херој; сваки сам себе цени и сам себе уважава, јер сваки помишља: борим се против силе Божије, изражене у беснилу мора и ветра; борим се на четири даске! И у оваквим приликама поморац у своме гордоме заносу, постане незнабожацу јер помисли да је могућно борити се с Богом, и када победи, поносито погледа свод небески над собом и даске брода под ногама, али та гордост мало траје, нада у Бога у њему се поврати, уздахне и рекне: Хвала та Боже, што си нас и овај пут од погибли сачувао.

Док мрнари једра сакупише, брод би настављен уз ветар, који прилично дуваше са запада и таласи се разбијаху о кљун брода. Небо се покри црним облацима, који се судараху, а муње севаху једна за другом, и грмљавина, потмула из далека, а као пушчани и топовски меци из близа, ни тренутно не пристајаше

Страшне тмине овладаше; друг друга на крову не виђаше, а севање је само прекидало густу помрачину, заблештивши наше поморце, који су морали пипати, да би се могли кретати по крову и разне послове вршити, да би дочекали ураган, јер је изгледало да их овај неће обићи.

Око два часа по поноћи отворише се небеса, те настане ужасна киша која уби ветар, који до тада и ако не бешњаше, ипак јако дуваше.

Особље никако није силазило с крова; сви обувени у чизмама до колена, са жућкастим капутима, панталонама и шеширом од платна намазаног ланеним уљем, по наредбама које је капетан лично издавао; све везиваху и утврђеваху, те да се преготове за борбу.

Није се видело ни прста пред оком; тек када севне тренутно се могло опазити, где и […] неке жућкасте авети […] конопцима затворена једра, или […] предмет на крову чвршће везују, а када грмљавина часком умукне чули су се подвици:

— Вуци добро; вежи дупли узао; јес’ ти то Петре; држи и зубима, стотину ти громова! и слично…

— Скупите се; затворите парокет (предње једро), — викне капетан.

— Шјор си, — зачу се неки глас, а други викне:

— Јесте ли готови? Све је везано, — глас из висине одјекну — да затворимо […]; јесмо ли сви; а ко ти зна; Ђуро; шијор; хоћемо ли у име Бога?

Ова вика, дозиви и одзиви били су праћени тутњавом громова; по гласу један другога познаваху; они не беху ни од какве помоћи.

Зачу се клопот ланца, подвикивање, млатарање једра, а кад један гром севне, угледаху се храбри мрнари, где се пузу уза сартије; пели су се да затворе парокет. Да је страшна светлост грома блажа била а дуже трајала, те да је неки вештак са крова могао сликати оних дванајест људи, умотаних у једнако жуто одело, низ које вода тецијаше, с косом, брадом и брковима залепљеним уз зажарена лица, затвореним очима где се пентрају уз оне црне конопне лестве, могао такову слику назвати неким пакленим именом, јер ничему не беху они људи налик, већ само неким осуђеним душама, које је је Свемогући био осудио, да слепи кроз ватру громова, потоке водене, фијукање ветрова и густе тмине морају љазити по ваздуху, уза црне усправне лестве по невидљивим степенама.

Пред зору стаде киша, а громови се удаљише, од којих се још одјек чуо.

Заруди зора, зора страшна, таквог лица да је човек гледајући је морао жали за тминама које она беше растерала. У истоку, кроз неку неодређену крваву светлост, видим буљуваше чађаве гомиле облака, а ждераше сличне које са запада јуријаху. Где се ова паклена ваздушна брда сусретаху, правили су вртлоге поцепаних, раскомаданих стена, мимо које се пружаше по који зрак младога сунца, обавијајући огњевитим појасом доње редове, који одбациваху зракове пут наших гомила, правећи бразде ужарене, које су се криле испод трећега спрата, да би се над четвртоме показале.

Све што је ватрених боја, виђаху се у борби с летећим црним масама, које, рекао би, гурају се, судараху се и крхају се бежећи без циља, да би се спасле од оне ватре, која прећјаше, да ће их уништити. Борио се облак са сунцем; производ са творцем; последица са узроком.

Да је божанствени Данте видео овакву зору, те опис исте додао своме паклу, он би, насигурно био страшнији, ако не савршенији.

Ветар бешњаше а не дуваше. Таласи се котрљаху неописивом брзином, а њихова висина била је толика, да кад би се брод међу два таласа [улазио], са крова се небо видело као из неке јаме. Брод се јуначки одупирао сили ветра и мора; Сваки удар таласа о брод плавијаше кров, који непрекидно беше пун воде морске, и ако неколико дасака од ограде беху разлупане.

Цело је особље стојало на касару до точка крме, где се држаху за конопе, које су били растегли преко брода. Улаз у одају мрнарску као и сви отвори на крову, били су добро церадима (мушемама) умотани и чврсто увезани; не беше ни говора о силажењу у одаје ради промене руха или одмора, а још мање се мислило о кухању, јер се кухиња налазила на средини брода, где је приступ био немогућан од велике воде, која беше однела цео под и полупала даске са страна, те је вода непрекидно скакала преко гвозденог огњишта.

Када се неко брдо водено приближи броду, неко међу њима изговори реч: салдо (дрш’ се). Тада се сваки чврсто посади на размакнутим стопалима, стисне грчевито коноп с обема рукама, и нагнувши се противно нагибу брода, одржи се на ногама. — Добар брод, — рећи ће један крмар; пошто још један страховити талас срећно прође.

— Није мене ничега страх, само да нам не фале [букнарте] (отвори за утовар робе у брод), — рекне капетан.

— Добро су осигуране, — дода ностромо.

— Страх ме је, — продужи […], — да море не […] (одвеже велики чамац, који је везан на крову брода); на што ће један шаљивџина:

— Ми се бринемо о свему, да диспенсијер (кухар) се прољенио как заборавио кухати кафу.

Диспенсијер љутит, видевши где море мало по мало чупа кухињске делове, срдито одговори:

— Ти то говориш као у шали, а цркваш од муке, што не можеш удробити три — четири галете (тврди лебци) за ручак и…

— Какав је овај! викне један.

— Сад смо ти готови! други промрља.

— Дрште се добро! Капетан дрекне кроз стиснуте зубе, а ностром, као нека звер, само зарежи и упре очи у страшно морско брдо, које се пењаше, пењаше, мислио би да је тврда стена, која из мора расте, да се бели […] потоци нису сливали с врха ове неизмерне количине воде, који је као једноставну, солидну масу, бесни ветар гураше у сусрет наших јунака, који већ четири уре стоје на касару пркосећи урагану, пред чијом силом хриди уплашене тону и обале облик промењују.

(Свршиће се)

(Наставак.)

Некада је она имала јаку, али, види се да је одсецана с времена на време, било да се остало крпи било из каквог другог узрока и сад се једва примећивало траг од ње, дизлуци и опанци слагали су се с блузом и изгледали су начињени од истога парчета. И они беху прљаво мрке боје, искрпљени, поабани, масни. Ова два дела одеће не састављаху се, већ и стављаху на један део чланака, који такође беху прљаво мрки, као дамина кожа. Не могаше се видети ни кошуље, ни капута, нити какве друге одеће, сем једне уске качкете, која је некада била капа од мачије коже, чије се длаке беху смањиле и оставиле голу масну кожу, која се потпуно слагаше с осталом одећом. Изгледаше да, капа, блуза, дизлуци и опанци, никако нису скидани од дана када су први пут навучени а то је морало бити пре више година. Отворена блуза остављаше голе груди и врат који, као и лице, труп и чланци, беху добили бакарну боју од сунца и логорског дима. Цео човек, заједно с оделом, изгледаше навалице нагарављен! По лицу му могло с судити да има око шест година. Црте му беху фине и мало неправилне; а очи му ситне и црне и светле, далеко продираху погледом. Његова црна коса беше кратко подсечена. Тен бу је морао бити по природи мрк, и при свем том не беше ничега францускога нити шпањолског у његовој физиономији. Изгледаше пре да припада раси мрких Саксонаца.

Посматрајући тако овога човека, који беше привукао моју пажњу, учини ми се код њега, осим одела, беше још нечега са свим чудног. Изгледаше да нешто фали његовој глави. Шта то може бити? Не потраја дуго, а ја сазнах шта је. Кад стадох преда њ видех шта му фали; фалиле су му… уши.

Та опаска учини на ме непријатан утисак, готово ме уплаши. Има нечега грознога у појави човека без ушију. Она буди мисао на какву страховиту драму, сурову освету; побуђује да се мисли о казни за какав страховит злочин. Бејах залутао у разним предпоставкама када се сетих онога, што ми је Сеген прошле ноћи напоменуо. — Пред очима ми беше, извесно она особа, о којој ми је он говорио. Умирих се мало. Пошто је дао горе поменути одговор, тај чудан човек оста седећи неколико тренутака, главе оборене на коленима преживајући и мумлајући као какав мршави вук коме би покварили рачун.

— Ходи овамо, Рубе! потребан си ми за један тренутак, настави Гареј готово претећим тоном.

— Узалуд ме зовеш; док не оглођем кости не могу се маћи с места.

— Онда пожури, матора псино!

И нестрпњиви трапер, зловољан, опусти кундак од своје пушке на земљу и причека ћутећи. Пошто је грицкао, глодао и преживао још неколико минута, стару Рубе (тако се звао онај створ) полако устаде и упути се гомили.

— Шта ћеш, Билеј? упита трапера, прилазећи му.

— Треба да ми придржиш ово, рече Гареј показујући му једну малу, белу и округлу шкољку широку од прилике колико часовник. Земља под нашим ногама беше прекривена овим шкољкама.

— Је ли опклада, дечко?

— Не, ово није опклада.

— Зашто онда трошиш барут, да га немаш превише?

— Тучен сам, и то ме је тукао онај Индијанац.

Рубе баци поглед на Индијанца који се држаше право и достојанствено у свом сјају свога перја. Никакав знак триумфа не показиваше му се на лицу; спокојан и озбиљан он се придржаваше за своју њушку. По начину, којим га Рубе гледаше, могло се лако нагодити да га је он и раније видео, само не у овом логору. Он га премери од главе до пете, заустави један тренут поглед на ногама му, и прошапта неколико неразумљивих слогова, који се нагло свршише речју. „Како“.

— Мисли ли да је то Како? упитаће други јако заинтересован.

— Јеси ли ћорав, Билеј? Зар му не видиш опанке?

— Имаш право; али ја сам био код тога народа пре две године, и нисам видео човека слична овоме.

— Он није тамо био.

— А где је био?

— У једној земљи, у којој нема црвенокожаца. Мора да гађа; некада је увек погађао у нишан.

— Дакле, ти си га познавао?

— Да, да. Лепо девојче, леп момак.

Где ћу да станем.

Мени се учини Гареј не би тражио ничега бољег, до да продужи разговор. Он пажљиво прислушну кад овај изговори: лепо девојче. Ове речи, извесно, буђаху му какву милу успомену. — Али видећи да се његов друг спрема да се удаљи, он му указа прстом једну праву стазу, која вођаше истоку и рече пре што […]

(Наставиће се).

(Наставак.)

Један од њих беше млади ловац чије сам одело описао, други неки Индијанац, кога нисам пре видео. Обе пушке грунуше у исти мах, и чапља, опруживши свој дуги врат, сурви све обрћући се међу дрвећем, и окачи се о једну грану. С позиција, које беху заузели, ови ловци нису могли видети да су обоје пале У исти мах. Они беху раздвојени једним шатором и пушке су им грунуле у исто време. Један од њих узвикну:

— Погођено, Гареј, нека Бог буде у помоћи свему што се излази пред твојим старим убицом медведа, кад је твоје око на тачци нишана!

У том тренутку, Индијанац обилазише око шатора. Чу ову реченицу, виде како се пушка овог младога ловца још пуши, те му приђе и упита:

— Јесте ли ви испалили, господине?

Ове речи беху изговорене најчистијим енглеским акцентом, но мало помешаним са индијским, и само то било би довољно да ме изненади, да ме већ тај човек није био и самом својом појавом јако заинтересовао.

— Ко је тај Индијанац? упитах једнога суседа.

— Незнам; новајлија је, беше сав одговор.

— Мислите ли да је странац?

— Сасвим тако; скоро је дошао; мислим да га нико незна; него ипак зна га капетан. Видео сам их кад су се руковали.

Погледах Индијанца, већма заинтересован. Могао је имати око тридесет го дина, и висок беше најмање седам стопа (енглеских). Лице му имађаше романски тип. Правилно чело, кукаста нос и широке му вилице показиваху исто толико интелигенције, колико и одважност и енергију. Имао је на себи ловачку блузу, високе дизлуке и кожне опанке; но ова одећа знатно се разликоваше од ловачке и индијанске. Блуза му беше од црвене дамине коже, која није била учињена по начину трапера. Бела готово као кожа од које се праве рукавице она беше затворена на грудима и дивно извезена бодљама од дивљег свињчета, рукави беху исто тако накићени; а јака и доњи део хаљине постављени ермелинском меком и као снег белом козином. Али се овај човек највише разликоваше од осталих својом косом. Сва бујна, падаше му низ плећа и лепршаше се готово до земље када он ходаше. Беше дакле дуга скоро седам стопа. Црна, сјајна и бујна, она те подсећаше на дуге репове фламанских коња, које сам видео упрегнуте мртвачким колима у Лондону. Капа му беше окићена низом орлова перја, што код дивљака чини особиту елеганцију. Овај дивни украс допуњаваше величанственост његова изгледа. Нека широка, бела кожи пружаше му се низ плећа као каква долама, која, у хармонији с осталом одећом, јако се одликоваше спрам црне косе. Он носаше и друге украсе; сјај метала блисташе му се на оружју и осталој спреми; дрво и кундак у пушке му беху богато нашарани сребром.

Ако ми је опис сувише опширан, то је с тога што ме је појава тога човека толико изненадила, да ми се никада неће избрисати из памети. То беше лепи идеал романтична дивљака; а шта више, ништа га не одаваше за дивљака, ни манири, ни говор му. На против, питање, које је он управио траперу беше изговорено најучтивијим тоном. Одговор не беше тако учтив.

— Да ли сам испалио, Зар ниси чуо пуцањ? Зар ниси видео кад је пала тица? Погледај горе!

И Гареј показа птицу, окачену о грани.

— Онда изгледа да смо једновремено обоје испалили.

Говорећи тако, Индијанац показа своју пушку, која се још пушила.

— Глете молим вас, Индијанче! Јесмо ли ми једно времено испалили, или нисмо, то са мене ништа не тиче; само знам, да сам видео птицу, нанишанио и да ју је, моје зрно оборило.

— Држим да сам је и ја ударио, скромно примети Индијанац. — Сумњам, са тавом играчком! Рече Гареј, презриво гледав пушку свога конкурента, а затим цев од своје пушке, која беше добила бронзану боју усљед дуге употребе.

Играчка, како хоћете, одговори Индијанац, само што њено зрно погађа боље [но] икоје оружје које сам до сад видео. [И] тврдим, да је моје зрно ударило усред свраке.

— Видите, молим нас, господине! Држим да треба звати господином једнога [витеза], који тако добро говори и изгледа добро васпитан, па ма он био и Индијанац. Лако је уверити се ко је погодио птицу. Сад ћемо то видети.

Говорећи тако, ловац се упути дрвету, о које је сврака висила.

— Како ћеш моћи да је смакнеш? викну један ловац, који беше пришао да присуствује овој занимљивој распри.

Гареј не одговори ништа, нанишани пушком. Зрно одлете, и грана, погођена њиме, свали се под теретом свраке. Али птица беше у једном ракљу те оста висећи о сломљеној грани. Овај удар беше пропраћен жагором одобравања; људи који овако одобраваху нису били научени да се за сваку ситницу заинтересују. И Индијанац приђе, пошто напуни пушку. Нанишани, и зрно му погоди грану на исто место и преломи је. Птица паде на земљу уз бурно одобравање свих гледалаца, а нарочито Индијанаца и мексиканских ловаца. Узеше је и прегледаше: два зрна беху јој пројурила кроз тело, једно или друго било би довољно да је убије. Облачак незадовољства превуче се преко лица младога ловца. Бити тако сравњен, претечен, у руковању његовога најмилијег оружја, у присуству толиких ловаца из свију земаља, и то од стране једног Индијанца, са једном таквом шклопоцијом! Горштаци никако нису веровали пушкама са блиставим и украшеним кундацима. Трапер је морао употребити сву снагу да прикрије своје огорчење. Не рекав ни речи, он узе чистити своју пушку са стоичком мирноћом својственој људима његове професије? Приметих да је врло пажљиво пуњаше. Било је јасно да није хтео да ствар тако остане, и да је сматрао да треба, или да туче Индијанца, или да овај њега коначно утуче. Он ту одлуку саопшти тихим гласом једном свом другу.

Пушку већ беше понова напунио, и, држећи је нагнуту по ловачки, окрете се гомили, којој се беше придружио свет из свих крајева логора. — Погодити у нишан као овај што беше, није ништа теже но погодити дебло од каквог дрвета. Сваки човек који и не зна право гледати у тачку нишана, могао би то учинити. Али ја знам неку другу врсту гађања, која није тако лака; јер захтева да се зна владати нервима.

Трапер застаде и погледа Индијанца који такође пуњаше пушку.

— Реците дакле, странче, настави он обраћајући му се, имате ли овде друга који зна вашу снагу?

— Имам! одговори Индијанац, после једног тренутна оклевања…

— А да ли је тај друг сасвим сигуран у вашу вештину?

— О! ја тако мислим. Зашто ме то питате?

— Јер хоћу да вам покажем једно гађање које смо обично приређивали у Гентској тврђави, да забављамо децу. Оно нема ничега необичнога као гађање али, мора са признати мало потреса живце. Хе! Рубе!

— До ђавола, шта хоћеш?

Енергија и љутити тон којима беху изговорене ове речи, привукоше све погледе ка месту, одакле оне долажаху. Али, погледа ли се пажљивије кроз дрвеће и џбунове, видела би се једна индивидуа, посађена покрај једне ватре. Тешко је било распознати, да ли је то какво тело људско, јер се не опажаху покрети руку. Леђа беху окренута гомили а глава, погнута према ватри, није се видела. С места, на на коме ми бесмо, пре бисмо могли рећи да је то дебло памуковог дрвета покривено срнећом кожом него тело човечије. Пришавши му ближе и гледајући га спреда. Човек би увидео да има посла с врло необичним човеком који обема рукама држи дамино ребро глодајући га помоћу оно зуба што му је остало. Општи изглед ове индивидуе имађаше нечега чудноватога и фрапактичог. Његова одећа, ако се у опште може назвати одећом, беше колико проста толико дивљачка. Њу је сачињавала нека ствар која је ваљда некад била ловачка блуза, али која тада много више личаше на кожну врећу, отворену на крајевима, с рукавима на странама. Ова врећа беше прљаво мрко боје; рукави, поабани и набрани на превојима руку, беху притегнути око чланака, беше сва масна, а местимице умрљана блатом! Ни трага од покушаја о каквим украсима и китама.

(наставиће се)

(1834—1879)

Пре својих тридесет година нико од нас Срба није ни помишљао, да ће између Срба и Бугара владати такав антагонизам, као што је данас. Све, што је тада било интелигентније, и отменије у Бугарској, све је то, нарочито после бомбардовања Београда, упирало уочи на Србију. Одавде су Бугари ишчекивали велике догађаје. Бугарске патриоте нису упирали очи у Москву и Петроград, већ у Београд и Букурешт, где су српски и бугарски одбори солидарно радили на ослобађању словенскога живља у Старој Србији и Маћедонији. Бугари су из Београда изгледали своје спасење све до последњег рата са Турцима и што није отишло у Москву, Одесу, Петроград или Кијево, те се склањало у Нови Сад, Београд, Темишвар и друге наше градове, да оданде развије свој рад на ослобођењу потлачених сународника. Један од тих ретких и знаменитих људи у бугарском раду око ослобођења и ускрснућа бугарске државе био је и Љубен Каравелов, који се много борио и који је много патио.

Он се родио у Копривштици у Бугарској 1834. г. и од ране своје младости провео је свој живот у борби за бугарску књигу и име. У шесдесетим годинама прошлога века искрсне он наједаред међу Србима. Као сарадник новосадске „Заставе“, Краљевићеве „Србије“ и „Будућности“, Јовановићева „Змаја“ и Никетићева „Враголана“ оставио је осетан траг у нашем политичком животу. У Новаковићевој „Вили“ и новосадској „Српској Матици“ радио је на литерарнобелетристичком пољу. Његови политички чланци као и његове приповетке писани су простим и силним народним језиком.

И живот, као и време у ком је живео, било је пуно буре и борбе. Када је 1868 г. погинуо кнез Михајло, затворе Љубена са Владимиром Јовановићем у Каменици код Новог Сада. И моје у варадинској градској тавници које у пештанским казаматима чамио је више од шест месеци, док се није те тешке оптужбе спасао. После тога понова је прешао у Београд, где му намесничка влада стави на расположење једну штампарију, који он пресели у Букурешт и ту почне издавати лист на бугарском језику. У програму овога листа Љубен се чврсто држао Србије и она је за њ била узданица бугарскога народа; каква му се чинила пре Михајлове трагичне смрти у Топчидеру. Из Букурешта је писао Љубен своме пријатељу г. Љуби Каљевићу, уреднику „Србије“, на чијем је листу радио у рубрици о Бугарима и осталом словенству, да му лист напредује и да хвата корена у народу. Око њега тада беше окупљена сва бугарска интелигенција и богаштина, која се налазила у тадашњим кнежевинама Румунији и Молдавији.

Док је био у Србији, Каравелов се налазио у колу тадашњих младих либерала Стојана Бошковића, Љубе Каљевића, Владимира Јовановића, Панте Срећковића, Алимпија Васиљевића, Милована Јанковића и др. У Новом Саду друговао је са Милетићем, Змајем и осталим заставницима, али у борби између заставе и напретка није узимао никакво умеће.

Љубен Каравелов спада у оне ретке Бугаре, који су са потпуном искреношћу волели Србе. Све до смрти своје Љубен је веровао у духовну заједницу ова два братска народа које су и политички рачуни и себични интерес за дуги низ година расцепкано. И ко зна, да Љубен Каравелов није подлегао 1879. г. сушици, да је он са оним бројем својих старих другова, правих бораца на ослобођењу Бугарске, наставио политику првих дана, ко зна, да ли би Бугари на Брегову забадали своје зубе у српско месо и да ли би бугарска егзархија сматрала за прву своју дужност, да разорава српске споменике у Маћедонији и Тракији.

Љубен Каравелов вели за њ његов добар познаник и негдањи уредник „Србије“, и био је веома оригиналан човек. Енергичан, пун темперамента, са погледом каквог Тамерлана, чиста бела лица, пусте црне браде и коврџаве косе, изазвао је опште интересовање. А кад плане, обузме га румен од образа до врата очи му сену и човеку је тешко било издржати његов поглед. Био је плах у свему, и кад ради и кад не ради. По читаве дане радио је неуморно, а затим би по читаве ноћи проводио са друговима, веселећи се. Његов егзалтиран дух откривао је човека необичног талента и великих способности.

На дан 21. јануара 1879. г. у подне умро је у Рушчуку Љубен Каравелов у наручју своје жене и својих пријатеља. И тога дана сав Рушчук и сва Бугарска беху увијене у црнину.

Љубен Каравелов био је велики Бугарин. Та сав живот свој утрошио је на ослобођење своје домовине! Но он за то није био ни мањи Србин, јер они није појмио нити је осећао какву разлику између та два братска народа. Сродни по вери, по језику и по судбини — па да међу њима разлике? На срећу, Каравелов није доживео Сливницу. Он је видео Бугарску у њеном зачетку и умро је задовољан у помисли, да ће на Балканима владати срећан и сложан народ од Срба и Бугара. Како ће се те њине државе звати српска, бугарска, њему је било свеједно, јер он је сматрао Србе и Бугаре за један народ.

Када сам ономаде био у кући Љубена Каравелова у Београду, његова жена, осетно дирнута, показала ми је реликвије од свога мужа. Сва кућа бејаше непуњена успоменама на њега.

Љубен Каравелов оставио је за собом и једнога брата, који је наследио славу његову и побрао ове плодове са његова ловора. Заиста, жалосна је то игра судбине, када се између имена овога бугарскога патриота и имена србинова умеће један Петко Каравелов. Али доћи ће време, када ће се угасити распаљен огањ између два братска народа и тада ће се занавек заборавити имена оних, који су, служећи туђим интересима, потпиривали раздор на братскоме огњишту.