Категорија: Фељтон

Ово је одело састављено из једне блузе од учињене дамске коже димом гипко дотеране као рукавица; дугих дизлука, које допиру до појаса, и опанака од исте материје, али удешених дебелим ђоновима од бивоље коже. Блуза, тесна око паса, а раздрљена на грудима и око врата, свршава се лепом, посувраћеном јаком, која допире до рамена. Испод блузе је кошуља од финије материје од учињене коже антилопине, паунове и дамине. На глави је капа од јазавчеве коже, у украшена, напред, животињском њушком, а позади пругастим репом, који као перјаница; пада на лево раме. Пртљаг је састављала једна велика торба, од учињене коже дивљих мачака, и велики рог у облику полумесеца, на коме су увезане интересантне успомене. Као оружје му служи велики нож тежак пиштољ, брижљиво причвршћен кајишем који му стеже струк.

У оделу, пртљагу и опреми, слабо је поклањана пажња раскоши и елеганцији; па ипак крој блузе у облику тунике није лишен дражи. Ките на јаци и дизлуци скројени су по плану, а капа од јазавчево коже испољава извесну кокетерију, која доказује, да онај што ју носи није сасвим равнодушан према превази његовог спољашњег изгледа. Лепо извезена кесица с шареним чекињама дивљега свињчета виси му на грудима. То каткад ју по гледа задовољним погледом: то му је кесица за лулу, залога љубави какве црно оке госпођице, без сумње косе црне ко зифт, а која станује, као и он, у дивљим пределима. Такви су вели и сви остали трапери. Више њих, готово исто одевени и опремљени, стоје око онога, кога сам вам осликао. По неки носе шешир с обореним ободом од суре материје; други опет капе од мачије коже први имају ловачке блузе отворенијих нианса и извезене живим бојама; други, на против носе поабане и закрпљене, потамнеле од дима; али их човек може лако познати по општем карактеру костима, било би немогућно преварити се тврдњом да су прави горштаци.

Трећа гомила, коју сам назначио, беше удаљенија од места на коме бејах. Моја радозналост, да не речем чуђење, беше живо изазвана када чух, да ту групу састављају индијанци.

— Да нису заточеници? помислих. Не; нису оковани, ништа у њиховој спољашности, у њихов држању, не одаје да су заточеници; па, ипак то су Индијанци. Да не припадају чети, која се бори против?

Док сам тако чинио претпоставке, један ловац прође поред мене.

— Какви су то Индијанци? упитах указујући на групу.

— Делевари, а неки Шауни.

Пред очима су ми дакле били славни Делавари, потомци тога великог племена, које прво, на Атлантиковим обалама, беше објавило рат бледим лицима. Дивна им је историја. Рат је био школа њихове деце, рат је био њихова најмилија страст, њихов одмор, њихово занимање. Данас их је остао мален број. Ускоро ће наступити последња глава њихове историје! Дигох се и приближих им се живо се интересујући. Неки беху поседали око ватре, пушећи на луле од црвене стврднуте глине, брижљиво изрезане. Други се опет шетаху с величанственом изобиљношћу, тако приметном код Индијанаца који живе по шумама. Међу њима је владала тишина, на супрот џандрљивом брбљању њихових мексиканских суседа. С времена на време чуло би се управљено питање тихим, али звучном гласом, на које је долазио кратак и поучан одговор, каткад само грлени звук, пунодостојанствени звук, главом, или покрет руке; разговарајући се тако пунили су своје луле kini — kin — ik — оле, и пружаху један другом ово драгоцено средство.

Посматрао сам ове стоичке синове шума узбуђеније од просте радозналости; с оним осећајем, које човек осети, кад први пут угледа ствар о којој су ми приповедали или о којој је читао чудновате приче. Историја њихових ратова и њихова скитачка лутања беше ми још свежа у памети. А сад су ми били пред очима сами глумци тих великих сцена, или бар типови њихове расе, у потпуној стварности, у потпуном романтичном дивљаштву њихове индивидуалности. То су ти људи, који изгнани из своје земље пионерима, који нагрнуше из Атлантика, уступише само пред судбином жртава судбине њихове кроз расе. Пробивши се кроз наше, борећи се храбро уступали су стопу по стопу, из предела у предео, дуж Алеганија, по шумама дуж Океанове обале, до сред крвавог дола. И увек су бледа лица следила њиховим стопама потискујући их, гањајући их неуморно ка западу. Крваве борбе, неверство, раскинути уговори, из године у годину, проређиваху њихове редове. И, не хтевши никад да живе поред својих победилаца, уступали су, крчећи пут новим борбама кроз племена црвенокожаца као што су они три пут већих множином. Најзад се зауставише на делти реке Осаже. Ту се узурпатор обавеза, да им земљиште никад неће бити дирано. Али је тај уступак учињен сувише децидно. Ратнички и скитачки живот беше им постао природна потреба; и презриво одбацише мирно обделовање земље. Остатак њиховог племена скупи се на Озажовим обалама; али, на крају једне сезоне, изчезнуше. Сви ратници и младићи беху отишли, оставивши у уступљеним областима само старце, жене и слаботиње. Куд су отишли? Где су сад? Ко хоће да нађе Делеваре треба да их тражи по великим преријама, по горовитим, брдским долинама, дабровима и биволима. Ту ће их наћи, у растуреним гомилама, саме или удружене са старим непријатељима, бледим лицима, како лове и боре се с Опасима, Чејенима и осталим племенима.

Бејах, понављам вам, дубоко узбуђен посматрајући ове људе; анализирах њихове црте и романтичну им одећу. Ма да их човек није могао видети двојицу једнако одевених, имало је извесне сличности у костимима свију њих. Већина носаше ловачке блузе, не од дамине коже као што носе белци, већ од памучног платна, покривене ванредним шарама. Ова одећа кокетно удешена и украшена порубима давала је с ратном спремом индијанцима особит утисак. Али су се тек украсима главе разликовали костими Делевара и Шауна до костима њихових савезника, белаца. У ствари онај је украс у […] од ешарпе или од марага јасне боје, као што носе смеђе креолкиње с хаитиа. У групи, која ми беше пред очима, не би човек могао наћи две сличне чалме, па ипак су биле сличног […]. Најлепше су биле од пругастих махрама. Изнад њих се уздизала перзаница од светлог перја ратног орла, или од плавога ждрала. Костими су допуњавали дизлуци од дамине коже и опанци готово слични са опанцима трапера. По некима дизлуци беху украшени чупама пришивеним дуж спољњег шва. Приметих да их опанци беху особитог облика и потпуно се разликоваху од опанака, које носе преријски Индијанци. Голи су одозго сашивени, без веза и украса опшивени двогубим порубом.

Ови ратници беху наоружани и опремљени као и бели ловци. Одавно беху напустили лук, па се служише пушком. А покрај дугог ножа ношаху старо, традиционално оружје њихове расе, страховиту убојну секиру.

Описах вам три карактеристичне трупе, које ми видоше у очи у логору. Осим њих било је и лица, која не припадају ни једној од ових трију, а изгледаху да са сваким имађаху по нечега заједничког. То су били Французи […] путници, сеоске скитнице, одевени у беле шињере, који се шале, играју и певају лађарске песме, у духу њихове расе, то су били pueblos, Jadios mauros, покривени својим дражесним […], које околина сматраше више као своје слуге него као другове.

То су били мулати, црнци, црни ко угљен, који су умакли из Лузианиних […] и претпостављају тај скитнички живот ударцима бича заповедникова, који звижди по ваздуху. Ту је човек још могао видети дроњаве униформе, које су назначавале дезертере каквог места на граници; канаке са острва […] који беху прешли калифорнијске пустиње, и т. д. и т. д. Најзад се виђаху, скупљени у том логору, људи свију боја, свију земаља, који говоре свима језицима. Случајеви у животу, љубав према авантурама довели су их ту. Сви ти мање више чудни људи састављаху најнеобичнију чету што сам икада видео; чету […] ловаца.

Распра

Понова узех свој покривач и бејах готов да се спустим на њ, када ми привуче пажњу кречање неке чапље. Подигох очи и спазих је како лети ка логору. Долазила је са једног пропланка, који води реци и летеле доста ниско. Њен троми лет и широка јој крила привлачила су пушчано зрно. И заиста се зачу пуцањ: Неки Мексиканац беше испалио своју пушчицу. Али птица настави лет, енергичније крећући крилима, да би се ставила зрну ван домашаја.

Трапери се дадоше у смех.

Окретох се да видим шта је. Два човека нишанише птицу. Један од њих беше

(наставиће се)

Чувени светски путник Шлагинтвајт штампао је, између осталог, и ову успомену са својих путовања:

Путујући кроз Азију, имао сам прилику да видим један случај источњачког фанатизма, који је скоро прелазио у лудило. Један врло побожан факир хтео је да осигура себи место у рају, па је још као врло млад човек сам себе осудио на муке, да читавих дванаест година нити лежи нити седи, него непрестано да стоји. Да га не би савладао сан, и да не би пао, везао се конопцима испод пазуха за једно дрво. Када је прошло тих дванаест година, ставио се на другу муку: да скрсти руке над главом и да их дванаест година тако непомично држи. Кад је тај рок прошао, кроз руке му крв више није струјала; оне су биле исушене, укрућене и неосетљиве. Али ни после тог грозног испаштања кроз пуне двадесет и четири године нису људи сматрали да је достојан титуле „погис“ (светац), него су га осудили још на две пробе, којим сам и ја присуствовао. Прво су га обесили за ноге на нека вешала, потпалили велику ватру испод њега и љуљали га четврт сата кроз пламен, али тако брзо, да му косу ватра није могла ухватити. Кад су га одрешили, био је готово мртав. Али они за то нису марили. Одмах за тим отпочели су другу пробу. Направили су у земљи раку и затрпали га у њу. У том гробу остао је скоро два сата. За тим су га ископали и за чудо, он је још дисао! Тек тада су објавили да је постао погис. Сиромах факир имао је још само толико снаге, да отвори очи, као да благодари Богу на толикој срећи, и одмах је умро. Чему ту човек већма да се чуди, слабости ума или јачини тела.

Веома је интересантно чути, како разни народи цене жену, њену вредност и њен карактер. Наш народ створио је о женама изреке, с којима оне могу бити потпуно задовољне. Разуме се, да ни ми нисмо свакад до краја исправни каваљери, али у том случају наше жене могу имати у томе утеху, што су њихове сапаћенице код других народа врло често још много горе прошле. „Жена се мења као априлско време“, „Жени је најлакши посао – оговарати“, „Жена је сат који рђаво ради“, „Жена и девојка траже да се хвале: свеједно им је, да ли је хвала искрена или притворна“, „Свакој је жени милије да буде лепа него добра“, „Свега две добре жене има на свету: једна је умрла, а друга има тек да се нађе“, „Лакше је сачувати торбу пуну мува него једну једину жену“, тако говоре Немци. Него они су већ познати као неучтиви људи, али ни народи о којима се стално прича да су галантни, нису много питомији. „На лисици видиш само реп, а на жени само језик“, „Ко има жену, томе опрости све друге казне“, „Човек од сламе вреди таман онолико колико жена од злата“ – вели Француз. Шпанац каже: „Жена, ветар и срећа сваки час се мењају“, „Кажи штогод жени и свраци, па си казао целој чаршији“, „Чувај се зле жене, а доброј не веруј“, „Само је једна жена рђава, али сваки мисли да је његова.“ Његов комшија Португалац вели сасвим логично: „Жене су излишне кад су ту, а потребне кад их нема.“ Енглез тврди: „Жени је снага у језику.“ „Кад жена нешто не зна, она нагађа.“, „Лако је ђавола у жену утерати, али га је тешко из ње истерати“, „Учини жени по вољи, иначе ће пући“. Али каже и ово: „Има само једна добра жена на свету, а сваки мисли да је његова“. Кинези кажу: „Жени је језик мач, и она се труди да не зарђа“. Талијани имају изреке: „Жена румени лице да не би црвенила“, „Ко изгуби жену и крајцару, изгубио је само крајцару“. Али најчувенија је на свету талијанска изрека: „La donna e mobile.“ Она је, како веле, постала из стихова Виктора Ига:

Souvent femme varie
Bien fol est qui s’ y fie

То значи: „Често жена мења ћуд, будала је ко јој верује.“ Тај стих није измислио Иго, него је, како неки тврде, урезао дијамантом у један прозор на двору Шамброу француски краљ Фрања Први. Други опет казују, да је на том окну писало само: „Toute femme varie“ (свака је жена превртљива). У вези са том краљевом изреком прича се ова анегдота. Тек што је краљ урезао те негалантне речи у стакло, а приђе му његова сестра, Маргарета од Наваре. Она прочита шта је краљ написао, и стане му тврдити, да му може за час навести двадесет примера мушке превртљивости. „То није ништа“, одговори краљ, „наведи ти мени, ако можеш, ма и један пример женске сталности.“ „А можеш ли ти мени показати и један случај женске несталности?“, упита опет краљица. Краљ јој одмах спомене један случај, који се баш у то доба десио. Неки дворски племић био је тих дана због неке кривице ухапшен, а његова се жена одмах користила том приликом, па је побегла с једним младим пажем. Кад је краљ навео тај пример, сестра му одговори, да ће се тек доцније видети шта је било у ствари. Краљ се на то насмеје и рекне: „Ако се од данас за месец дана докаже, да жена тог племића није ништа крива, ја ћу онај прозор разбити и учинићу ти шта год ме замолиш.“ Није после тога прошло ни неколико дана, па одбеглог пажа ухвате, али не у друштву са неверном женом ухапшеног племића, већ са самим – племићем. Жена му се била преобукла у мушко одело, па је седела у затвору, а он у њеном оделу побегао са пажем. Разуме се, да је краљ одмах све помиловао. И као некада краљ Фрања Први, и данас се још већина људи варају у карактеру жена.

Идући јуче од кафане „Лондона“ на ниже према министарству финансија спазих на тротоару једно овеће писмо. И ако се код нас Срба не поштује штампана и писана хартија као код Китајаца, него се немилосрдно гази ногама, ипак се ја некако махинално сагох и подигох то писмо са земље. Оно беше по старинском начину савијено, но адреса му је била већим делом већ одерана. Једино што могох на њој још прочитати, беше: „Ово писмо предати се народ по…“ Не и то је било довољно за мене да се досетим е је оно упућено извесно неком од нар. посланика. Није ми обичај да туђа писма, ма и нађена, читам, но у овом случају морадох одступити од свога правила већ и зато, да видим, коме треба да га предам. Прочитао сам га и ево шта пише у њему:

Газда Томо (а може бити и Тошо?)

Које ми сељаци твоји и ваши бирачи тебе пишемо и поздрављамо, и велимо ти да ти одмах поднесеш терпелацију на министере због што су се уча и попа позавадили на славу код Трише Кљајина, па уча казо попи да је прошло курџонско царство, па попа казо учи да неће вала ни радикалско трајати док је света и века. Па онда се умешао онај Рада Ћопа напредњак, што смо му вадили чест и за кмета га бирали и он каже да ће опет они бити што су и били. И онда је измеђ њих скоро дошло да вуна полети, и то да питаш у скупштини, сме ли то тако да буде и да нам попа данас прети курџонским царством. Па ми овамо све чекамо да нам дођеш и очи наше већ побелеше чекајући те а богме говори се свашта. И па каже да сте се ви позавађали и да ништа не можете учинити, па вели да су вам и министери мало полени а кад им треба што крупно да сврше увек, каже, питају Генчића за савет. А уча нам чита у новине како ћете да мењате закон о чколама и вели да је то зло и наопако, а он је касти наш човек и њему верујемо. И још нам уча чита да неки министер Тодор прави закон за шуме, па да ни то не ваља а ми ка велимо нек он шуму не дира то је народско. Па чита да ви у скупштину оћете да дижете порезу, а знаш како је била реч да се то не може и да ћете ви терете с народа одујмити. А учи чест и поштење, но баш ни њему не можемо то веровати што прича да министери траже да се удари нека ђавоља трошарина на ракију и на вино и то динар на кило вина и на кило ракије. Каква још трошарина, Бог их видио, истрошила им се ребра да богда, ко што се троши народска грбача.

Него ми се ко тврдо уздамо у тебе и и друге наше људе, да то не дате, пошто сте живи јер знаш, богу хвала, да нам је и овако тешко и претешко. Него да ти са онима из смедеревске Јасенице. Уча нам је чито да они веле како народ доста плаћа, па ако треба још нека плаћају господа. И добро кажу они и то је нама много у вољи. И вели нам још уча да би још све лако било, већ да обилазите буџет ко маче око вреле каше, а тај буџет је вели много тежак, а ми вас поздрављамо кад је тежак ви га мало олакшајте. Ави свршавајте ки људи народна посла и разилазите се час пре кући, а министерима припретите да чувају народну пару, да не буде што нам уча чита у јелеке повике: куку Тодоре. А за ону терпелацију да тражиш да се попа казни јер је он либерал, а узу нико ништ да не дира, јер је он наш. И млого те поздрављају твоји сељаци села злослутнице.

Тако гласи ето то нађено писмо. Ја међу посланицима знам смо једног Тому, а Тошу баш ни једног. Тај Тома ми је стари познаник и зато потражих њега и упитах, није ли он изгубио неко писмо.

„Нисам — вели — а што питаш?“

Ја извадих из џепа писмо и прочитах му га. Тома само трепће очима и кад ја доврших читање он узвикну:

— Какво село Злосутница, Бог те видео? Та ти си бар новинар и треба да знаш да у мом крају таква села нема. А оно, бога ми, што у том писму, пише није баш без везе. Како ти добросретници из Злосутнице гуде, тако ће бели да подвикну свима нама и они наши. Него ти, славе ти, поцепај то писмо. Шта да тражиш вазда чије је?

— Е, не могу, Томо, то је писмо, како ти и сам видиш доста симптоматично и ја ћу баш зато да га турим у новине, а тако ће лакше доћи и онај до њега, чије је.

— Па кад ти је баш тако симпатично — одмахну руком Тома — а ти га вала дај баш и у новине!

И ја ево то и учиних.

Пошто опишу велики лук око земље, они се згусну и падају у долине Охија и Мисисипа. Ма скоје стране да прилазите овоме континенту, што се више приближујете центру, земља је све неплоднија, што долази једино услед недостатка воде. На много места, свуда где се може опазити траг траве, земља садржи све елементе за обилну вегетацију. Доктор ће вам то рећи: он ју је анализирао.

— Ја! ја! то је истина, потврди доктор.

— Има много оаза, настави Сеген, и чим се дође до воде за заливање, одмах је вегетација бујна. То сте морали приметити пролазећи даљим током реке, и то се тако збивало у шпанским насеобинама на Гилским обалама.

— Али зашто су те насеобине напуштене? упитах, пошто нисам чуо никаква стварна разлога за растурање колонија, које су овде цветале.

— Зашто! енергично одговори Сеген, зашто! Догод која друга раса ван иберске не буде заузела ову земљу, Апахи, Наваји и Куманхи, народи које је Кортец победио, а по неки пут и победиоци њихови тераће потомке првих освајача Мексике. Погледајте провинције Соноре у пола расељене! Видите ли Нову-Мексику како њени становници, помирени са судбином. живе само да трпе; изгледа да они обрађују земљу само за своје непријатеље; којима морају плаћати данак. Али хајдмо! сунце нам наговештава да је време да се иде; хајдмо! Пењите се на коња; можемо ићи покрај реке, настави он. Од неког времена није било кише те је вода плитка; иначе би смо морали прећи хиљаду и пет стотина миља кроз планине, Држите се крај стена, хајте замном.

Пошто нас тако обавести, он уђе у кланац, а ја доктор и Годе за њим.

Ловци

Беше већ скоро мрак кад стигосмо у логор ловаца коже. Наш долазак једва би примећен. Људи, покрај којих пролазасмо, само бацише један поглед на нас. Ни један се не диже нити прекиде свој рад. Оставише нас да коње одседламо и оставимо где ми нађемо за згодно.

Ја бејах уморан од пута, пошто тако одавна нисам јахао. Прострех свој покривач на земљу и седох, наслонив се леђима на једно стабло од дрвета. Радо бих заспао, али чудноватост свих предмета, који ме окружаваху, непрестано ми буђаше машту; узех посматрати и слушати веома радознало. Требало би ми по послужити се сликарском кичицом, да бих вам могао описати сцену и да бих вам дао само једну слабу идеју о њој. Никада се човеку није указала дивљачнија а романтичнија целина. То ме подсећаше на гравуре, које представљају пољске разбојничке логоре у мрачним Абруским гудурама. Ја описујем по успоменама још из давних времена мога авантураског живота. Дакле, ја само могу репродуковати најглавније црте те слике. Појединости су ми умакле; међутим, онда и најситније стварчице привлачиле су моју пажњу својом новином и чудноватошћу. Мало по мало ове ствари ми постадоше обичним и од тада ми се избрисаше из памети као и обична дела из живота.

Логор беше смештен на обали Дер-Норта, на једној пољаници окруженој памучним дрвећем, чија се глатка стабла дизаху над густом шумом ниских палми и шпанских пангапета. Овде онде, беше раширен по који исцепани шатор; а могло се видети и колиба покривених животињским кожама, по индијском начину. Али већина ловаца саградили су себи склониште од биволске коже које су подупирале четири усправно пободена коца. У шумарцу имађаше колиба начињених од грања и лишћа палминог, или од трске ишчупане са обале реке. Стазе прокрчене кроз жбуње, пружаху се у свима правцима. Кроз такав један пролаз могла се видети зелена застирка једне ливаде, на којој су пасле камиле, привезане за коце дугим конопцима, који су се вукли по земљи. Свугде су се видели свежњи, седла, спуштена на стабла од дрвета, узде, окачене о грање; зарђале сабље сијаху се пред шаторима и колибама; посуђе све врсте, као шерпе, котлови, секире лежаху на земљи. Око ватре, на којој гораху целокупна дрва, сеђаху гомиле људи. Они не тражаху топлоту јер температура беше хладна; пекли су месо од дивљачи или пушили лулама свих обликама и димензија. Неки су чистили оружје или оправљали одело.

Звуци свих могућих, језика допираху ми до ушију: мешаху се француске, шпањолске, индијске и енглеске речи. Усклињи се у крштаху, карактеришући сваки од њих народност оних који их изговарају: „Хеј, Purapge, прикачи ми ово, раго матора; ама шта то чиниш:“ — „Сакр — Карамба!“ — „Побогу, господине!“ — „Карајо!“ „Сантиссима Мариа!“ (Пресвета Дево!) Сакр. Могао би се мислити да су разне нације послале овамо своје представнике да образују конкурс псовке.

(наставиће се)

Пре неки дан позваше ме да брзо дођем једној болесној госпођи. Добила, веле, црвени ветар, па тражи што пре лекара. Кад сам отишао, нашао сам је у кревету. Лице јој отечено, црвено, врело. Она уплашена, узнемирена, вајка се како је то могла добити ту опасну болест. У соби седи неколико жена. Направиле озбиљна, забринута лица — жале је.

А цео тај страх и цела парада били су без узрока. Нити је та госпођа имала црвени ветар, нити су јој комшике морале долазити на жаљење и на кафу. Јасно се видело, да је била намазала лице нечим оштрим, љутим, па се кожа запалила, а они помислили да се развио црвени ветар.

Распитивао сам се и размишљао, шта је то могло бити, и најпосле сам дошао до уверења, да је свему био крив — рђав сапун. Једва сам успео да ми жене у соби то поверују. У осталом, можда су се оне само правиле да ми верују, можда су се већ унапред спремале да сутрадан зову другог лекара, ако болесници не буде боље, Али сутрадан њој је било добро, и оне су ваљада дошле до уверења, да сам ја имао право.

Кад сам после размишљао о том случају, опет ми је пало на ум, како се код нас много греши у том погледу. Свака женска с правом жели да јој лице буде чисто, глатко, нежно. Може она имати најправилније црте, ипак неће бити задовољна са својим лицем, ако јој је кожа рапава, испуцана, или ако је масна, груба, бубуљичава. И не само девојка и жена, него је и многи младић несрећан што му кожа на лицу није лепа.

Нико од њих, међутим, не помишља, колико важну улогу играју у томе не помаде и којекакве водице за лице, већ најобичнија ствар у кући — сапун. У томе се највише греши. Пре свега многи не знају, какав сапун треба да узимају, а затим, многи га погрешно употребљавају.

Домаћице махом знају како се од прилике сапун прави. Узме се толико и толико лоја или масти, па се то скува са толико и толико соде или цеђа, и онда се добије сапун. Тако се прави сапун у кући, а тако од прилике и по фабрикама. Само што се добрим фабрикама најтачније одмерава колико соде треба да дође на извесну количину масти. И квалитет сапуна зависи од тог тачног одмеравања, само од њега.

Кад се лепо удеси, да и масти и со и сода дође управо онолико колико треба, и да у сапуну не буде никаквих других, споредних састојака, онда имамо добар, т. зв. неутралан сапун. Кад се узме соде или цеђа више него што је потребно, онда се добије оштар, љут сапун, који шкоди кожи. Кад се дода мало више масти, онда имамо мастан сапун, који за извесна лица такође није добар.

Као што рекох, само од тога зависи, ваља ли сапун или не. Све је друго сасвим споредно. Никада не треба гледати на цену. И за јевтине паре може се добити добар, неутралан сапун. Скуп је сапун само зато скуп, што фабрикант троши много на рекламе или што меће у њега фине мирисе. А то има неку вредност само за нос, али за лице никакву. Ја бих могао навести фирме, које дају добар еспап, али би то личило на рекламу. Сем тога, сваки може и иначе изабрати за себе добар сапун, само ако пази на две ствари. Прво, после обичног умивања кожа не сме остати сува, рапава, крута; друго, сапун мора остати од почетка па све до краја гладак једноставан; ако се круни и ломи, ако постане нераван, онда не ваља.

Наћи добар сапун, то је дакле први важан посао за онога, који хоће да има лепу кожу на лицу. Друга је важна ствар знати колико и како се ваља њиме умивати. Ту нема општег правила за све. Што је за једног добро, то другом може шкодити. Али и ту се је лако наћи.

Сваки зна шта сапун ради с кожом: скида с ње маст и суши је. Ко дакле има масно лице и дебелу кожу, коме се по лицу виде оне познате црне пегице (то су већином људи црне косе), тај треба што више да употребљава сапун. Најбоље је да се у вече, пред спавање умива, и добро да се исапуни. Ако му по лицу избијају и бубуљице, може по каткад да узме и љут сапун, само га мора оставити чим опази, да му се кожа сасвим осушила и да се почела перутати. Таквим ће лицима дакле сапун добро чинити. Разуме се, да се тада не сме употребљавати мастан сапун, пошто је лице и иначе сувише масно.

Сасвим је друга ствар са оним личностима (махом плаве или отворено — смеђе косе), које имају танку, фину, суву кожу на лицу. Оне се морају клонити сувишне употребе сапуна. Кожа им је и иначе сува, па кад би се често прала сапуном, она би испуцала, почела би се перутати, а могла би и букнути и запалити се. У сваком случају, они никад не смеју употребити љут сапун, већ само неутралан или мастан. На то није пазила она госпођа, коју сам у почетку споменуо, и зато је страдала.

Одмарасмо се око један сат у пријатној ладовини, док нам се коњи поткрепљаваху изврсном травом, које беше у изобиљу око њих. Разговарасмо о чудној земљи, коју намеравасмо прећи; чудној по својој географији, геологији, ботаници и историји; чудној најзад у сваком погледу. Ја сам, то могу рећи, професионални путник. Јако ме је интересовало, да упознам дивље пределе, који се простираху на стотину миља око нас; а нико није био у стању да ме о томе боље обавести но мој сапутник. Мој пут низ реку слабо ме је упознао са земљом. Тада, као што рокох, бејах у грозници; и оно што сам могао видети, оставило ми је само нејасне успомене као из снова. Али сад се бејах сасвим прибрао и предели, кроз које пролазасмо, час дивни и раскошно одевени, час дивљи, неравни, романтични, силно утицаху на моју машту.

Помисао да су у овом деду земље некада живеле присталице Кортецове, како то потврђаваху рушевине; да је та земља понова постала својином дивљака, својих старих господара; представа трагичне сцене која је морала пропратити ово поновно освојење, — инспирисаху хиљаду фантистичних мисли, које дивно уоквирише стварности, које нас окружаваху Сеген је радо казива шта мисли, а био је веома интелигентан и широких погледа. Нада да ће ускоро загрлити своје дете, тако давно изгубљено, одржаваше му живот. Одавна се није осећао тако срећним.

— Истина је, рече он одговарајући ми на једно питање, де су ови предели, с оне стране мексиканских насеобина, слабо познати. Они који би их могли оцртати на географској карти, то нису учинили. Они су и сувише били занети истраживањем блага; а њихови бедни потомци, као што сте већ могли видети, и сувише се занимају узајамном крађом, да би се могли бринути о чему другом. Они не познају земљу изван граница својих имања, те пустиња с дана у дан преовлађује њима. Све што они знају то је да им непријатељи долазе с ове стране, којих се боје као деца вука и Крокмитена.

— Сад смо, настави Сеген, готово у центру континента, у средини америчке Сахаре Нова Мексика није ништа друго, до једна оаза. Пустиња је окружена појасом широким неколико стотина миља; у извесним правцима, можете проћи хиљаду миља, почев од Дел-Норта а да се не наиђе ни једно сигурно место. Оазу Нова Мексика створиле су дел-нортске велике воде. То је једино место у коме живе бели људи, између десне обале Мисисипа и обала тихог океана, у Калифорнији. Ту сте стигли пошто сте прошли кроз једну пустињу, јел’ те? Јесте. И док бе удаљавасмо од Мисипа, приближујући се рохеским брдима, земља постајаше већма неплодном. При пролазу триста последњих миља, једна могасмо наћи воде и траве, нужне нашим животињама. Али да ли је тако северно и јужно од пута којим смо ишли?

Северно и јужно на простору од више од хиљаде миља, почев од Техаских долина па до канадских језера, дуж рохеских и до пода пута насеобине које се протежу дуж Мисисипа, не можете наћи ни једнога дрвета, нити једне травчице.

— А западно од брегова?

— Пустиња се протеже на хиљаду и пет стотина у дужину и седам до осам стотина у ширину. Али западни предели имају друкчији карактер. Неравнији су, брдовитији и, ако је то могуће, још више пусти по изгледу. Вулканске ерупције силније су ту радиле и, ма да је протекло хиљадама година од како су оне угашена, вулканска брда, на више места, изгледају као да су се сасвим скоро дизала. Боја лаве и сгуре; којима је покривен простор од хиљаду миља, на неким местима не беше се ни мало изменила утицајем времена. Кажем да климатерична акција није имала никаква дејства, јер ње готово и нема у овим централним пределима.

— Ја вас не разумем.

— Ево шта хоћу да кажем: атмосферске промена неосетне су овде; ретко кад има кише или олује. Ја знам таких места где ни једна кап воде није пала у току више година.

— А можете ли себи разјаснити те феномене?

— Имам своју теорију, можда она неће задовољити зналце метереологије, али ја ћу вам је изнети…

Спремих се да пажљиво саслушам, јер знађах да ми је друг човек од искуства, зналац и да се бави расматрањем, а предмети ове врсте увек су ме јако интересовали. Он настави.

— Кише не може бити ако нема паре у ваздуху. Не може бити паре ако нема воде која је производи. Овде је вода врло ретка и то је узрок свему. Ова пуста раван је на веома великој висини. Место на коме смо готово је на 6000 стопа изнад морске површине. Отуда оскудица у изворима који, по хидраумичним законима морају узимати храну из још узвишенијег земљишта; а оно не постоји на овом континенту.

Претпоставите да могу ову земљу покрити пространим морем, које би било ограђено као неким зидом овим високим бреговима; и ја сам убеђен, да је то море постојало, у доба стварања ових басена. Предпоставите да тако удесим море, како неће и скоје стране отицати, да нема никаква поточића који би црпео воду; временом, оно би се изгубило у океану и оставило земљу у суши као што је сад видите.

— Али како то? помоћу испаравања?

— На против; испаравање биће узрок његовом нестанку. И ја мислим да је тако и било.

(Наставиће се).

Поноћ је^[1]

Пред „Албанијом“ је, уз багрем наслоњен, суморно стајао усамљени самар, а у „Албанији“ је за столом, су осмејком на лицу, седео последњи гост, позвати престонички носач Алимпије.

С презрењем гледајући на празан чокањ пред собом, он, се с поносом сећао својих данашњих успеха. Ништа не говорећи, напрезао је обе мишице, па силовито опружао своје руке унапред, подражавајући начин, на који је данас снажним једним покретом наместио Вертхајмовачу № 1 на њено дрвено постоље. При том би се јаче осмејкивао, као да би хтео рећи: „Тхе, то не може сваки!“

Међутим се, напољу, у души самаревој рађале страшне слутње о судбини његова господара: види самар, добра бити неће!

У крчми је настала мртва тишина. Последњи келнер за једним столом сањиво клима главом, а престонички носач Алимпије потпуно се ућутао и седи с неким пријатним изразом на лицу, да чисто мислиш, добро му је… кад оно тихо ткање не чује, што наук везе жицом таваном, под овим сниским црним таваном…

И врата шкринуше…

У крчму ступи песник непризнат.

Подугачке разбарушене косе, која му је у густим праменовима падала по ониском челу и једним делом готово сасвим покрила десно око; дугуљаста, бледа лица, са двема значајним борама с обе стране носа; ситних сентименталних очију, сањалачка погледа, корачао је песник својим дугим ногама тромо, али опрезно као Хамлет кад је ишао за духом својега оца.

Џепови на дугачком, овешталом капуту били су препуни некаквих хартија, те су више личили на бисаге, него на џепове. То је био све сам „рукопис“.

Пошто је зажмирио и испитујући прегледао све госте редом, — који нису били ту, — седе за сто носача Алимпија.

— Ви допуштате, драги пријатељу?

— Шта? упита носач и диже главу.

— Да седнем за ваш сто?

— Седи, брате.

— Допуштате, дакле да поделим с вама који пријатан часак.

— Море, шта имам пријатно да поделим, кад ми је празан чокањ?

Песник даде знак, да се напуни чокањ, па настави:

— А ви пијете, пијете?… Е, видите, боље би било да читате.

— Шта да радим? упита у чуду Алимпије.

— Па да читате; то је душевна храна, на пример: романсе, новеле или, рецимо, романе…

— Ама, баталите ви то, господине. Зар ми је мало што носим ормане, него још и да их читам.

— Да… имате право… ви носите и сносите грдне терете, али овај мој понети не би могли.

— Па да пробам, колико има кила?

— Не, не, то је немогуће… ах, то је страшно! уздахну дубоко песник и спусти главу на груди.

Носач га погледа, чудећи се, па слегну раменима и испразни чокањ.

— Ја, ја… тако је то… отпоче опет песник сасвим сентиментално. Овако усамљен, као што ме сада видите, нисам ја одувек био. Био сам у служби, па ме отпустише само зато, што сам уместо једног расписа написао новелу. Скотови једни!… Као да оним јадним људима у унутрашњости не би била пријатнија новела од сувопарног расписа. Имао сам и породицу, жену, браћу, родитеље драге и све се то сатре, све угине… а ја сам им непрестано читао своје приповетке, да их култивишем и забавим. Био сам дружељубив и призивао сам својој кући на чај своје пријатеље и — читао им. Али кад падоше прве жртве, кад се међу познаницима појавише први смртни случајеви, све се од мене разбеже. О мени се стало причати, да изгледам као онај лав, што мами у своју пећину невине животиње, да их умртви и прождере… Којешта! Та ја сам само неговао литературу на тим другарским састанцима, желео сам да измењамо мисли. И тога су се, слаботиње, највише и плашиле!… Ах, ах, ах, мојих јада нема на далеко!…

Имао си ташту, та шта је вила!

— То јест, она није баш каква била. Имала је, знате, нешто мало бркова и, Бог да јој душу прости, била доста строга женска персона. И то је снажно, гојазно чедо, код стоте приче постало бледо, — угинула је. Угинула је онако тих и нежно, каква никад у животу није била. Моја последња жртва… И сад сам усамљен; потпуно усамљен и блудим тако по свету као Вечити Јуда… То је неправда, страшна неправда! — Али, ево, молим вас, па расудите сами.

И ту песник извуче из џепа један замотуљак некаква рукописа, разави га, поручи носачу још један чокањ ракије, искашља се и отпоче:

„Мото: бити ил’ не бити?…

Пити, пити, господине, — ништа лепше од тога! прекиде га Алимпије, кад спази нов чокањ.

— Ама, није пити, него бити; то је мото, објашњава песник.

— Е, ако је мото, ваља га бити док је душе у њему.

— Та ти то, видим, не разумеш, — љути се песник, — него слушај даље:

„Било је то, ах, у злаћано доба, бајне младости. Он бејаше сиромах, али — разуме се — поштен, уман и веома начитан младић и врло је много ћутао. Био је блед. Учио је седми разред гимназије. Нису му ишли од руке језици, математика и природне науке, иначе је био одличан ђак. Често смо се скупљали у његовој скромној, али поштеној собици. Самовар је зујао. Он је обично грицкао нокте и ћутао; ми смо пушили, прекрштених руку гледали у њега и чисто као с неким дивљењем слушали како паметно ћути. Преко пута од њега, у отменој кући, становала је она, — Зорка; учила је пети разред инштитута; чиновничко чедо, размажена и кокетна…

„Сиромах наш друг, овај могло би се рећи, српски Соломник (за којим плаче некакав руски роман, то јест, да му буде јунак), погледао би покадшто у ту кућу, кад је Зорка седела с радом крај прозора, гледао и ћутао; она га је чула како ћути, али му ништа није одговарала. О, стократно загонетно девојачко срце, о кокетна иштитутко, ко ће те икада одгонетнути, ко ли разумети жеље твоје.

И тако је песник непрестано даље и ко ли разумети изопачене жеље твоје?!…“ даље читао. Онда онда су се још, као јаче истакнуте, разумеде речи: кокетна… сиромах… поштен… хладно срце… официрка — па је онда све прешло у монотоно брујање које је носачу Алимпију све више личило на лупање ветрењаче пред Параносовим магазама. Он га је с почетка по који пут погледао, као да је хтео викати за помоћ, или да завапи: милост! али је доцније малаксавао све више, док му најзад глава не клону на прса и он сасвим заћута. Рука му је лежала опружена по столу и још је држала празан чокањ.

А песник напослетку сврши… Неко се убио на нечијем гробу; некога је после тога гризла савест; неко је отишао у лудницу, и то је био крај.

Он одахну, склопи „рукопис“, погледа у носача и упита га:

— Е, молим вас, расудите сад сами.

Носач је ћутао.

— Реците ми, молим вас, свој суд… Шта, ви спавате? рече песник као увређено и дохвати га за руку да га пробуди. Ну рука је била тако хладна, да се песнику диже коса на глави.

Носача Алимпија није било више међу живима; он беше угинуо, и био је, тако рећи, мртав…

Песник устукну за један корак, дохвати се десном руком за главу а левом за срце, као што се пристоји на позорници, и одиста очајним гласом узвикну:

— Зар и ти (хтеде рећи: сине Бруте, али се присети, да би то било и сувише брутално, те настави)… зар и ти… зар и ти — јаки човече?!… Па то је страшно, то се не може више издржати!

Затим јурну кроз врата, прелети преко Теразија, и стушти низ Балканску улицу. . .

Ко је после тога ишао савском обалом према железничком мосту, могао је у полутами на мосту спазити једну подугачку прилику, гологлаву, с дугом косом, која је, држала некакву хартију у руци и грчевито је стискала. Ветар се играо праменовима косе и разносио по околини речи:

„Он је био сиромах, али паметан и ћутао… она… кокетна… иштитутка… камо одгонетке…“

Ту се прилика наједанпут заљуља и, као да изгуби равнотежу, стрмоглави се у Саву.

Па ипак је последња утонула уздигнута рука са згњеченим „рукописом“, као да је страховито претила заосталом човечанству или као да је песник хтео још да сачува то благо за потоња поколења.

Таласи, изазвани овим падом, ширили су се круговима на све стране, а они који допреше до обале, шапутаху неразумљиве речи: сиромах… Соломин… поштен… кокета… срце… одгонетка…“

После неколико тренутака, изби на површину воде више мртвих риба; оне се зачуђено погледаше и ућуташе.

---

^[1] Није, до душе, баш сасвим била поноћ, али лепше изгледа, кад се овако почне.

Лагано и с великим напорима прелази човечанство из области незнања у област сазнања. Хиљадама година веровало се да звезде утичу на судбину људску и да се према томе може из њих прочитати и прорећи та судбина; хиљадама година веровало се да се једно тело да претворити у друго, на пр. сребро у злато, и да се према томе племенити метали дају направити из ма какве друге материје; тако исто веровало се, да линије на руци стоје у вези са људском судбином и да се она да̂ из њих прочитати итд.

Та су вековна веровања долазила од непознавања природе предмета, на које су се односила и тек строга егзактна наука била је у стању, да та веровања дефинитивно искорени. Та су веровања била вековима тако укорењена, да су сама добила изглед Науке, и под тако званим тајним наукама и разумеју се привидни научни системи, у које су она била обучена.

Ми ћемо читаоце „Политике“ упознати са главнијим од тих „водећих“ наука, на чијем су оснивању радили често највећи представници саме Науке, и које су тако дуго замењивале право знање у духовном животу човечанства. Ми ћемо почети да их излажемо редом према старини и важности њиховој.

1. Астрологија

Небо је имало некада за човека много већи значај но што данас има. Немајући сатова човек је морао према сунцу и звездама одређивати време; незнајући шта је сунце а опажајући, како све благодети долазе од топлих зракова његових, природно да га је почео обожавати; дубину ноћнег мрака, који је првобитног човека испуњавао са тако великим страхом, месец је растеривао поред звезда које су му изгледале као нека нематеријална бића. Отуда није чудо, што је човек првобитно придавао небу много већи значај за своју судбину и свој живот но што оно то у ствари има, и што је у своме незнању учинивши звезде Боговима учинио у исто доба и судбину своју зависном од њих. Посматрање небесних тела било је с тога од најстаријих времена прво и најважније занимање учених људи, и оно се чинило на крај крајева само зато да се може из звезда читати судбина људска.

Астрологију као науку о прорицању судбине људске по звездама налазимо још код старих Халдејаца и Египћана на неколико хиљада година пре Христова рођења. Оснивалац Астрологије у Европи био је исти онај научник, који је основао и први велики астрономски систем, а то је највећи астроном старог века Клаудије Птоломеј. Птоломејев астролошки систем допунили су арабљани а потпуно развили астролози при крају средњег и у почетку Новог Века. Један од последњих астролога био је и велики реформатор Астрономије Кеплер.

Птоломејев астролошки систем, који је као што рекосмо основ европске „егзактне“ Астрологије, полази од његовог астрономског система. Птоломеј је замишљао, да се земља налази у средишту света, мирна и непомична и да се око ње окрећу осам небеских сфера, од којих једна крајња садржи некретнице, а седам осталих покретне звезде, на име планете (Сатурн, Јупитер, Марс, Венера и Меркур), сунце и месец.

По природи својој сунце је топло и суво, Сатурн ладан и сув; Јупитер је блага звезда и држи средину између ладног Сатурна и врелог Марса, и од њега полазе плодни ветрови; Марс је сув и врео, те је и боја његове светлости ватрена; Венера је блага звезда као и Јупитер; месец је влажан као и земља и при том ладан; Меркур је пола влажан а пола сув.

На основу ових својих особина топлоте и хладноће, влажности и сувоће звезде стоје у вези са срећом и несрећом (Птоломеј као и остали астролози држао је да су планете заједно са сунцем и месецом у првом реду оне звезде из којих се да прорећи судбина). Јупитер, Венера и месец, — звезде су које доносе срећу, јер су то звезде топле и влажне; Сатурн и Марс су звезде које доносе несрећу, јер је један од њих сасвим хладан а други сасвим топао. Сунце и Меркур су на средини, могу бити и једно и друго, према приликама.

Али и ако на овај начин свака звезда већ по самоме физичком саставу своме има засебан утицај на ток ствари на земљи, ипак тај је утицај нарочито одређен положајем звезде на небу, и у одредби тога положаја и састоји се права астролошка доктрина.

Птоломеј је претпоставио на име, да свака планета има свој стални однос према небеским знацима тако званог зодијака или животињског круга, а то су оних 12 звезданих јата кроз које сунце при привидном годишњем кретању пролази. Свака од покретних звезда има своје стално место у томе кругу, то је такозвана „кућица“, и доцнији астролози додали су овим Птоломејевим кућицама још нових 12 „кућица“, поделивши још једанпут небо на 12 одељења. Даље је Птоломеј претпоставио да звезде према фигури коју у извесном времену праве значе срећу или несрећу, итд.

Пошто је на тај начин постављена астролошка теорија, онда се прелазило на праксу, тј. на прорицање судбине, и то се прорицање судбине особито вршило над новорођенима и тако звани рожданици и не садрже ништа друго до ова прорицања на основу астрологије.

Да би се прорекла судбина новорођенога требало је прво тачно записати дан и час када се рођење десило и онда се посао астролога састојао просто у томе, да нађе положај звезда на небу у тај дан и час. Кад се то учинило, даље је све произилазило из астролошке теорије.

Ако се десило који пут, да се прорицање није испунило, астролози нису закључивали да им је теорија нетачна већ само, да је дан и час рођења онога чија се судбина прорицала, био нетачно одређен. А ако им најзад ни то није помагало, они су морали прибећи и самом мењању астролошке теорије, али разуме се само у појединостима, јер да је та теорија у принципу нетачна и да је цео посао њихов залудан, астролозима није ни падало на ум.

Ви знате ваљда, да ја имам још једну кћер коју су ми Индијанци отели док је још била мала. Ја знам где се она налази и годинама већ скупљам људе, да је ослободим ропства. Сутра се крећем. Ако хоћете да добијете Зоу, пођите са мном, да ослободимо њену старију сестру. Ви сте сада опет сасвим здрави, па ћете моћи да подносите ове напоре. Коњ вам је добар, оружје у реду, хоћете ли?

Ја сам стајао кад скамењен пред тим неочекиваним питањем, не из страха од опасности, већ што ми је било жао, да остављам Зоу.

— Да или не? рече Сеген.

— Да, одговорих му је живо. Показаћу вам, да сам је заслужио.

И тако се одмах стадосмо спремати за ту чудновату експедицију, везану с толиким опасностима, које ћу сада мојим читаоцима, да причам.

Дел-Норт

Нећу да замарам читаоце детаљностима сцене одласка. Пре но што избледеше звезде, ми већ бејасмо у седлима и кретасмо се пешчаним друмом. Недалеко од куће пут скретао некој густој шуми. Ту се зауставим, пропустим своје пратиоце и усправивши се на узенгије погледам натраг. Очи ми се управише ка суроме зиду а затим ка месту где је стајала Зоа.

Крај зида, који се указиваше при бледој јутарњој светлости, беше она коју тражаше мој поглед. Не могах јој распознати црте, али је познадох по овалном лицу које се оцртаваше на небу као неки црни медаљон. Она стајаше крај палми, које су расле на тераси. Руке наслоњене на стабло, она се беше прегнула напред. Можда је опазила лепршање једне мараме; можда је чула своје име и одговорила на љубазно, збогом, које јој донесе јутарњи поветарац. Њен се глас изгубио у топоту мога коња, који се нагло окрете и однесе ме у велики шумски хлад. Више пута окретао сам се не бих ли угледао ову драгу силуету, али се она није могла видети ни с једног места. Њу скриваху тамна, величанствена дрва. Само још могах видети врхове живописних: палми; а како се пут спушташе између два брежуљка ускоро ми се и они изгубише из вида.

Пустим узде и оставим коњу на вољу да иде, а сам се бацим у море мисли у исти мах слатких и мучних. Осетих да ова љубав која ми пуни душу уједно обухвата и цео мој живот, да ће ми у будуће ова љубав бити главни ослонац свих мојих нада и најмоћнији покретач моје делатности. Тек што вам постао човеком, па ипак знађах за ову истину, да је чиста љубав, као што је ова, најбоље сретсво да се човек не удаљује од младости и најбољи чувар од опасних заноса. То сам научио од онога, који је водио главну бригу о моме васпитању, и чијим сам се искуством и сувише користио, да му не бих могао поклонити вере. Више пута имао сам прилике да се уверим о правилности ових мисли. Знам да је љубав, коју сам улио тој девојци, исто толико дубока и страсна, колико и она коју сам осећам; можда још и силнија, јер је моје срце знало и за друге љубави, док је њено куцало само под утицајем нежне неге којом беше окружена у детињству. То беше њено прво моћно осећање, њена прва страст, Па како јој онда то осећање не би освојило сво срце, савладало све мисли, њој тако отвореној за љубав, тако сличној митолошком Венусу?

Ове рефлексије у свему, беху пријатне; али слика стаде губити весели изглед кад престах мислити о прошлости. Нешто, извесно ми говораше: Никад је више нећеш видети! Ова мисао, и ако основана на претпоставци, беше довољна да ми испуни дух мрачним слутњама, те узех испитивати будућност. Ја не идем на пут ради какве забаве, с које се враћа одређеног дана и часа. Имам да се излажем великим опасностима, пустињским опасностима, за које знам колико су озбиљне. Прошле ноћи при скрајању планова, Сеген није крио опасности којима ћемо се излагати на путу. Он их је све побројао пре но што ме је позвао да га пратим. Пре неколико недеља тиме бих био забринут; чак би ме те опасности већма раздражиле. Али онда моји осећаји беху сасвим промењени; знао сам, да је нечији живот везан за мој. Шта би било да је демон говорио истину? Не видети је никад, никад више… Страховите мисли! Уваљен у седло, путовах савладан тешком тугом. Али осећах да ме носи мој драги Моро, који изгледаше да познаје свога јахача; његова витка грбина подизаше се подамном; моја душа, одговараше његовој, и излив његове ватрености јако упливиса, на ме. После једног тренутка скупих узде и јурнух галопом да стигнем другове. Пут, који вођаше поред реке, кривудаше кроз долине обрасле густом шумом.

Пут беше тежак због густих трњака; и ма да дрва беху зарезана ради грађења друма, не беше никаква трага ранијега проласка; једва да се могла видети каква коњска стопа. Земља изгледаше дивља и сасвим пуста. Као доказ томе беху чести сусрети дама и антилопа, који излетаху из шумарака и прелажаху нам пут. С времена на време пут се удаљаваше од реке, да би избегао њено често кривудање. Више пута пређосмо огромне просторе, где беху пообарана велика дрва и где је земља некада обрађивана; али то је морало бити у давним временима, јер земљу, која је била орана, сада покриваху непроходне цесте. Прођосмо покрај једне разрушене цркве, чија се стара кубета сурваваху камен по камен. Свуд унаоколо гомиле адобе-а покриваху простор од неколико јутара земље. Некада је овде било дивно село! Шта је с њим? Где су његови вредни становници? Једна дивља мачка излете из трња које покриваше развалине и увуче се у шуму; нека буљина тешко слете с једног трошног кубета и облете око наших глава вичући своје жалосно ху-ху, додајући тако још једну црту више овој жалосној сцени. Али где су дакле они, чији је глас одјекивао о ове зидине? где су ти који су клечали у светој тами ових некада светих сводова? Они беху отишли; где и зашто? Сва ова питања упутих Сегену који ми лаконски одговори:

— Индијанци!

То беше дело дивљачке војске, њеног ужасног копља, и ножа за дерање коже, лука и секира за бој; њених отровних стрела и буктиња за паљење.

— Навабојаца? упитах.

— Навабојаца и Апаха.

— Али зар они не долазе више овамо?

На једном ме нека страва обузе. Још смо сасвим близу куће; помислих на њене зидине без одбране. Нестрпљиво чеках одговор.

— Они више не долазе овамо.

А зашто?

Ово је наша земља, одговори он значајнијим им тоном: Ето нас у земљи где живе чудни становници; видећете. Тешко Апаху или Навају који би се усудио загазити у ове шуме.

Што смо више ишли напред, предео постајаше прегледнијим, и ми видесмо два низа високих, шиљастих брегова, који се пружаху на север и југ двема речним обалама и толико зближаваху да изгледаше да препречују реку. Али то само беше привидност. Идући даље, ми уђосмо у један страховит пролаз кога називају cannons (кланац), и који се честа виђа на картама међутропске Америке. Река, протичући кроз овај кланац, пенушава се између две огромне, шиљасте стене, чија висина изношаше више од хиљаду стопа и чије стране, док им се приближивасмо, представљаху нам два гневна џина који, раздвојени моћном руком, не престајаху претити један другоме. Не могу се гледати глатка лица ових огромних стена, а да се не ужасне и ја сав уздрхтах кад се нађох на прагу ових џиновских врата.

— Зауставимо се овде, рече Сеген. Сиђосмо на земљу и привезасмо коње како могу пасти. Затим седосмо на траву и извадисмо јела које смо спремили за пут.

(Наставиће се)