Категорија: Фељтон

Напротив, ако мислиш да се добро проведеш и опет кући дођеш, а ти прегледај најпре оба твоја револвера, јесу ли у исправном стању. Они ти могу бити много потребнији, но фрак и лаковане ципеле.

у сам се мало чудио свему томе, али учиних како ми је он рекао, те мало после тога уђох са Сен-Вреном заједно на тај чудноват бал, оружан од главе до пете као да идем у битку, а не на игранку.

И добро је било што сам тако учинио. Цео присутни свет био је исто тако одевен и оружан, као и ја. Нико није скидао шешира с главе, свакоме вири иза паса цев од револвера или нож, или обоје заједно. Жене су било одиста лепе, као што ми је Сен-Врен у напред рекао. Велике, црне ватрене очи; бујна коса, бледа кожа и стас витак и гибак. Па ипак међу свима присутнима највише је моју пажњу привлачила једна особа, која није била ни лепа ни млада, па чак ни женског рода. То је био један висок, крупан човек џиновског изгледа, дуге браде и сурова натмурена погледа. Седео је мирно у у једном ћошку, никога не гледајући, ма да је изгледало, да свакога познаје. Ипак, над га човек дуже посматра, морао је да нађе, да му на тврдом лицу има нечега примамљивог. Биће да су то биле очи његове, које су по каткад имале сасвим благ, готово нежан израз.

— Ко је онај човек? запитах Сен-Врена најпосле.

— Боље не питај, у толико ћеш онда мирније ноћас спавати, одговори ми он.

Али кад ја стадох наваљивати, он ми исприча укратко историју тога човека. Пре петнаест година упали су му једног дана Индијанци у кућу док је он био ни путу, и побили сву чељад. Жена и млађа му кћи спасле су се као каквим чудом, а старију му девојчицу одвели у ропство. Од тога доба, тај човек није више био човек, но права звер. Народно је веровање да је он више Индијанаца од тада побио, но што има зрна прашине у пустињи. Најужасније ствари причале су се о њему и сваки га се бојао. Али ћери ипак није нашао мада је још непрестано тражи. Његово име, Сеген, било је ужас по све Индијанце.

Док ми је мој пријатељ још то причао, настаде у другом делу сале некаква гужва. Ја из почетка и не обраћах пажњу на то док не видох, да су се два Мексиканца потукла. Из тога се изроди општа битка, ма да ја нисам разумевао зашто и како. Доста то да се дампе наједан мах погасите, револвери почеше да раде, соба со испуни димом и дреком, као да смо сви у паклу. Од једном осетих како ме неко у мраку шчепа за врат, а у исто време ножем удари у десно раме. Без оклевања ја тргох свој нож и замахнувши страшно, ударих некога у груди. Тако ми се бар учини, јер се после нисам могао тачно да сетим како је све било. Неколицина њих навали тада на мене, бранио сам се колико сам могао, али ми свест поче лагано да мркне, раме ме је страшно болело, те се скљоках на под…

Кад сам се опет пробудио, нађох се у једној мени непознатој соби. Поред мог кревета седела је једна старији женска седе косе и тужна лица и једна сасвим млада девојка, лепа као пролећни цвет. Испричаше ми, на моје питање, шта је све са мном било. Рањен сам био у оној гужви тако опасно, да сам пуне три недеље био у несвестици! Сен-Врен је морао са својим друштвом да отпутује, а мене је оставио код њих на нези. Мој слуга коњ и пас такође су још ту били. Кроз неколико месеци ћу се веле, сасвим опоравити и моћи излазити; дотле ће оне да ми праве друштво.

Још првог дана дознадох из разговора да су њих две жена и кћи оног страшног Сегена. То ме непријатно дирну, али гледајући лице Зое (тако се зове кћи) лако сам на то заборавио.

Гледајући њу, лако сам заборавио и све друго на свету, све моје планове и жеље. Недељу дана доцније био сам већ тако заљубљен, као нико на свету, а две недеље доцније, знао сам да и лепа Зоа мене воли. Она ме је неговала својом љубављу, тако да су ми дани неосетно пролазили; ја бих најрадије био пристао, да вечито тако будем болестан. То су извесно били најлепши дани мога живота.

Једног дана, када сам опет био већ сасвим оздравио, отворише се нагло врата на соби, у којој сам са̂м седео и Сеген стаде преда ме. Пруживши ми руку и без икаква увода рече ми ово:

– Ја знам да ви волите моју кћер, а она ми је и сама мало час признала, да и она вас воли. Ја немам ништа против тога да вам она постане жена. Кад човек има женску децу, мора увек да буде спреман на то, да му је једног дана стран човек одведе. Али ја вам могу моју кћер дати само под једним условом. Чујте ме добро и размислите се, пре но што ми одговорите.

(Наставиће се)

Скица

— Па молим вас, плану ревизор, зар нисам хтео деци да поклон учиним, а ви ми не дадосте…

— …Па — наставља учитељ и не слушајући онога — ово није гробље, а данас нису задушнице, — па за бабину душу раним и појим људе из бела света!!…

— Не вређајте, а изјашњавајте се јасније. Молим, дакле, шта хоћете?

— Хоћу да ми се плати ручак! Ја̏како! Није ово алајбегова слама!… Иначе не дам куфер. Код мене нема вересије!

— Врло добро! Да платим! Кол’ко дакле да платим?

— За све да платите! И за вас и за одборнике.

— Добро, за све, дакле колико!

— Чућете већ.

— Молим, молим! вели ревизор и вади новчаник. Кажите колико имам да платим?

— Чућете. А кад ми платите добићете ваш куфер! рече учитељ и оде жени да се, како рече, с њом разговори.

⁂

Док је пандур опремао коња свога и госп. ревизоровог, прође у тај пар туда и капетан и чу од пандура шта је и како је. И за чудо једно, место да је плануо, капетан је био задовољан и само трљао руке. Госп. ревизор му
се извињава; вели, да му је то јако непријатно, да је он хтео у механу а
учитељ му није дао; да је хтео да дарује учитељеву децу и па и то му домаћин није допустио, — а сад гле шта чини!

— Ништа, господине ! Ништа нека вас не секира то, умирује га капетан онако с коња. Платите…

— Ама да платим… с драге воље да…

— Платите, али: иштите рачун! рече капетан и ободе коња.

Ревизор је послушао капетана и потражио рачун. А учитељ као вели, кад ћемо да се шалимо а оно да се бар добро нашалимо. Написа му један дугачак папрен рачун, назначивши до ситница шта је све било и пошто је шта коштало, не заборавивши ни рен да наплати, и све то својеручно, са грдном манупропријом, потписао. — Ревизор платио, добио рачун и куфер. Рачун метнуо у шпаг, куфер на пандурова коња па без збогом остај кренуше се и ревизор и његов пандур.

— Па изволте и други пут! викну за њиме учитељ трљајући задовољно руке при помисли да је ревизор платио рен како га ни у сред Гранд-Хотела, у Београду не би платио!… Овако ја умем…

Поглавље 3

Као свако задовољство на овом свету тако и задовољство нашега учитеља није било дуга века. Одмах сутра дан доби позив од капетана да с места дође у среску канцеларију.

Учитељ се кренуо одмах. Казао жени шта да ради. Ако се не врати нека му за сваки случај пошље повише дувана и Пелагићевог „Народног Учитеља.“ — Иде учитеља уз пут мисли и размишља у себи ; зашто ли га то зове капетан? Ако га зове за овај последњи допис под потписом „Небојша“ — лако ће за то! Удариће у стари инћар. Казаће да га он није писао, нити пак на кога сумња. А ако је госп. капетану баш тако јако призортило, да зна ко је допис писао, нека се сам распита у редакцији листа. А баш ако капетан и потера са трагањем, наићиће већ на онога који ће признати да је он писац тога дописа, а то је Крсман — који је одслужио војску и у војсци докусурао писменост — и с којим капетан по новом уставу просто не зна шта ће и како ће! Не може му баш ништа! Јер да га казни новчано не може, јер нема пас за шта да га ухвати, а да га опет осуди на апс,то је Крсману одлежати таман к’а чашу препеченице попити. У осталом, тешио се учитељ, „много прошло, мало остало.“ Чим дођу његови, иде он у капетане, па га нико неће зивкати и сецати, него ће! он друге да зивка и сеца — ако Бог да!

— Како си ти механџијо? ослови га капетан кад је стигао и ушао у канцеларију.

Максим се, до душе, и надао да ће га капетан запитати и ословити тако некако заједљиво, — али је очекивао да ће га запитати: „Како си ‘публицисто’,“ или „журналисто“ или „борче;“ или бар како си „непомирљиви“ или „слободоумни,“ као што га до сад задевао, али кад га запита овако: „Како си ти механџијо?“ — то није разумео и за то је ћутао.

— Шта радиш ти то, море, ти хотелијеру и костгеберу? Запита га опет капетан.

Учитељ мало протрепта очима. Као слути помало куд капетан циља, али ипак ћути.

— А кад ти то и од којег министра доби мејанско право?

— Не разумем, госп. начелниче!… Молио бих вас, да се јасније изразите…

— А, не разумеш? Хоћеш мало јасније, је ли? Е ево да чујеш и мало јасније, вели капетан и стаде тражити по столу. А је си ли писмен?

Учитељ га само презриво погледа.

— А, опрости! вели капетан. Научио, знаш, онако шаблонски… Како да ниси писмен кад шаљеш онаке жестоке дописе!… „Небојша“ па неписмен! Таман посла.

— Нисам ја „Небојша“!

— Ама и ја велим. Ти да си писао, а ти би се и потписао с потпуним именом и презименом. Ти си независан човек, гостионичар, кога имаш ти да са бојиш!? А, ево! рече капетан и пружи му. Кад си писмен ево читај сам; ев’ ово одавде довде! рече капетан и обележи му ноктом.

Учитељ се наже, зажмири мало и погледа у параграф. Прелете га очима и застаде.

— Па шта… овај… зашто… замуца учитељ.

— Читај, читај!

Шта ће Максимлијћ него се накашље и поче да чита следеће:

„Да се на основу расписа Г. М. У. Д. од 11 јан. 1867. о бесправном упражњавању метанске и кафанске радње у вези са § 4а полиц. ур. осуди на 150 динара новчане казне, коју, ако због убожства не би могао наложити да му се та казна по § 26. пол. ур. замени затвором, рачунајући пет динара у један дан затвора.“

— Е, је ли ти јасно бар сад?

— Јок господин капетане! рече узнемирни Максимлијћ.

— Е, голубе мој, ако ти и наштампан закон није јасан а кандидовао би се био за посланика, (за законодавца болан, брајко!) — онда је то доста жалосно !

— Незнам шта хоћете да кажете! врда учитељ.

— Полако де, сад ћеш знати! рече капетан и разви и показа му онај рачун. Какав је ово кафански рачун, за кога је, и ко је овде потписан? А? Ово је кафански рачун, за госп. ревизора, а ово твој потпис… Па још није снабдевен прописном таксеном марком! И ту си очепио закон. Је ли ово рачун?

— Па… замуцкује учитељ… па… рачун је…

— Твој рачун?

— Мој рачун!

— А смеш ли механисати као чиновник?

— Ја нисам чиновник, ја сам учитељ.

— Ниси чиновник, али ниси ни механџија ни ашчија! Је си ли пријавио пореском оделењу приход од механске радње? Ниси. Прикрио си. И ту си очепио закон!…

— Нисам знао.

— „Незнање закона не извињава никог,“ вели законодавац. Е за то има да платиш казну.

— Ама па моја кућа није гробље о задушницама, брани се учитељ, па да…

— Ама ни школска зграда није цинцарска механа! пресече га капетан. Него ћеш ти, голубе мој, ово лепо платити или одлежати апсу ако немаш пара! А таман ти згодно долази! Ферије су, науке неће трпети никаква уштрба од твога апса. А заштедићеш лепо сто педесет динара, па кад изађеш из апса можеш лепо у коју је л’ нашу је л’ инострану бању отићи, да видиш света и да се усавршиш у ком страном језику а све за те уштеђене паре. Дакле, бирај: сто педесет динара, — или тридесет дана апсе. Бирај, аго, које ти је драго! Иначе ја морам да поступим по закону. Шаљем одмах овај рачун у Београд а ово ће ти натоварити три министра на врат: Министра просвете због двојке, министра унутрашњих дела због механисања, и министра финансије због неприлепљене прописне таксене марке. Три министра, болан брајко, а мука је и с једним кад ти се попне на врат! Но да платиш ти!

— Пааа, почеша се учитељ иза врата, драге воље кад се мора. Ама да л’ би могао то онако да исплаћујем на ра́те… нако да и не осетим… То јест, осетићу — поправља се учитељ — него… ’нако, велим, да што мање осетим!…

— Е не може, голубе! Него још данас, све да платиш!

— Па да платим све! утањи гласом учитељ. Ама то је баш ’нако смеје се учитељ. „Дим у дим“ што кажу!

— Е, тако те хоћу! вели капетан смешећи се. Ово ваља! рече и потапка га по рамену. Ово је оно што ’но кажу: Боље се с јунаком бити него с рђом целивати… Дим у дим!…

(Крај)

(Превод с енглеског)

Био сам тада још млад и јак. Срце ме је вукло ка непознатим земљама и људима; хтео сам да живим друкчије, но сви остали људи. Никога више нисам имао од рода, те сам могао да радим шта сам хтео; новаца само имао доста од наслеђа. У западном делу Америке били су тада велики немири; на све стране рат и буна. На више места у индијским провинцијама било је нађено злато, па су из свију делова света тамо јурили сви они, који код своје куће нису били задовољни са својом судбином. Цео олош људски ишао је такође тамо, надајући се, да ће се за један дан обогатити, нашавши какву повећу златну руду.

Тамо сам хтео да идем и ја, не зато што сам хтео злато да тражим, — био сам као што рекох, богат — већ сам знао, да су те експедиције склопчане с великим опасностима. Другога би то можда баш одвраћало; мене је привлачило, јер сам још као дете волео авантуре. У свима крајевима, где се налазило злата, владали су Индијанци, дивља, крвожедна племена, која су сваки упад белих људи сматрали, као повреду својих права. Борили су се увек храбро, не презајући од смрти; лукавији су били но најлукавији међу нама, издржљиви до крајности, страшни у освети. Тешко ономе, ко њима жив у руке падне! Боље да је трипут умро.

Све сам ја то знао, па сам ипак хтео тамо да идем. Нешто неодољиво вукло ме у те крајеве, што је било јаче од мене. Судбина, рећи ће можда који од мојих читалаца; ја мислим да је то била само моја луда глава.

Знајући какве ме опасности чекају, ја сам хтео добро да се опремим. Мој коњ Моро од праве лујизијанске расе био је брз као стрела, а издржљив као мазга. Ниједан индијански коњ не би се могао с њиме мерити. Осим тога купим један добар карабин, две пара пиштоља енглеске фабрикације, један велики шпански нож и све остало, што је потребно кад се у рат иде. Поведем и мог пса Алпа. Да сам добро учинио, што сам тако урадио, видеће моји читаоци у брзо.

Као пратиоца погодим једног Француза из Канаде, по имену Годеа, који је имао све особине, које се изискују за такву експедицију. Био је дрзак, безобразан, окретан, вешт, лукав, а при том веран и по мало лопов.

Добро опремљени дакле кренемо се нас двојица на запад. Тада још није било железнице у тим крајевима, те је путовање ваше било споро, али је у толико било интересантније. Ноћивали смо по шпанским кућама, где се врло весело живело. То су добри, гостољубиви људи. Раса им је измешана са Мексиканцима, али су ипак задржали све лепо особине шпанског народа. Жене су им лепе и примамљиве, лепших нигде на свету нема. И док сам ја седео с домаћином и осталим укућанима у гостинској соби, дотле је мој весели, безобразни Годе ашиковао доле међу слушкињама, Кад бисмо онда сутрадан зором рано седлали наше коње, често је кроз какав мали прозор вирила чупава, лепушкаста глава с ватреним очима, које су гледале за Годеом.

Тако стигосмо у Санта-Фе. То је последње насељено место у том крају; одатле настаје прерија, којом царују Индијанци, што значи, да и опасност ту почиње. Пре но што у њу уђемо, хтео сам да нам се коњи неколико дана одморе, те зато одседосмо у једној гостионици, за коју нам рекоше да је добра и сигурна.

Изишавши после ручка, мало да шетам, ишао сам безбрижно кроз непознате ми улице, када ме наједаред неко удари шаком по рамену.

— Сен-Врен, јеси ли ти то? узвикнух радосно, познавши једног мог пријатеља, кога већ више година не бејах видео и за кога сам мислио, да је на сасвим другом крају света.

— Ја, сам, наравно, одговори он.

Поздрависмо се срдачно, испричасмо један другом одакле долазимо и куда идемо. Ја тако дознах, да мој пријатељ иде са повећом четом оружаних пратилаца такође међу Индијанце, али не на исту страну као ја. И он одмара своје коње у Санта-Фе неколико, дана, те ћемо се за бар то време моћи заједно проводити

То наше провођење поче још истог вечера, на жалост не сасвим срећно по мене. Ево шта се десило:

Око осам сати пред вече дође Сен-Врен к мени у собу, па ме позва да идемо на један бал, где ће бити веселог друштва и лепих Шпањолкиња. Ја из почетка не хтедох ићи, изговарајући се, да за такве свечаности немам пристојног одела при себи, на што се добри Сен-Врен из свег грла насмеја.

— Ти, мислиш, рече ми он, да се овде иде на бал као у Њу-Јорку, у фраку и белим рукавицама? Баш си наиван! Те ти дрангулије овде нису ни најмање потребне.

(Наставиће се)

Скица

Поглавље 2

Дође време и да се да̂ оцена. Учитељ се већ осећа кад да је на коњу. Последња декламација била је сјајна. Још зује у ушима одборника оне последње речи „Јер ако ме не зовете — доћићу и сам.“ Ено Вилимана одборника, још се смеје, још никако да дође к себи, једнако брише рукавом сузе од силна смеха и честита председнику, хвали му синчића Кићу и вели: „Ја̂ сретан ли си, председниче. Имаш, а још не знаш шта имаш! А не ка’ ја кукавац и несретни отац! Како само сербез говори! А не ка’ оно моје магаре! Да му затражиш да ти каже „Во имја оца“, оно би побегло и скрило се у бурјан ка’ поплашено пиле“! Тако вели сити и напити и задовољни Вилиман и распитује се непрестано. Пита учитеља: је л’ дете то што је говорило само измислило и из своје главе извадило и тако сложило, или он, учитељ? Узрујан као сваки његовог положаја у таквој прилици, Максим и не обраћа пажњу на Вилимана него пуши нервозно и хода амо тамо и сваки час погледа у лице ревизорово, али и ако је учио Психологију и имао петицу из ње, — не може ипак ништа да прочита на том лицу!…

Ревизор свршио и записао оцену и дигао се од стола.

Приђоше и остали и испунише тачно све формалности.

Приђе на послетку и учатељ и погледа у записник. Трже се и устукну само. Затим извади табакеру и стаде завијати цигару и ако је имао тек запаљену у устима.

Настаде мала пауза.

— Па… ја… овај… поче учитељ — ја мислим да је мој рад заслужио ваљаде мало бољу оцену од „двојке“?!

— Оцена је према успеху! одговори ревизор.

— А ја мислим…

— То ви тако мислите а је опет мислим овако …

— Молим вас мене су оцењивали толики њи пре вас… Све стручни педагози… Хербартовци све… па овога чуда није било!…

— Тхе! Оно су биле оцене за оне успехе, а ова сад за овај успех, или боље рећи неуспех.

— Молим вас, господине професоре — или супленте, (шта ли сте!) — поправите ви ово!! рече мало вишим и мало претећим гласом.

— А не! Не поправљам!

— Ја ћу тражити „суперревизију“!

— То је ваша ствар… а ја што једном запишем то је записано.

— Добро добро! прети учитељ. Ја само кажем, да вам после не буде, почем, криво што!…

— Шта, ви претите?…

— Не претим, него само кажем вам да знате! А знамо ми и ђе су и редакције, а и писмени смо малчице, па они погани и несретни дописи и она припослана — ђе ударе мелем не требује! Па… бели понећемо се мало… то јест, Пропарандија и Велака школа! „Што узмогнем, чућете хоћу ли.“

— Молим, молим нећу ни ја седети скрштених руку. Понећемо се.

— Е ми ћемо учинити један апел на јавно мнење, и онда „коме прсне чело куку њему!“

— Слободно, извол’те. Ако можете!

— А кадри смо стићи и утећи — и на страшну мјесту постојати. Јест, господине, и ако смо овде на селу, ипак не пасемо траву. А то ћемо и доказати непобитним доказима! Биће оно што наш народни гуслар вели: „Бе аферим од Добуја Мујо — И ми коња за трку имамо!“

— Молим, молим! одговора му ревизор. Мене нећете сломити.

— А вала ни ти мене! „Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал’ зубе поломи“… одговара јетко учитељ: „Ти си хајдук робља везанога — Ја сам хајдук те гоним, хајдуке; гласнија је моја хајдучија.“

— Молим, сад нек је доста. Ја више ништа немам с вама. Прекиде га ревизор.

— Ал’ ја имам с вама.

— Па извол’те! Ено вам нови̂на̂!…

— Јок новине, далеко су новине, него овде, овде! Оћу: Трак чаша, трак пара!

— А шта то! запита и застаде ревизор.

— А ко ће мени платити онај ручак?! испрси се Максим Максимлијћ. Зар је мало мени овога мога бедног учитељског стања него још и дијурнаше џабе да раним?!

(Свршиће се)

Међу свима авантуристима и разбојницима у Северној Америци најчувенији и најпознатији је био капетан Мен-Ред. Још као дечко од четрнаест година умакао је од родитељске куће, удружио се са једном разбојничком четом, која се крила по шумама, и наскоро је дотерао у њој до капетанског чина. Доцније: кад је никла индијанска побуна, добио је помиловање и борећи се у редовима америчке војске против Индијанаца, постао је капетаном у редовној војсци. Наскоро му и то досади, да оставку и почне живети пустоловским, разузданим животом, скитајући се од места до места, живећи без крова над главом за дуги низ година. Свуда је био, све је радио, тако да му живот изгледа као каква бајка: био је трипут заробљен од Индијанаца и сваки пут се каквим чудом спасао. Једаред су му одрали целу кожу с главе баш кад су хтели да га убију, он помоћу једне лукаве досетке измоли по сата рока и утекне. Други пут је требао да буде жив спаљен; већ је био на ломачи и опет је жив утекао.

Сам, на своју руку водио је рат против Индијанаца; убијао их је колико је више могао. У целој Америци није било бољег стрелца од њега, тако да је био право страшило за све црвенокошце. У једном походу против Индијанаца, идући да ослободи једну девојку, коју су ови били заробили, он нађе велики златан рудник. Тако постаде за трен ока милионером. Обеси пушку о клин и дође у Европу трошећи лудо силне новце живећи како какав кнез; због једне љубавне авантуре мораде опет да бежи у Америку пошто је претходно убио на сред улице свог противника.

Доцније се бацио на књижевност, па је у томе имао среће. Књиге су му се тако продавале, да је за неколико година зарадио баснословне суме. Описивао је своје доживљаје, износио је слике из свог бурног живота, писао романе, који нису били измишљени, него истинити догађаји, које је он својим очима гледао и у њима учествовао.

Најчувенији од свих његових романа јесте „Лов на људе“, који је преведен на све светске језике. Наш лист почеће у сутрашњем броју да доноси у српском преводу тај роман, који ће интересовати сваког нашег читаоца.

Скица

Поглавље 1

Дознало се напослетку и то што је морало толико њих и не давало им већ толико дана мирна санка. Дознало се, наиме, најзад и ко долази и шта је по струци. Није дакле природњак – како је било први пут јављено – него филолог, нежењен, добро једе и пије, воле музику, ноћ, песму и световну и црковну, од ових најрадије слуша: „На ријеках вавилонских“ и „Не ридај мене мати“.

Те су податке сазнали на последњем среском учитељском већу учитељи и учитељице па међу њима сазнао то и учитељ Максим Максимлијћ учитељ из села Чечвара и он рече као тешећи се: „Е шта је ту је! Што је било видели смо, а што ће бити – видећемо.“

„Само смо се бадава млатили јестаственицом!“ примети учитељ Гојко.

„Е штета што нема више природњака“, дира га учитељица Симка.

„Море, лако је вама учитељицама! Ревизор нежењен — пљуштаће петице по округу ка’ ђурђевски пљусак!“ вели учитељ Пера.

„Па још филолог, фини човек“, умеша се учитељ Паја. „Није ка они цмољави и сипљајиви природњаци. Кад иде пандур за њим не знаш да л’ га тера или иде из почасти за њим.“

„А штета што није математичар ка онај лане“, дира Пера Пају, „па да ти заокупиш задатке, све неке масе како се деле међу три брата наследника, или задатке о банкроту и повериоцима“.

„Море, ником горе него мени ако ми остане на ручку“, вели у иронији Максим Максимлијић. „Чујем да је слаба стомака. Их, да ми је нешто да је ка онај лањски што је само винове сарме вадио четири пута о ручку код мене! Па да ти га нешто нанесе моја срећа у наше село пред ручано доба!… Био би вала на коњу па ако што нисам ни математичар, ни природњак, ни филолог!…“

„Сад шта је ту је! Помагаћемо се како знамо!“ заврши госпођица Симка баш у сам разлазак учитеља и учитељица.

*

Све што су за ово две-три недеље грозничава рада урадили оде бестрага као непотребно. И куд баш тај округ и срез да задеси то и баш њима да пасира то. Прво било званично јављено да им долази ревизор природњак, и шта је онда природније него да ударе само у природне науке. Читаве три недеље и пре и после подне само то су радили. Правили излете, довлачила деца пуне торбе каменица и травуљину неку, тражили тучкове и прашнике и гледали лукасте корене, јурили петлове и кокошке, изводили сивоњу и загледали га са сваке стране и описивали га – и сад таман утврдили то, а дође глас као из ведра неба гром да је учињена промена!… Онај природњак замолио министра да га у интересу науке пошљу у копаонички крај, јер сад, вели, тамо цвета неки крокус па, вели, неопходно је потребно да се он тамо нађе – (јер сва ће српска наука, вели, с правом тражити то од њега). И министар му учини по вољи и промени: место њега пошље филолога и тако сав дојакошњи труд до ђавола!

И сад пик Јово на ново! Ударили у подмет и прирок, у именице и заменице и у декламације „Цар Лазаре сједе на вечеру“ и ону другу „Варваринско поље притиснула војска“, а природне науке потурали сасвим и још да није оних за клање намењених и одређених кокошака и пилића ако дође ревизор – не би се природних наука ни сетили.

*

Стиже и ревизор и отпоче испити. Дође у село Чечвар Максиму Максимлијћу. Дочека га Максим и лепо и куражно. У граматику се није баш богзна како уздао, али се многоме надао од декламација, певања и ручка, ако га узмогне задржати код себе на ручак. А сем тога спремио је и неколико ретких нових речи из тога краја као: „претомац“, „трбуша“, „вршник“ (место турске речи сач) које ће овога као филолога извесно обрадовати. А купио је чак и фиде у вароши за тај дан а и рена је нашао некуд, тако да ће ручак бити потпуно варошки, и госп. Ревизор чисто неће моћи веровати својим очима да руча у селу од седамдесет и две пореске главе!! А већ је стигао глас како су неки прошли. Три учитеља и две учитељице добили двојке иако је ревизор био и весељак и нежењен! Зато није чудо што је имао зорта. Али се ипак тешио у стару срећу и у умешност своју, па да’ко прође добро!…

А сви су изгледи да ће добро проћи. Господин ревизор држи испит пре подне. Најпре у оближњем селу до десет пре подне, а после код њега. Неће све свршити пре подне, ручаће, наставиће после подне, а после ручка лако му је, на коњу је. Зна он доста ревизора, који су после ручка троми као змијски цар кад се наједе; завале се, зажмире, дремају и добују прстима само да растерају сан, да не лупе носом у онај сто, не питају ништа а учитељ онда ради шта хоће. И овај може ако је старе среће бити исти такав. Зар ће се он после подне млатити кад се добро наједе!

Дође и Максимов испит. Да не би понављао оно што је већ једаред стручно, научено и детаљно речено у извештај г. министру, казаћу само толико, да су главни предмети свршени пре подне, а лакши остали за после подне. Дође време ручку. Ревизор је хтео у оближњу механу, али му учитељ, никако није дао, позивао …..ства, склонио му и шешир – и ревизор је најзад морао попустити.

Ни ручак нећу опширно описивати, држећи се оног Доситијевог: да кад се једе треба ћутати, него ћу само споменути здравице. Било је и здравица. Прву је чашу дигао и наздравио сам Максим Максимилијћ. Уча је наздравио ревизору, честитао школи, учитељима и земљи која рађа такве синове и науци која је у њему добила достојног заменика Вуку и Даничићу, и благодарио г. министру што шаље такве људе. И ревизор је одговорио али некако кратко, сплетено, не овако вешто као учитељ ваљда зато што није говорник, што је ваљда јачи на перу него на језику. А наздравио је и одборник Вилиман. Здравица му је била подужа, али се из ње није могло ништа разумети, јер се састојала из многих заменица. Све су реченице почињале са односном заменицом као: „које смо ми не жалећи труда дигли школу; које је г. министар нама и хвала му учинио, и као ми имамо и учитеља и ревизора ка‘ мало које село и са више пореских глава“, и тако даље, али све тако да тога етнографа није још мајка родила који је то записао а још мање читатеља који …..

После ручка испит је настављен. Ишло је полако. Били су лакши предмети, песме и декламације које су учиниле своје на све присутне. Песме су разбиле сан дремљивим одборницима а декламације их развеселиле, а нарочито декламација „Чворак“ од Чика Јове Змаја саслушана је с највећом пажњом и допадањем. Кад је мали Кића председников декламовао:

„Имам дара
За пудара! –
Ал’ ме људи неће
Ту сам лоше среће!

Похвали га ћата општински Милисав и умеша се и он и рече:

„Ако бог да, бићеш, ти нешто више: писар ја л’ капетан!“

… А дете наставља декламацију:

„Скоро ћете бербу брати,
Би л’ и мене хтели звати,
Да би дошо врло радо.
Ево, реч би моју задо.
Да покажем све што знам.“

Тад се умеша председник Радисав и рече:

„Ка‘ и наш весели Вилиман у казаницу кад се пече ракија.“

А Кића завршује:

.....
„Јер ако ме не зовете
Доћи ћу и сам!“

Грохотом се насмеја председник Радисав и рече: „Пљунути наш Вилиман.“ А Вилман задовољан. „Алал ти качамак, учо!“, изјави допадање и зажали само што није школован и писмен, да научи те стихове.

(Свршиће се)

Један руски лист пише: „На вратима једног од првих кијевских лекара зазвони неко из све снаге. Када је слуга отворио врата, појави се пред њим један елегантно обучен господин, који му одмах пружи писмо, да га преда господину доктору. Док је слуга дошао у собу, непознати господин оде. Међутим лекар отвори писмо и у њему нађе ово неколико речи: „Хоће ли ми испасти за руком, или не?“ Он прочита то и слузи, али, како ниједан од њих није схватио, шта то значи, нареди лекар слузи, да позове странца у собу за разговор. Слуга изађе, али се још брже врати. – Њему је испало за руком – завапи момак – јер нема ваше бунде, г. докторе.“