Категорија: Финансије

Пензије ће се издавати у Београду

Начелство округа београдског јавља, да ће се месечне плате пензионерима, чиновницима и удовичке пензије, које су примане на благајнама Министарства Финансија и Управе Фондова, издавати на благајни начелства.

Дан када ће се ове плате издавати начелство ће накнадно објавити.

Дебата о буџету свршена је. Без великих напора, без великих тешкоћа, Народна Скупштина примила је владин предлог и у начелу и у појединостима. Сви они који су мислили, да ће влада на буџетском питању доћи у незгодан положај и да ће можда због њега чак и пасти, преварили су се у свом очекивању. Цела дебата водила бе са много мање огорчености, но што се могло мислити, тако да влада одиста није ни у једном тренутку била у каквој озбиљној опасности, нити била принуђена, да се целим својим ауторитетом залаже. Очевидно је за свакога, да је у клубу све то унапред посвршавано и да је влада ставила радикалне посланике у алтернативу или буџет да приме или другу владу да траже, знајући да ће клуб онда морати на све пристати, што се од њега тражи. На склапање каквог новог министарства пре решења буџетског питања није се смело ни помишљати, кад се зна с каквим се мукама и натезањем и ово данашње саставило. То је знао и клуб и влада и зато је буџет тако лако у скупштини и прошао.

Прошао је чак и сувише лако. Споредне, много мање важне ствари решаване су и много дуже и много детаљније но буџет, најважнији закон о коме скупштина има да решава. У сваком парламенту, правом парламенту, буџетско питање служи као повод претресању целокупне владине политике и спољне и унутрашње; све што се у прошлој години десило, и добро и зло, и пријатно и непријатно износи се том приликом пред скупштину, а преко ње, и пред целу земљу. Наравно, влада то не чини, него посланици; она је само дужна, да да сва обавештења која се од ње траже и да одговара за све оно, што је учинила или што је у њено име учињено.

Тога у нашој скупштини овом приликом није било. Народни посланици из клуба већине говорили су за, остали против владиног предлога, па се онда одмах прешло на гласање. Тако је било и код дебате у начелу, тако и код дебате у појединостима. Осим неколико сасвим младих посланика, којима се ова прилика учинила згодна да дођу до јевтине, лако стечене популарности, сви остали говорници из клуба већине ограничавали су се на енергично потпомагање владиног пројекта. У једном питању су се разилазили чак и они сами: треба ли ударити нову порезу од 40% или се оставити тога, па новим зајмом попунити дефицит, који се попунити мора.

Противници нових пореза врло су лако могли да бране своју тезу: народ је осиромашио, не може више да плаћа, плаћа већ и иначе више но ма који други народ у Европи. У прошлој години већ било је преко 30.000 егзекуција због неплаћене порезе: ако ударите нову, биће их двапут толико; продаћете целу Србију, а, што је најглавније, до жељене суме пак нећете доћи, јер народ неће моћи толико да плати, па ма му и последње бакраче из куће продали.

Они други, заступници нових пореза, одговорили су опет овако: Дефицит постоји, он мора да се плати. Начинимо ли ове године зајам за покриће тог дефицита, имаћемо до године и исти дефицит и отплату тог дуга на врату. Кад се већ плаћати мора, да плаћамо одмах; од два зла, бирајмо мање.

Имају право и једни и други, само они немају право, што у штедњи гледају једини спас. Штедети се мора, то је тачно, али се томе још не може све постићи. Нарочито не може за кратко време. Војни буџет не смемо данас нипошто да смањујемо, а уштеде на осталим министарствима, баш и кад би их радикали увеле, донеле би ипак и сувише мало. Не може за једну годину штедњом да се надокнади оно, што се годинама расипало, нити може да се нешто уштеди онде, где у опште ничега и нема. Тек у низу година ако се штеди, смишљено, паметно штеди, може да се постепено поправи наше очајно финансиско стање, па и то само у том случају, ако се у исто време подиже привредна снага земаљска. Иначе не.

Један рђав виц

ПРВИ ФИЛОЛОГ: Какво је то име Пачу? Српско или не?

ДРУГИ ФИЛОЛОГ: Српско наравно. Долази од речи пачати се у ствари које човек не разуме.

ПРВИ ФИЛОЛОГ (зинуо од чуда).

Данас ће народној скупштини бити поднесен пројект закона о буџету. Пре садашњега министра финанција два друга министра радили су на њему и обојица су пала, пре не што је био готов. Један је од њих гледао, да општом штедњом, која је по сагласном мишљењу свију осталих тадашњих министара била претерана, поврати равнотежу у државном газдинству; други је, видећи да је апсолутно немогућно повратити равнотежу у државном буџету — повратити равнотежу обично се каже код нас, и ако те равнотеже никада није ни било — био вољан да прибегне оним уобичајеним срествима, која су употребљавана безбројно пута пре њега, нарочито у последње доба. Тек садашњи, трећи по реду министар финанција, откако се скупштина састала, имао је довољно храбрости, да изађе пред радикални клуб и скупштину са тачно одређеним програмом рада. Не обазирући се, хоће ли тај његов пројект наићи на добар или рђав пријем код посланика, г. Лаза Пачу, садашњи министар финанција, износи га онаквог пред скупштину, за какав мисли да је једино добар према приликама у којима се сада налазимо. Остављајући да о појединостима тога пројекта говоримо, кад о томе буде реч у скупштини — ако у опште до тога дође — ми ћемо данас да говоримо само о једној од најважнијих тачака његових.

Јавили смо већ, да предвиђени дефицит за ову годину износи нешто око шест и по милиона динара. Издаци се, кажу, не могу смањити, те нам онда остају две ствари да радимо: или да правимо нов зајам, којим би тај дефицит покрили, или да повећамо приходе. Трећега нема. Г. Л. Пачу је против свију нових зајмова, те предлаже да се повећају државни приходи тиме, што ће се, поред осталог, разрезати нов прирез од 40% од непосредне порезе. Међутим један део јавнога мњења, а канда и велики број народних посланика, одсудно су противни свима новим наметима. Сви они кажу, да народ доста плаћа, и сувише плаћа и да не може више да плаћа.

Јесте истина: народ и сувише плаћа. Сравните који год хоћете буџет с нашим буџетом, па ћете видети, да нико није тако тешко оптерећен као ми. Деценијама се трошило немилосрдно и расипало, без икаквог смисла и рачуна; трошило се, а нико се није питао куда све то води и хоће ли моћи да се плати. Сад морамо да испаштамо, сви, без разлике.

Изникао је од некуда предлог, да се за покриће тог дефицита од шест и по милиона, направи зајам код Народне Банке. Многима то изгледа најпростије и најпрактичније ми се на тај начин извлачимо из незгоде, а они после нас нека трљају главе како знају. Али ко тако мисли, заборавља најелементарнија правила домаће економије, за коју чак и најгоре распикуће знају. Задуживати се, да би се покрио један редован, сталан мањак бесмислица је, којој нема равне; то се може учинити, кад је у питању какав изванредан издатак, али овако не. Или треба смањити издатке, или повећати приходе; другога лека нема.

Издаци могу да се смање и треба да се смање, али то не може бити одмах. За упрошћавање државне администрације, о којем се већ толико говорило, треба доста времена; на врат на нос то не сме да се ради. Војни буџет могао би да се смањи у свако друго доба, само данас не; на другом чему слабо се може што уштедети, тако да нам само једно остаје да радимо. Кад не смемо ни да се задужујемо, ни да знатно смањујемо расходе, онда нам једино остаје да платимо тај недостатак.

И зато, ма колико да је то непопуларна ствар, пројектовани прирез од 40% мора да се прими. Радикални посланици морају жртвовати нешто од своје популарности — коју би и иначе временом изгубили, не бојте се — и учините онако, како интереси земље захтевају. Ако то не учине, показаће, да су им њихови лични сићушни рачуни и лична корист пречи но општа ствар, у коју су се досад клели. Једна велика странка, којој је поверена судбина земље у овако важним тренуцима но сме да се руководи демагошким разлозима.

Још једном дакле: ако дефицит може штедњом да се уклони, нека се штеди; ако не може, нека се усвоји овај предложени прирез. Задуживати се никако не сме.

И сам финанцијски одбор, у своме извештају признаје, да се буџет за ову годину није могао ставити на потпуно здраву финанцијско-економску основу, како се то желело и очекивало. Прибегавање привременим дванаестинама за прва два месеца ове године биће, поред осталога, узрок дефициту буџетском за 1904 годину. Ово задоцњење буџета, одбор хоће да оправда променом три министра финанција, а међутим, баш те промене изазвала је сама Скупштина, која није хтела да схвати озбиљност корисних и потребним предлога за уређење наших финанција. Пад г. Милића Радовановића најбољи је пример за то. По одборовом мишљењу, за отварање нових финансијских извора и упрошћавање државне администрације потребно је много више и студије и времена. Тако се исто мислило и 1902 год. када је донет буџет за ту годину, па је те исте године створена анкетна парламентарна комисија, чији извештај треба да послужи као студија у будућности. У тој комисији било је и садашњих посланика (председник јој је био. г. Пачу), њен рад стаје времена, труда и новаца и он се не сме негирати тим пре, што је врло исцрпан. Зато мислимо да је одборско правдање неумесно и навешћемо све, чиме се Скупштина може користити из тога извештаја.

У погледу прихода комисија је нашла да смо прешли крајње границе порезивања економске снаге (14,5% целокупног приноса народне привреде) те за неко време не смемо ни помишљати на ударање нових намета, нити за повећање старих. У погледу расхода, потребно је да се број потребних чиновника утврди за све струке, да се измени закон о чиновницима грађ. реда, донесу измене у закону о устројству војске и Војне Академије, да се укине контролно одељење војног министарства и т. д.

Кад је одбор одбио предлоге о увођењу нових пореза, сигурно је имао па уму горње мишљење и онда је неоправдано стварање ванредног приреза од 40 пара на сваки динар непосредне порезе поред сталног држ. приреза [75?]%. Исто је тако, још и више, у погледу расхода.

За владе краља Александра није смела Скупштина ни да помисли на смањивање многих и многих излишних расхода јер се влада бранила оним „То хоће Краљ“. Сада, пак, одбор ставља у изглед Скупштини, „добро јој познате садашње прилике“. Тиме се може правдати повећање војног буџета са 3.200.000 динара, али се не може бранити неупрошћена администрација и неостварене та тако много обећавана штедња.

Истина, одбор се усудио да „скреше“ многе позиције, које су до сада по владином предлогу примане (Помоћ друштву „Краљ Дечански“ и „Финанцијски Преглед“ са свим укинути; набавка ордена и медаља смањена са 15.000 дин, Плата Гувернерова избрисана и т. д.) али је оставио диспозиционом фонду целих 1,375.000 динара, па министру полиције на „поверљиве потребе“ 45.000 дин. Уопште, на материјалним издацима нешто се и уштедило, али лични, остали су готово неокрњени. На монополским расходима уштедило се само 10.900 динара, а ту може много више. Одбор је са свим оправдано смањио за 50.000 дин. кредит за Петроградску изложбу, јер и ове изложбе пољопривредне у земљи, немају велике практичне вредности. Ми само волимо параде, а Србији сад није до тога. Треба доказати и бирачима да санирање финанција није само једна програмска фраза, јер посланици често претпостављају интересе бирача општим интересима. А овде су они у великој мери ангажовани, треба их задовољити.

Поред анкетне комисије година 1902 донела је још једну корисну тековину за уређење државних финанција. То је закон о државном буџету, који је почео да важи од 4 априла 1903 године и који у тој години није много припомогао правилном финанцирању због разних политичких неприлика. Али у предлогу овогодишњег буџета осећају се у многоме његове ваљане одредбе. Овогодишњи је буџет потпун, јер су унети сви приходи и сви расходи државни. Отуда је целокупан приход преко 82 милијуна, а расход 89, дакле знатно већи од прихода и расхода за 1902 годину.

Предвиђени дефицит износи динара 6,388.907,49 и он се мисли попунити новим изворима, који неће свакако бити у стању, да ову суму даду. Још кад се има на уму, да су предвиђени приходи често претерани, онда је поуздано да ћемо на крају године имати стварног дефицити око 5 милијуна, ако се за толико не смање расходи. У буџету за 1902 год. предвиђени дефицит био је много мањи, па је завршен са стварним дефицитом од близу 4 милијуна. Данас је још вероватније, да ће он бити много већи, а Скупштина то врло добро зна, па ипак су сви изгледи да ће се буџет примити по одборском предлогу.

Предлог буџета дакле ипак дође пред Народну Скупштину. Дуго смо на то чекали истина; три министра финанција променила су се за то време, али смо ипак на крају крајева и дочекали. Пре но што пређемо на сам пројект буџета, хоћемо да прегледамо најпре односе у радикалној партији с нарочитим обзиром на буџетско питање. Тек кад се то буде тачно знало, моћи ће се од прилике казати, каква судба очекује овај пројекат у Народној Скупштини.

После велике омразе између оба радикална крила дошло је било до стапања; после тог стапања, поводом последње министарске кризе, дошло је опет до расцепа; сада, као и пре прве погодбе, имамо два засебна радикална клуба, са засебним одборима, засебним председништвом и, што је најважније, засебним програмом рада.

Па ипак тај расцеп није данас онако потпун, као што је био за време изборне кампање. Влада, коју данас имамо, постала је заједничким споразумом обе фракције, што значи, да ће у главноме, бар у најважнијим питањима, наћи потпоре и код једних и код других радикала. Колико је познато — а много баш не може да се сазна, ма да би било у интересу самих радикала, да се то једном за свагда рашчисти и објасни — ствари од општег значаја расправљаће се на заједничким састанцима обеју фракција, а све што је мање важно, све чисто партијске, или боље речено чисто фракцијске ствари, износиће се одвојено на посебне седнице.

Та солуција на први поглед изгледа само као последице нетрпељивости појединих чланова; обично се каже, да су само лични разлози били узрок тој подвојености. Међутим, то неће бити тачно. И ако политичка прошлост многих радикала и с једне и с друге стране чини, да до потпуног јединства не може лако доћи, ипак је још много важнији разлог том цепању начелно размимоилажење обеју група у врло важним питањима општег партијског и државног значаја.

Врло је вероватно, да до овог релативног јединства радикали не би дошли, да их прилике нису на то нагнале. Најлакше и најправилније решење било би распуштање скупштине и нови избори, који би онда ваљда дали превагу једнима или другима и на тај начин створили чисту ситуацију. Међутим, то није учињено, из разлога, који се могу бранити. Распуштање скупштине, припрема за нове изборе, сами избори и ново сазивање однело би и сувише времена, а ми времена немамо. Буџет треба свршити што пре, то је један разлог за нераспуштање; осим тога — а то је још важнији разлог — спољне прилике су такве, да у сваком случају морамо имати скупштину. Сваког тренутка може се указати неминовна потреба, да народно представништво мора бити на окупу. Ето због свега тога радикали више воле да се муче и петљају с овом и оваквом скупштином, но да распусте ову и распишу нове изборе. Питање је сад, какав пријем чека у скупштини буџетски пројект г. Лазе Пачуа. Одговор није лак. Један део самосталних радикала опоноваће му енергично, то је без сваке сумње; некадашњи фузионаши биће сви без разлике за њега и то је несумњиво, те ће тако судбина и буџета а и саме владе лежати у рукама оних самосталних радикала, који пливају између две струје, приближујући се час лево, час десно.

Ако не искрсне каква изненадна препрека, може се по својој прилици изнести закључак, да ће буџет у главноме ипак бити примљен с врло незнатном већином од 15—20 гласова.

Тако за сад изгледа; сутра ће већ можда изгледати сасвим друкчије.

Ако се добро будемо владали и ми што пишемо и ви што читате, добићемо можда буџет кроз недељу-две дана. Тако се бар говори у посланичким круговима. Истина тако се говори већ поодавно, још откако се скупштина састала, али овога пута изгледа да том гласу ипак треба веровати. Тако ћемо онда моћи оданути сви колико нас год има, и посланици и влада и цела земља, а нарочито они, који присуствују скупштинским седницама и морају, јадници, да слушају што се на њима говори и што се говорило за ових пет месеца, откако овај скупштински сазив траје.

Друго је питање какав ће овај буџет бити. О томе се сад ништа не може рећи, јер се ништа но зна. Али, кад се узме у вид, да он ни у ком случају не може бити искључиво дело г. Л. Пачуа, пошто је њему тек јуче, тако рећи, пало у део да га изради, а то је и сувише кратак рок, него да су, пре њега, тај исти несрећни буџет за ову годину склапали и г. М. Радовановић по својим теоријама и г. Сава Грујић по здравој памети, — онда се од прилике може знати какав ћемо у опште буџет добити. Пада нам на памет она пословица о многим бабицама, пада сигурно и вама.

Па ипак, није влада крива, ни ова ни она стара, што је све тако било и што буџет данас мора на врат на нос да се ради. Не. Томе су искључиво криви ненормални односи у радикалној странци и радикалном клубу, као год и свему другом што се до сад у Скупштини урадило и што се није урадило. Помирили се, а нису се помирили; ујединили се, а нису се ујединили, те се не зна, ни ко води ту целу огромну странку ни куда треба да је води. Сваки је у њој на свој рачун вођ и сваки би хтео, да сви остали раде онако како он хоће. Не у ситницама, не у споредним питањима, већ у најосновнијим појмовима, чак у погледима на државу разликују се данас они људи који носе исто партијско име и обележје. Не верујете? А чиме би се онда могли објаснити они силни финанцијски посланички предлози у клубу који су, наравно, пропадали и морали да пропадну, али који у исто време најочитије доказују, да јединства, или ако хоћете, правога јединства у радикалној странци данас више нема. Мучи се, петља, крпи, навија, натеже да се одређено и сложно пође напред, па се не може; нема више оне једнодушности и дисциплине, која је некад била најјача страна радикалне партије. То је факт неоспоран, непобитан факт, с којим се мора рачунати.

А то је одиста штета. У тренутку, када је радикална странка требала и морала да да̂ парламентаризму српском сигуран стожер, око којега би се кретао цео државни живот, показало се, да ова није кадра да то учини. Не зато што можда ноће, него што не може. Људи, који су данас у њој, ишли су разним путевима: има их који се нису ништа променили за ових последњих двадесет година, који још и данас верују оно, што им је причала „Самоуправа“ не ова данашња, него она стара. Има их других, који су у току времена одбацили много што-шта из оног првог радикалног агитационог програма, па сасвим друкчије данас гледају на државу и на рад у њој. А у средини између те две крајности налази се много неодређених, несређених елемената, који се поводе час лево час десно, без циља и без плана. И ето зато данашња скупштина, оваква каква је не може ништа да учини, покрај најбоље воље не може.

Хоћете ли да вам причам причу о црвеном врапцу?