Категорија: Финансије

МИНИСТАРСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ

Влашко му је име, а Србин је; родом из Чуруга; отац му је био поп. Као млад медицинар друговао је много с Пером Тодоровићем; био је по мало социјалиста, по мало анархиста и бакуниновац. Неко време уређивао је „Стражу“. Тек као лекар прешао је у Србију, обесио о клин Бакунина и Перу Тодоровића, богато се оженио и радио свој посао као општински лекар у Београду. Обесио о клин и медицину. Дао се на финансије. Много читао, помало и писао о финансијским питањима по разним радикалским листовима. Био управник монопола с прекидима и управник Београдске задруге. Већ петнајест година кандидат за министра финансија у радикалским кабинетима, али све до јуче никако није хтео да се прими. Кажу да има свој нарочит финанцијски програм, добро израђен, који ће се старати и да изврши. Једни веле, да је врло вредан, други да је врло комотан а сви веле, да има добар подрум и да воли ајвар.

Љубазан, добар човек, који ће можда бити и добар финанцијер.

У прошлом чланку „Јуриш на чиновничке плате“, изнео сам и утврдио цифрама, да чиновник према сељаку плаћа врло велики порез. Узео сам сељака за пример, јер посланици из народа највећма наваљују, да се чиновничке плате што јаче оптерете. Али чиновник (грађански или војени, активни или у пензији, указни или неуказни) не плаћа велики порез једино, према сељаку. Он је, у опште, једно због цифре самога пореза, а друго с тога, што он не може да прикрије ништа од својег приноса. Кад се упореди ма с којом другом класом становништва оптерећен највећим наметима. Из тога не треба закључити, нити је моја намера била да такав закључак изведем, да је порез сељаков врло мали. И сељак је добро оптерећен. Јер, ваља имати на уму, да 2,50% износи само порез на принос земље. Такав терет не би био велики, да није уз то личног пореза (6 динара с главе на главу, и 5 пара на сваки динар непосредног пореза), и толиких државних, окружних, среских и општинских приреза. Само државни прирез у овој години износиће 117% што с другим додацима, редовним и ванредним, износи просечно на 200%, уз главни порез. Према томе, и оптерећење сељаково, без посредних пореза, може се рачунати на 7.5%. Све то треба исплатити поглавито из приноса земље, јер сељак, као и сви други, плаћа засебно порез ако издаје кућу под закуп, ако има новчаног капитала или води какву трговину.

Тих 7.5% сељаковог пореза мали су само релативно, т. ј. кад се упореде с теретом сваљеним на чиновничке плате. Тај је терет, видели смо, и по главници непосредног пореза огроман. А како тек мора тежак бити по чиновнике с додатком од 200%, који према тој главници срачунава. Ну апсолутно узев, за сељака је и порез од 7.5% осетан. Порез се плаћа у готовом новцу, а сељаку до новца није лако доћи. Осим тога, порез на земљиште је врло неравномерно ударен. Распоред појединих парцела у групе наје увек тачно извршен. Има земаља које би по својем квалитету требало да плате 2 динара од хектара, а плаћају 3 или 4 динара.^[1] А сам премер је врло аљкаво извршен. Има земаља које плаћају порез на 10 хектара, иако нису већа од 5 или 6 хектара. Сељак осећа, да је порез велики, а не зна од куда. Истина, има и супротних случајева. Многе су земље увршћене у нижу класу, а има их које плаћају порез на 7 или 8 хектара, а заузимају 20 и више хектара. И сигурно је, да су чешћи случаји, да је земља из једна од ова два разлога, оптерећена мањим порезом, но што би то по закону требало да буде. Кад би се порез на земљиште повећао они, који га и иначе много, мимо закон, плаћају, били би пре оптерећени. А према њима се, ма их и не био велики број, мора имати призрења.

Према томе, и повећање пореза на земљиште, сељачког пореза par excellence, ствар је веома деликатна. А шта да кажемо онда о порезу на чиновничке плате који је куд и камо већи и чија је подлога још осетљивија. Није никаква неправда чињена у томе, што се порез на земљу није повишавао мимо друге порезе, него у томе, што се увек највише од чиновника тражило, да они од својих плата, попуњавају буџетске празнине. Ако се већ дође до закључка, да се буџетска равнотежа не може постићи смањивањем расхода мора се, несумњиво је, прибећи повећању прихода. Али то повећање треба тако удесити, да највећим делом падне на оне, који су до сада били, релативно, највећма поштеђени. С тога се чиновничке плате могу јаче оптеретити тек онда, кад се удари порез на сеоске зграде и повећа онај који сад плаћају земљишта. Поштења мора бити свугде, па и у финансијској политици.

---

^[1]За овакве неправде нису толико криви органи који су распоред извршили, колико сам закон од 1885, по чијим је одредбама често веома тешко, чак немогућно, извести правилан распоред.

Предлог г. Павла Ранковића о ударању специјалног пореза на чиновничке плате не заслужује толико пажње са своје неозбиљне претераности, колико са положаја који предлагач заузима у Народној Скупштини, а највише с тога, што се у њему огледа расположење једног, вероватно не малог, дела народних представника. Ми смо ових дана присуствовали читавој лицитацији међу посланицима, ко ће већи намет предложити за чиновнике. Није место у овом чланку изложити праве побуде (сви знамо њихову чисто демагошку основу) оваквих предлога. За свакога је јасно, да они, наперени искључиво против чиновника, нису изазвани никаквом државном, ни земаљском потребом. Нити је ко толико наиван да верује, да су предлози г. Ранковића и његових једномишљеника потекли из њиховог искреног убеђења, да су чиновници у нас по својим великим платама најспособнији да поднесу ново увећање пореског терета. Ако се простом сељаку не може замерити, што сматра да чиновник господује о народном зноју и да се порезом, који он с толико досаде плаћа, само пуне чиновнички џепови, народни су избраници довољно обавештени о важној улози коју чиновници имају у држави, а тако и о величини материјалне награде коју за свој посао добијају.

Али не треба мислити, да је ова анти-чиновничка струја својствена само овој Скупштини, ма да су незапамћена времена овакве бујности. Посланичких демагога било је под свима владама, и под свима режимима. Они су често равнодушно доносили законе којима се земља упропашћавала, али се никад ни за тренут нису дали поколебати у својим назорима, да се од сељака ни у ком случају не сме захтевати да и они, напоредо с осталим редовима становништва, поднесу каквих новчаних жртава, ма како прешна била потреба државна, и друго, да се од чиновника не узима колико би требало, и колико би се од њих могло узети. О таквим, непромењивим изворима скупштинских већина морале су све владе водити рачуна. Под њиховим утицајем стварао се и развијао наш порески систем.

Отуда се могло десити, да порез на сеоска земљишта није ни за пару повећан од 1885. године, када је био заснован садашњи систем непосредних пореза и када се водило озбиљно рачуна о равномерном оптерећењу разних пореских објеката, док се порез на чиновничке плате више но утројио. По закону од 22. априла 1885. год, просечна стопа пореза на плате износила је 1.5% (највећа 3%), а сад се пење на 4.75% (највећа 8%). Требало је доиста упорне енергије, па одржати порез на сеоска земљишта стално на истој висини и ако су државне потребе стално расле, и ако је Србија услед непрекидних дефицита толико пута долазила на ивицу пропасти своје. Још већма задивљује тај факат, да су сеоске зграде још и данас, кад је оптерећено све што се неосетно могло оптеретити потпуно слободне од сваког пореза. И у овом времену, кад је потребно да учинимо највеће напоре, и да сви скупа поднесемо највеће жртве да се држава спасе од потпуне финансијске пропасти, никоме и на ум не пада, да предложи оптерећење сеоских зграда, које свугде на свету плаћају порез. Ко би, влада или посланик, смео изићи пред Народну Скупштину с таквим предлогом? Међутим, услед неодложних потреба државних предлаже се тако осетно увећање пореза на варошне зграде, који ће великим делом пасти опет на чиновнике (непосредно, ако су сопственици, посредно, ако су само закупници), који махом по варошима и варошицама станују.

Не улазећи у питање о разној вредности прихода на који чиновник и сељак плаћају своје порезе (известан приход има знатно већу вредност на селу но у вароши); остављајући на страну и то, што су чиновници због својег положаја изложени многим издацима које сељаци немају, а многе друге околности из којих се јасно види, да би и при једнаком порезу чиновник у ствари подносио већу жртву за покриће државних потреба, упоредимо само који део својег прихода стављају један и други држави на расположење. (Реч је о непосредним порезима, јер тачну сразмеру код појединих није могућно ухватити: али је сигурно да су чиновници, по својем начину живљења, и посредним порезима осетно јаче оптерећени). Сеоска земљишта плаћају од 4—1 [10?] динара на хектар, према квалитету земљишта (шуме и утрине плаћају још мање), што износи, од прилике, на чист принос од прилике 2,5%^[1] пореза. Међутим, чиновници (пенсионари, учитељи и т. д.) одвајају од својих плата просечно 4.75%, на име пореза без мало два пута више. Али чиновник не плаћа само порез. Он улаже још 6% за удовички фонд, да би у случају смрти, један део свог садашњег прихода обезбедио својој жени и деци. А сељак не мора за живота одвајати ниша, па ће опет оставити својим наследницима целокупан приход своје земље. Разлика је, дакле, између те две врсте прихода, од рада и земљишта, велика. Док ја први привремен, доживотан, други је сталан, и траје док и само земљиште. С тога, ако се хоће да постигне што тачније упоређење, ваља проценту чиновничког пореза додати и оних 6%, а то чини 10,75% оптерећења чиновничке плате, према 2.5%, непосредног пореза који сељак плаћа на своју земљу. И поврх тога, чиновникова кућа, која се ретко кад находи на селу, оптерећена је по досадашњем закону с 3% по приносу, а сељак на своју не плаћа ништа.

Један једини пут се озбиљно покушало, да се олакша тешки терет тако немилостиво сваљен на чиновничке плате. Год. 1869. влада је предложила скупштини, да се смањи порез на принос од рада. Али скупштинска већина састављена у главном из истих елемената под свима режимима, одбацила је владин предлог са 130 против 56 гласова.

Слуте ли предлагачи нових намета на чиновнике какве би последице имало остварење њихових предлога? Чиновништво у Србији у маси је презадужено. Огроман део с највећим тегобама састављају крај с крајем, јер су плате мале, а одбици за рачун државе велики. Па ипак, наши чиновници по правилу су исправни у вршењу својих дужности. Непоштење је изузетак. Веома је сумњиво да ће такво стање остати и онда, ако плате продуже кресати, по предлогу г. Ранковића са 20 и 25% и кад чиновник осети да се с њим, која држави даје сву своју памет и сву своју снагу, поступа као с пасторчетом, и да народни посланици очигледно иду на то, да га материјално сасвим упропасте. И велики број чиновника, у крајњој невољи, гладних и смрзнутих, под утицајем неправде која им се чини, потражиће зараде мимо ону која му је законом допуштена. А од тога ће г. Ранковићеви бирачи претрпети много већу штету, но кад би имали да плате који динар више на име пореза. То они не знају, али би то г. Ранковић и његова другови требало да знају.

Подбелешке

^[1]Величина чистог приноса израчуната је по званичним статистичким подацима, јединим који се могу у том погледу употребити.