Политика 1904

Категорија: Хроника

  • Како је рањен Краљевић Ђорђе

    Још у јучерашњем броју саопштили смо, да је Краљевић Ђорђе рањен јуче пре подне при експлозији једне аустријске гранате. Аустријанци су у своме суманутом бесу на Београд пролили и крв краљевог сина. Рана, је, на срећу, лака и Краљевића су једва успели наговорити да остане јуче по подне у својој соби и да се одмори од тешког потреса.

    Војници и официри, којима присуство Краљевића Ђорђа, од првог дана рата и у првим бојним редовима улева најлепше расположење и храброст, одушевљени су сада још више када су видели како краљев син крепи својом крвљу слободу Београда исто онако као и они. Београђани, у чије је душе уносила силно спокојство појава Краљевића Ђорђа, осећају сада још веће дивљење према њему.

    ⁂

    Ми смо успели прибавити аутентичне податке о томе како је рањен Краљевић Ђорђе. Та обавештења су дата од очевидаца и она најбоље и најверније илуструју цео догађај. Ево Како је до тога дошло:

    Аустријанци шенлуче

    У пет и по часова, јуче изјутра, Аустријанци су отворили паљбу са својих монитора на Београд. Како њихови метци нису наносили никакве штете ни граду ни вароши, то су их наши оставили нека шенлуче и нека троше муницију. То аустријско пуцкарање трајало је пуна три сата. Склоњени иза врбљака једнога од дунавских рукаваца, са монитора су пуцали онако насумце.

    Тада су наши решили, да им пошљу који метак, тек да виде како се Аустријанци осећају. И већ после неколико метака монитори су заћутали као рибе. По свему се чинило, да су монитори оштећени, а оно што је после четврт часа настало потврђује још више ту вероватноћу.

    „Свака пета пали.“

    Одједном су са бежанијских врхова загрмели нови топовски пуцњи. Изгледа, да је са Дунава јављено како су прошли монитори и сад су они хтели да се свете. Међутим, још на пола часа пре тога у град је био стигао Краљевић Ђорђе са својим ађутантом, резервним инжењерским капетаном и професором Универзитета др. Михаилом Петровићем. Ту су такође били својим службеним послом Командант Дивизије и један мајор а тако исто и резервни наредник, познати наш индустријалац г. Влада Илић.

    Њих петорица стајали су на једном од највиших градских бедема и посматрали су дејство граната. Као ограда бедема био је један слаб, ровит зид испод кога је био ров дубок близу тридесет метара. Били су у најживљем разговору, када је једна аустриска хаубична граната треснула недалеко од њих. Метак није експлодирао. Одмах затим пала је и друга, па трећа и четврта граната. Али ни једна није експлодирала.

    — Свака пета пали! нашалио се неко од њих, а сви су остали на истом месту спокојни и хладни очекујући шта ће даље бити.

    У томе је пала, такође у непосредну близину и пета аустријска граната; међутим није експлодирала ни она. Експлодирала је тек шеста. Парчад су се разлетела на све стране. Али и Краљевић Ђорђе и остали око њега остали су неповређени.

    Под рушевинама.

    Није прошло ни два минута затим, а затрештала је и седма граната чија је експлозија била силна. Краљевићев ађутант и мајор били су за тренутак као засенути и занети од силнога треска, па су онда спазили како само на корак два од њих, у диму од малтера, вире испод рушевина Командант дивизије и г. Влада Илић, Били су на самом обронку бедема и требало је само још неколико сантиметара, па да се обоје сруче низ високи бедем. Можда би се та несрећа и догодила Команданту Дивизије, да га г. Илић није био инстиктивно ухватио чврсто рукама око паса и тако га тежином свога тела задржао.

    Г. др. Петровић и мајор извукли су их брзо испод камења и свој четворици у исти мах слетело је са усана питање:

    — Шта је с Краљевићем?

    Опазили су га тога тренутка. Само један корак даље лежао је Краљевић Ђорђе, сав до грла затрпан рушевинама зида. Био је лицем окренут земљи и из потиљка лопила му је крв. Изнели су га пажљиво испод крша и лома, и повели ка аутомобилу. Али нису прошли ни неколико корака, а Краљевић Ђорђе је смејући се узвикнуо:

    — Ето, кажем ли ја вама да аустријске гранате не могу ни да убију човека!…

    Какве су ране?

    У два аутомобила Краљевић Ђорђе са осталом четворицом господе пошао је на Теразије, да испере крв са рана. Свет у Кнез Михаиловој улици, опазивши окрвављеног Краљевића и храброг команданта дивизије, који важи као један од наших најумнијих војсковођа и најхрабријих српских официра, приредио им је бурне овације.

    Пред „Руским Царем“ аутомобили су застали, те је Краљевић попио чашу воде, па су онда отишли у апотеку Викторовића где им је сам г. Викторовић указао прву лекарску помоћ.

    Краљевић Ђорђе повређен је по потиљку, а око те ране више је сасвим ситних озледа. Кост је остала неповређена и рана не може имати никаквих компликација. Сем тога контузован је по десном рамену и мишици.

    Командант Дивизије повређен је такође по потиљку. Повреда је лака. Чим му је испрана и превијена рана, командант је на своме аутомобилу одмах одјурио на позиције војсци, да настави свој посао.

    И г. Влада Илић добио је рану и контусију у темењачи а сем тога једну расекотину у дну вилице.

    Срећа у несрећи

    Само срећи и правди, које су и у овоме рату, на српској страни може се захвалити што је овај догађај прошао без катастрофалних последица. Краљевић и његови пратиоци били су на рубу високог бедема кад их је захватила експлозија. Место да их баци напред у дубоки ров, у коме је била извесна смрт, силина је срушила зид и тај зид претрпао их је на самоме обронку спречивши тако да не падну.

    Бог и српска правда тако су хтели!

  • Церовић опљачкан

    Фајумански полицајци опљачкали нашег полицајца Церовића

    Јуче смо саопштили причање г-ђе Христине Зорић [јуче писало Зарић] о страдањима наших поданика, који су били на Приморју око Фијуме. Госпођа је поменула да је г. Михаила Церовића, инспектора полиције, нестало у недељу 18. јула изјутра из Фијуме, и да је он то био отпутовао за Земун. То, међутим, није тачно.

    Г. Церовић је стигао у Београд тек прексиноћ и једва је изнео живу главу из аустријских томрука. Њега ја полиција у Фајуми ухапсила поменутога дана. У недељу изјутра, чим је доведен у полицију, опљачкан је до голе коже. Узет му је сав новац и све друге стварчице које је имао при себи.

    Чудним случајем г. Церовић је успео да побегне из затвора и да се сакрије на једном броду који га је превезао у Бриндизи. Наш конзул у тој талијанској вароши, један од Талијана који су одушевљени Србијом нашао се г. Церовићу као и свима нашим поданицима.

    У томе су наишли из Париза г. др Мика Петровић, професор Универзитета, др. Мита Николић, начелник санитета др. Милутин Миљковић, апелациски судија, апотекар Викторовић, дрогериста Октавић и још шездесетак Срба, који су на глас о рату хитали у домовину.

    Заједно с њима г. Церовић је допутовао у Београд. Његова госпођа била је остала у Фијуми и данас он не зна шта је с њом. Како се чује, пошла је из Фијуме за Земун, али је у путу вероватно негде задржана.

  • Живот у Београду

    Неколико цртица из последњих ратних дана

    Код једног хидранта стоји поред великих резервоарних кола чика Милош, командир ватрогасаца. По њему се види, да је преморен; раскопчао мундир и кошуљу па посматра, како вода лагано цури кроз спласнулу цев у резервоар.

    Он и кочијаш, што тера кола, престављају целу „пожарну чету“ града Београда. Истина до пре два дана он је имао на служби око дваестак младића из последње одбране, али кад су они распуштени, књига је спала на два слова. И тако њих двоје ето већ две ноћи гасе, и то успешно, разне мање пожаре, праћени при томе послу звуцима топовске и митраљеске музике. Међутим кад се појавио пожар у штофари, чика Милошева трупа је ипак била брзо увећана са Главне Војне Станице и успела је да спасе фабрику.

    ⁂

    Чича Илије Глумац стално држи серкл пред „Руским Царем“ и на свој специјални начин тумачи догађаје и даје објашњења и савете појединцима, који их траже. Тако на пример неколицини Јевреја тврди, да је најсигурније за време бомбардовања у — Бајлонијевом подруму!

    — Како то, чуде се они, кад баш тамо погађају гранате?!

    — Нека погађају, немари то ништа, каже он значајно; јер треба да знате, да су тамо огромне каце пива, па како год удари који граната, мора да упадне у кацу, а онда само учини „цврк!“ и гаси се! Ето ти, зашто је најсигурније у Бајлоновом подруму…

    ⁂

    Жена Саве Јерменина, туцача каве, зауставила је аутомобил, у коме се возио Краљевић Ђорђе. Кад је успела, да знацима упозори Краљевића, који је наредио, да аутомобил стане, она је упитала:

    — Молим Вас, да ми кажете, треба ли, да се селимо или да останемо овде, јер ево исели се цео Београд!

    — Треба да останете овде! одговорио је Краљевић: никакве опасности нема, док сам ја жив, не бојте се!

    ⁂

    Јуче на великој пијаци један познати пиљар, не могући се отрести старе навике, заценио неку своју робу; Једна госпођа ценка се с њиме, али он запео:

    — Три гроша, не може ниже!

    У том над самом пијацом страшно зазвижда и зафијука једна граната.

    — Ајде носи за шесет пара, кад је већ овакав случај! раздера се за госпођом добродушни пиљар.

    ⁂

    Поред кафане „Мали Балкан“, на Тркалишту, пролази стари београдски алас Јован Јарац. Пита га Милош Ватрогасац:

    — Шта је Јово, што си се скуњио и сневеселио?

    А он одговара као с неким презрењем:

    — Море, сви су будале; наредили ми да се селим из моје рођене куће, а свега десет зрна, што су ударила око ње и прешла преко ње.

    ⁂

    И под најачом канонадом и зујањем топовских зрна по Београду и преко Београда, улицама трчи на све стране безброј дечурлије и мушке и женске, већином босонога, и на сав глас продају некакве „најновије листове“ и „најновије телеграме“; на све страна разлеже се вика дечјих гласића, који на своју руку истичу, шта је у коме од тих листова најважније.

    Чак су неки обешењаци пронашли и старе вицеве својих отаца, који сада згодно дођу, па се деру на сав глас:

    — Најновији телеграм! Ушао Шваба у Беч!…

    ⁂

    Има још једна интересантна напаст за Београд: то су буве! Оно и до сада су буве била једна напаст за Београд, али ово сад превршило је сваку меру!

    Није тешко објаснити ову појаву. На 90000 душа отишло је из Београда, поневши са собом само ону неопходну количину бува, која их стално прати на сваком кораку. Ресто, оставши без својих „послодаваца“ и „хранитеља“, шта је знало да ради, него је дошло „под окриље“ ових несрећника, што су остали у Београду. Уз то су још из подрума изнете оне масе бува, што су тамо тавориле као сужњи, те сада има у свакој кући читав бувећи циркус.

    Отуда, чим се мало утиша пуцњава те човек помисли да сведе очи, буве се разраде можда још горе него Аустријанци, те од сна нема ничега.

    Али је још интересантнија појава, што је стеница готово сасвим нестало! Ваљда су се преселиле у Ниш?

    Иначе у опште је сада у овим данима пуцњаве карактеристично понашање животиња у Београду и његовој околини. Аустријанци пуцају, Бог би их знао зашто; ваљда да растерују себи страх; петлови пред саму пуцњаву почну кукурикати, запињући из петних жила, а пси ударе у лавеж и кевтање.

    ⁂

    Као што већ раније рекосмо, Београђани, који су у овим тешким данима остали верни Београду, толико су се већ навикли на опасност, да су ударили у разне слане и неслане вицеве на рачун те опасности.

    Пред кафаном Таково седе неколико пензионера; фијучу и распрскавају се гранате, а они, сад већ хладно, разговарају о артилеријској ватри са таквом стручношћу, као да су свршили не знам какву вишу артилериску школу.

    „Фијуууу!…“ чини над њима.

    — То је хаубиц, познајем га одмах! важно каже један пензионер, који је у целоме Београду познат што је веома тврд на ушима, а који о топу зна толико, у колико се каже „глув као топ“.

    — А, није! Ово је опсадни, каже један жандармериски пензионер. Знам још од оног бомбардовања за време блаженоупокојенога кнеза Михаила!

    — То су фугасне гранате! умеша се с другог стола један од оних млађих беспослених.

    — Како фугасне? љуте се она двојица…

    — Па тако, објашњава им он; зар не видите: ф-ф-ф-ф угасне! Фијучу па се угасе!…

    Сви се смеју томе мало нозграпном вицу, који је ипак упалио, можда боље него она граната, што га је изазвала.

    ⁂

    Има још и другог „хумора с вешала“ код наших куражних Београђана.

    Краљевић Ђорђе довезао се аутомобилом до апотеке Викторовића, да га ту превију. И ако је аутомобил јурио великом брзином, ипак су пролазници приметили, да Краљевићу цури крв и да му је раме крваво.

    И сав онај свет, колико га се налазило по тротоарима, одакле је ценио правац и даљину пуцњаве, појурио је за аутомобилом.

    Тако се за трен ока око сквера пред апотеком била скупила велика гомила света. Жандарми и и писари покушавали су, да тај свет љубазним начином — јер сада су у Београду сви једно према другом љубазни — наговоре на разилажење, упозоравајући их на то, да ће непријатељски осматрачи моћи видети ту скупљену гомилу па управити ватру на њу. Али на њихове молбе и на то као застрашавање дошао је одговор, који личи на такозвани „хумор с вешала“. Тај одговор је гласио:

    — Нека буде салата.

    И нико се није хтео мрднути.

    ⁂

    — Шта је ово људи то цело пре подне бију у овај део вароши? пита један забринути професор, пред једном кафаном тамо високо горе на периферији Београда, званој Чубура.

    — Како шта је? Зар не видиш да гађају жице безжичне телеграфије! одговара му један његов колега, који је и у мирно доба имао обичај да се прави, како све зна…

    ⁂

    На Теразијама стаје један фијакер; кочијаши војник, и поред њега седи други војник. Чекају подуже пред кућом, док нису почели да утоварују неке куфере, корпе и бошче.

    Најзад се појави и утовари једна средовечна дама у елегантном уличном костиму.

    — Ко је то? питам момка, што је утоваривао цео тај багаж.

    — То ја свастика капетана тога и тога одговори он и насмеја се.

    Кола се кретоше, кад наједаред залаја из ходника једно кученце, а онај момак раздера се за колима:

    — Госпођо, Пацика, Пацика!

    Али кола одоше а Пацика остаде тужно урличући, да издржи све страхоте бомбардовања.

  • Шта се говори?

    Каже се: „Кога су змије уједале, тај и гуштера боји“. У Београду је то сасвим друкчије.

    Јуче пред вече је, после три недеље, био први корзо са дамама, тоалетама, шеширима. Оглушио се свет о овај свакодневни, како Чича Илија каже, „Марковдан“, па излегао на улицу.

    Одједном одоздо са Саве запрашташе пушке, читави плотуни пушака, али нико ни да трепне.

    Шта је, није вас страх, нећете да бежите? питам једну госпођицу.

    — Ох, каже она, спокојно, ово су само пушке!

  • Опет бомбардовање

    И јуче и данас Аустријанци су поново бомбардовали Београд

    Јуче пре подне у 10 часова поново је почело бомбардовање Београда. Свакако је неко од шпијуна, којих, нажалост, још има у Београду, доставио, где треба, за кретање једне коморске колоне, која је тада полазила из Доњег Града. На ту колону је одмах осута топовска ватра, која је онда упућивана за колоном. Али у исто време прешло се у бомбардовање вароши, и то, како изгледа, из тешких топова.

    На варош је избачено око 20 метака, који су причинили ову штету:

    • Једна граната ударила је у двокатну кућу на углу Васине и Добрачине улице, где се налази радња јорганџије Лазара Матића. Граната је избила цео један велики прозор на приземном спрату из Добрачине улице, и отворила је ту огромну рупу и разбила околне прозоре. Прозор, у који је ударила, осветљавао је јорганџиску радионицу, у којој је у томе тренутку радило неколико младића. Срећом нико није повређен.
    • Други један метак ударио је у кућу г-ђе Милеве, мајке г. г. Драгомира, артилериског, и Војислава Николајевића, пешачког потпуковника, што се налази у Милетиној улици, одмах до угла Видинске улице. Граната је скоро разорила целу кућу. Ударила је у тавански прозор, кроз таван упала у стан и све разорила па испала пред апотеку Пере Ђорђевића.
    • Трећа једна граната експлодирала је пред апотеком д-р. Косте Николића на углу Македонске и Битољске улице; она је причинила само мало квара.
    • Опет једна граната ударила је у двориште куће Македонска ул. бр. 13, преко пута кафане Гинића. Експлозија је разрушила неколико станова и берберницу, што се налази у тој кући.

    Сем тога знатно су оштећене још и ове куће:

    • Кућа гђе Јелена Даде у Јевремовој улици; кућа Димитрија Бибе у улици Краља Петра (готово сав намештај разорен); кућа Јована Савића, електротехничара у Вишњићевој улици; и једна кућа у Кнез Даниловој улици.

    ⁂

    Јутрос, тачно у 5 и по часова поново је почело бомбардовање вароши, и то сразмерно великом брзином и силином. Изгледа, да се с нарочитим планом гађа део вароши: од града па Васином улицом, Кнез Михајловом, до испод „Руског Цара“ и Управе Фондова; међутим многе гранате иду и даље у варош.

    Колико смо до овога тренутка, под кишом од граната могли видети и сазнати, јутрошњим бомбардовањем, које још траје, знатно су оштећене ове зграде:

    • Класна Лутрија (ту су рањени неколико дечака и један млекаџија);
    • зграда Прометне Банке;
    • зграда, у којој је радња Лазаревића и Стојанкића;
    • кафана Стари Мајдан;
    • део куће до Прометне Банке;
    • кућа, у којој је кафана „Српска Краљица“, на Великој Пијаци;
    • Жандармериска Касарна (три жандарма тешко повређена; једноме однета нога);
    • кућа Владана Ђорђевића.

  • Принц Ђорђе рањен

    Данас у 9 и 50 часова пре подне једно парче од гранате, која је експлодирала над градом, ранило је у главу Краљевића Ђорђа. Рана је лака.

    Крвав и насмејан Краљевић Ђорђе се провезао на аутомобилу до Теразија, где му је у апотеци Викторовића указана прва лекарска помоћ.

    На путу од града до Теразија свет је дочекивао Краљевића Ђорђа урнебесним клицањем.

    Краљевић је врло лако окрзнут иза левог ува. У тренутку кад је са још два своја пријатеља стајао на градском бедему.

  • Од Фијуме до Оршаве

    Хиљаде наших поданика налазило се у Аустро-Угарској у тренутку када је поднет ултиматум Србији. Знало се одмах што може доћи и зато су одмах сви ти наши поданици похитали да се врате у домовину. Али су их Аустријанци и Мађари почели одмах хапсити и данас се ко зна колико стотина поданика — не изузимајући ни жене, ни децу — налази ухапшено или интернирано.

    Некима је ипак пошло за руком да се докопају Србије. То су они који су одмах, у недељу и понедеоник — 13. и 14. јула — пошли кући. То су готово само жене и деца — мушкарци који су с њима пошли већ су задржани.

    Једна од тих спасених госпођа — госпођа Зарић — допутовала је прекјуче у Београд и она је била љубазна да нам саопшти ове појединости о томе како су она и њени сапутници прошли од приморја до Оршаве. Ево шта она прича:

    У суботу увече пукао је кроз Фијуму глас, да је Србија мобилисала. Још одмах у недељу изјутра један од наших пријатеља Срба ставио нам је до знања, да би требали да се што пре склањамо. Ми сви, из Краљевице, Црквенице, Новог, Ловране, и где нас је све било, почели смо се одиста спремати да сви пођемо. У томе спремању прошао нам је цео дан. Међутим, г. Михаило Церовић, инспектор полиције, још у недељу изјутра кренуо се сам за Београд и, како чујем, пошло му је за руком да се пробије кроз Земун.

    Учинио је врло добро јер још истог дана, полиција у Фијуми ухапсила је Негована Рајића, чиновника Главне Контроле, затим Кујачића, Робичека, чиновника Министарства Финансија, Ореља, адвоката из Шапца и једног малог, пуног адвоката кога сам често виђала око општине београдске. Нама осталима, жени и деци, речено је да можемо ићи из Фијума.

    У понедеоник, 14. јула изјутра, кренули смо се; само су госпође Рајић и Кујачић остале да чекају шта ће бити с њиховим мужевима. Али већ на фијумској железничкој станици чекало нас је изненађење. Саопштили су нам, да не можемо у Земун, јер је тамо већ сваки саобраћај прекинут него да нас могу избацити једино у Оршави за Румунију.

    И онда је нестао један дуг очајан пут. Изузимајући наше вагоне и један официрски вагон, цео воз је био препуњек руљама пијаних војника. Били су мртви пијани и час су певали а час псовали. Било је жалосно гледати, како ти пијани војници певају а на станицама жене, деца, стари из гласа кукају испраћајући своје војнике и дрхтећи већ унапред од рата.

    Кад смо стигли у Загреб, већ је било објављено ратно стање са преким судом. И ту смо већ чули о страшним стварима које су почињене над загребачким Србима. Загребачка железничка станица такође је била закрчена војницима и официрима.

    Наставили смо пут преко Угарске. Целу ноћ, сутрадан, у уторак, и целу идућу ноћ уши су нам биле заглунуте дреком пијаних војника и урликањем „Доле Србија“. И свуда, на свакој станици исте сцена: кукњава, плач, ридање трезних и очајних.

    Чули смо, да до среде на подне треба да будемо у Оршави, јер тога часа све железничке станице прелазе коначно у војничке руке и онда ће нас избацити из воза на оној станици на којој се затекнемо. Воз је милео, Ноћ између уторника и среде, учинила нам се вечност и чинило нам се да никада нећемо доспети до румунске границе.

    Па ипак у среду изјутра стигли смо у Оршаву. Ту нас је дочекала јака стража и под том стражом спроведени смо у једну одају у којој је већ била интернирана маса Срба. У другој одаји до нас, били су остали наши поданици којима је било допуштено да се врате у Србију, па су само чекали румунски брод који ће их провести. И онда су почели саслушавати нас тражећи кога ће да задрже.

    Пред подне је стигао румунски брод и на подне смо се кренули за Турну Северин. Али су пустили само нас, жене и децу, а од мушких само г. Душана Алимпића и старца Ешкеназија.

    У Оршави су задржани:

    • син пок. Мише Марковића (мати и сестре прешле су у Неготин);
    • Влада Марковић, шеф ложионице (жена и деца прешла у Неготин);
    • д-р. Јован Крикнер, секретар трговачке коморе, (жена пуштена и већ стигла у Ниш);
    • д-р. Чеда Митровић, професор Универзитета, (жена пуштена и стигла У Ниш);
    • Чеда Станковић, чиновник Управе Фондова;
    • Милорад Антула, управник Класне Лутрије;
    • син Тоше Михаиловића, трговца из Београда;
    • син Велислава Вуловића, бившег министра;
    • Павле Љотић, директор учитељске школе у Неготину (жена и деца пуштени да пређу у Неготин);
    • један судија (Спаса?) из Крагујевца;
    • Никола Несторовић, професор Универзитета и инжењер (жена и свастика отпутовале у Букурешт);
    • Алкалај, банкарски чиновник из Шапца (породица му је пуштена и већ допутовала у Ваљево);
    • један дечко рођак трговца Матића (фирма Матић и Солдатовић).

    Поред тога у Оршави су задржани и ухапшени неки наши официри, који су такође били на лечењу и чија имена не знам.

    Ми остали, осим породице Данила Владисављевића која је отпутовала у Букурешт, одвезли смо се у Турну Северин. Румуни су нас лепо дочекали. Била је већ среда увече, кад сам чула да ту лежи тешко болестан Војвода Путник. Пошла сам одмах да обиђем његову ћерку која је такође била с њим. И баш кад сам улазила у кућу излазили су лекари, који су држали конзилијум. Срећом, опасна криза је већ била прошла и могло се надати брзом опорављењу. Војвода Путник је лежао у кући Франасовића…

    ⁂

    У четвртак изјутра повезао нас је брод у Прахово. Не треба да вам описујем како нам је било када смо крочили на нашу земљу. Ту нас је већ чекао воз који нас је однео у Неготин. Стигли смо, дакле, најзад срећно, само је на путу од Турне до Прахова госпођи Јели др. Драгог Николића, лекара, и једној њеној рођаци нестало свог пртљага а и другима, од путника биле с испреметане и десетковане ствари.

    Тако се ишло и такве се ствари дешавале, да не могу ни да се сетим свих имена. Али поред породица које сам поменула, допутовале су с нама у Неготин још и породице пок. Мите Ђорђевића-Мерџана из Београда; Тоше Михаиловића; госпођа Живојина Дачића; Ешкеназијеви (отпутовали у Аранђеловац) и још неке које не знам.

    У Новоме, на мору, остала је ћерка Андре Николића, председника Народне Скупштине, да са Јеленом Лазаревићевом, наставницом, отпутује у Швајцарску. Остале су такође на приморју госпође Јаше и Тасе Продановића, са ћеркама и госпођа Домановић са ћерком, па су и оне одмах сутрадан отпутовале у Швајцарску.

    Госпођа Магдић и једна њена пријатељица остале су у Новоме. Чуло се, да је ухапшен син гђе Магдић.

    Жена доктора Крстића остала у Абацији. Њен девер ухапшен.

    Адвокат Миливојевић ухапшен, а жена му остала у Фијуми. Адвокат Голубовић такође задржан.

    Син Стеве Ивковића ухапшен у Оршави (жена, отпутовала за Ниш);

    породица Стеве Зарића, остала је у Неготину;

    инжењер Милојковић са породицом отпутовао је из Неготина негде у унутрашњост Србије;

    госпођа Сабо са децом отишла је у Врњце.

    ⁂

    Шта је са осталима нашим који су били на приморју — завршила је г-ца Зарић — ја не знам. Само знам, да они који до уторника, 16. јула, нису пошли из Фијуме, после тога дана више нису могли на ову страну…

  • Необјашњива смрт једног апотекара

    Пре годину дана г. Рене Бела Арпад, апотекар, дошао је из Пеште да потражи какво место овде у Београду. После подужег тражења ступи као апотекарски помоћник у апотеци г. Викторовића, где је остао око 8 месеци. Пре пет дана изађе одатле у намери да се врати кући.

    Изашавши из апотеке одседне у хотел „Паризу“, и ту остане четири дана. Ономад, 13. ов. мес., исплати дугујући рачун у хотелу, узме ствари, на питање келнера куд намерава, одговора да ће за Аустрију, и оде. Мало касније врати се и рече да је задоцнио за воз, остави куфер и упути се у варош.

    Ништа се незна где је био целога тога дана, тек око по ноћи у очи Св. Саве, кад су момци прали салоне код „Касине,“ уђе Арпад и затражи од портира засебну собу. На питање портира, гле су му ствари, исприча му Арпад, да је хтео путовати јутрос у Пешту али да је за воз задоцнио, и да су му ствари у хотел „Паризу.“

    Портир му покаже собу са два кревета, али Арпад спази неке туђе ствари и упита, ла ли ће још когод ту ноћити, јер он жели да буде са свим сам. Портир му објасни да су то ствари једнога путника, који је отпутовао за неки дан у Шабац и да се те ноћи неће враћати. Ипак Арпад зажели другу собу, и тако му портир даде другу собу са три кревета с лица улице, где ће бити са свим сам.

    Арпад затражи још и неке немачке новине. и портир му донесе „Fliegende Blatter“ и „N. F. Presse“. При излазу портира замоли га да му пошље момка, да подложи пећ, и да га сутра не буде никако, јер хоће дуже да спава и да се одмори. Портир оде и посла момка да му наложи пећ.

    Освану и св. Сава. Према наређењу Арпадовом нико га није будио и тако прође и подне а он никако не изађе из собе. Најзад око 4 часа по подне кафеџији постане сумњиво толико његово задржавање у соби, уђе унутра и нађе Арпада у постељи укрућеног, хладног, без свести и без дисања. Само се сваких два минута чуо тешки уздах човека који издише.

    Одмах позову кварт. лекара др. Кујунџића, који дође и до 8 часова у вече Арпад је био толико повраћен к себи да му је срце правилно радило, дисање било враћено и да је на махове отварао очи. Само свест му нису могли никако повратити.

    На предлог хотелијера, чији су момци већ били заморени трљањем и повраћањем у живот Арпада, несрећник је на носилама пренесен у општу државну болницу, где је сутра дан око 4 часа у јутру издахнуо.

    Арпад је стар 35 год. ожењен је и има двоје деце, али са женом не живи заједно.

    Пре два дана добио је од апот. Викторовића своју последњу исплату око 80 динара. Осим рачуна код „Париза“, не зна се да је за шта трошио, а при њему је нађено само два гроша готовине.

    Накнадно дознајемо, да је лекарском секцијом утврђено, да се Бела Арпад отровао морфијумом.

  • Негојска афера

    Појединости ове срамне афере нису ни могле продрети у јавност под режимом када је глас јавног мњења био угушен. Ми је износимо сада да би српски народ видео морал ванпартијског режима и да би видео газдовање режима са чисто привредним програмима. Он ће видети једну разбојничку банду искупљену око српске државне касе; видеће сцену да се српски краљ Александар, пред страним судовима, јавља против српске државе у једном прљавој ствари.

    Г. Генчићу, зар да не пљескамо најезди јавности?

    Положај Негоја

    Имање Негој добило је име од села истога имена. Оно се налази на Дунаву у Румунији 40 км удаљено од Калафата. Имање је велико 223 ха изврсне зиратне земље. На њему се поглавито обделава кукуруз, жито, репица. Сем тога, на томе имању има три језера која се хране из Дунава, и један парни млин од самога камена и гвожђа.

    46 динара и 2.280.000

    Зна се да је Негоје у петнаестом веку био манастирско добро. Године 1493. оно се прода за 87 аспра (46 динара), а 1747. купи га један румунски спахија за 500 дуката. Године 1836. купује га кнез Милош за 3.220 дуката. Ове године, 10. јануара, на јавној лицитацији, удружење сељака који обрађују Негоје нуде српској држави 2.275.000, али Константин Ђеблеско, коме је 29. мај покварио један велики гешефт, јавља се накнадно и нуди за Негоје 2.280.000 динара.

    Својина Негоја

    Кад је умро кнез Милош, Негоје припада кнезу Михаилу. Пошто је, пак, кнез Михаило умро без порода, ово имање остане његовим сестрићима Атанасију и Милошу Бајићу и Федору и Милошу Николићу. Они су, међутим, знали о кнез Михаиловом ванбрачном сину Велимиру Теодоровићу. Како њему није остало ништа, да би му обезбедили егзистенцију, они му 19. јуна 1869. даду на уживање Негоје и 30.000 дуката у готову новцу. Велимир Теодоровић добио је све ово под условом да и имање и интерес од новца уживају касније и његова деца ако их буде имао; ако пак он не буде имао деце, 30.000 дуката припадају краљу Милану.

    За управника Негоја Теодоровић узме неког Живка Радивојевића. Он је тако рђаво управљао њиме да је 1884. Велимир морао, на подлози Негоја, да узме из Хипотекарне банке у Букурешту 600.000 динара. У то доба, по одобрењу Милоша Бајића и Федора и Милоша Николића (Анастасије Бајић је био умро), Негоје прелази у дефинитивну својину Велимира Теодоровића. Он умре 31. јануара 1898. и све своје имање завешта српској држави на оснивање Велимиријанума за просветне и уметничке циљеве.

    Оспорен тестамент

    Пошто Анастасије Николић није био дао свој пристанак (јер је био умро) да се имање дефинитивно уступи Велимиру, то су Марија Беле Талијана (супруга садашњег угарског министра трговине), кћи пок. Анастасија Бајића, и малолетни Ханс од Траутенбурга (чија је мати била Маријина сестра), Атанасијев унук, оспори тестамент, и затраже да се четвртина Велимирове заоставштине уступи њима.

    Locus regit actum

    Цела расправа око овог имања имала се водити пред румунским судовима, пошто је и само имање у Румунији. Негоје је у надлежности судова у румунском граду Крајови, где се налази и апелациони суд. (У Румунији има четири апелациона суда.). Румунски законик има један члан који је од великог социјалног замашаја. То је § 1296. По њему, имање дато некоме на уживање може се вратити само ономе који га је дао на уживање (донатору), а не његовим наследницима. Одредба овога члана ишла је одсудно у корист српске државе. Дакле парница гђе Марије Талијан и Ханса од Траутенберга против тестамента Велимира Теодоровића водила се пред судом у Крајови. И код крајовског првостепеног суда и код апелације они су изгубили парницу.

    Краљ Александар против српских државних интереса

    Кад је парница требала да изађе пред касацију, против тестамента устаје и краљ Александар и тражи 30.000 дуката из масе пок. Велимира Теодоровића. Редовним, судским, путем није било изгледа ни на какав успех. И сад настају саблажњиве ствари. Српска влада, 5. фебруара 1903. призна краљу Александру његово потраживање од 30.000 дуката са 6% интереса од 1. фебруара 1898. до наплате. На дан 1. фебруара ове године ова ће сума изнети 480.800 динара у злату. Да би краљ Александар ову суму наплатио, потребно је било да се Негоје прода. Стога српска влада понуди непотребно поравнање гђи Талијан у тренутку кад је она имала да изгуби парницу и пред румунском касацијом. По томе поравнању, гђа Талијан има да добије 250.000 динара из масе пок. Велимира Теодоровића, поред свега тога што су румунски адвокати саветовали нашој влади да не улази ни у какво поравнање, пошто је било сигурно да ће гђа Талијан изгубити парницу и код касације. Сем тога, одмах после завештачеове смрти, гђа Талијан је била понудила поравнање по коме би добила само 150.000 динара, али на које тадашња српска влада није била пристала.

    И сад настаје овакав призор. Краљ Александар мора да изврши поравнање са српском државом такође пред румунским судовима. Краља Александра заступа његов ујак, г. Александар Катарџија, румунски изасланик у Лондону, а српску државу г. Милош Петронијевић, лични секретар краља Александра. Ово поравнање српске државе са српским краљем, на штету српске државе, кажу, у Букурешту је на све просвећене људе учинило одвратан утисак. Да би утисак био још беднији, џокејски клуб у Букурешту запамтио је ову епизоду. Један господин, десна рука краља Александра, дође из Београда у Букурешт. Уочи дана кад је требало платити адвокате тај господин изгуби 22.000 динара на картама, и тако сутрадан једном адвокату остане дужан, у име српске државе, 2.000 динара, другоме 10.000 динара итд. Знамо, нпр, да г. Михаило Ферикиде, адвокат, бивши министар спољних послова и председник румунског парламента, још није добио ништа. У то доба је српска држава била почела преговоре са г. Констатином Ђеблеском, поседником из Крајове (који је и сада конкуренат) да му испод руке прода ово имање за 1.700.000 динара: Све је то било априла месеца прошле године.

    Епилог

    Али је 29. мај прекинуо овај низ злочина против српске државе. Дворска клика личила је на једну разбојничку банду. У журби за богатством, људи су заборављали на своје положаје и на своје дужности. Они који су стајали на челу одбране државног поретка спустили су се на ниво обичних лопова. Човек коме је устав загарантовао неприкосновеност није имао ни толико поноса, да се не понизи до непоштења.

    Садашња фаза

    После 29. маја, имање је прешло у поуздане руке, и продаја је била одређена за 10. јануар ове године оферталном лицитацијом. Најозбиљнији понуђачи били су сељачка група која обрађује Негоје и г. Константин Ђеблеско. Сељаци су понудили 2.275.500 динара, а г. Ђеблеско 2.200.000. Тај је господин пре 29. маја имао добити ово имање испод руке за 1.700.000 динара. У овоме тренутку је цела ова ствар била пред државним саветом и тече сасвим правилно.

    Од новца који се добије има да се исплати гђи Марији Беле Талијана 250.000 динара, маси краља Александра 480.000 динара, 183.000 динара наследне таксе и још 150.000 динара Хипотекарној банци у Букурешту. Имање је 1900. године испод руке, без лицитације, дато под закуп за 105.000 динара годишње. Од те се суме узимало годишње 37.200 динара за порез (27.900) и отплату дуга и интереса (9.300 динара) Хипотекарној банци у Букурешту. Остало је требало да улази у српску државну касу. Али она није видела ни паре. Све је отишло на трошкове око ових срамних поравнања.

    Једна сцена пред букурештанским провостепеним судом

    Као што је познато, пре но што ће постати министром унутрашњих дела, г. Веља Тодоровић је извесно време био заступник српске државе пред румунским судовима. Излази пред суд заступник Негоја г. Веља Тодоровић, адвокат из Београда. Његови су асистенти били господа Михаило Ферикиде, адвокат, бивши министар спољних послова, сада председник румунског парламента, г. Жан Лаховари, адвокат и бивши министар спољних послова.

    Председник суда поставља г. Вељи питање на румунском језику. Адвокати му одмах поставе то питање на француском. Г. Веља ћути; адвокати му постављају исто питање на немачком – он ћути; на талијанском – он ћути; на енглеском – г. Веља ћути. Седница је морала да се одложи. Сутрадан се у седници појави један Србин берберин који је морао посредовати између г. Веље и његових посредника.

    Ко је одговоран?

    Разним поравнањима српска држава је хотимично оштећена за читавих милион динара. Ко је за све то одговоран, и да ли може да штета да буде мања? Има ли кога који ће за осталим представницима овога срамнога режима показати да Тарпејска стена није далеко од Капитола?