Категорија: Шумарство

Историја нашег ослобођења у почетку прошлог века, казује нам, да су нам шуме биле бедем и велика заштита предцима у неравној борби с непријатељем. Где су се јунаци из доба нашега ослобођења родили, расли и челичили, где су се на свети чин народног ослобођења заклињали — до у нашим шумама. Само у окриљу шума могли су се одгајити јунаци какви су били Бирчанин Илија, Станоје Главаш, Хајдук Вељко и други. Шуме наше биле су збегови нејачи док су се наши предци јуначки борили у отвореним пољима. Оне су својим благодетним упливом на здравље и расположење, појачавали храброст и самопоуздање нашим предцима за све време борбе.

О томе нам и помена достојни војвода првога устанка, Прото, Матеја Ненадовић у својим мемоарима, на једном месту вели и ово: „И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је и шума и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао и тако с певањом у Остружницу 8 маја на конак дођемо.“

Прото је добро знао шта су му шуме вредиле у борби за наше ослобођење, па је жалио што су искрчене. С тога, описујући ток борбе са Афис-пашом за Кара-Ђорђеву бусију „Жиље“ вели ово: „То је место идући од Јагодине к Ћуприји, шума и честа да ни пешак никуд поћи не може а то ли коњик, но само туда и то узаним путем, као што је у Мачви Китог био. Но по несрећи обадва су та пута и шуме окрчене и у ливаде и њиве обрађени, и то је велика штета за Србију“. ¹

Кад се он овако о искрченим шумама изразио још пре 50 година а шта би тек данас рекао?

До данас много се променило. Дубока је била планина, данас једва које дрво има.

Црни барјак слободе неумрли Кара-Ђорђе дигао је у Орашачкој планини. Тамо сада грма нема. Место тога камен белег стоји. У Мачви одавно је нестало Китога. У Лепеници нема простране Собовице ни у београдској Посавини велике Дубраве. У чувеној Шумадији нестало је растовине за грађу. Скоро је већ нестало оних џиновских дубова, које је путник друмом Обреновац—Ваљево са дивљењем посматрао. Цела Јасеница па и већи део Гор. Груже упрли су очи још у оно мало заостале горе на планини Руднику. Тако је и са не малим бројем општина дуж Мораве, којима је још једини Јастребац, одакле подмирују своје потребе у дрвима. Становници многих општина немају где ни дрвцета осећи. Цео срез Добрички користи се дрвима из Пасјаче и планине Јастрепца, па тешко народу овога среза ако се и ове планине безобзирном сечом упропасте?

Па нека је и Богом просто, где се на месту искрчених шума с успехом обделавају пољски усеви, или воћњаци, и виногради. Но, шта ћемо где од свега тога не може бити ништа. Шта ћемо сада са пустим Креманским косама, са Козомором и осталим странама пустошне реке Кладоруке у окр. Ужичком. Шта ћемо са Зимовником у околини Рашке и др. подобним кршевима у Србији где је и гуштеру тешко остати. Шта ћемо са толиким голетима у окр. пиротском, са којих се и сам Пирот доводи у опасност од водоплаве? А шта ћемо са бедним народом у целом т. зв. Гор. Заглавку окр. тимочког, који је услед упропашћене шуме остао не само без дрва, већ и без земље за обделавање и без паше за стоку? —

Сада пак кад се прославља стогодишњица народнога ослобођења, у место, да се наше шуме, из благодарности за учињене услуге, и са њихове велике важности по Србију, потребним мерама још боље заштите, — на жалост, најављује се реакција, која их ставља на расположење пакленој секири и пустошној кози.

Реакција иде на то, да докаже, да и нема више државних шума, да оне нису опште народно и „опште полезно“ добро, како су их наши стари до сада ценили. Доследно томе, она иде још и даље, па уништава и општинске и сеоске шуме, тиме, што је из досадањег закона брише и све оне одредбе, којима је колико толико била загарантована трајност ових шума.

Ко у ово не верује нека упореди предлог скупштинског одбора са законом о шумама, па ће се уверити: де се у чл. 2 и чл. 64. брише досадањи државни надзор над општинским и сеоским шумама; брише чл. 65. као најважнији и најбитнији за опстанак општинских и сеоских шума; брише чл. 79. у колико се односи на љуштење коре и по чл. 58. на пошумљавање по чл. 59. и на сечу лисника по чл. 60.; брише чл. 70, који се односи на правилну сечу; брише и чл. 74—78 који се односе на чување општинских и сеоских шума. Шта више, и из чл. 3. брише се загарантовано ограничавање и издвајање општинских и сеоских шума од приватних сопствености. Дакле ни ових шума у Србији не мора бити?!

Напротив, код чл. 71. место продаје дрва лицитацијом замењује продајом по такси. Па како је, сасвим свесно, остављен и даље непромењен чл. 68. то ће се из ових шума и дрва за шпекулацију, као и за домаћу потребу продавати за половину јевтиније из државних шума. — Таман посла. Лепо би то газдовање било?! Тако исто лишавају се државнога надзора и приватни забрани, којима је чл. 81. загарантовао трајност у интересу општем. Међутим, ни један домаћин и прави сопственик забрана, који мисли на своју кућу и своју чељад, не може желети необуздану сечу, јер из искуства зна да га неће моћи од горокрадица очувати. — Ово исто важи и за државне и за општинске шуме.

Овакву назадну и несрећну идеју и то баш сада кад Србија прославља стогодишњица народног ослобођења и кад се све културне установе у нас имају да обележе са по неким напретком, надамо се да Народна Скупштина неће примити. И кад је законом о паљевини и злонамерном поништају туђе имовине сузбила рђаве људе, извесно им неће допустити ни шуме; јер онај, који утамањује шуме штетнији је и од паликуће.

Немојмо се варати. Закон о шумама није оно исто, што и закон о општинама, који се може сваке године мењати. Једна погрешка учињена у шумама за сто година не да се поправити.

---

1. Мемоари проте Матеје Ненадовића. Из Књижевне Задруге стр. 221. ↩︎

По чл. 81 закона о шумама, подлеже државном надзору све оне приватне шуме и шумска земљишта која се налазе:

1. по планинским странама и висовима, од куда долазе јаки ветрови и олујине;
2. по каменим брдима, странама и обронцима, на шума има да спречава, нагло отицање воде, спирање и односење земље, образовање вододерина и поплава;
3. на свима несталним и мочварним земљиштима, нарочито на летећем песку;

Надзор државе над оваковим забранима састоји се у томе, што сопственик забрана несмије вршити никакове сече без одобрења министра привреде, а по добивеном одобрењу, може сечу вршити само по упуству шумског органа.

На ово туторство од стране државе, често се чује повика, право рекућ кукњава сопственика забрана, и то не само из реда сељачког сталежа него и интелигентних људи.

Та повика дошла је и до народних посланика, па многи од њих држе, да је то туторисање државе без икакове стварне потребе, и да се тиме ствара беспотребно незадовољство у народу.

Таково мишљење велике већине народа, дало нам је повода, да се осврнемо на овај члан закона о шумама и расправимо питање, да ли је и у коликој мери потребан надзор државе над господарењем појединих сопственика, са њиховим шумама.

Још у 17. столећу био је у Немачкој донесен закон, по коме је државна власт имала право надзора над господарењем са шумама приватног сопственика, и то у толикој мери, да овај није смео у својој шуми ни једног дрвета осећи, док му га не обележи надлежни шумски орган.

Ове мере биле су у Немачкој предузете из бојазни, да би шуме могле нестати, а нестајањем ових наступити неповољни климатски односи.

Сем у Немачкој, биле су сличне мере предузете и у Аустро-Угарској.

Француска револуција и теорија Адама Смита, која је проповједао слободније појимање државне власти према приватном господарењу, били су повод, да је наступило слободније располагање и са шумама приватних сопственика и то нарочито у Пруској.

Као последице слободног господарења са шумама. У Пруској биле су, опустошење шума и њихово распарчавање, и тако Пруска није могла да служи као углед другим државама, да се и оне за њом поведу.

Но како је теорија слободног господарења оставила толики утисак, да се је морало кидати са средовјечним туторисањем, а с друге стране пруске шуме показале жалостан изглед слободног господарења, морао се је одабрати средњи правац односно надзора државне власти над господарењем приватника са шумама.

Тај средњи правац изабрале су готово све државе и задржале све до данас право надзора над господарењем са шумама приватног сопственика, само не над свима, него над неким извесним бројем, који је у разним државама различит.

Ово туторисање морало се је задржати у свима државама из два разлога и то:

1. Што то захтевају општи интереси, јер шуме упливишу на местну топлину, множину кише; множину влаге у зраку; на изворе, на ветрове, здравље и плодност односних крајева.
2. Што нарочито сељак при слободном господарењу ствара од шуме пустош, крчећи је немилице, и настојећи да из ње извуче што воћу моменталну корист.

То се два главна разлога, која су руководила законодавца свију држава, да поред свих лепих идеја у теорији слободног располагања са својом имовином, задрже средовјечно туторисање државне власти, над господарењем са приватним шумама.

То су разлози, који су причинили унашање чл. 81 зак. о шумама у наш шумарски закон, што никако не треба сметнути с ума приликом измена и допуна овога врло важног закона.

Одговарајући тако на питање, да ли је потребан надзор државе над господарењем са шумама приватних, прелазимо на друго питање, какав треба да буде тај надзор и у којој мери.

Мислимо, да нећемо бити на погрешном путу, ако се и овде послужимо примерима других држава, па према томе изнесемо наше мишљење, у којој мери би требало код нас одржавати надзор над господарењем са приватним шумама.

Аустријски шумски закон пропсује нарочити начин сече за приватне шуме, које се налазе на залом земљишту, на стрминама и великим висинама, на обалама повећих вода и на обронцима гора.

Виртенбершки шумски закон има нарочите прописе за шуме које су од уплива по климатске односе, па даље, које заштићују одплављивање и подривање речних обала, које чувају земљу од пузања, одваљивања камења, падање стена, засипања, и које штите околину од опасних ветрова.

Исте овакове прописе садржи у себи Швајцарски закон о шумама, и сличне овима имамо и у Руском закону.

Италија се осврће нарочито на шуме које упливишу на здравствено стање околине, којих би сеча могла бити повод увалама и рушењу земље, које отклањају поплаве и које упливишу на стварање извора.

Слично Италији прописује Баварска и Француска, а Пруска обраћа пажњу још и на оне шуме, које служе као одбране против [леда].

Као што се види, у осталим државама је овај надзор далеко растегнутији него код нас, тако да се даде применити готово на све шуме.

Па кад се узме у обзир важност шума по опште интересе, несавесно руковање наших приватних сопственика са шумама, надзор што га остале државе врше над господарењем са приватним шумама, држимо, да је потпуно неоправдана повика на прописе чл. 81 нашега закона о шумама.

Шта више, уверени смо, да законодавно тело неби ни мало погрешило, да ограничи господарење са приватним шумама и свима повећим шумским комплексима, које сачињава један или више граничећих се приватних забрана, а које иначе, по данашњем закону, не подлежу државном надзору.

Смо на тај начин сачувале би се многе приватне шуме од очигледне пропасти, јер наши приватни сопственици, не само да сатиру шуме у крајевима где се дрво уновчити даде, идући за моменталном користи, него их сатиру и тамо, где дрво не могу уновчити, у нади, да од бескорисне сече шуме створе плодну ораницу.

Сасекав шуму, обично се на брзо увере, да ту због мршаве земље неможе бити никаква ораница, па је затим напуштају и остављају голет, од које има штете, не само власник земљишта него читава околина.