Одбор, који је именован да састави програм, по коме ће се извршити Краљево крунисање, изгледа да је већ од почетка био у великој недоумици, како да изврши поверени му посао. Одбор је, наиме, имао да бира: или да састави програм крунисања по традицији, дакле да крунисање буде извршено бар приближно онако, како су се стари српски краљеви крунисали, или да остави традицију и да по угледу на програме крунисања у другим државама или сасвим самостално састави тај програм.
Одбор, међутим, није изабрао ни један од та два начина. Он је хтео и да сачува, колико је могуће, традиције и да по угледу на друге државе, како пишу највише по угледу на Румунију, састави програм крунисања.
Изгледа, уосталом, да је одбор сматрао да се на традицију односи само једно питање: да ли ће крунисање бити у Жичи или у Београду. И у том питању одбор је хтео и да очува традицију и да одговори и другим захтевима. Тако је решено, да крунисање буде у Београду, а миропомазање у Жичи. Овако решење по мом мишљењу нема много смисла. Миропомазање у Жичи могло је да изостане. Прича о „Седмовратој Жичи“ и о томе, како су се сви српски краљеви тамо крунисали, нема историске основе, јер су се српски краљеви, особито у доцније доба, обично крунисали тамо, где им је био главни двор у крајевима које су они сматрали за државни центар. Познато је н. п. да се Душан крунисао за краља у Сврчину, а за цара у Скопљу. Дакле баш према традицијама старе српске државе крунисање и миропомазање треба да буде у Београду.
Одбор је, међутим, мислио да ће се огрешити о традиције, ако изостави Жичу. У томе је наравно погрешио. Али када је већ мислио, да се треба држати традиција, онда је требало сам акт крунисања извести онако како је тај акт извођен у старој српској држави. Ако је требало држати се традиција, а ја мислим да је то свакако требало чинити, онда је пре требало пазити на то, како ће се извршити крунисање, него где ће се оно извршити.
У нашој старој литератури сачувана су два описа крунисања. Ти описи су, истина, кратки и непотпуни, али је позната ствар, да је церемонијал, по коме је вршено крунисање у старој српској држави, потпуно израђен по византиском церемонијалу. А тај византиски церемонијал сачуван је у целини.
Ја мислим дакле, да би много и лепше и приличније било, да је одбор по описима старога српског и старога византиског крунисања саставио овај програм. Тај програм био би и лепши и бољи и потпунији од овога. Да је на тај начин састављен програм крунисања, сам акт крунисања био би изведен са лепшим церемонијама и те церемоније биле би сличне церемонијама, уз које су крунисани стари српски краљеви.
Није овде место, да износим у чему се све овај програм разликује од византискога и старог српског програма за крунисање, у чему је он гори од онога и шта је све у њему изостављено или додано. Напоменућу само, да је велика погрешка учињена што су у краљевским знаковима изостављени: мач и, особито, појас. Мач и појас су тако важан знак власти и достојанства, да су у целом средњем веку сматрани за исто тако важне ствари као и сама круна. Стари српски владаоци и властела имали су скупоцене појасеве, које су брижљиво чували, а крунисање старих српских и византиских владалаца није могло никако да се изврши без појаса. То је недостатак у програму, који свакако треба поправити.
Још нешто. Стари српски владаоци, кад год специјалан случај или прилике нису чиниле то немогућим, крунисали су се заједно са престолонаследником. Изгледа, да је већ Стеван Првовенчани крунисан заједно са Радославом, али се зна поуздано, да се Стеван Дечански крунисао исти дан и заједно са Душином (њему је тада било 14 година) и да се Душан крунисао за цара заједно са Урошем, који је проглашен за „младога краља“.
Има скоро 450 година од како је последњи српски краљ крунисан. После скоро четири и по века биће за неколико дана опет извршен тај чин. Свакако се требало постарати, да тај редак и свечани чин буде извршен што више по старим традицијама, а не по оваком програму. Штета је тим већа, што стари српски церемонијал није било тешко обновити.