Ознака: Анегдоте

Гардисте на балу

Приликом једног великог маскен-бала у краљевом двору у Версаљу паде у очи краљу Лују Четрнаестом један жут домино, који је покривао човека необично велика раста, и господских покрета. Он пође за тим и опази како се овај приближио бифе-у са ужасним апетитом гутао огромне количине јела и пића. За тим се маска изгуби у шареној гомили. Али како се зачудио Краљ Луј, кад после непуна пола сата угледа исту ону жуту маску, како опет сатире јело и пиће.

Неколико минута доцније, кад се маска удаљила, причаше баш Краљ Лује Маркизу д’ Етампу о ужасном апетиту те маске, када је обојица опет угледаше где се гордо приближује бифе-у, и тако и по трећи пут показа свој ужасан апетит. Маркиз није могао да верује, да један човек може за непун сат три пута јести, и још толико. Краљ је ипак несигурно тврдио, да извесно зна, да је то тај исти домино, кога је видео први и други пут.

Тада маркизу пада на памет једна паметна мисао, да се увери да ли је то збиља увек иста личност. Он јој се привуче полако с леђа и закачи јој на раме једну плаву траку. И збиља после неколико минута приђе опет иста домино бифе-у и јео је опет са још већим апетитом него пре. Пошто се Краљ тако уверио да је то заиста једна иста личност стаде пред домина и запита га: Ко је он кад може толику количину јела и пића да поједе.

Домино све уплаши и покуша да се удаљи, али му маркиз не даде. „Ти стојиш пред краљем, који и сам жели да се та загонетка разреши“ — рече Маркиз. — „Милост Величанство милост“, викну несрећна маска и паде на колена пред краљем, „ја сам један од ваших гардиста, који пред вратима чувају стражу“. — Али то још не објашњава твој огромни апетит“!

Тада се тек дознаде права истина. Дакле ево у чему је била ствар: Швајцарска гарда краљева нашла је у стражарској соби један жут домино, у који су се гардисти један по један облачили и у бифе долазили.

Краљ се овој досетци слатко насмејао, и дао је затим жутом домину једну велику печеницу и једну корпу пуну вина; пред њим пође Маркиз д’ Етами вичући „места, господо и госпође, домину краљеве гарде“. Ово је било једно од оних ретких вечери, кад се краљ строге етикете, слатко насмејао.

Лепе Казне

Бургундијски краљ Гундобад био је страстан ловац, а волео је да му други људи уживају у лову. Међу тим, врло је строго кажњавао, онога који би украо ловачког пса или сокола. Ко се ухватио да је украо пса, морао је или платити осам талира глобе или јавио пољубити пса под реп, а кад био неко украо сокола, морао би или платити такође осам талира или пустити да га соко дотле кљуца док не скине с њега дванаест лота меса.

Кад је по паду Александра Батенберга изабран за бугарског кнеза Фердинанд Кобург, могле су се по европским листовима читати разне анегдоте, које му још онда нису слутиле на добро. Тако су се причала и ова два догађаја, за које веле да су истинити.

Кад је по његовом доласку у Софију било у двору свечано подворење новоме кнезу, десиле су се неке неправилности и забуне, због којих се кнез јако наљутио. Он је одмах после пријема прекорео због тога једнога од дотадашњих намесника, а овај му је, како веле, на то одговорио: „Опростите, Височанство; кад се будемо престављали новоме кнезу, неће се тако што десити.“

Другу анегдоту причали су са кнежевог пута у Бугарску. Кад је Фердинанд полазио из Беча, вадио му је на железничкој станици карту неки његов пратилац. Он је тражио директну карту за Софију, а благајник га је, кажу, питао: „Желите ли и за повратак?“

Кнез није сујеверан, али причају, да га је то ипак мало забринуло.

Кад ли ће му се бриге разагнати?