Ознака: Аустрија

Сваку ствар треба звати њеним правим именом. Завереничко питање постоји, то је неоспоран факт; оно је свакако мање важно, но што се на страни мисли и пише, али је исто тако важније, но што се мисли код нас. Обилазити око њега и врдати бесмислица је и глупост; напротив, у интересу је свих нас, да се оно, што пре, правилно и праведно реши. Зато треба говорити јасно и отворено, као што приличи слободним грађанима у слободној земљи.

Оно што се збило 29. маја било је корисно по земљу; о томе нема спора. Те ноћи збрисан је један несносан режим, који се свакако није могао друкчије да уклони. С малим изузецима цела Србија радосно је прихватила извршени преврат, Народна Скупштина изјавила је своју захвалност онима, који су га учинили; изабран је нови Краљ, повраћен ред и закон у земљи, све је опет добро – и тада се јављају прве тешкоће.

Извор тим првим тешкоћама треба тражити не у Србији, него на страни. Нешто јавно мњење, које увек симпатише мртвима не питајући јесу ли достојни живљења или не, а нешто дубоко укорењени монархијски принципи готово свих европских народа, која ни у ком случају не допушта, да официр дигне руку на свога краља учинили су, да се у име увређеног морала дигло све против Србије. То опште расположење аустријска штампа, по званичним инспирацијама из Беча, врло је вешто употребила у своју корист. Желећи, да ма на који начин одржава неред у Србији, она је систематски гледала да нахуди новом стању код нас.

Тешкоће које су већ постојала, постале су још много веће кад се десио нишки случај. Неискусни, млади људи, који су у њему учествовали, заборавили су били, да иду против интереса своје рођене земље и да се једна погрешка другом погрешком не може да исправи. После тог бесмисленог покушаја европско јавно мњење још је енергичније захтевало, да се завереници од 29. маја казне. То исто почеле су у то доба да траже и стране силе. Како је тај захтев био неформулисан, ипак је у самој ствари постојао. А то је био апсурд.

Апсурд је захтевати да револуција, која је срећно успела, казни своје вође. То никада није било, нити ће бити. У нашем случају то је утолико више немогућно што је иза извршиоца од 29. маја стајало цело јавно мњење у Србији и Народна Скупштина, која им је на учињеном делу захвалила. О некој казни дакле не може више бити ни говора.

То су канда убрзо увидели и сви они, који су од почетка тражили насилне мере против завереника. Тако се јавља – овога пута много тачније формулисан – захтев, да се сви завереници уклоне из двора. А када то није учињено, сви страни посланици, један по један, отишли су на неодређено време на одсуство, доводећи тиме у неугодан положај и нашу владу и целу нашу земљу.

Тај одлазак станих посланика, да смо у другим приликама, не би био тако важан. Има много примера, има их и у нашем непосредном суседству, који нам сведоче, да једна земља може да опстане и покрај нерасположења великих сила. Пасиван отпор временом доноси победу; кад им се не попушта, стране силе попуштају понекад саме. Али спољни наши односи, прилике на Балканском Полуострву не допуштају нам никако да такве експерименте чинимо. Напротив, ми треба овога пута да учинимо што се од нас тражи.

То што се тражи, да уклонимо заверенике из Двора, није много. Огромна већина њих, сви осим двојице-тројице, отишли су одмах по извршеном делу на своја места, да чине своју дужност, као што су је чинили и пре, не захтевајући и не очекујући никакве награде. Остала су свега два-три официра, можда баш они, који најмање заслуга имају за извршени чин. И њих треба уклонити и то што пре. Нека се угледају на своје млађе другове, нека иду сами на своја места и у своје команде, нека се сећају, да је лепо хтети умрети за своју отаџбину, али да је још много лепше и много теже умети живети за њу.

Страни посланици

Извештавали смо из сигурног извора, да ће сви посланици страних држава, који се сада налазе на осуству, бити опозвани у најкраћем року и да ће сада на њихова места бити постављени други, који ће одмах и доћи у Београд. Од прилике у исто доба биће смењен и Краљев први ађутант г. Дамјан Поповић, по својој сопственој жељи.

Посвећење

Сутра ће у Цариграду новоизабрани скопски митрополит Севастијан бити посвећен за митрополита.

Посланици пред бирачима

Г. Сима Катић, посланик, отпутовао је својим бирачима, да им поднесе нов Пројекат Закона о шумама и да чује њихово мишљење о њему.

Г. Љуба Стојановић и учитељи

Предлог закона о школама претресан је већ на три састанка радикалног клуба већине. Ни око једног пројекта није вођена тако жива дебата као око овог. Већина посланика била је за побољшање учитељског положаја који се овим законом још погоршала. Нећемо овде износити поједине одредбе тога закона, али толико можемо рећи, да се учитељи од њега не могу надати никаквом добру.

Нов новац

Као што смо већ јавили, неће се ковати нов сребрн новац, пошто би га онда било сувише у циркулацији, него ће се за шест милиона динара сребрног новца с ликом краља Милана повући и прековати. Тај нови новац изгледаће овако: петодинарци ће на једној страни носити лик краља Петра и Карађорђа, а на другој ће арапским бројевима бити написано 1804–1904. Дводинарци динари и стопарци носиће на једној страни лик краља Петра, а на другој ће бити обележена вредност и година 1904.

Осим тога сковаће се за 400.000 динара петпараца од никла и за 200.000 динара бронзаног новца од 2 паре.

Сви ти радови извршиће се у Белгијској државној ковници у Бриселу.

Спремање кандидата за српске митрополије у Турској

За кратко време од кад је српски народ у Турској, добио два своја митрополита, већ је и скопска и рашко-призренска митрополија била по по једанпут смрћу свога митрополита упражњена. Срећом су се оба пута убрзо нашли погодни кандидати за митрополита. Али при свем том, озбиљних кандидата за избор било је врло мало. Ми мислимо да се треба озбиљно постарати за васпитање и спремање кандидата за митрополитска места у Старој Србији и Маћедонији тим пре, што се надамо да ће и у осталим епархијама у Маћедонији ускоро бити задовољена праведна жеља српског народа и да ће Срби и у осталим епархијама ускоро добити своје митрополите.

Кандидатска теза митрополита Севастијана

Митрополит Севастијан по свршетку својих студија на Халци, написао је своју тезу: „О пећкој патријаршији“. У својој тези бранио је митрополит Севастијан, автономију и автономну организацију српске цркве. Ма да резултати до којих је митрополит Севастијан, дошао у својој тези, не иду Грцима у рачун, ипак су је професори (Грци), одлично оценили.

Аустрија се спрема за рат

„С. П. Велемости“ доносе разговор свога бечкога дописника Д-ра Соколовског са једним аустриским дипломатом. У току разговора рекао му је овај државник, да Турска не мисли озбиљно на извршење рефорама, те ће Аустро-Угарска морати да предузме одсудније мере, да оствари „реформе“. По себи се разуме, да она тај посао неће извршити без икакве награде.

Ко коме дугује?

Један овдашњи лист покушава да образложи суму од 93.550 динара, која се потражује од г. Веље Тодоровића, бившег министра полиције, и штавише наглашава да ће г. Веља имати још да потражује 8-10 хиљада динара од државе. Он тврди да ће поднесени рачун за награду при заступању г. Тодоровић чак и премашити суму која се од њега потражује.

Ко то поверује, нека прочита наш данашњи чланак о Негоју.

Зашто?

До јутрос Варошки суд још није донео решење да ли има места стављању у притвор г. Веље Тодоровића адвоката и М. Петронијевића секретара краља Александра. Ово збиља изгледа чудновато, кад се зна, да је највећи рок за доношење таквог решења 24 сата.

Питање о Негоју

О овоме питању, које толико интересује цео свет у Србији, доносимо данас исцрпан чланак, из којега ће наши читаоци моћи да се упознају са свима фазама те одиста скандалозне афере. Сви наведени подаци су апсолутно аутентични.

Из Народне Скупштине

На јучерањој седници Народне Скупштине једногласно (са [?] гласова) је усвојен у начелу и у појединостима министров предлог закона о устројству војске. У краткој и незнатној дебати, која се водила тим поводом учествовали су сви посланици, који о томе предмету и појма немају, те се говорило тек колико да се говори. Као да је једини „конплентентан,“ што је рекао г. А. Жујовић, био г, Тома Бојчић, пошто чујемо, да је он бивши активни артиљеријски наредник а сада народни командир. Кад је он устао да „објашњава“ тај предлог, зачу се са више посланичких места: „командир!“ Поред многих врло јасних и лепих његових „објашњења“ главно му је, што је похвалио господина министра поводом тим, што је овај у интересу здравља стоке набавио овај… онај и ветеринаре и … онај… сточне лекаре.“ Бадава, субардинација је била и остала субардинација!

Од многих жалби, што су стигле Народној Скупштини, вредне су помена две молбе у којима један отац за свога сина и један јунак лично за себе траже да им се исплати војничка плата; и молба неке госпође Марије бивше служавке овд. поште, која моли Народну Скупштину, да је врати на њено старо место.

Паланачка касарна

Јутрос је министар војни одговарао у Нар. Скупштини на интерпелацију посланика А. Ратарца о паланачкој касарни. Округ београдски задужио се код управе фондова са неких пола милиона динара, који је новац у своје време узело министарство војно за зидање касарне у Паланци па је тај новац утрошило на сасвим друге ствари. Интерпелант је тражио да тај дуг код управе фондова држава од 1. јануара ове године прими на себе а с тиме се слаже и цела Скупштина. Међу тим министар војни не пристаје на то, жели да се подигне касарна у Паланци. На [тај] начин влада је јутрос имала изгледа да се добро заљуља.

Српско Лекарско Друштво

Српско Лекарско Друштво држаће вечерас у 6 часова своју редовну седницу, после које ће бити око 9 часова другарски састанак код Перола, на коме ће учествовати и госпође г. г. лекара.

Врачарцима

Одбор Друштва за Чување Народног Здравља за Врачар, позива Врачарце и Савинчаце на збор који ће се држати сутра, 18. ов. м. у 3 часа по подне, у гостионици „Црна Мачка“ (Штибнер), на коме ће се изабрати нарочити одбор за Врачар а други опет за Савинац.

У аустријским делегацијама говорио је ономадне заједнички министар финасија и земаљски управник Босне и Херцеговине, барон Буријан, о економним приликама и политичком стању ове потлачене српске области. У првоме делу свога говора узнео је „колосалне“ заслуге Венијамина Калаја за тамошње хришћане. О Србима Буријан није ни говорио. Из целога његовог говора видело се, да се Буријан бојао од српскога имена као од куге. Затим је, прелазећи на религиозне прилике, изјавио, да је заслуга Аустро-Угарске, што је принцип о верској толеранцији ухватио дубоки корен у Босни. После овог констатовања, које пре личи на какву досетку Мефистову, Буријан се „обрадовао“, што су се српски црквени поглавари у Босни споразумели са народним првацима. „Влада је“, вели он, „од увек тежила, да праведно реши то питање, само није трпила, да автономна верска организација захвати у сверу владине власти. Народни прваци су се у последње доба споразумели о митрополитима, па се на послетку постигао и с владом споразум у погледу начела будућег организационог статута“. Али 6е „влада ограничила на оцену поднетог јој нацрта, у колико је то потребно било са државног гледишта. Како се сада постигао потпун споразум о начелима организације, мора се текст статута, што ће се тек саставити, најпре поднети на одобрење васељенском патријарху у Цариграду.“ По себи се разуме, да ће се Аустро-Угарска, која је измишљала све могуће начине, да заустави национални покрет у Босни и Херцеговини постарати, да између цара и патријарха постави све веће препреке, како би се питање о српској црквеној автономији што позније решило, јер „ће статут тек тада санкционисати Њ. Апостолско Величанство, када га васељенски патријарх одобри.“ По овоме статуту увешће се црквена управа са три ступња: црквене општине, дијецезе, синод и томе подобне централне управе. Бир ће се укинути, а на његово место доћи ће нарочити прирез за свештенике.

од Д-ра Морица Бенедикта

У бечком часопису „Wiener Medicinische Presse“ од подужег времена излазе отворена писма тамошњег универзитетског професора, Д-ра Морица Бенедикта, упућена на аустриског министра просвете. У једноме од ових писама расправља овај аустриски професор ствари које се тичу и наших сународника у земљама хабзбуршке круне.

Питање о народним универзитетима у Аустрији, вели Бенедикт, све више и више избија на површину. Оно доводи у забуну све непристрасне познаваоце ствари. Они, који их траже, донекле су и свесни, да нису баш најпаметнији, а исто тако и они, који их одбијају. Један универзитет захтева духовни и новчани капитал, који често једва ако прибави какав велики културни народ, који плива у изобиљу, капитал, који се само у току времена може стећи. Који зна мизерије буџаклиских универзитета у Италији и Француској, томе ни на крај памети неће бити, да такве универзитете оснива у Аустрији. А ко опет зна, какве су тешкоће настале, када су се први аустриски универзитети и остале велике школе снабдевале потребним персоналом, тај неће ни посумњати у тешкоће приликом попуњавања катедара сасвим нових великих школа, у којима ће се предавати на језицима, који тек ако су са научно развили.

Он је присталица народних универзитета, јер по њему, права духовна слобода једнога научника почиње тек тада, када он мисли на свом матерњом језику, испитује и предаје, и сваки народни универзитет придобиће читаве милијоне људи за културу. Зато мисли, да је дужност бечке владе била, да потпомаже свим силама подизање италијанског универзитета у Инсбруку. Исто тако треба основати други чешки универзитет у Моравској. То право спорити Чесима значи, бити пристрасан и тесногруд; не треба заборавити да у погледу на број основних и гимназиских школа Чеси данас боље стоје од свију осталих европских народа. Али и Чеси греше што траже и сувише наједаред. Нека се из почетка задовоље само историјско-филолошким факултетом, на којем би могли да негују свој језик, литературу, историју и уметност, јер да се у једном младом народу подигне духовни ниво, ти су предмети најпотребнији.

Али од много је веће важности, вели даље Бенедикт, но што је чешка велика школа, оснивање малоруске велике школе. Ко зна значај загребачког универзитета, тај неће и за тренутак посумњати потребу једне такве институције, која би још тешње везала једно племе од својих 15 милијона душа са Аустријом. Шта би данас било од Аустрије, да није у Загребу створила центар за Југословене, већ да су ови обратили очи своје ка Београду? Али кад видим, наставља Бенедикт, како се Пољаци противе културним тежњама Малоруса, тада ми и нехотице пада на памет рефрен јакобинаца, који су вешали аристократе о латерне, кличући: „Они нису ништа научили и нису ништа заборавили.“ Сваки иоле увиђавни Пољак мораће увидети, да ће Пољска моћи да ускрсне као културна држава једино, ако осигура братски савез са Малорусима. Али, када Пољаци не дају овима ни једну нову гимназију, то човек мора да посумња у памет оних, који воде и који се дају водити. Пољак, који баца семе раздора међу своје и међу Малорусе, јесте издајник свога народа.

У своје време, смејали су се Стадијону, када је пронашао „Малорусе.“ Али данас владини кругови не смеју да губе из вида услуге, које им је овај државник учинио. Малоруси морају побити свој духовни центар, свој универзитет.

Говори се чак и о словачком универзитету. Словеначки прваци греше, што хоће своје наречје да подигну на ступањ научног језика. Паметније би било, вели Бенедикт, да приме српски језик и да литерарно негују свој словеначки дијалект само као језик за говор. Та нема ни педесет година, од како се међу њима пробудила народна свест, те су постали неки политички чинилац, а још приликом прославе стогодишњице Шилерова рођења у Љубљани одушевљавали су се будуће вође словеначких народних странака за овог великог немачког песника.

Напослетку вели Бенедикт, да би за Словенце у Цизлитанији била права благодет, кад би се оним Словенцима, који студирају у Загребу, приликом државних испита, чиниле олакшице. Ето, у томе правцу треба да делају словеначки политичари.

Словенофилски орган „Славянскій Векъ“, који излази у Бечу под редакторством г. Вергуна, у 72. броју од децембра донео је чланак под насловом „Словенски преглед за 1903 год.“, где се износи улога Аустрије у судбини словенских народа за минулу годину и резултат великог македонског устанка.

У битољском вијалету сагорело је 172 села, разрушено 11,906 домова, остало без нигде ичега 71.972 човека. Према процени г. Р. Г. Пржеваљског, Пољака-добровољца и дописника „Словенског Века,“ у окрузима Косовском, Разлошком и Охридском спаљено је преко 300 села, око 100.000 људи побегло је у Бугарску, и до 40.000 пало за време устанка. „Ако се узме у обзир факат, да све хришћанско становништво у три македонска вилајета, по рачуну Василија Кончева износи 1,200.000, онда ће се доћи до страховитог закључка, да је у Македонији прошле године изгинула шестина тамошњих Словена. Њиве њихове и села — насељавају већ Арнаути па чак и Турци из Мале Азије, а и немачки је посланик у Цариграду маршал фон Бибершајн, као што се чује, ступио у преговоре са Високом Портом о куповини земље за немачке колонисте: У опште, цео чланак овај наперен је против Аустро-Угарске. Свуда, у свакој словенској држави и провинцији констатују се зле намере Аустрије, намере, да се угушује Словенство. Тако у Македонији (Стара се Србија нигде не спомиње!) утицај Аустро-Угарске далеко је већи од утицаја Русије, а то је зло за Словенство. „Духовне убице руских мученика Шчербине и Ростковског, њихове другове и Јуде — издајице, аустро-угарске конзуле Пара и Краља — позива Султан у Цариград и награђује их…““

У колико је Русија у већем пријатељству с Аустро-Угарском, у толико више пате Словени како у Аустрији, тако и у самој Русији. То доказује историја. Бечки конгрес и Метерних узрок су, што Русија није добила, већ готов, устав за владе Александра Првог. За спасавање престола хабзбуршког, Русија добија пораз на Криму. Трошком аустриског диспозициог фонда штампају се у Галицији прокламације и растурају по малоруским губернијама у Русији и на тај начин изазива неред у земљи. Аустрија потпомаже јеврејску штампу у својој земљи и на тај начин чини, да се појача мржња међу Руса и руских Јевреја (има их у Русији и краљевини Пољској до 5 мил.). (Све ово ради Аустро-Угарска у намери, да ослаби државу руску и да јој умањи углед у Европи.

У Бугарској политика немешања довела је дотле, да се одмах по закључењу зајма помоћу Русије, и одмах после свечаности на Шипки, зацарио режим Стамбуловиста Петкова и ген. Раче Петрова, који је недавно добио од аустриског цара портрет са својеручним потписом царевим, и изјавио, у случају онога му urbi et orbi, да сматра за највећу срећу повести бугарске пукове противу „северних варвара“.

„У Србији је извршен чин који на границама њеним није наишао свугде на одобравање. У толико је пре требало оставити тамошњега рускога посланика, а не у то важно време по српски народ отежавати му и тиме посао око сређивања унутрашњег стања.“

Опет криза!

Последњих дана кружили су по престоници разни гласови о сукобу неких министара, и о неминовној кризи као последици тог сукоба. Верујемо да за сад нема изгледа на кризу, али да ће је бити када се буде дефинитивно решавало о буџету, то је на сву прилику врло вероватно.

Петроградски посланик

Сигурно смо извештени да ће г. Ст. Новаковић, наш посланик у Петрограду, крајем овог месеца отпутовати поново на своју дужност у Петроград. Пронесени гласови, да ће бити стављен на расположење, били су у толико тачни, што је сам г. Новаковић желео да се повуче.

Утаја од 150.000 динара

Г. Љуба Живковић, адвокат масе Велимира Теодоровића, тражио је, да му господа Веља Тодоровић, бивши министар полиције и пуномоћник горње масе, и Милош Петронијевић, бивши секретар краља Александра, поднесу у року од два дана рачун по суми од 150.000 динара из масе покојног Велимира. Ако у томе року не поднесу рачуне, он ће их тужити суду за утају. На то је г. Тодоровић тражио од г. министра финансија, да му се да рок од два месеца, да прибави потребне документе, којима би оправдао мањак у маси г. Велимира Тодоровића, али му г. министар финансија није дао тај рок и тако ће, вероватно, за два дана господа Тодоровић и Петронијевић за утају ставити под суд и у притвор. Г. Тодоровића је јуче полиција задржала на железничкој станици и спречила га од пута у иностранство.

Неће бити устанка

Из најсигурнијег извода дознајемо, да је унутрашњи маћедонски комитет, коме су на челу Грујев, Лозанов и Сарафов, решио, да на пролеће не по диже устанак у Маћедонији. Народ је осиромашио и ослабио; цела ова текућа година употребиће се на организацију, набавку оружја и новчаних средстава. Комитет се нада, да ће онда моћи организовати устанак у свима вилајетима европске Турске.

Двобој

Конфликт између г. Пере Савића новинара и г. Јове Вељковића п. пуковника, који се изродио услед једног чланка у „Малом Журналу“, требао је да буде решен оружјем. Г. Пера Савић признао је онај чланак за свој, у коме г. Вељковић налази увреде за себе. Те су га увреде руководиле да позове г. Савића на двобој, и већ су г.г. Љуба Христић пуковник и Драгутин Протић адвокат, секунданти г, Вељковића, имали састанак са секундантима г. Савића г.г. Луком Лазаревићем мајором и Војом Нешићем капетаном. На том састанку који је био у „Ловачкој Соби“ код „Париза“, није се могло доћи до потпуне сагласности; сведоци сматраху своју мисију за свршену и разиђу се. Ово је досадањи ток ствари, а даљи развој јавићемо читаоцима.

Избори на Великој Школи

У седници академског савета Вел. Школе 12. ов. мес. изабран је са 26 (од 30) гласова за редовног професора за гвоздене мостове досадањи инжињер министарства грађевина и хонорарни професор исте науке на Вел. Школи. — На истој седници био је и избор професора за инжињерску конструкцију. Кандидати су били г.г. Светозар Јовановић, Драгољуб Спасић и Велисав Вуловић. Овај избор остао је без резултата.

Нема седнице

Данас није било скупштинске седнице, а неће је бити ни сутра, пошто одбори нису посвршавали послове, који треба да дођу на дневни ред.

Нов начелник шумарског одељења

За начелника шумарског одељења постављен је г. Љуба Новаковић, бив. министар народне привреде.

Кад ће бити?

Зграда Управе фондова која је по уговору требала још пре два месеца да буде готова и предата, није ни до данас свршена, нити има изгледа, да ће то скоро бити. Интересантно је знати, да ли ће за то одоцњење предузимач платити ону уговорену казну од 150 динара дневно, или ће се и овога пута извући, као што се извукао приликом зидања нове Војне академије.

Београдско пристаниште

Пре неки дан прочитан је у Инжењерском удружењу предлог комисије о регулисању савске обале и подизању пристаништа. Усвојен је комисијски предлог да се бара Венеција узме за пристаниште. На тај начин добило би се четири километра обале; вода би била најмање три метра дубока, а земљом које би се одатле ископала, насули би се остали делови Венеције. Трговина би овим много добила, јер би на тај начин железничка станица и паробродско пристаниште били једно поред другог.

Питање је само, хоће ли ико од нас доживети да све то види.

Ивањички мост

Наређено је држање лицитације за грађење сталног каменог моста преко Моравице у Ивањици. Предрачунска је сума 84 хиљ. дин. Сазнајемо, да постоји озбиљна понуда за грађење овог моста од армираног бетона, за суму од 50 хиљ. дин. Зашто је онда, усвојен овај први план кад је овај други за толико јевтинији?

Планови за сељачке куће

Синоћ се у стану Друштва за чување народног здравља састао оцењивачки одбор одређен да доцени награде најбоље израђеном плану за сељачку кућу и отворио је све упућене у планове којих има 22. Планова има врло лепих и врло марљиво израђених, што служи само на част нашим архитектама. Што до сада за толико година није доспела да учини званична Србија, учиниће једно Друштво, које постоји тек нешто више од годину дана. Заслуга за то, да се могло приступити оваквом раду припада нашем вредном професору Ђоки Станојевићу, који је за ту цељ одредио награде 2.400 динара још онога дана, кад се Друштво основало. Осим тога г. Станојевић ће онај план који буде оцењивачки одбор примио о своме трошку умножити и послати свима нашим општинама на поклон. Овакав родољубиви рад г. Станојевића нека послужи као углед нашој интелигенцији.

Аустријска влада и српски војници

Познато је да се у бечком гарнизону налазе врло много Срба војника, који сачињавају засебне регименте и батаљоне. Они су скоро сви православне вере; па ипак бечка влада није нашла за нужно да им постави за вероисповедника човека њихове народности. Она не пропушта ни једну згодну прилику само ако би се могло наудити српској свести, српској вери и српском имену.

Турски кордон

Турски кордон на нашој граници удвојен је пре три дана. Наша влада требала би одмах да тражи објашњења од Порте по овој ствари.

Светосавска прослава на Великој Школи

И ове ће се године у В. Школи на свечан начини прославити Св. Сава. После сечења колача говориће г. др Станоје Станојевић, професор историје „о значају првога устанка“, а потом раздаће се награде Краљеве ученицима В. Школе, који су најбоље израдили светосавске темате. На јектенија одговараће академско певачко друштво „Обилић.“ Свечаност ће отпочети у једанаест часова, пре подне.

Маскен-бал

Београдско певачко друштво „Хармонија“ приређује 31. јануара маскенбал у сали код Коларца. Друштво чини велике припреме да ова забава буде што боља. Програм и улазна цена објавиће се доцније.

Збор трговачких помоћника

Дана 14. т. м. на Св. Саву одржаће се збор трговачких помоћника на коме ће претресати једно од важних питања по нашу трг. омладину. Збор ће се одржати у хотел Македонији у 2 часа по подне. Скрећемо пажњу трговачкој омладини да се у што већем броју одазове, јер се искључиво њених интереса тиче.

Народно Позориште

Управа Народ. Позоришта поднела је предлог министру просвете, да се спусте цене местима на Св. Саву и Видов дан када ће се давати само српски комади. Министар се одазвао овом предлогу Н. Позоришта, и тако ће се седишта тих дана давати по врло спуштеној цени. На Св. Саву даваће се две представе, после подне представљаће се Максим Црнојевић од Лазе Костића, а у вече сем Стеријиног Владислава још и Трифковићева шаљива игра Честитам. Максима Црнојевића неће играти глумци Народ. Позоришта, већ ђаци В. Школе и гимназије из љубави према позоришту.

Измена у репертоару

Данас у уторак, место Гејше, приказиваће се у Народ. Позоришту Кин, позоришна игра у пет чинова, написао Александар Дима Отац, а с француског превео К. Н. Кристић.