Ознака: Дивљи запад

(Наставак.)

Још једна ствар задаваше нам бригу, бесмо потрошили готово сву спремљену храну, те увидесмо да нам не остаје ништа друго, до да једемо сирове пинонске орасе. Нисмо смели наложити ватру да их печемо: Индијанци су осећали дим још из веома велике даљине. И трећи дан стиже, а покој на северној страни хоризонта још ничим не би поремећен. Храна нам беше сва утрошена и глад нас већ почињаше мучити.

Ораси но беху довољни да је утоле. Дивљачи беше у изобиљу крај извора и на прерији. Један између нас предложи да се спусти кроз врбино шибље и испали на једну антилопу или пругасту даму. Ове животиње појављиваху се у стадима свуд оно нас.

— То је веома опасно, рече Сеген, пси би осетили крв. То би нас могло одати.

— Је вам могу набавити једну животињу, а да не пролијем ни једне капи крви, рече неки мексикански ловац.

— Како то? упитасмо сви заједно.

Ловац показа „свој „конопац с оловом на крају за хватање животиња.

— А ваш траг? Ноге ће вам оставити велика удубљења у земљи за време хватања.

— Моћи ћемо их избрисати, капетане, одговори ловац.

— Покушајте дакле, рече вођа, пристајући на то.

Мексиканац одреши конопац са седла, и узев са собом једнога друга, упути се извору. Они се спустише кроз врбљак и заседоше за бусију. Ми их праћасмо погледом са врха стене.

Не прође ни четврт сата од како су они ту стали, а ми опазисмо једно читаво стадо антилопа где се приближују, долазећи са ливаде. Она се право упутише извору идући једна за другом, и у скоро стигоше до врба где ловци беху засели. Ту се нагло зауставише подигоше главе, удишући ваздух. Осетиле су опасност; али беше сувише доцкан за ону, која иђаше напред.

— Конопац је пружен, викну један од нас. Ми опазисмо завежљај где пролети кроз ваздух и паде на предводницу стада. Стадо се обрте, али већ уже 6еше обавијено око врата првој у стаду, која поскочивши два три пута, паде на бок и оста непомична. Ловац изађе из врбљака, и натоварив мртву животињу на раме, врати се натраг. Друг му пође за њим утирући трагове његових, а и својих ногу. После неколико тренутака они већ беху међу нама. Антилопну одерасмо и поједосмо живу онако крваву.

Наши коњи, изгладнели и изжеднели, приметно опадаху. Нисмо смели често ићи на воду, премда наша смотреност беше све слабија што време више пролазаше. Вешти ловац ухвати нам још две антилопе. Четврте ноћи од нашег доласка беше јака месечина. Индијанци често ходе при светлости месечевој, а нарочито кад иду ратном стазом. Ми смо стражарили ноћу као год и дању, а ове ноћи огледасмо у већој нади до сад. То беше тако лепа ноћ! светла, тиха, блага. Не преварисмо се у очекивању. Око поноћи, стража нас пробуди. У даљини, на северу, опажале су се неке црне прилике, које се крећу. То су могле бити и дивље животиње. Те нам се прилике приближиваху. Сваки од нас пружа поглед далеко низ застирку од сребрнасте траве, покушавајући да пробије атмосферу. Видимо да се нешто светли, то је, извесно, оружје, — коњи; — коњаници, — то су Индијанци!

— Ох! Боже! ми смо луди! Ако нам коњи заржу?…

Јурнемо за вођом низ брдо, између стења и дрвећа и стигнемо до чете, где нам коњи беху привезани. Можда је и сувише доцкан, јер коњи чују једни друге у даљини од неколико миља, а сада се и најмањи шум преносио далеко кроз мирну атмосферу ових висоравни. Стигосмо у caballada-у Шта чини Сеген? Он је одрешио покривач, који му је стајао иза седла и њиме увија главу свога коња. Ми радимо по његовом примеру, не говорећи ништа, јер разумемо да се нема шта друго чинити. После неколико минута, бесмо понова у сигурности и попесмо се на своје опсервационо место.

Били смо стигли на време, јер чим стигосмо на брег, чусмо узвике Индијанаца, phoump, fhoump копита на чврстом земљишту [разни]: а с времена на време рзање коња јавно наговештаваше да њини коњи осећају близину воде. Они који предвођаху, упутише се извору, и ми опасизисмо дуги низ коњаника који се пружаше до најугледније тачке на хоризонту. Они се још приближише, те могасмо распознати барјачиће и сјајне врхове њихових копља. Видимо такође полу-нага која се светле при месечевом зраку. После неколико тренутака, они који иђаху напред, стигоше до џбуња, зауставише се, пустише коње да се напију воде, а затим, учинивши полукруг касом одјурише до средине прерије, им ту скочише с коња и одседлаше их. Било је јасно да су намеравали ту преноћити. Они тако дефиловаху готово читав сахат док се две стотине ратника не скупи на равни пред нашим очима.

Посматрасмо им сваки покрет. Не бојасмо се, да ће нас видети. Тела нам беху скривена иза стена, а лица маскирана лишћем пинонског дрвећа. Лако смо могли видети и чути све што се збива, јер дивљаци не беху удаљену од нас више од триста јарди. Они прво привезаше своје коње за коље, пободено у круг далеко у ливади. Ту је трава била дужа и гушћа но у близини извора. Затим окидоше коњске опреме, које су се састојале из узда од длака из гриве, кожних покривача и сивих медвеђих кожа. Мало је њих имало седла. Индијанци немају обичај њиме да се служе при ратним походима. Сваки човек пободе своје коље у земљу, и ставља, крај штита, лук и стрелу, а сам се пружа на вунени покривач или животињску кожу, која му служи уједно и као постоља и као шатор. Копља, уређена на прерији, сачињавају фронт од неколико стотина јарди и, у тренутку, логор им је смештен тако лепо и правилно да би могао посрамити и најстарије трупе. Логор им је подељен на два дела; одговарајући двема групама: Апаха и Наваја. Последња је група знатно мања и најудаљенија је од нас. Чујемо тресак њихових томахавки, којим закучују гране с дрвећа из честе на подножју брега, и видимо их где се враћају у долину, носећи свежње које скупљају на гомиле и пале. Ускоро се мноштво ватри засветли у ноћи. Дивљак поседају унаоколо и справљају вечеру. Распознајемо им боје, којима су ишарана лица и голе груди. Има их разноврсних: једни су бојадисани црвенилом, као да су се у крви купали; а други су опет црно обојени. Једнима је половина лица бела, а половина црвена или црна. Неки су означени као ловачки пси, други опет пругасто ишарани као зебре. Образа су им ишарани фигурама разноврсних животиња: вукова, пантера, медведа, и другим гадним јероглифима, јако осветљеним силним пламеном борова дрвећа. По неки носе црвену руку насликану на срцу; а велики број излаже као девизу мртвачке главе или кости украшене. Сваки од њих присвојио је символ, који одговара његовоме карактеру.

Али шта је то? Сјајни шлемови од бакра и челика, са нојевим перјем! Такви украси главе у дивљака? Од кога ли су то узели? Од Нихуахуских оклопника. Јадници, морали су […] при каквом сусрету са овим пустињским копљаницима.

У пола печено месо на ражњевима од врбова дрвета пршти на ватри; Индијанци бацаху у пепео пинонске орасе и отуд их извлаче вруће, печене; пале своје луле од тврде земље и пуштају облаке дима. Праве покрете причајући једни другима своје крваве авантуре. Чујемо их како вичу, ћеретају и смеју се као прави лакрдијаши. Колико се они разликују од шумских Индијанаца! Читава два сахата пратимо им сваки покрет и слушамо их. Најзад, људи који су одређени да чувају коње, упућују се caballada-и; Индијанци,једни за другим, простиру животињске коже, умотавају се о своје покриваче у предају сну. Пламенови престају светлети, али, при месечевој светлости можемо распознати пружена тела дивљака. Беле прилике крећу се у њиној средини; то су им пси, који прибирају остатак вечере. Мало дање на ливади, коњи су још будни и крећу се. Чујемо бат њихових копита, које лупају о земљу, и шуштање густе траве пред зубима им. Местимице опажамо форму усправна човека: то је стража kaballada.

У шкрипцу

Тада се морамо побринути за себе. Опасности и препреке којима бесмо окружени изађоше нам пред очи.

— Да дивљаци не мисле остати овде да лове?

Та мисао као да наједанпут паде на ум свакоме од нас, те измењасмо тужне и неспокојне погледе.

— То није немогуће, рече Сеген лагано, озбиљним тоном; види се да нису снабдевени месом; а како би они без тога могли загазити у пустињу? Они ће ловити овде или мало даље. А за што не овде?

— Ако је тако, онда смо у лепој клопци! рећи ће један ловац, показујући улаз у кланац с једне и брег с друге стране. — Како ћемо изаћи одавде? То бих заиста волео знати.

Очи нам пратише гестове онога који говораше. Пред уласком у кланац, на сто јарди раздаљења од стена које закрчују пут, опазисмо ред индијанског табора. А још мало ближе беше једна стража. Не би се могао покушати да се изађе, и кад би стража застала, да се не изложи сукобу с псима, који гомилама шуњаху по логору. Иза нас, брег се уздиже усправно као какав зид. Не могуће би било прећи га. Заиста, бесмо у шкрипцу.

— Carrai! узвикну један човек, па ћемо овде скапати од глади и жеђи ако они остану да лове!

С нама ће пре бити свршено, одврати неки други, ако им се прохте да уђу у кланац!

Та се претпоставка могла остварити, и ако је имало мало изгледа на то. Кланац улазише косо у брег и свршаваше се бедемом од стена. Ништа није могло привући непријатеље да пођу овим правцем сем пинонских ораса. А зар не би могао овамо доћи који од њихових паса, вребајући дивљач, или осећајући наше коње? Све је то могућно и свака од ових претпоставки задавала нам је страх.

— Ако нас не пронађу, рече Сеген, покушавајући да нас разувери, моћи ћемо живети једно два дана од ораја. Кад ораја буде нестало, убићемо једнога коња. Колико воде имамо?

— Имамо среће, капетане, ведрице су нам готово пуне.

— Али јадне наше животиње? Нећемо их имати чиме напојити.

Не треба се бојати жеђи до год имадне овога, рече Сунце, гледајући у земљу и показујући ногом неко колосално округло тело које је расло међу стењем: то беше с ферондни кактус. Погледајте рече он, има их стотинама. Цео свет разуме шта је Сунце хтео рећи, и задовољни погледи задржаше се на кактусима.

— Другови, рече Сеген, ништа нам не помаже што очајавамо. Нека спавају они који могу заспати. Довољно је само да ставимо једну овде. Хајте, Санже. И вођа показа у дну јаруге једно место, са кога се могло надгледати улаз.

(наставиће се)

(Наставак.)

Ратна стаза

Сва је трупа у зору била на коњима, и, пре него се изгуби последњи трубин звук, коњи нам беху у води, газећи к другој обали рециној. Наскоро изађосмо из шуме, која покриваше дно долине, и ступисмо на песковите равнице, које се простираху са запада к бреговима Мимбрима. Ударнемо на југ кроз ове равнице, пужећи се уз пешчане брежуљке, који су се ширили са истока на запад. Тако пређосмо западни део jornada. Ишли смо у индијској поворци. Такав је распоред навиком постао протежнији код Индијанаца и ловаца, када путују. Па чак и онда, када бесмо на земљишту равном као длан, наша група би се простирала готово четврт миље у дужину. Ataso нас је пратио под управом arrieron-а. Тако проведосмо први дан у непрекидном ходу. Нигде ти око није могло угледати ни траве ни воде, а одморак под врелим сунчаним зрацима није нас могао освежити. Рано, после подне, у даљини нам се указа црна пруга, која је секла равницу. Приближив се, угледасмо пред собом ограду од зеленила и познасмо памукову шуму. Мало после, газили смо у хладу ових лелујавих сводова, док не нађосмо на бистар поток, где одредисмо свој ноћни починак.

Нисмо имали ни шатора ни колеба, да бисмо се могли улогорити, јер смо шаторе, којима смо се служили на Дел-Нору, оставили за собом и сакрили у чести. Експедиција наше врсте захтевала је, да се не преоптерећавамо пртљагом. Покривач је сваком служио, као склониште, као постеља и као — огртач. Запалише ватру и метнуше месо да се пече. Путом заморени, (а тако је увек после првог дана марша на коњу) у скоро бесмо увијени у своје покриваче и обузети чврстим сном. Сутра ујутру пробуди нас иза њ звук трубе, која је свирала буђења. Трупа је имала неку врсту војничке организације, и свако се покораваше свирањима, као у каквој регименти лаке кавалерије. После брзо приправљеног, а још брже поједеног доручка, коњи нам беху одвезани од коља, оседлани. Следећих дана није се догодио никакав догађај, који би вредело поменути. Бесплодно земљиште беше покривено, местимице, дивљом жалфијом и mequite-и. Исто тако никло је и шумарака кактуса и густих џбунова креозета, који не пуштаху свој гадни мирис при удару копита наших коња. Четвртога вечера улогорисмо се покрај једног извора, Ojo de vara, који се налази на источној граници Ланоса. Велику прерију сече западно ратна стази Апаха, која, води на југ к Сонори. Покрај стазе а и захватајући је, диже се високи брег и влада надалеко равницом, То је Пинон. Али смо намеравали, да се докопамо тога брега и да се кријемо међу стенама, покрај добро познатог извора, докле не буду прошли непријатељи. Али, да би се то извршило, треба прећи ратну стазу, а наши би нас трагови одали. То беше тешкоћа, коју Сеген не беше предвидео. Пинон је био једино место, с кога би нас могли опазити. Требано је дакле докопати се тога брега, а како опет то да се постигне, не прешавши стазу, која нас раздвајаше од њага.

Чим приспесмо до Ojo de vaca Сеген сакупи људе у савет, да промисле о том озбиљном питању.

— Разиђимо се по прерији, рече један ловац, и будимо врло удаљени једни од других, док не будемо прешли ратну стазу. Они неће обраћати пажњу на неколике трагове расејане тамо-амо, кладим се.

— Како! рече други; зар мислите, да ће Индијанци наћи траг од коња, а да до краја не трага за њим? То је немогућно!

— Можемо увити копите својих коња, докле будемо прелазили, прашину […] онај што је мало час говорио.

— О! то би било још горе! Ја сам то покушао једном, па у мало нисам изгубио главу. Само би слепог Индијанца могао тиме заварати. Не треба се излагати опасности.

— Они нису толико пажљиви, кад прелазе ратну стазу, уверавам вас. А ја неувиђам, зашто се не бисмо задовољили тим средством.

Изгледаше, да већина ловаца не усваја ово мишљење. Индијанци, мислили су они, мораће опазити велики број трагова од увијених копита, па ће нањушити. Та идеја беше дакле напуштена. Али шта да се ради?

Трапер Рубе, који дотле не беше ништа рекао, привуче на се општу пажњу узвиком:

— Хеј!

— Па, лепо, шта имаш ти да кажеш, раго матора?

— Да сте ви гомила бедних животиња, сви колико вас има. Ја ћу превести коња колико их може стати у овој прерији преко — стазе, а да не оставе трага, који би најфинији Индијанац, који се креће у рат, као што су ови, који ће проћи.

— Како? Упита Сеген,

— Рећи ћу вам како, капетане, ако ми само кажете, каква вам је потреба да пређете пут.

— Па да бисмо се сакрили у Пиновим кланцима; ето зашто.

— А како да се остане на Пинону без воде?

— Има један извор са стране, на подножју брега.

— То је целцата истина. Ја то врло добро знам, али ће Индијанци доћи да напуне своје мешине на том извору, када се буду кренули на југ. А како мислите да се крећете поред тог извора, а да не оставите трага?

— Имате право, Рубе. Ми се не можемо приближити Пинановом извору, а да не оставимо трага, а опет извесно да ће се војска Индијанаца ту зауставити.

— Ја мислим да је најбоље прећи прерију. Ми можемо ловити бизоне, док они не буду прошли. Тако, по моме мишљењу, довољно је да се дванаесторица нас скрије у Пинон и пази на пролаз ових црнаца. Дванаесторица то могу са сигурношћу чинити, али не читав регименат кавалерије.

— А остали? Хоћете ли их овде оставити?

— Не, не овде. Нека иду на североисток и пређу, на истоку Мескитске брегове. Ту има један теснац, од прилике на двадесет миља од ове стране ратне стазе. И ту ће наћи воде и траве, и моћи ће остати све док им се не јави да се крећу.

— А зашто не би остали овде, крај овога потока, где такође има воде и траве за пашу?

— Јер, капетане, лако се може десити да и један део Индијанаца узме исти правац. И ја држим да бисмо добро учинили да отклонимо сваки траг о нашем пролазу, пре но што напустимо ово место.

Моћ Рубеова расуђивања изненади цео свет, а нарочито Сегена који се одлучи да се управља по његовом мишљењу. Изабраше људе који треба да мотре, а остали заједно с атајо-ом упутише се североистоку, пошто предходно отклонише сваки траг нашег боравка крај потока. Велика трупа упути се Мескитским бреговима, који се уздижу на десетак миља североисточно од потока. Требало је да тамо остану скривени покрај једног поточића који је већини од њих био познат, и чекају док се не зовну у наше друштво. Одељак опсервационе војске, у којој сам и ја био, упути се западу кроз прерију. Рубе, Гареј, Сунце и његова сестра, један toréados и још шесторица њих сачињаваху овај одељак, који беше под управом самога Сегена.

Пре но што ћемо оставити Ојо де Вака, отковасмо коње и напунисмо земљом рупе од ексера, да би се од њихових трагова могло мислити да су трагови каквих дивљих животиња. То је било нужно, јер је наш живот могао зависити од једног јединог отиска коњске копите. Приближив се месту где ратна стаза пресеца прерију, ми се удалисмо око пола миље једни од других. Тако се упутисмо Пинону, близу кога се понова одвојисмо, а затим скретосмо северу, држећи се подножја брда. Сунце се већ склоњаше паду, када стигосмо до извор, после читава дана трчања кроз прерију. Место на коме је извор познасмо по једној чести од памучног шибља и врба. Не хтедосмо водити коње близу воде, већ пото се бесмо докопали једнога кланца склонисмо се ту у неко џбуње и проведосмо ноћ. При првој светлости дана упознасмо се са местима. Пред нама беше стеновита коса, местимице прекривена зеленилом. Та коса предвајаше кланац од равни. С њена врха, украшена јеловим џбуном, ми гледасмо воду и стазу, и поглед нам допре до Ланоса који се пружаху на север, југ и исток. Ту беше баш онако место за посматрање, како нам је и било потребно у овој прилици. Одмах тога јутра требало је сићи и набавити воде. У тој цељи бесмо се снабдели ведрицама и козјим мешинама. Одосмо на извор и напунисмо судове, побринувши се да не оставимо никаква трага од наших корака на влажној земљи. Стражарисмо потом цео дан, али не опазисмо ни једнога Индијанца. Даме, антилопе и остале дивље животиње дотрчаше једном рукаву поточића и напише се воде, а затим се опет вратише на пашу. Дакле, ту се имало чиме кушати ловце, јер нам беше лако привући их до пушчаног домашаја; али ми не бисмо смели пуцати на њих. Знали смо да би псе Индијанаца примамио онамо траг проливене крви. У вече, понова навратисмо два пута на воду, јер наше животиње већ почињаше мучити жеђ. При том предузесмо исте мере као и први пут.

Сутра дан, наши неспокојни погледи беху управљени на северну страну хоризонта.

Сеген имађаше један мали доглед, те могасмо лепо видети прерију готово на три миље даљине, али непријатељ се не указиваше као ни прошлога дана. Исто тако прође и трећи дан, и ме се већ почесмо бојати, да непријатељи нису пошли другом стазом.

(наставиће се)

(Наставак.)

То је Лукузусова вечера.

Канађани су у свом елементу, кад год има много да се кува и једе.

Ускоро се докопасмо лепе печенице дивље краве, комађа печене дивљачи, сувих језика и најзад кафе. Кафа беше дело Пуеблово који је био Гедеов учитељ у приправљању овога. Али Годе имађаше у резерви једно одбрано јело, једно мало парче, које доносе триумфујући.

— Ево, господо! кличе он спуштајући га пред нас.

— Шта је то, годе?

— Пржено месо, господине.

— Од чега?

— Од жаба: што Јанки зову Bou-Frog.

— Пржење од Bull-frogs?

— Да, да, господару.

— Хоћете ди га?

— Хвала, нећу.

— Ја га примам, господине Годе, рече Сеген.

— Ich, ich! мој Фоде; жабе су врло добре за јело. И доктор пружи тањир да се послужи.

Годе, идући крај реке, наишао је био на једну бару шуму огромних жаба, и ово пржење продукат је његово бербе. Не бејах још изгубио антипатију коју осећах према жртвама анатеме светога Патрика, и, на велико изненађење путника, одбих да узмем учешћа у јелу.

У разговору за време вечере сазнах још неке појединости о прошлости докторовој, које заједно са оним што сам већ знао, учинише да се јако заинтересујем за овога ваљаног натуралисту. Дотле нисам веровао, да се човек таквог карактера може наћи у друштву оваквих ловаца. Неке појединости, када тада чух, објаснише ми ти аномалију. Од се звао Рајхтер, Фридрих Рајхтер. Како је био рођен у Штрасбургу, вршио је доста успешно лекарску дужност у том граду звона. Љубав према науци, а посебито према ботаници, одвела га је далеко од његовог боравка на обалама Рајинким. Беше отпутовао у Уједињене Државе; одатле се беше упутио најудаљенијим западним пределима, да би класификовао флору ових изгубљених земаља. Провео је више година у великој Мисисипиној долини; и придружив се једном каравану из Сен-Луја, дошао је и преко прерија до оазе Њу-Мексике. У својим научним излетима дуж Делиорта, он је срео ловце људе, и заведен указаном му приликом, да загледа у пределе, које још нису посетили љубитељи науке, понудио се, да прати чету. Ова је понуда оборучке прихваћена због услуга, које је он могао учинити као лекар; и, већ две године, он је био у њиховом друштву, делећи њихов умор и њихове опасности. Беше претурио преко главе много опасних авантура, често у оскудици, гоњен љубављу према својој омиљеној науци, па можда и својим триумфом, који ће му приредити једног дана европски научници, када буде објавио дотле непознату флору. Јадни Рајхтеру! Јадни Фридрче Рајхтеру! то је био сан сна; није му било суђено да се испуни.

Сврши се најзад наш обед, који залисмо боцом вина Ел-Пазо-а. У логору беше у изобиљу тога вина као и mticky de Taos; а весела вина која нам донираше да ловци много и трошаху ово последње пиће. Доктор истресе своју велику лулу, Годе наложи неку малу пећ од црвене земље, док ја и Сеген припалисмо цигаре.

— Али, реци ми, упитах Сегена, које тај Индијанац? Тај што је извршио оно страховито, вешто гађање на…

— А! Сунце; то је Коко.

— Коко?

— Да, из племена Марикопаса.

— Али то ми ништа више не казује но оно што већ знам. То сам већ знао.

— То сте знали? а ко вам је казао?

– Чуо сам кад је чича Рубе рекао свом пријатељу Гареју.

— А! тако је, он мора да га познаје.

И Сеген ућута.

— Него? рекох, желећи да о томе више сазнам, ко су ти Марикопаси? Никад нисам о њима слушао да говоре.

— То је једино слабо познато племе, један народ чудно склопљен. Непријатељи су Апаха и Навара. Земља им се налази више Гила. Они су дошли са обала Мирног океана и Калифорниског мора.

— Али, како бар изгледа, овај човек је веома образован. Говори енглески и француски исто тако добро као ви и ја. Изгледа талентиран, интелигентан, углађен. Једном речи, то вам је племић.

— Све је то што ви рекосте.

— Не могу да разумем…

— Објаснићу вам, пријатељу. Тај је човек добио образовање у једном најславнијем европском универзитету. Он је много путовао, и можда је прешао више разних земаља но ико од нас.

— Али како је то могао! један Индијанац!

— Помоћу једне силе, која је често дозволила људима без личне вредности (а Сунце се не убројава у те) да изврше врло велике ствари, или бар да изгледају да су их извршили помоћу — злата.

— Помоћу злата? од куда му толико злато? Ја сам увек слушао где говоре да га има врло мало код Индијанаца. Бели људи су им пограбили све што су некада могли имати.

— То је истина, у опште, а истина је и посебице, за Мариконасе… Било је време када су они имали огромне количине злата као и бисера, сабраног у дну Црвенога мора. Свега тога блага нестало је. Пречасни оци језуите могу вам рећи којим путем је отишло.

— Али тај човек? Сунце?

– То је једна поглавица. Није упропастио ове своје благо. Има га још доста за своје потребе; није он од тих који се дају преварити. Не; он је видео света и научио вредност тога сјајнога метала.

— Али, да ли је и његова сестра добила исто образовање које и он?

— Не; сирота Луна није напустила дивљачки живот; али он ју је научио много чему. Био је одсутан више година и од пре кратког времена поново се придружио своме племену.

— Чудна су им имена. Сунце! Месец!

Наденули су им их Шпањолци из Сопоре; али то је само превод њихових индијанских имена. Ома су врло обична на границама.

— Од куда су они овде? Упутих ово питање устежући се мало, мислећи да ту има некаква особена разлога, који ми се не може рећи.

— Прво, одговори Сеген мислим из благодарности према мени. Избавио сам Сунце из руку Навајаца, кад је био дете. Можда има још каква друга разлога. Али, причекајте, настави он изгледајући да хоће да измени разговор, упознаћете се са мојим пријатељима Индијанцима. Бићете другови неко време. То је образован човек; занимаће вас. Припазите на срце, кад будете крај дивне Луне.

— В ћентије! Идите у шатор поглавице Кока и замолите га да дође с вама да попије чашу el paso-а. Реците му да доведе сестру са собом.

Слуга брзо оде кроз логор. За време његова одсуства ми се разговарасмо о чудном Индијанчевом гађању.

— Ја никада нисам видео, рече Сеген, да се гађа а да куршум не пројури кроз нишан. Има нечега тајанственога у том гађању. Удар му је непромашив, а изгледа да зрно управља по његовој вољи. Треба за то имати у мозгу неку врсту принципа за управљање, независна од јачине порива и моћи вида. Он и још један други су једини у којих ја знам ту особену моћ.

Ове последње речи Сеген изговори тако као да их сам себи говори; пошто их рече, он прићута неколико тренутака, изгледајући замишљен. Пре но што настависмо разговор, Сунце и његова сестра уђоше у шатор, и Сеген нас представи једном другом. Мало после, Сунце, доктор, Сеген и ја упустисмо се у жив разговор.

Не разговарасмо ни о коњима, ни о пушкама, кожама, ратовима, крви, ни о чему што је имало везе са ужасним именом логора. Дискутовасмо о научном предмету, који се није тицао рата, већ ботанике: о односима фамилија разних врста кактуса! ја сам изучавао ту науку, па ипак видех да мање знам од свакога од ове обојице мојих саговорника. Одмах тиме бих зачуђен, још и више доцније кад размислих о томе, просто с тога што се такав разговор водио међу нама, на овоме месту, у приликама у којима ми бесмо. Пуна два сахата ми остасмо седећи мирно, пушећи и разговарајући о истом предмету. Док се тиме занимасмо, је посматрах, кроз шаторско платно сенку неког човека. Погледах напоље, што ми то на овом месту беше могућно а да се не дигнем, и познах, на светлости која излазаше из шатора, једну ловачку блузу са везеном кесицом за лулу, која виси ни грудима.

Луна сеђаше крај свога брата, шијући дебеле ђонове на једним опанцима. Приметих, да изгледаше забринута и с времена на време бацаше поглед ван шатора. У највећем јеку наше дискусије, она се мирно диже, без икаква изгледа притворства, и изађе. После једног тренутка, она се врати, и ја приметих да јој у очима светљаше љубавни жар, кад понова седе за посао. Најзад нас Сунце и његова сестра оставише и мало за тим, Сеген, доктор и ја умотани у покриваче, предадосмо се сну.

(наставиће се)

(Наставак.)

Сазнао сам из поузданих извора, да се сад баш наши непријатељи спремају за велику експедицију, чији је циљ пљачкање вароши Соора и Чихуа. Намеравају да продру до Дуранга, ако их власти не задрже. Два су момента комбиновала њихово кретање; па се мисли, да ће сви ратници ударити на југ остављајући за собом своје покрајине без одбране. Мишљења сам, да овога тренутка, када будемо извесно сазнали, да су се кренули грунемо у њихове области и продремо до главне вароши Навајоса.

— Браво! Ура! Биено! Красно! — Goo-d ad vheat! (та то је насушни хлеб!) и још многима усклицима одобравања ове речи беше пропраћене.

— Некима од нас познат је циљ ове експедиције. Другим опет није познат, и хоћу да га сви сазнате. Тиче се…

— Добра лова коже, шта ли? узвикну неки груб враголан, сурова изгледа, упадајући му у реч.

— Не, Киркере! одврати Сеген, зловољно погледав овог човека, није то, тако ћемо само морати наћи женскиње. Тешко ономе који ма и једну влас скине с главе какве Индијанке. Ја ћу платити за сваку поштеђену главу жене или детета.

— Али какве ћемо дакле користи имати? Не можемо довести заточеника! Имаћемо доста посла да се извучемо сами из пустиње, враћајући се.

Изгледаше да ове примедбе изражаваху осећање великог броја чланова трупе, који то потврдише жаргон одобравања.

— Ви ништа нећете изгубити. Сви ваши заточеници биће на месту пребројани и сваки од вас биће плаћени према броју својих заточеника. Кад се будемо вратили, положићу вам о томе рачун.

— О! онда то је довољно, рекоше више њих.

— Нека је данас то уговорено; не сме се дирати ни у жене ни у децу. Плен, који будете учинили, ваш је по закону; али крв не треба проливати. Већ су нам руке доста њоме умрљане. Пристајете ли на то?

— Yes, yes!

— Si!

— Oui, oui!

— Ya, ya!

— Tous!

— All.

— Todon, todon! узвикнуше мноштво њих, одговарајући сваки својим језиком.

— Нека се јави онај, коме се то не свиди.

По овом апелу наста мртва тишина. Сви се придружише жељи вођиној.

— Срећан сам што видим, да сте тако једнодушни. Сад ћу вам изложити у целини свој смер. Право је да га знате.

— Да чујемо, рече Киркер; треба знати штаће се чинити, кад се неће ићи ради кожа.

— Идемо да тражимо своје пријатеље и рођаке који су, од пре више година, у ропству код наших дивљачних непријатеља. Има их доста међу нама који су изгубили родитеље, жене, сестре и кћери.

Жагор одобравања који наста нарочито у редовима Мексиканаца, потврди истинитост овога навођења.

— И ја сам, настави Сеген, и глас му дрхташе док изговараше ове речи, … и ја сам међу њима. Много година, дугих година протекло је од како су ми дете, кћер моју, украли Навабоји.

Скоро сам дознао да је жива и да се налази у њиховој престоници са многим другим белим робињама. Ми идемо дакле да их ослободимо, вратимо њиховим пријатељима родбини њиној.

Наста одобравање.

— Браво! Ми ћемо их ослободити, живео капетан, viva el qefe!

Кад се поврати мир, Сеген настави:

— Циљ дакле знате и одобравате га. Сад хоћу да вам изнесем план који сам скројио да би се постигла цељ; а по том да чујем ваша мишљења.

Ту вођа застаде; људи очекиваху ћутећи.

Има три пута, којима можемо продрети у земљу Индијанаца, полазећи одавде. Има прво пут Pyereo—а са запада. Он би нас право одвео у градове Наваја.

— А зашто не бисмо узели тај пут? упита један мексикански ловац; ја врло добро познајем пут до вароши Пиноса.

— Јер не бисмо могли проћи кроз вароши Текса, а да не будемо примећени од навајских шпијуна. Има их увек на тој страни. Шта више настави Сеген изразом који одговараше неком скривеном осећају, ми не бисмо стигли до висока Дел-Норта, а Наваји би већ били обавештени о нашем примицају. Имамо непријатеља сасвим близу нас.

[…!] то је истина, рече један ловац,који говораше шпањолски.

— Ако би сазнали за наш долазак, па баш и ако би њини ратници отпутовали на југ, ви мислите да би наша експедиција пропала.

— Тако је, тако је, повикаше више њих.

— Из истог узрока не можемо ићи пролазом Polvidera. Осим тога слабо бисмо могли наћи дивљачи овим путевима.

Ми нисмо добро снабдевени храном за једну такву експедицију. Треба да нађемо какву земљу пуну дивљачи пре но што уђемо у пустињу.

— Тако је, капетане; али не можемо наћи никакве дивљачи, ако пођемо покрај старих рудника, а којим бисмо другим путем могли ићи?

— Има неки други пут, бољи од свију осталих, по моме мишљењу. Упутићемо се на југ, а затим западу кроз [Slanos]. Потом ћемо се опет вратити северу и ући у земљу Апаха.

— Да, да, то је најбољи пут, капетане.

— Пут ће нам бити мало дужи, али зато лакши. Наћи ћемо читава стада дивљих говеда и других животиња на Larvas-у. Шта више са сигурношћу моћи ћемо изабрати моменат, јер држећи се скривени Pion-ским шумама, одакле се види ратна стаза Апаха, видећемо непријатеља при пролазу. Кад они оду на југ, ми ћемо проћи кроз Жила, и вратити се на Арурли Прусто. Пошто будемо постигли циљ нашег похода, вратићемо се натраг најкраћим путем.

— Браво! Viva! —

Тако је, капетане!

— То је најбољи план!

Сви одобраваху. Не чу се никаква примедба Per Pyifeto зазвонило им је у ушима као каква дивна музика. То беше чаробна реч: име чувене реке у чије се воде ловачке легенде одавно ставила [… Montargne dor]. Више прича о том чувеном пределу причало се при светлости ватре у пољском ловачком логору; све се оне слагаху у томе да тамо има златне руде на површини земљишта, и да сјајна зрнца злата прекривају речно корито. Често су трапери слали експедиције у ту непознату земљу, али, кажу, да их је врло мало могао тамо доспети. Не зна се да се ико отуд вратио. Ловци сад први пут замишљаху да ће се са сигурношћу продрети у ту земљу, и дух им се испуњаваше најфантастичнијим визијама. Многи од њих били су се придружили Сегеновој трупи једино у нади да ће се једнога дана предузети та експедиција и тако доспети до Montargne-dor колико се онда обрадоваше кад чуше Сегенову намеру да се упуте Prifeto-у! Кад се чу то име, значајан жагор наста у гомили, и људи се погледаху задовољна лица.

— Дакле, сутра се крећемо, настави вођа. Идите сад и припремите шта вам треба за пут. Полазимо у зору.

Чим Сеган сврши говор, ловци се раздвојише; сваки узе скупљати рубље, то одмах би готово, јер ови груби момци имађаху врло мало пртљага. Седећи на деблу од меког дрвета, ја посматрах неко време кретање мојих дивљачких другова, и ослушивах сметене и грубе им дијалоге. Сунце изчезну и ноћ се навуче, јер, у овим пределима, сутон траје само један тренутак.

Наново дебла од дрвета беху бачена на ватру и ускоро пустише огромне пламенове. Људи поседоше около, пекући месо, једући, пушећи, гласно разговарајући и смејући се сами својим причама. Дивљачки израз њихова лица беше појачан светлошћу. Браде им изгледаху још црње, зуби блистаху још бељи; очи изгледаху удубљеније, а погледи оштрији и враголастији.

Живописни костими, чалме, шпањолски шешири, перје, промешана одећа; разне пушке спуштене уз дрвеће; седла спуштена на дебла од дрвета и пањеве: узде окачене о високе гране; низ сува меса поређан пред шатором, комађе дивљачи још тополо, из кога капље скок у пола згуснут; све то ствараше најинтересантнији и најпримамљивији призор, слојеви црвенила на лицу индијанских ратника сијаху се у мраку као мрље крви. То је боја дивљачка и ратничка у исто време, згоднога изгледа, који потреса срце ненавикнуто на такав призор. Слична боја може се наћи само у пољском логору ратника, разбојника, ловаца људи.

Сунце и месец

— Ходите, рече Сеген додирнув ми руку, вечера нам је готова, видим доктора како нас зове.

Ја се одмах одазвах овоме позиву јер ми свежи вечерњи ваздух беше отворио апетит. Упутисмо се шатору пред којим гораше ватра.

Крај те ватре, доктор са Годеом и још једном pon paeblo-ом, дизаше укусну вечеру, чији је један део већ био однесен у шатор. Ми пођосмо за јелом и поседасмо на своја седла, покриваче и пртљаге, који нам служаху место седишта.

— Заиста, докторе, рече Сеген, вечерас сте показали особит таленат као кувар.

(наставиће се).

(Наставак.)

— Свако, нишанећи добро, одговори неки човечуљак наслоњен на мускету, у дроњавој униформи, која је некада била плава као небо. Ја сам ту индивиду-у још раније приметио, јер се одвајала од осталих својим костимом, а још већма својом црвеном косом која беше најцрвенија коју сам икада видео, и која до коже подсечена, према строгој дисциплини у касарни, почињаше избијати свуд около мале округле главе, крута, груба, густа, боје као у ољуштене шаргарепе. Немогуће је преварити се из које је земље Барнеј. И највећи идијот то би вам могао рећи, само ако зна језик трапера, Ко је довео оваквога човека? Не беше ми тешко да се о томе обавестим. Он је био војник у гарнизону у једном од пограничних места. То вам је један од bleus de ciel de l’oncle Sam. Како му беше додијало свињска меса, земљана, лула и кожице од сланине он беше напустио то место. Не знам које му је право име, али он он представио као: Барнеј О’Кори.

Одговор на ловчево питање пропратише грохотним смехом.

Сваки од нас, настави говорник, може тако погодити ту куглицу.

— Али је разлика кад се кроз нишан види лепа девојка, као она малочас.

— Имаш право, Дик, рече, неки други ловац, тада човек мора мало уздрхтати.

— Каква божанска појава! колико грације! каква лепота! кличе млади Ирландезац, тако ватрено и страсно да изазва нови смех.

— Пст! викну Рубе, који беше напунио своју пушку, ви сте једна група звекана, и ништа више. Ко вам говори о мотци? Ја ћу нишан ставити на једну sguav по примеру Индијанаца; а она ће једва дочекати.

— Sguav! Ти имаш sguav!

— Јест, pare, ја имам једну sguav, коју не бих дао за две ваше. Не бих хтео ни по коју цену да нанесем ма и најмању повреду сиротој старци. Стојте мирно и причекајте мало: видећете.

Рекавши то, стари, чађави лакрдијаш наслони пушку на раме и заглави у шуму.

Ја, и још неколико дошљака који непознасмо Рубеа, и мислимо да он заиста има стару сапутницу. У логору није се могла видети никаква женска, но можда је она била где год у шуми. Трапери, који га боље познаваху, увиђаху да се стари добричина спрема да направи какву шалу; они на то већ беху навикнути.

Не остасмо дуго у неизвесности. После неколико минута, стари Рубе, враћаше се са својом дугом, мршавом, кошчатом, старом sgu, коју кад приђе ближе познасмо да је кобила. То беше Рубеова sgu, и заиста она имађаше доста сличности с њим готово се једино разликовала по ушима, која је имала врло дуге, као и сви коњи њене расе, исте расе које ја био и бојни коњ, на коме је дон Кихот нападао на ветрењаче. По дугим јој ушима рекло би се да је камила. Длаке изгледа је некада била мрко жућкасте боје, боје врло обичне у мексиканских коња. Али време и боре беху је мало изменили, и седе длаке преовлађиваху целим телом а нарочито око главе и врата. Ови делови беху прљаво сиве боје у нијансама. Кобила беше врло немирна, и сваког минута, при грчењу. плућа, грбина јој се нагло подизаше, као да се усиљавала да се џилитне. Кичма јој беше танка као каква пруга. Главу је држала оборено. Али у сјају њено јединог ока (јер другога није имала) беше нечега што показиваше позитивну вољу да још дуго истраје. То беше добра јахаћа животиња. Таква изгледаше стара squaw, коју је Рубе обећао ставити на нишан. Њена појава би поздрављена урнебесним смехом.

— Сад младићи пазите добро, рече он уставив се пред гомилом, можете се смејати, брбљати и шалити до миле воље! али ја ћу гађањем надмашити Индијанца, ако га не надмашим, онда сам најлошији стрелац.

Више присутних приметише да им то не изгледа немогуће, али да желе да виде како ће он то извести. Сви који га познаваху, не сумњаху ни мало да је Рубе, као што заиста и јесте, један од најбољих стрелаца у шуми; можда исто тако јак као и Индијанац. Али околности и начини гађања дале су предходноме гађању велику важност. Није се сваки дан могло видети како млада девојка, као ова ставља главу на нишан, и не беше тога ловца који би се одважио ла гађа у такав нишан. како Рубе мисли то извести, да би се показао боље од Индијанца. То беше питање које сваки стављаше своме суседу, и које најзад би упућено самом Рубеу.

— Ћутите, одговори он, па ћу вам показати. Прво, и прво, ви сви видите да је овај плод у пола мањи од онога другога?

— Да, разуме се, одговорише више њих. То свакако иде њему у прилог.

— Да! да!

— Добро! сад, друга ствар. Индијанац је погодио нишан над главом. Е лепо. Ја ћу га погодити над репом. Да ли би ваш Индијанац то урадио? А! младићи?

— Не! не!

— Да ли ће му то проћи с кроз, или не?

— Проћиће! Свакако. То је још [теже]. Ура! узвикнуше више њих у сред урнебесног смеха свију присутних.

Нико, му то не оспораваше, јер ловци, којима се беше осладила шала, хтедоше да сачекају до краја да бе изведе.

Рубе их не остави дуго да чекају. Оставивши пушку код овога пријатељу Гареја, он одведе стару кобилу ка месту, на коме је стајала млада Индијанка. Кад тамо стиже, заустави се. Сви ишчекиваше само да га видимо како окреће животињу на начин да јој бок буде окренут нама, те да јој тако тело буде ван домашаја, али скоро увидесмо да то није била намера старога друга. Да је мислио тако чинити, ствар би остала ефеката. а без сумње не би се много ни заузимао за извођење. Изабрав место, где земљиште беше мало нагнуто, он тамо одведе колибу и намести је тако, да јој предње ноге беху у нишани. Реп на тај начин надвишаваше остало тело. Пошто је животињу тако наместио, да јој стражњи део беше окренут логору, он јој дошану неколико речи, а за тим стави плод на највишу кривину и сапи врати са натраг. Да ли ће ту кобила остати непомична? Са те се стране није имало чега бојати. Она је научена и дуже време да стоји сасвим непомична, но што је сад било погребно. Животиња, чије су се само задње ноге и сапи могле видети, јер јој услед болести беху опале све длаке на репу, изгледавши тако смешна, да већина гледалаца хтело још пући од смеја.

— Престаните са смехом, животиње, чујете ли! Рече Рубе шчепав своју пушку.

Смех се утиша; нико није био рад да ремети гађање.

— Сад, стара tar guts, не бацај у залуд метак! шапу стари трапер својој пушки, која после једног тренутка беше управљена нишану.

Нико и не сумњаше у то, да ће Рубе погодити предмет који нишани. За западне стрелце то је била обична ствар погодити нишан на шесет корачаја даљине. И Рубе би извесно погодио. Али баш у тренутку када он притиште обарач, кобилина грбина уздиже се у наступу грчева, и pitahaya паде на земљу. Зрно беше одлетело,и крзнув јој плећа, пројурило кроз једно уво. Правац удара тек доцније увидесмо; али му се дејство одмах показа. Кобила погођена у најосетљивије место јекну као какав човек, и окренувши се краја у крај, јурну ка логору, ритајући све што јој беше на путу. Узвици и грохотан смех, дивља вика Индијанаца, „vayas“ и „vivas“ Мексиканаца и ужасне клетве чича Рубеа, образоваше концерт, чији утисак моје перо није у стању да изнесе.

План похода

Мало доцније, док се налажах у сред caballada, тражећи свога коња, допре ми до ушију звук трубе. Он је позивао све на збор, те се и ја свратих. Улазећи у логор, угледах Сегена како стоји крај шатора држећи још у руци трубу. Око њега су се скупљали ловци. На скоро се сви искупише, ишчекујући поглавичину реч.

— Другови, рече Сеген, сутра ће мо дићи логор и кренути се на непријатеља. Зазвао сам вас овде, да вам речем шта намеравам и да чујем ваше мишљење.

После тих речи наста жагор одобравања. Дизање логора је увек добра новост за ратнике. Па тако је исто и за ове мешовите и ратоборне чете. Поглавица настави:

— Није ми познато, хоћемо ли имати много посла. Пустиња је главна сметња, коју нам ваља уклонити; али и ми ћемо се према томе управљати.

(наставиће се)

(Наставак.)

Некада је она имала јаку, али, види се да је одсецана с времена на време, било да се остало крпи било из каквог другог узрока и сад се једва примећивало траг од ње, дизлуци и опанци слагали су се с блузом и изгледали су начињени од истога парчета. И они беху прљаво мрке боје, искрпљени, поабани, масни. Ова два дела одеће не састављаху се, већ и стављаху на један део чланака, који такође беху прљаво мрки, као дамина кожа. Не могаше се видети ни кошуље, ни капута, нити какве друге одеће, сем једне уске качкете, која је некада била капа од мачије коже, чије се длаке беху смањиле и оставиле голу масну кожу, која се потпуно слагаше с осталом одећом. Изгледаше да, капа, блуза, дизлуци и опанци, никако нису скидани од дана када су први пут навучени а то је морало бити пре више година. Отворена блуза остављаше голе груди и врат који, као и лице, труп и чланци, беху добили бакарну боју од сунца и логорског дима. Цео човек, заједно с оделом, изгледаше навалице нагарављен! По лицу му могло с судити да има око шест година. Црте му беху фине и мало неправилне; а очи му ситне и црне и светле, далеко продираху погледом. Његова црна коса беше кратко подсечена. Тен бу је морао бити по природи мрк, и при свем том не беше ничега францускога нити шпањолског у његовој физиономији. Изгледаше пре да припада раси мрких Саксонаца.

Посматрајући тако овога човека, који беше привукао моју пажњу, учини ми се код њега, осим одела, беше још нечега са свим чудног. Изгледаше да нешто фали његовој глави. Шта то може бити? Не потраја дуго, а ја сазнах шта је. Кад стадох преда њ видех шта му фали; фалиле су му… уши.

Та опаска учини на ме непријатан утисак, готово ме уплаши. Има нечега грознога у појави човека без ушију. Она буди мисао на какву страховиту драму, сурову освету; побуђује да се мисли о казни за какав страховит злочин. Бејах залутао у разним предпоставкама када се сетих онога, што ми је Сеген прошле ноћи напоменуо. — Пред очима ми беше, извесно она особа, о којој ми је он говорио. Умирих се мало. Пошто је дао горе поменути одговор, тај чудан човек оста седећи неколико тренутака, главе оборене на коленима преживајући и мумлајући као какав мршави вук коме би покварили рачун.

— Ходи овамо, Рубе! потребан си ми за један тренутак, настави Гареј готово претећим тоном.

— Узалуд ме зовеш; док не оглођем кости не могу се маћи с места.

— Онда пожури, матора псино!

И нестрпњиви трапер, зловољан, опусти кундак од своје пушке на земљу и причека ћутећи. Пошто је грицкао, глодао и преживао још неколико минута, стару Рубе (тако се звао онај створ) полако устаде и упути се гомили.

— Шта ћеш, Билеј? упита трапера, прилазећи му.

— Треба да ми придржиш ово, рече Гареј показујући му једну малу, белу и округлу шкољку широку од прилике колико часовник. Земља под нашим ногама беше прекривена овим шкољкама.

— Је ли опклада, дечко?

— Не, ово није опклада.

— Зашто онда трошиш барут, да га немаш превише?

— Тучен сам, и то ме је тукао онај Индијанац.

Рубе баци поглед на Индијанца који се држаше право и достојанствено у свом сјају свога перја. Никакав знак триумфа не показиваше му се на лицу; спокојан и озбиљан он се придржаваше за своју њушку. По начину, којим га Рубе гледаше, могло се лако нагодити да га је он и раније видео, само не у овом логору. Он га премери од главе до пете, заустави један тренут поглед на ногама му, и прошапта неколико неразумљивих слогова, који се нагло свршише речју. „Како“.

— Мисли ли да је то Како? упитаће други јако заинтересован.

— Јеси ли ћорав, Билеј? Зар му не видиш опанке?

— Имаш право; али ја сам био код тога народа пре две године, и нисам видео човека слична овоме.

— Он није тамо био.

— А где је био?

— У једној земљи, у којој нема црвенокожаца. Мора да гађа; некада је увек погађао у нишан.

— Дакле, ти си га познавао?

— Да, да. Лепо девојче, леп момак.

Где ћу да станем.

Мени се учини Гареј не би тражио ничега бољег, до да продужи разговор. Он пажљиво прислушну кад овај изговори: лепо девојче. Ове речи, извесно, буђаху му какву милу успомену. — Али видећи да се његов друг спрема да се удаљи, он му указа прстом једну праву стазу, која вођаше истоку и рече пре што […]

(Наставиће се).

(Наставак.)

Један од њих беше млади ловац чије сам одело описао, други неки Индијанац, кога нисам пре видео. Обе пушке грунуше у исти мах, и чапља, опруживши свој дуги врат, сурви све обрћући се међу дрвећем, и окачи се о једну грану. С позиција, које беху заузели, ови ловци нису могли видети да су обоје пале У исти мах. Они беху раздвојени једним шатором и пушке су им грунуле у исто време. Један од њих узвикну:

— Погођено, Гареј, нека Бог буде у помоћи свему што се излази пред твојим старим убицом медведа, кад је твоје око на тачци нишана!

У том тренутку, Индијанац обилазише око шатора. Чу ову реченицу, виде како се пушка овог младога ловца још пуши, те му приђе и упита:

— Јесте ли ви испалили, господине?

Ове речи беху изговорене најчистијим енглеским акцентом, но мало помешаним са индијским, и само то било би довољно да ме изненади, да ме већ тај човек није био и самом својом појавом јако заинтересовао.

— Ко је тај Индијанац? упитах једнога суседа.

— Незнам; новајлија је, беше сав одговор.

— Мислите ли да је странац?

— Сасвим тако; скоро је дошао; мислим да га нико незна; него ипак зна га капетан. Видео сам их кад су се руковали.

Погледах Индијанца, већма заинтересован. Могао је имати око тридесет го дина, и висок беше најмање седам стопа (енглеских). Лице му имађаше романски тип. Правилно чело, кукаста нос и широке му вилице показиваху исто толико интелигенције, колико и одважност и енергију. Имао је на себи ловачку блузу, високе дизлуке и кожне опанке; но ова одећа знатно се разликоваше од ловачке и индијанске. Блуза му беше од црвене дамине коже, која није била учињена по начину трапера. Бела готово као кожа од које се праве рукавице она беше затворена на грудима и дивно извезена бодљама од дивљег свињчета, рукави беху исто тако накићени; а јака и доњи део хаљине постављени ермелинском меком и као снег белом козином. Али се овај човек највише разликоваше од осталих својом косом. Сва бујна, падаше му низ плећа и лепршаше се готово до земље када он ходаше. Беше дакле дуга скоро седам стопа. Црна, сјајна и бујна, она те подсећаше на дуге репове фламанских коња, које сам видео упрегнуте мртвачким колима у Лондону. Капа му беше окићена низом орлова перја, што код дивљака чини особиту елеганцију. Овај дивни украс допуњаваше величанственост његова изгледа. Нека широка, бела кожи пружаше му се низ плећа као каква долама, која, у хармонији с осталом одећом, јако се одликоваше спрам црне косе. Он носаше и друге украсе; сјај метала блисташе му се на оружју и осталој спреми; дрво и кундак у пушке му беху богато нашарани сребром.

Ако ми је опис сувише опширан, то је с тога што ме је појава тога човека толико изненадила, да ми се никада неће избрисати из памети. То беше лепи идеал романтична дивљака; а шта више, ништа га не одаваше за дивљака, ни манири, ни говор му. На против, питање, које је он управио траперу беше изговорено најучтивијим тоном. Одговор не беше тако учтив.

— Да ли сам испалио, Зар ниси чуо пуцањ? Зар ниси видео кад је пала тица? Погледај горе!

И Гареј показа птицу, окачену о грани.

— Онда изгледа да смо једновремено обоје испалили.

Говорећи тако, Индијанац показа своју пушку, која се још пушила.

— Глете молим вас, Индијанче! Јесмо ли ми једно времено испалили, или нисмо, то са мене ништа не тиче; само знам, да сам видео птицу, нанишанио и да ју је, моје зрно оборило.

— Држим да сам је и ја ударио, скромно примети Индијанац. — Сумњам, са тавом играчком! Рече Гареј, презриво гледав пушку свога конкурента, а затим цев од своје пушке, која беше добила бронзану боју усљед дуге употребе.

Играчка, како хоћете, одговори Индијанац, само што њено зрно погађа боље [но] икоје оружје које сам до сад видео. [И] тврдим, да је моје зрно ударило усред свраке.

— Видите, молим нас, господине! Држим да треба звати господином једнога [витеза], који тако добро говори и изгледа добро васпитан, па ма он био и Индијанац. Лако је уверити се ко је погодио птицу. Сад ћемо то видети.

Говорећи тако, ловац се упути дрвету, о које је сврака висила.

— Како ћеш моћи да је смакнеш? викну један ловац, који беше пришао да присуствује овој занимљивој распри.

Гареј не одговори ништа, нанишани пушком. Зрно одлете, и грана, погођена њиме, свали се под теретом свраке. Али птица беше у једном ракљу те оста висећи о сломљеној грани. Овај удар беше пропраћен жагором одобравања; људи који овако одобраваху нису били научени да се за сваку ситницу заинтересују. И Индијанац приђе, пошто напуни пушку. Нанишани, и зрно му погоди грану на исто место и преломи је. Птица паде на земљу уз бурно одобравање свих гледалаца, а нарочито Индијанаца и мексиканских ловаца. Узеше је и прегледаше: два зрна беху јој пројурила кроз тело, једно или друго било би довољно да је убије. Облачак незадовољства превуче се преко лица младога ловца. Бити тако сравњен, претечен, у руковању његовога најмилијег оружја, у присуству толиких ловаца из свију земаља, и то од стране једног Индијанца, са једном таквом шклопоцијом! Горштаци никако нису веровали пушкама са блиставим и украшеним кундацима. Трапер је морао употребити сву снагу да прикрије своје огорчење. Не рекав ни речи, он узе чистити своју пушку са стоичком мирноћом својственој људима његове професије? Приметих да је врло пажљиво пуњаше. Било је јасно да није хтео да ствар тако остане, и да је сматрао да треба, или да туче Индијанца, или да овај њега коначно утуче. Он ту одлуку саопшти тихим гласом једном свом другу.

Пушку већ беше понова напунио, и, држећи је нагнуту по ловачки, окрете се гомили, којој се беше придружио свет из свих крајева логора. — Погодити у нишан као овај што беше, није ништа теже но погодити дебло од каквог дрвета. Сваки човек који и не зна право гледати у тачку нишана, могао би то учинити. Али ја знам неку другу врсту гађања, која није тако лака; јер захтева да се зна владати нервима.

Трапер застаде и погледа Индијанца који такође пуњаше пушку.

— Реците дакле, странче, настави он обраћајући му се, имате ли овде друга који зна вашу снагу?

— Имам! одговори Индијанац, после једног тренутна оклевања…

— А да ли је тај друг сасвим сигуран у вашу вештину?

— О! ја тако мислим. Зашто ме то питате?

— Јер хоћу да вам покажем једно гађање које смо обично приређивали у Гентској тврђави, да забављамо децу. Оно нема ничега необичнога као гађање али, мора са признати мало потреса живце. Хе! Рубе!

— До ђавола, шта хоћеш?

Енергија и љутити тон којима беху изговорене ове речи, привукоше све погледе ка месту, одакле оне долажаху. Али, погледа ли се пажљивије кроз дрвеће и џбунове, видела би се једна индивидуа, посађена покрај једне ватре. Тешко је било распознати, да ли је то какво тело људско, јер се не опажаху покрети руку. Леђа беху окренута гомили а глава, погнута према ватри, није се видела. С места, на на коме ми бесмо, пре бисмо могли рећи да је то дебло памуковог дрвета покривено срнећом кожом него тело човечије. Пришавши му ближе и гледајући га спреда. Човек би увидео да има посла с врло необичним човеком који обема рукама држи дамино ребро глодајући га помоћу оно зуба што му је остало. Општи изглед ове индивидуе имађаше нечега чудноватога и фрапактичог. Његова одећа, ако се у опште може назвати одећом, беше колико проста толико дивљачка. Њу је сачињавала нека ствар која је ваљда некад била ловачка блуза, али која тада много више личаше на кожну врећу, отворену на крајевима, с рукавима на странама. Ова врећа беше прљаво мрко боје; рукави, поабани и набрани на превојима руку, беху притегнути око чланака, беше сва масна, а местимице умрљана блатом! Ни трага од покушаја о каквим украсима и китама.

(наставиће се)

Ово је одело састављено из једне блузе од учињене дамске коже димом гипко дотеране као рукавица; дугих дизлука, које допиру до појаса, и опанака од исте материје, али удешених дебелим ђоновима од бивоље коже. Блуза, тесна око паса, а раздрљена на грудима и око врата, свршава се лепом, посувраћеном јаком, која допире до рамена. Испод блузе је кошуља од финије материје од учињене коже антилопине, паунове и дамине. На глави је капа од јазавчеве коже, у украшена, напред, животињском њушком, а позади пругастим репом, који као перјаница; пада на лево раме. Пртљаг је састављала једна велика торба, од учињене коже дивљих мачака, и велики рог у облику полумесеца, на коме су увезане интересантне успомене. Као оружје му служи велики нож тежак пиштољ, брижљиво причвршћен кајишем који му стеже струк.

У оделу, пртљагу и опреми, слабо је поклањана пажња раскоши и елеганцији; па ипак крој блузе у облику тунике није лишен дражи. Ките на јаци и дизлуци скројени су по плану, а капа од јазавчево коже испољава извесну кокетерију, која доказује, да онај што ју носи није сасвим равнодушан према превази његовог спољашњег изгледа. Лепо извезена кесица с шареним чекињама дивљега свињчета виси му на грудима. То каткад ју по гледа задовољним погледом: то му је кесица за лулу, залога љубави какве црно оке госпођице, без сумње косе црне ко зифт, а која станује, као и он, у дивљим пределима. Такви су вели и сви остали трапери. Више њих, готово исто одевени и опремљени, стоје око онога, кога сам вам осликао. По неки носе шешир с обореним ободом од суре материје; други опет капе од мачије коже први имају ловачке блузе отворенијих нианса и извезене живим бојама; други, на против носе поабане и закрпљене, потамнеле од дима; али их човек може лако познати по општем карактеру костима, било би немогућно преварити се тврдњом да су прави горштаци.

Трећа гомила, коју сам назначио, беше удаљенија од места на коме бејах. Моја радозналост, да не речем чуђење, беше живо изазвана када чух, да ту групу састављају индијанци.

— Да нису заточеници? помислих. Не; нису оковани, ништа у њиховој спољашности, у њихов држању, не одаје да су заточеници; па, ипак то су Индијанци. Да не припадају чети, која се бори против?

Док сам тако чинио претпоставке, један ловац прође поред мене.

— Какви су то Индијанци? упитах указујући на групу.

— Делевари, а неки Шауни.

Пред очима су ми дакле били славни Делавари, потомци тога великог племена, које прво, на Атлантиковим обалама, беше објавило рат бледим лицима. Дивна им је историја. Рат је био школа њихове деце, рат је био њихова најмилија страст, њихов одмор, њихово занимање. Данас их је остао мален број. Ускоро ће наступити последња глава њихове историје! Дигох се и приближих им се живо се интересујући. Неки беху поседали око ватре, пушећи на луле од црвене стврднуте глине, брижљиво изрезане. Други се опет шетаху с величанственом изобиљношћу, тако приметном код Индијанаца који живе по шумама. Међу њима је владала тишина, на супрот џандрљивом брбљању њихових мексиканских суседа. С времена на време чуло би се управљено питање тихим, али звучном гласом, на које је долазио кратак и поучан одговор, каткад само грлени звук, пунодостојанствени звук, главом, или покрет руке; разговарајући се тако пунили су своје луле kini — kin — ik — оле, и пружаху један другом ово драгоцено средство.

Посматрао сам ове стоичке синове шума узбуђеније од просте радозналости; с оним осећајем, које човек осети, кад први пут угледа ствар о којој су ми приповедали или о којој је читао чудновате приче. Историја њихових ратова и њихова скитачка лутања беше ми још свежа у памети. А сад су ми били пред очима сами глумци тих великих сцена, или бар типови њихове расе, у потпуној стварности, у потпуном романтичном дивљаштву њихове индивидуалности. То су ти људи, који изгнани из своје земље пионерима, који нагрнуше из Атлантика, уступише само пред судбином жртава судбине њихове кроз расе. Пробивши се кроз наше, борећи се храбро уступали су стопу по стопу, из предела у предео, дуж Алеганија, по шумама дуж Океанове обале, до сред крвавог дола. И увек су бледа лица следила њиховим стопама потискујући их, гањајући их неуморно ка западу. Крваве борбе, неверство, раскинути уговори, из године у годину, проређиваху њихове редове. И, не хтевши никад да живе поред својих победилаца, уступали су, крчећи пут новим борбама кроз племена црвенокожаца као што су они три пут већих множином. Најзад се зауставише на делти реке Осаже. Ту се узурпатор обавеза, да им земљиште никад неће бити дирано. Али је тај уступак учињен сувише децидно. Ратнички и скитачки живот беше им постао природна потреба; и презриво одбацише мирно обделовање земље. Остатак њиховог племена скупи се на Озажовим обалама; али, на крају једне сезоне, изчезнуше. Сви ратници и младићи беху отишли, оставивши у уступљеним областима само старце, жене и слаботиње. Куд су отишли? Где су сад? Ко хоће да нађе Делеваре треба да их тражи по великим преријама, по горовитим, брдским долинама, дабровима и биволима. Ту ће их наћи, у растуреним гомилама, саме или удружене са старим непријатељима, бледим лицима, како лове и боре се с Опасима, Чејенима и осталим племенима.

Бејах, понављам вам, дубоко узбуђен посматрајући ове људе; анализирах њихове црте и романтичну им одећу. Ма да их човек није могао видети двојицу једнако одевених, имало је извесне сличности у костимима свију њих. Већина носаше ловачке блузе, не од дамине коже као што носе белци, већ од памучног платна, покривене ванредним шарама. Ова одећа кокетно удешена и украшена порубима давала је с ратном спремом индијанцима особит утисак. Али су се тек украсима главе разликовали костими Делевара и Шауна до костима њихових савезника, белаца. У ствари онај је украс у […] од ешарпе или од марага јасне боје, као што носе смеђе креолкиње с хаитиа. У групи, која ми беше пред очима, не би човек могао наћи две сличне чалме, па ипак су биле сличног […]. Најлепше су биле од пругастих махрама. Изнад њих се уздизала перзаница од светлог перја ратног орла, или од плавога ждрала. Костими су допуњавали дизлуци од дамине коже и опанци готово слични са опанцима трапера. По некима дизлуци беху украшени чупама пришивеним дуж спољњег шва. Приметих да их опанци беху особитог облика и потпуно се разликоваху од опанака, које носе преријски Индијанци. Голи су одозго сашивени, без веза и украса опшивени двогубим порубом.

Ови ратници беху наоружани и опремљени као и бели ловци. Одавно беху напустили лук, па се служише пушком. А покрај дугог ножа ношаху старо, традиционално оружје њихове расе, страховиту убојну секиру.

Описах вам три карактеристичне трупе, које ми видоше у очи у логору. Осим њих било је и лица, која не припадају ни једној од ових трију, а изгледаху да са сваким имађаху по нечега заједничког. То су били Французи […] путници, сеоске скитнице, одевени у беле шињере, који се шале, играју и певају лађарске песме, у духу њихове расе, то су били pueblos, Jadios mauros, покривени својим дражесним […], које околина сматраше више као своје слуге него као другове.

То су били мулати, црнци, црни ко угљен, који су умакли из Лузианиних […] и претпостављају тај скитнички живот ударцима бича заповедникова, који звижди по ваздуху. Ту је човек још могао видети дроњаве униформе, које су назначавале дезертере каквог места на граници; канаке са острва […] који беху прешли калифорнијске пустиње, и т. д. и т. д. Најзад се виђаху, скупљени у том логору, људи свију боја, свију земаља, који говоре свима језицима. Случајеви у животу, љубав према авантурама довели су их ту. Сви ти мање више чудни људи састављаху најнеобичнију чету што сам икада видео; чету […] ловаца.

Распра

Понова узех свој покривач и бејах готов да се спустим на њ, када ми привуче пажњу кречање неке чапље. Подигох очи и спазих је како лети ка логору. Долазила је са једног пропланка, који води реци и летеле доста ниско. Њен троми лет и широка јој крила привлачила су пушчано зрно. И заиста се зачу пуцањ: Неки Мексиканац беше испалио своју пушчицу. Али птица настави лет, енергичније крећући крилима, да би се ставила зрну ван домашаја.

Трапери се дадоше у смех.

Окретох се да видим шта је. Два човека нишанише птицу. Један од њих беше

(наставиће се)

Пошто опишу велики лук око земље, они се згусну и падају у долине Охија и Мисисипа. Ма скоје стране да прилазите овоме континенту, што се више приближујете центру, земља је све неплоднија, што долази једино услед недостатка воде. На много места, свуда где се може опазити траг траве, земља садржи све елементе за обилну вегетацију. Доктор ће вам то рећи: он ју је анализирао.

— Ја! ја! то је истина, потврди доктор.

— Има много оаза, настави Сеген, и чим се дође до воде за заливање, одмах је вегетација бујна. То сте морали приметити пролазећи даљим током реке, и то се тако збивало у шпанским насеобинама на Гилским обалама.

— Али зашто су те насеобине напуштене? упитах, пошто нисам чуо никаква стварна разлога за растурање колонија, које су овде цветале.

— Зашто! енергично одговори Сеген, зашто! Догод која друга раса ван иберске не буде заузела ову земљу, Апахи, Наваји и Куманхи, народи које је Кортец победио, а по неки пут и победиоци њихови тераће потомке првих освајача Мексике. Погледајте провинције Соноре у пола расељене! Видите ли Нову-Мексику како њени становници, помирени са судбином. живе само да трпе; изгледа да они обрађују земљу само за своје непријатеље; којима морају плаћати данак. Али хајдмо! сунце нам наговештава да је време да се иде; хајдмо! Пењите се на коња; можемо ићи покрај реке, настави он. Од неког времена није било кише те је вода плитка; иначе би смо морали прећи хиљаду и пет стотина миља кроз планине, Држите се крај стена, хајте замном.

Пошто нас тако обавести, он уђе у кланац, а ја доктор и Годе за њим.

Ловци

Беше већ скоро мрак кад стигосмо у логор ловаца коже. Наш долазак једва би примећен. Људи, покрај којих пролазасмо, само бацише један поглед на нас. Ни један се не диже нити прекиде свој рад. Оставише нас да коње одседламо и оставимо где ми нађемо за згодно.

Ја бејах уморан од пута, пошто тако одавна нисам јахао. Прострех свој покривач на земљу и седох, наслонив се леђима на једно стабло од дрвета. Радо бих заспао, али чудноватост свих предмета, који ме окружаваху, непрестано ми буђаше машту; узех посматрати и слушати веома радознало. Требало би ми по послужити се сликарском кичицом, да бих вам могао описати сцену и да бих вам дао само једну слабу идеју о њој. Никада се човеку није указала дивљачнија а романтичнија целина. То ме подсећаше на гравуре, које представљају пољске разбојничке логоре у мрачним Абруским гудурама. Ја описујем по успоменама још из давних времена мога авантураског живота. Дакле, ја само могу репродуковати најглавније црте те слике. Појединости су ми умакле; међутим, онда и најситније стварчице привлачиле су моју пажњу својом новином и чудноватошћу. Мало по мало ове ствари ми постадоше обичним и од тада ми се избрисаше из памети као и обична дела из живота.

Логор беше смештен на обали Дер-Норта, на једној пољаници окруженој памучним дрвећем, чија се глатка стабла дизаху над густом шумом ниских палми и шпанских пангапета. Овде онде, беше раширен по који исцепани шатор; а могло се видети и колиба покривених животињским кожама, по индијском начину. Али већина ловаца саградили су себи склониште од биволске коже које су подупирале четири усправно пободена коца. У шумарцу имађаше колиба начињених од грања и лишћа палминог, или од трске ишчупане са обале реке. Стазе прокрчене кроз жбуње, пружаху се у свима правцима. Кроз такав један пролаз могла се видети зелена застирка једне ливаде, на којој су пасле камиле, привезане за коце дугим конопцима, који су се вукли по земљи. Свугде су се видели свежњи, седла, спуштена на стабла од дрвета, узде, окачене о грање; зарђале сабље сијаху се пред шаторима и колибама; посуђе све врсте, као шерпе, котлови, секире лежаху на земљи. Око ватре, на којој гораху целокупна дрва, сеђаху гомиле људи. Они не тражаху топлоту јер температура беше хладна; пекли су месо од дивљачи или пушили лулама свих обликама и димензија. Неки су чистили оружје или оправљали одело.

Звуци свих могућих, језика допираху ми до ушију: мешаху се француске, шпањолске, индијске и енглеске речи. Усклињи се у крштаху, карактеришући сваки од њих народност оних који их изговарају: „Хеј, Purapge, прикачи ми ово, раго матора; ама шта то чиниш:“ — „Сакр — Карамба!“ — „Побогу, господине!“ — „Карајо!“ „Сантиссима Мариа!“ (Пресвета Дево!) Сакр. Могао би се мислити да су разне нације послале овамо своје представнике да образују конкурс псовке.

(наставиће се)

Одмарасмо се око један сат у пријатној ладовини, док нам се коњи поткрепљаваху изврсном травом, које беше у изобиљу око њих. Разговарасмо о чудној земљи, коју намеравасмо прећи; чудној по својој географији, геологији, ботаници и историји; чудној најзад у сваком погледу. Ја сам, то могу рећи, професионални путник. Јако ме је интересовало, да упознам дивље пределе, који се простираху на стотину миља око нас; а нико није био у стању да ме о томе боље обавести но мој сапутник. Мој пут низ реку слабо ме је упознао са земљом. Тада, као што рокох, бејах у грозници; и оно што сам могао видети, оставило ми је само нејасне успомене као из снова. Али сад се бејах сасвим прибрао и предели, кроз које пролазасмо, час дивни и раскошно одевени, час дивљи, неравни, романтични, силно утицаху на моју машту.

Помисао да су у овом деду земље некада живеле присталице Кортецове, како то потврђаваху рушевине; да је та земља понова постала својином дивљака, својих старих господара; представа трагичне сцене која је морала пропратити ово поновно освојење, — инспирисаху хиљаду фантистичних мисли, које дивно уоквирише стварности, које нас окружаваху Сеген је радо казива шта мисли, а био је веома интелигентан и широких погледа. Нада да ће ускоро загрлити своје дете, тако давно изгубљено, одржаваше му живот. Одавна се није осећао тако срећним.

— Истина је, рече он одговарајући ми на једно питање, де су ови предели, с оне стране мексиканских насеобина, слабо познати. Они који би их могли оцртати на географској карти, то нису учинили. Они су и сувише били занети истраживањем блага; а њихови бедни потомци, као што сте већ могли видети, и сувише се занимају узајамном крађом, да би се могли бринути о чему другом. Они не познају земљу изван граница својих имања, те пустиња с дана у дан преовлађује њима. Све што они знају то је да им непријатељи долазе с ове стране, којих се боје као деца вука и Крокмитена.

— Сад смо, настави Сеген, готово у центру континента, у средини америчке Сахаре Нова Мексика није ништа друго, до једна оаза. Пустиња је окружена појасом широким неколико стотина миља; у извесним правцима, можете проћи хиљаду миља, почев од Дел-Норта а да се не наиђе ни једно сигурно место. Оазу Нова Мексика створиле су дел-нортске велике воде. То је једино место у коме живе бели људи, између десне обале Мисисипа и обала тихог океана, у Калифорнији. Ту сте стигли пошто сте прошли кроз једну пустињу, јел’ те? Јесте. И док бе удаљавасмо од Мисипа, приближујући се рохеским брдима, земља постајаше већма неплодном. При пролазу триста последњих миља, једна могасмо наћи воде и траве, нужне нашим животињама. Али да ли је тако северно и јужно од пута којим смо ишли?

Северно и јужно на простору од више од хиљаде миља, почев од Техаских долина па до канадских језера, дуж рохеских и до пода пута насеобине које се протежу дуж Мисисипа, не можете наћи ни једнога дрвета, нити једне травчице.

— А западно од брегова?

— Пустиња се протеже на хиљаду и пет стотина у дужину и седам до осам стотина у ширину. Али западни предели имају друкчији карактер. Неравнији су, брдовитији и, ако је то могуће, још више пусти по изгледу. Вулканске ерупције силније су ту радиле и, ма да је протекло хиљадама година од како су оне угашена, вулканска брда, на више места, изгледају као да су се сасвим скоро дизала. Боја лаве и сгуре; којима је покривен простор од хиљаду миља, на неким местима не беше се ни мало изменила утицајем времена. Кажем да климатерична акција није имала никаква дејства, јер ње готово и нема у овим централним пределима.

— Ја вас не разумем.

— Ево шта хоћу да кажем: атмосферске промена неосетне су овде; ретко кад има кише или олује. Ја знам таких места где ни једна кап воде није пала у току више година.

— А можете ли себи разјаснити те феномене?

— Имам своју теорију, можда она неће задовољити зналце метереологије, али ја ћу вам је изнети…

Спремих се да пажљиво саслушам, јер знађах да ми је друг човек од искуства, зналац и да се бави расматрањем, а предмети ове врсте увек су ме јако интересовали. Он настави.

— Кише не може бити ако нема паре у ваздуху. Не може бити паре ако нема воде која је производи. Овде је вода врло ретка и то је узрок свему. Ова пуста раван је на веома великој висини. Место на коме смо готово је на 6000 стопа изнад морске површине. Отуда оскудица у изворима који, по хидраумичним законима морају узимати храну из још узвишенијег земљишта; а оно не постоји на овом континенту.

Претпоставите да могу ову земљу покрити пространим морем, које би било ограђено као неким зидом овим високим бреговима; и ја сам убеђен, да је то море постојало, у доба стварања ових басена. Предпоставите да тако удесим море, како неће и скоје стране отицати, да нема никаква поточића који би црпео воду; временом, оно би се изгубило у океану и оставило земљу у суши као што је сад видите.

— Али како то? помоћу испаравања?

— На против; испаравање биће узрок његовом нестанку. И ја мислим да је тако и било.

(Наставиће се).