Ознака: Дивљи запад

Ви знате ваљда, да ја имам још једну кћер коју су ми Индијанци отели док је још била мала. Ја знам где се она налази и годинама већ скупљам људе, да је ослободим ропства. Сутра се крећем. Ако хоћете да добијете Зоу, пођите са мном, да ослободимо њену старију сестру. Ви сте сада опет сасвим здрави, па ћете моћи да подносите ове напоре. Коњ вам је добар, оружје у реду, хоћете ли?

Ја сам стајао кад скамењен пред тим неочекиваним питањем, не из страха од опасности, већ што ми је било жао, да остављам Зоу.

— Да или не? рече Сеген.

— Да, одговорих му је живо. Показаћу вам, да сам је заслужио.

И тако се одмах стадосмо спремати за ту чудновату експедицију, везану с толиким опасностима, које ћу сада мојим читаоцима, да причам.

Дел-Норт

Нећу да замарам читаоце детаљностима сцене одласка. Пре но што избледеше звезде, ми већ бејасмо у седлима и кретасмо се пешчаним друмом. Недалеко од куће пут скретао некој густој шуми. Ту се зауставим, пропустим своје пратиоце и усправивши се на узенгије погледам натраг. Очи ми се управише ка суроме зиду а затим ка месту где је стајала Зоа.

Крај зида, који се указиваше при бледој јутарњој светлости, беше она коју тражаше мој поглед. Не могах јој распознати црте, али је познадох по овалном лицу које се оцртаваше на небу као неки црни медаљон. Она стајаше крај палми, које су расле на тераси. Руке наслоњене на стабло, она се беше прегнула напред. Можда је опазила лепршање једне мараме; можда је чула своје име и одговорила на љубазно, збогом, које јој донесе јутарњи поветарац. Њен се глас изгубио у топоту мога коња, који се нагло окрете и однесе ме у велики шумски хлад. Више пута окретао сам се не бих ли угледао ову драгу силуету, али се она није могла видети ни с једног места. Њу скриваху тамна, величанствена дрва. Само још могах видети врхове живописних: палми; а како се пут спушташе између два брежуљка ускоро ми се и они изгубише из вида.

Пустим узде и оставим коњу на вољу да иде, а сам се бацим у море мисли у исти мах слатких и мучних. Осетих да ова љубав која ми пуни душу уједно обухвата и цео мој живот, да ће ми у будуће ова љубав бити главни ослонац свих мојих нада и најмоћнији покретач моје делатности. Тек што вам постао човеком, па ипак знађах за ову истину, да је чиста љубав, као што је ова, најбоље сретсво да се човек не удаљује од младости и најбољи чувар од опасних заноса. То сам научио од онога, који је водио главну бригу о моме васпитању, и чијим сам се искуством и сувише користио, да му не бих могао поклонити вере. Више пута имао сам прилике да се уверим о правилности ових мисли. Знам да је љубав, коју сам улио тој девојци, исто толико дубока и страсна, колико и она коју сам осећам; можда још и силнија, јер је моје срце знало и за друге љубави, док је њено куцало само под утицајем нежне неге којом беше окружена у детињству. То беше њено прво моћно осећање, њена прва страст, Па како јој онда то осећање не би освојило сво срце, савладало све мисли, њој тако отвореној за љубав, тако сличној митолошком Венусу?

Ове рефлексије у свему, беху пријатне; али слика стаде губити весели изглед кад престах мислити о прошлости. Нешто, извесно ми говораше: Никад је више нећеш видети! Ова мисао, и ако основана на претпоставци, беше довољна да ми испуни дух мрачним слутњама, те узех испитивати будућност. Ја не идем на пут ради какве забаве, с које се враћа одређеног дана и часа. Имам да се излажем великим опасностима, пустињским опасностима, за које знам колико су озбиљне. Прошле ноћи при скрајању планова, Сеген није крио опасности којима ћемо се излагати на путу. Он их је све побројао пре но што ме је позвао да га пратим. Пре неколико недеља тиме бих био забринут; чак би ме те опасности већма раздражиле. Али онда моји осећаји беху сасвим промењени; знао сам, да је нечији живот везан за мој. Шта би било да је демон говорио истину? Не видети је никад, никад више… Страховите мисли! Уваљен у седло, путовах савладан тешком тугом. Али осећах да ме носи мој драги Моро, који изгледаше да познаје свога јахача; његова витка грбина подизаше се подамном; моја душа, одговараше његовој, и излив његове ватрености јако упливиса, на ме. После једног тренутка скупих узде и јурнух галопом да стигнем другове. Пут, који вођаше поред реке, кривудаше кроз долине обрасле густом шумом.

Пут беше тежак због густих трњака; и ма да дрва беху зарезана ради грађења друма, не беше никаква трага ранијега проласка; једва да се могла видети каква коњска стопа. Земља изгледаше дивља и сасвим пуста. Као доказ томе беху чести сусрети дама и антилопа, који излетаху из шумарака и прелажаху нам пут. С времена на време пут се удаљаваше од реке, да би избегао њено често кривудање. Више пута пређосмо огромне просторе, где беху пообарана велика дрва и где је земља некада обрађивана; али то је морало бити у давним временима, јер земљу, која је била орана, сада покриваху непроходне цесте. Прођосмо покрај једне разрушене цркве, чија се стара кубета сурваваху камен по камен. Свуд унаоколо гомиле адобе-а покриваху простор од неколико јутара земље. Некада је овде било дивно село! Шта је с њим? Где су његови вредни становници? Једна дивља мачка излете из трња које покриваше развалине и увуче се у шуму; нека буљина тешко слете с једног трошног кубета и облете око наших глава вичући своје жалосно ху-ху, додајући тако још једну црту више овој жалосној сцени. Али где су дакле они, чији је глас одјекивао о ове зидине? где су ти који су клечали у светој тами ових некада светих сводова? Они беху отишли; где и зашто? Сва ова питања упутих Сегену који ми лаконски одговори:

— Индијанци!

То беше дело дивљачке војске, њеног ужасног копља, и ножа за дерање коже, лука и секира за бој; њених отровних стрела и буктиња за паљење.

— Навабојаца? упитах.

— Навабојаца и Апаха.

— Али зар они не долазе више овамо?

На једном ме нека страва обузе. Још смо сасвим близу куће; помислих на њене зидине без одбране. Нестрпљиво чеках одговор.

— Они више не долазе овамо.

А зашто?

Ово је наша земља, одговори он значајнијим им тоном: Ето нас у земљи где живе чудни становници; видећете. Тешко Апаху или Навају који би се усудио загазити у ове шуме.

Што смо више ишли напред, предео постајаше прегледнијим, и ми видесмо два низа високих, шиљастих брегова, који се пружаху на север и југ двема речним обалама и толико зближаваху да изгледаше да препречују реку. Али то само беше привидност. Идући даље, ми уђосмо у један страховит пролаз кога називају cannons (кланац), и који се честа виђа на картама међутропске Америке. Река, протичући кроз овај кланац, пенушава се између две огромне, шиљасте стене, чија висина изношаше више од хиљаду стопа и чије стране, док им се приближивасмо, представљаху нам два гневна џина који, раздвојени моћном руком, не престајаху претити један другоме. Не могу се гледати глатка лица ових огромних стена, а да се не ужасне и ја сав уздрхтах кад се нађох на прагу ових џиновских врата.

— Зауставимо се овде, рече Сеген. Сиђосмо на земљу и привезасмо коње како могу пасти. Затим седосмо на траву и извадисмо јела које смо спремили за пут.

(Наставиће се)

Напротив, ако мислиш да се добро проведеш и опет кући дођеш, а ти прегледај најпре оба твоја револвера, јесу ли у исправном стању. Они ти могу бити много потребнији, но фрак и лаковане ципеле.

у сам се мало чудио свему томе, али учиних како ми је он рекао, те мало после тога уђох са Сен-Вреном заједно на тај чудноват бал, оружан од главе до пете као да идем у битку, а не на игранку.

И добро је било што сам тако учинио. Цео присутни свет био је исто тако одевен и оружан, као и ја. Нико није скидао шешира с главе, свакоме вири иза паса цев од револвера или нож, или обоје заједно. Жене су било одиста лепе, као што ми је Сен-Врен у напред рекао. Велике, црне ватрене очи; бујна коса, бледа кожа и стас витак и гибак. Па ипак међу свима присутнима највише је моју пажњу привлачила једна особа, која није била ни лепа ни млада, па чак ни женског рода. То је био један висок, крупан човек џиновског изгледа, дуге браде и сурова натмурена погледа. Седео је мирно у у једном ћошку, никога не гледајући, ма да је изгледало, да свакога познаје. Ипак, над га човек дуже посматра, морао је да нађе, да му на тврдом лицу има нечега примамљивог. Биће да су то биле очи његове, које су по каткад имале сасвим благ, готово нежан израз.

— Ко је онај човек? запитах Сен-Врена најпосле.

— Боље не питај, у толико ћеш онда мирније ноћас спавати, одговори ми он.

Али кад ја стадох наваљивати, он ми исприча укратко историју тога човека. Пре петнаест година упали су му једног дана Индијанци у кућу док је он био ни путу, и побили сву чељад. Жена и млађа му кћи спасле су се као каквим чудом, а старију му девојчицу одвели у ропство. Од тога доба, тај човек није више био човек, но права звер. Народно је веровање да је он више Индијанаца од тада побио, но што има зрна прашине у пустињи. Најужасније ствари причале су се о њему и сваки га се бојао. Али ћери ипак није нашао мада је још непрестано тражи. Његово име, Сеген, било је ужас по све Индијанце.

Док ми је мој пријатељ још то причао, настаде у другом делу сале некаква гужва. Ја из почетка и не обраћах пажњу на то док не видох, да су се два Мексиканца потукла. Из тога се изроди општа битка, ма да ја нисам разумевао зашто и како. Доста то да се дампе наједан мах погасите, револвери почеше да раде, соба со испуни димом и дреком, као да смо сви у паклу. Од једном осетих како ме неко у мраку шчепа за врат, а у исто време ножем удари у десно раме. Без оклевања ја тргох свој нож и замахнувши страшно, ударих некога у груди. Тако ми се бар учини, јер се после нисам могао тачно да сетим како је све било. Неколицина њих навали тада на мене, бранио сам се колико сам могао, али ми свест поче лагано да мркне, раме ме је страшно болело, те се скљоках на под…

Кад сам се опет пробудио, нађох се у једној мени непознатој соби. Поред мог кревета седела је једна старији женска седе косе и тужна лица и једна сасвим млада девојка, лепа као пролећни цвет. Испричаше ми, на моје питање, шта је све са мном било. Рањен сам био у оној гужви тако опасно, да сам пуне три недеље био у несвестици! Сен-Врен је морао са својим друштвом да отпутује, а мене је оставио код њих на нези. Мој слуга коњ и пас такође су још ту били. Кроз неколико месеци ћу се веле, сасвим опоравити и моћи излазити; дотле ће оне да ми праве друштво.

Још првог дана дознадох из разговора да су њих две жена и кћи оног страшног Сегена. То ме непријатно дирну, али гледајући лице Зое (тако се зове кћи) лако сам на то заборавио.

Гледајући њу, лако сам заборавио и све друго на свету, све моје планове и жеље. Недељу дана доцније био сам већ тако заљубљен, као нико на свету, а две недеље доцније, знао сам да и лепа Зоа мене воли. Она ме је неговала својом љубављу, тако да су ми дани неосетно пролазили; ја бих најрадије био пристао, да вечито тако будем болестан. То су извесно били најлепши дани мога живота.

Једног дана, када сам опет био већ сасвим оздравио, отворише се нагло врата на соби, у којој сам са̂м седео и Сеген стаде преда ме. Пруживши ми руку и без икаква увода рече ми ово:

– Ја знам да ви волите моју кћер, а она ми је и сама мало час признала, да и она вас воли. Ја немам ништа против тога да вам она постане жена. Кад човек има женску децу, мора увек да буде спреман на то, да му је једног дана стран човек одведе. Али ја вам могу моју кћер дати само под једним условом. Чујте ме добро и размислите се, пре но што ми одговорите.

(Наставиће се)

(Превод с енглеског)

Био сам тада још млад и јак. Срце ме је вукло ка непознатим земљама и људима; хтео сам да живим друкчије, но сви остали људи. Никога више нисам имао од рода, те сам могао да радим шта сам хтео; новаца само имао доста од наслеђа. У западном делу Америке били су тада велики немири; на све стране рат и буна. На више места у индијским провинцијама било је нађено злато, па су из свију делова света тамо јурили сви они, који код своје куће нису били задовољни са својом судбином. Цео олош људски ишао је такође тамо, надајући се, да ће се за један дан обогатити, нашавши какву повећу златну руду.

Тамо сам хтео да идем и ја, не зато што сам хтео злато да тражим, — био сам као што рекох, богат — већ сам знао, да су те експедиције склопчане с великим опасностима. Другога би то можда баш одвраћало; мене је привлачило, јер сам још као дете волео авантуре. У свима крајевима, где се налазило злата, владали су Индијанци, дивља, крвожедна племена, која су сваки упад белих људи сматрали, као повреду својих права. Борили су се увек храбро, не презајући од смрти; лукавији су били но најлукавији међу нама, издржљиви до крајности, страшни у освети. Тешко ономе, ко њима жив у руке падне! Боље да је трипут умро.

Све сам ја то знао, па сам ипак хтео тамо да идем. Нешто неодољиво вукло ме у те крајеве, што је било јаче од мене. Судбина, рећи ће можда који од мојих читалаца; ја мислим да је то била само моја луда глава.

Знајући какве ме опасности чекају, ја сам хтео добро да се опремим. Мој коњ Моро од праве лујизијанске расе био је брз као стрела, а издржљив као мазга. Ниједан индијански коњ не би се могао с њиме мерити. Осим тога купим један добар карабин, две пара пиштоља енглеске фабрикације, један велики шпански нож и све остало, што је потребно кад се у рат иде. Поведем и мог пса Алпа. Да сам добро учинио, што сам тако урадио, видеће моји читаоци у брзо.

Као пратиоца погодим једног Француза из Канаде, по имену Годеа, који је имао све особине, које се изискују за такву експедицију. Био је дрзак, безобразан, окретан, вешт, лукав, а при том веран и по мало лопов.

Добро опремљени дакле кренемо се нас двојица на запад. Тада још није било железнице у тим крајевима, те је путовање ваше било споро, али је у толико било интересантније. Ноћивали смо по шпанским кућама, где се врло весело живело. То су добри, гостољубиви људи. Раса им је измешана са Мексиканцима, али су ипак задржали све лепо особине шпанског народа. Жене су им лепе и примамљиве, лепших нигде на свету нема. И док сам ја седео с домаћином и осталим укућанима у гостинској соби, дотле је мој весели, безобразни Годе ашиковао доле међу слушкињама, Кад бисмо онда сутрадан зором рано седлали наше коње, често је кроз какав мали прозор вирила чупава, лепушкаста глава с ватреним очима, које су гледале за Годеом.

Тако стигосмо у Санта-Фе. То је последње насељено место у том крају; одатле настаје прерија, којом царују Индијанци, што значи, да и опасност ту почиње. Пре но што у њу уђемо, хтео сам да нам се коњи неколико дана одморе, те зато одседосмо у једној гостионици, за коју нам рекоше да је добра и сигурна.

Изишавши после ручка, мало да шетам, ишао сам безбрижно кроз непознате ми улице, када ме наједаред неко удари шаком по рамену.

— Сен-Врен, јеси ли ти то? узвикнух радосно, познавши једног мог пријатеља, кога већ више година не бејах видео и за кога сам мислио, да је на сасвим другом крају света.

— Ја, сам, наравно, одговори он.

Поздрависмо се срдачно, испричасмо један другом одакле долазимо и куда идемо. Ја тако дознах, да мој пријатељ иде са повећом четом оружаних пратилаца такође међу Индијанце, али не на исту страну као ја. И он одмара своје коње у Санта-Фе неколико, дана, те ћемо се за бар то време моћи заједно проводити

То наше провођење поче још истог вечера, на жалост не сасвим срећно по мене. Ево шта се десило:

Око осам сати пред вече дође Сен-Врен к мени у собу, па ме позва да идемо на један бал, где ће бити веселог друштва и лепих Шпањолкиња. Ја из почетка не хтедох ићи, изговарајући се, да за такве свечаности немам пристојног одела при себи, на што се добри Сен-Врен из свег грла насмеја.

— Ти, мислиш, рече ми он, да се овде иде на бал као у Њу-Јорку, у фраку и белим рукавицама? Баш си наиван! Те ти дрангулије овде нису ни најмање потребне.

(Наставиће се)

Међу свима авантуристима и разбојницима у Северној Америци најчувенији и најпознатији је био капетан Мен-Ред. Још као дечко од четрнаест година умакао је од родитељске куће, удружио се са једном разбојничком четом, која се крила по шумама, и наскоро је дотерао у њој до капетанског чина. Доцније: кад је никла индијанска побуна, добио је помиловање и борећи се у редовима америчке војске против Индијанаца, постао је капетаном у редовној војсци. Наскоро му и то досади, да оставку и почне живети пустоловским, разузданим животом, скитајући се од места до места, живећи без крова над главом за дуги низ година. Свуда је био, све је радио, тако да му живот изгледа као каква бајка: био је трипут заробљен од Индијанаца и сваки пут се каквим чудом спасао. Једаред су му одрали целу кожу с главе баш кад су хтели да га убију, он помоћу једне лукаве досетке измоли по сата рока и утекне. Други пут је требао да буде жив спаљен; већ је био на ломачи и опет је жив утекао.

Сам, на своју руку водио је рат против Индијанаца; убијао их је колико је више могао. У целој Америци није било бољег стрелца од њега, тако да је био право страшило за све црвенокошце. У једном походу против Индијанаца, идући да ослободи једну девојку, коју су ови били заробили, он нађе велики златан рудник. Тако постаде за трен ока милионером. Обеси пушку о клин и дође у Европу трошећи лудо силне новце живећи како какав кнез; због једне љубавне авантуре мораде опет да бежи у Америку пошто је претходно убио на сред улице свог противника.

Доцније се бацио на књижевност, па је у томе имао среће. Књиге су му се тако продавале, да је за неколико година зарадио баснословне суме. Описивао је своје доживљаје, износио је слике из свог бурног живота, писао романе, који нису били измишљени, него истинити догађаји, које је он својим очима гледао и у њима учествовао.

Најчувенији од свих његових романа јесте „Лов на људе“, који је преведен на све светске језике. Наш лист почеће у сутрашњем броју да доноси у српском преводу тај роман, који ће интересовати сваког нашег читаоца.