Ознака: Дипломатски односи

„Оно што данас цео свет с нестрпљењем очекује то је руски одговор на последњу јапанску ноту. Мисли се да ће се он већ данас телеграфисати у Токијо и да он не представља non possumus, као што су то енглески листови упорно тврдили. „Хавасова Агенција“ већ сазнаје из Вашингтона да је садржина руског одговора Јапану већ саопштена различним министарствима спољних послова и да је он нарочити предмет измене мисли између Сједињених Североамеричких Држава, Француске и Енглеске. Утисак руског одговора, у коме има уступака преко сваког очекивања, је тај да ће се рат избећи. Али ако се поред свих ових попуштања, овај сукоб изроди у рат онда ће за то носити одговорност сам Јапан, који ће бити морално усамљен.

Русија је, у овоме своме одговору, како се сазнаје, ишла до крајњих граница, и водила је чак рачуна и о неповерљивости Јапана који је, као што знамо, тражио да се све концесије утврде у форми уговора, који би безбедно трајни мир између Русије и Јапана. Руске концесије које би добиле форму уговора ове су: (1) Русија признаје Јапанцима првенство у Кореји и одобрава све јапанске захтеве о Кореји; (2) Русија признаје суверенство Кине над Манџуријом; (3) Русија признаје важност свих уговора које је Кина закључила о Маџурији и хоће свима државама уговорницима дакле и Јапану, да обезбеди све користи од тих уговора; (4) Русија не сматра никакав догађај који би се у Кореји десио као повод за рат чак и кад би Јапан посео Кореју; (5) Русија је готова све ове концесије да стави у форму уговора и на тај начин да им да̂ обавезан карактер.

Али према информацијама из француских владиних кругова у овим широким руским концесијама још не треба гледати мирно решење сукоба. Јапанци налазе да је Русија доиста учинила велике уступке, да је водила рачуна о свима јапанским захтевима. Али то још не значи добру вољу Русије, него само вештину њене дипломатије, која хоће сву одговорност за евентуални рат да баци на Јапан. Јапански државници не поричу да су предусретљивошћу Русије дошли у неприлику, али се они позивају на то да све ове концесије ништа не мењају стваран положај Русије у Манџурији. Суверенство Кине над Манџуријом је доиста у општим изразима признато, али и Енглеска није оспорила суверенство Султаново над Египтом па ипак она у Египту влада. Русија ће у Манџурији стварно да влада поред свега тога што речима признаје суверенство Кине. С тога у француским владиним круговима држе да је тешко уклонити оно неповерење које у Јапану имају према Русији. Јапан је прво тражио гарантије за своје захтеве које би му Русија евентуално признала. Сад Русија даје те гарантије у једино могућем облику, у облику уговора. Јапан тражи и моралне гарантије, али се о томе ништа одређено не може рећи. С тога у меродавним круговима још нису сигурни да ће овај тако мирољубиво састављен руски одговор донети мира.

„Новоје Времја“ доноси овај допис из Београда:

Ових дана сам имао прилике упознати се с назорима дипломатских кругова једне велике државе, веома пријатељски расположене према Србији. У самој ствари нема никакве промене у дипломатским односима држава пријатељски расположених према Србији, а нарочито Русије.

Посланици нису позвани; они се налазе само на осуству, а Србе буни највише отсуство руског посланика, — но његову дужност врши отправник послова. Односи Русије према Србији и сад су исто онако исто нормални и срдачни, као што су били и раније. После Нове Године ће се сигурно сви посланици вратити на своја места. Разуме се да је то отсуство посланика ненормалност; но Срби су у томе сами криви, они су сами себи створили дипломатске непријатности. Догађаји од 29. маја могу се посматрати управо с тачке гледишта политичког и етичког. Русија се не меша. То је унутрашња ствар српска. Друга је ствар о етичком страном догађаја. Дипломатски представници европских владара не могу се сретати с извршиоцима оног дела…

Русија потпуно штеди самољубље Срба. Продужним отсуством рускога посланика даје се Србима деликатно на звање, да су они дужни учинити сходан прва корак да се отклоне незнатне дипломатске ненормалности. Срби као да се решавају да учине тај корак и дају само израза своме незадовољству због суровости, са којом о њима пише руска штампа.

Париски „Голоа“ доноси извештај о једном разговору свога сарадника с новим аустроугарским амбасадором у Паризу, нама добро познатим графом Кевенхилером. Разговор се поглавито водио о догађајима у Маћедонији а била је и једна кратка измена мисли о могућности рата између Русије и Јапана, у шта овај дипломата никад није веровао, јер је био дубоко убеђен о мирољубивости цара Николе. Прелазећи на Балканско Питање, он је исцрпно изложио како бу аустријска и руска дипломација израдиле реформни план, о чијем остварењу оне морају да се брину. „Ја знам добро“, додао је амбасадор, „да су у Европи и нестрпељиви и да налазе да се реформе примењују сувише лагано. Приговарало се и да се њима неће достићи никакав циљ. Е па лепо; ако ми дођемо до уверења да овај реформни план нема довољно дејства, онда ћемо ми њему дати ширу основицу, проширићемо га. Ми смо добили налог од Европе да се бринемо о умирењу Маћедоније и да побољшамо судбину тамошњег становништва. То ћемо учинити по сваку цену и при томе нећемо изостати иза нашег задатка и наше дужности. Али Европа нам мора дати времена и мора да се наоружа стрпљењем. Лако је из далека судити о питањима која се само тада правилно схватају кад се из ближе тачно студирају и испитују. Затим је Кевенхилер изнео шарену слику маћедонског становништва и из тога извео закључак о тешкоћама на које се мора наилазити при увођењу рефорама.

„Верујете ли ви“, питао је сарадник, „у искреност турске владе која је обећала да прими сарадњу Русије и Аустрије при успостављању реда у Маћедонији и при увођењу рефорама?“ — „Бога ми“, одговорио је дипломата, „о искрености Турака треба умерено судити. Али је за Турке од битне користи да и са своје стране учине све могуће да се маћедонско питање скине с дневнога [Недостаје остатак текса]

У овом тренутку погледи целога света управљени су на Петроград. Хоће ли на Далеком истоку букнути рат између Русије и Јапана, зависи од одговора на последњу ноту јапанског кабинета који ће Русија можда још данас предати у Токију. Тежиште спора је Манџурија. Петроградски кабинет је, међутим, у своме последњем одговору, наговестио Јапану да се с њим неће упуштати у преговоре о Манџурији, поред свега тога што су јапански захтеви врло скромни. Доиста Јапан тражи:

1. да се и даље одржи суверенство Кине над Манџуријом и
2. да Русија поштује права које су Јапанци и друге велике силе разним уговорима задобили у Манџурији.

С руске стране су још у почетку изјавили жељу, да Јапан не тражи од Русије, да се она одрекне својих животних интереса на Далеком истоку. У ствари за Јапан је овај проблем питање живота и смрти; за Русију, у овом тренутку, само питање већег или мањег царства. Због тога у Токију мишљења нису подељена; у Петрограду се, међутим, сасвим размимоилазе две странке, од којих је једна за рат, друга за мир. Шеф прве странке је Безобразов. Свакојако, његову утицају и треба приписати досадашње непомирљиво држање Русије. Али после седнице великог руског ратног савета, која се прошле недеље одржала у Петрограду, Безобразов је отпутовао у јужну Француску „на лечење“. Од тога тренутка наступа друга фаза у руско-јапанском спору, и већ све показује да се преговори неће прекинути, да петроградски кабинет жели мир. Поред свега тога што је с Јапаном тешко водити преговоре, јер не може бити узајамних уступака, начело do ut des^[1] је у овом случају скоро непримењиво. Ратне спреме које се чине с обе стране треба сматрати само као елементарне мере опрезности.

Има још једна околност која умирује. Руски амбасадор у Паризу телеграфисао је у Петроград резултат једног нарочитог разговора који је имао са француским министром спољних послова, Делкасеом. Ово ће саопштење, како се мисли, знатно утицати на руски одговор Јапану. Ни за тренутак се не може посумњати да ће тај утицај бити потпуно мирољубив, јер су осећања француске владе и сувише добро позната. Француска се, у садашњим околностима, може корисно употребити на одржању мира, и сигурно је Делкасе, са тактом који карактерише ову његову политичку акцију, у овом смислу утицао на петроградску владу. Његов ће се глас утолико пре слушати тамо, што сам цар живо жели да избегне сукоб и што се он врло много труди да, чак и отворено, сузбије агитације ратоборне странке.

И тако сада у руској политици на Крајњем истоку прву реч опет води гроф Ламсдорф. Своју помирљивост је он одмах манифестовао циркуларом који је пре неки дан упутио великим силама, у коме је признао слободу трговине у Манџурији. Његова је политика у овоме тренутку да избегне рат на тај начин, што ће Јапану учинити све могуће уступке у Кореји, и што ће му у Манџурији признати иста права која и осталим силама.

И тако ће се разгнати нагомилани ратни облаци, и ратна опасност ће се одложити, а то ће бити једна нова несумњива победа руске дипломације у тренутку кад је македонско питање дошло у своју одлучну фазу.

---

^[1] Дајем, да ми даш (узвратиш)