Ознака: Македонске реформе

У нашем јавном животу опажа се ових последњих дана једна чудновата ствар. Сви наши листови без разлике стално говоре о замршеном интернационалном положају, у којем се Србија налази откако је почео руско-јапански рат, о тешкоћама, које нас споља чекају, о опасностима које нам прете, о спремању Аустрије да, с нама или без нас, умаршира у Стару Србију и Маћедонију — а само на оном месту, на којем би о свему томе требало највише рачуна да се води, у Народној Скупштини, нико о свему томе нити мисли, нити говори.

Нису те опасности и те тешкоће само новинарске измишљотине, створене зато да се узбуни свет. Ко год има очи може да их види ако хоће да их види. Аустрија се на врат на нос спрема, мобилише; своје спремање чак ни не крије, а ми све то равнодушно гледамо, као да се нас и наше коже не тиче — у Народној Скупштини трампе се имања и групишу општине.

Узбунила се цела европска штампа, аустријски планови више интересују цео свет но крвави рат на Далеком Истоку; свако за себе и за своју кућу стражује, свако се боји општег метежа и општег рата — а ми на све то мирно гледамо, као да нам је све потаман.

Буни се чак и Италија, аустријска савезница. Она нема ништа да брани, нити да изгуби, али се боји да не изађе празних шака, кад настане општа деоба, боји се да јој савезница не подвали, па се и она спрема — а ми, којима кров над главом гори, ми мирно гледамо, шта се око нас ради.

Румунија се спрема. Изгледа јој, да је притисак огромне Русије, који стално осећа, мањи откако пуцају топови код Порт-Артура, па и она гледа да у овој згодној прилици, извуче што за себе, уз помоћ своје савезнице Аустрије. Мобилише војску, пуни магацине на Дунаву — а нама је све то свеједно, нас се све то ништа не тиче.

Ништа нас се не тиче арнаутска побуна у Старој Србији, нити гледамо да ухватимо прсте који су у њу помешани. Зашто бригу да бринемо? Зашто још о таквим стварима главу да лупамо? Све је добро, све је у свом реду, треба да смо весели, весела нам мајка!

Цео свет је уочио опасност, која прети општем миру, откако је букнуо руско-јапански рат. Сви осећају, да ће маћедонско питање, не због комита, не због држања Турске или Бугарске, већ због завојевачких планова аустријских; да ступи у акутну фазу, чим Русији буду везане руке на Истоку — а ми као да смо слепи, слепи код очију нити што видимо, нити бринемо. За последњих четрнаест дана било је о томе говора у мађарском, аустријском, француском, енглеском парламенту, а наша Скупштина ево пет месеца седи на окупу, а нико се не нађе у њој, не нађе се човек да запита владу шта је с нама и нашом будућношћу.

Озбиљни људи и листови тврде да је Аустрија већ тражила мандат од великих сила да уђе у Стару Србију да уведе мир, а то наше народне посланике ништа не буни нити узнемирује; разговарају се, договарају, шале и шегаче колико им срце хоће. У Бечу се јавно говори, да би Аустрија, у случају да добије од Европе мандат, тражила од Србије слободан пролаз за своју војску; пошто би јој наступање преко Санџака било сувише опасно; неки тврде, да је та понуда већ и поднесена нашој влади, а никога нема у оној кући што се зове српским парламентом да запита је ли све то истина, у колико је истина и, ако је тако, шта мисли влада да ради.

Знамо и ми, да такве ствари влада не може да удара на велика звона, нити да труби на све стране. То би било и непотребно и штетно. Али кад ћути и власт и скупштина, кад се све завија тајанственим велом, онда свако од нас има право да пита, мисле ли ти људи у опште нешто о тој ствари. Јер најпосле није сад у питању судбина једног човека, него будућност ове земље и будућност свију нас. Ако се хоће да народ с поверењем дочека догађаје, ако се хоће да будемо сви на све спремни, онда нека нам влада и скупштина даду доказа, да воде рачуна о свему што се око нас дешава, нека нас не остављају у неизвесности, нека нас обавесте колико се може, нека нас увере, да воде бригу о интересима Србије и о части њезиној. Стварних нам доказа треба, на голу реч нећемо да верујемо.

Потучена до ноге на Кенигрецу и истиснута за увек из немачких земаља, Аустрија је опет обратила сву своју пажњу на Балканско Полуострво. И политички и трговачки интереси њени упућивали су је тамо, продирање на Балкан постало је за њу животно питање.

Потпомогнута од Немачке, она је одмах после свог пораза на Кенигрецу почела да троши сву своју снагу па Балканском Полуострву. Знајући и осећајући да је њена егзистенција везана за напредак у томе правцу, Аустрија је свима средствима и на све могуће начине, енергично и истрајно радила на томе, да се утврди на Балкану.

Онда су још почела она тајна ровења, интриге, подвале и смицалице, преко којих је Аустрија тежила да дође до свога циља. Босна и Херцеговина била је прва етапа, преко које је Аустрија намеравала да продире даље. Устанак Српскога Народа у Босни и Херцеговини добро јој је дошао; она га је потпиривала и помагала да би се изнело на дневни ред Балканско Питање. У кризи и борба, која је услед тога наступала, Русија је морала неутралитет Аустрије да откупи признањем окупације Босне и Херцеговине.

Али тиме још нису биле задовољене жеље Аустриске Монархије. С тога је она одмах после окупације Босне и Херцеговине с једне стране бесомучно и насилно угушивала српски живаљ и српску националну мисао у окупираним провинцијама, а с друге стране непрестаним интригама и ровењем спремала у оближњим крајевима, у Старој Србији, Арнаутлуку и Маћедонија, терен за незадовољство и за немире, а тиме утирала пут својим освајачким намерама. Да би акција њена била јача и да би могла радити са више изгледа на успех, Аустрија је осим тога за последњу четврт века систематски радила на томе, да спречи самосталан и природан развитак слободних словенских држава на Балканском Полуострву. Она је разним махинацијама непрестано стварала и одржавала и у Србији и у Бугарској унутрашње трзавице које су стално спречавале развитак државне и националне снаге.

Међутим, за цело време тога свог интригантскога рада Аустрија је пред Европом, а особито пред Русијом, изигравала улогу лојалног фактора у одржању европског мира и постојећег стања на Балкану.

Аустрија је дакле с једне стране стално уверавала Европу и Русију како жели мира на Балкану и како ради на консолидовању прилика у балканским државама и покрајинама, а с друге стране је непрестано интригирала у Србији и Бугарској и ровила у Турској. Врхунац успеха у том раду достигла је аустриска дипломација када јој је 1897 године пошло за руком, да склопи са Русијом познати споразум по коме је требало да обе државе искрено раде на томе, да се одржава мир на Балкану и да, не мешајући се у унутрашње ствари балканских држава, помажу консолидовање и снажење њихово.

Русија је искрено прихватила овај споразум, тачно се по њему управљала и савесно испуњавала захтеве његове. Али Аустрија није тако поступила. Она је и после тога споразума наставила свој дотадањи рад. Она је и даље помагала и у Србији и у Бугарској тежњу онога кола људи, које је било њој наклоњено, и које је створило и подржавало сукоб између владаоца и народа, те да на тај начин постигне да у обе ове словенске државе унутрашња питања створе толику забуну и огорчену борбу и да апсорбују целу државну снагу тако да држава, унутрашњим трзавицама ослабљена, постане потпуно неспособна за сваку спољну акцију.

Напоредо с тим радила је Аустрија у исто доба у покрајинама Турске Царевине систематски на томе, да тамо изазове што чешће и што веће сукобе између турских поданика и турских власти, затим и сукобе између појединих народности. Она је подржавала незадовољство словенског елемента у Турској, а у исто доба упућивала је турске власти на издајничке тежње истог тог елемента; она је потпомагала међусобну борбу Срба и Бугара у Маћедонији; она је јавно пред Европом у друштву са Русијом предлагала Турској реформе и гонила Турску да их извршује, а у исто време преко својих конзула и особито преко католичких мисионара подбадала Арнауте да се одупру увођењу рефорама, јер је увођење рефорама управљено против њихових животних интереса.

На тај начин Аустрија је успела да својим интригама створи право врзино коло у Турској, да ослаби Србију и Бугарску, да одржава међусобну борбу Срба, Бугара и Грка у Турској, да изазове конфликте словенског живља са турским властима и Арнаутима, а Арнауте да доведе у сукоб са словенским живљем и званичном Турском.

Велики обрт у Србији у мају прошле године помео је у неколико планове и рад аустриски. С тога се аустриска дипломација и штампа и упела свом снагом и послужила свима средствима, да омете правилан развитак ствари у Србији. Међутим, у колико је мајски обрт у Србији претио да поремети рачуне аустриских државника, у толико је руско јапански рат дао Аустрији могућност и не може бољу бити прилику, да изврши своје планове на којима већ одавно ради.

Стога је Аустрија још одмах после 29. маја, а особито откад је избио руско-јапански конфликт, почела са ванредном енергијом да се спрема против Србије и против Турске. Она је јесенас и зимус учинила силне припреме за случај акције; спремила је све што је потребно за мобилизацију и дислокацију трупа особито у Срему и у Херцеговини; утврдила је и за стратегиске потребе удесила све пруге према Србији и Новопазарском Санџаку. Целу зиму се радило и још увек се ради са грозничавом енергијом на утврђивању и проширењу железничких путева на пругама Нови Сад — Земун, Инђија—Рума — Кленак и Рума — Брод. Осим тога у сремским селима извршен је тачан попис хране, стоке и станова за војне потребе у случају мобилизације. На послетку, један од најважнијих и најсигурнијих момената и доказа како се Аустрија спрема на акцију против Србије и против Турске, то је именовање за врховног команданта војске у Босни и Херцеговини фелдмаршала Алборија, који је до сада био командант првога корпуса у Галицији (дакле корпуса који би у случају рата са Русијом први пошао против Руса), и кога аустриски војни кругови сматрају за најбољега стратега.

Напоредо са тим спремама против Србије и Турске, Аустрија још енергичније но пре ради на томе да изазове у Турској немире, те да тако добије прилику да се умеша и да окупира Стару Србију и Маћедонију. Стога аустриски агенти, конзули и мисионари потпомажу српски живаљ у северним крајевима новопазарског санџака и уверавају устанике да ће их Аустрија помоћи, у исти мах аустриском иницијативом устају Арнаути у Ђаковици на оружје против Турске што хоће да уведе реформе, а званична Аустрија гони Турску да изведе реформни програм.

Званична Аустрија дакле гони Турску да изврши реформе, а аустриски агенти подбадају Арнауте против рефорама и у исти мах помажу Србе и против Арнаута и против турских власти а властима и Арнаутима потказују Србе.

Све то чини Аустрија стога што хоће да се користи руско-јапанским ратом и да пошто пото изазове немире на Балкану да би могла док су још Русији везане руке због рата на Крајњем Истоку, окупирати Стару Србију и Маћедонију.

Ове несрећне земље имају специфичке знаке који показују да је пролеће ту. Комите, Арбанаси, интерпелације у енглеском парламенту и аустроугарским делегацијама. Устанички покрет све више показује знаке живота, и устаници су у битољском вилајету већ имали неколико крвавих сукоба с турском војском. Да ли ће ови сукоби у ово доба године остати усамљени или су они само пролог овогодишње маћедонске драме, видећемо ускоро. Онда ћемо се тек уверити о гласовима из Софије и Беча да ће комитети обуставити покрет док не виде хоће ли реформна акција имати каквих резултата или не. О томе су нам нешто јавили чак из Беча. Католички архијепископ у Софији Д-р Менини био је ономад у Бечу да реферише цару о намерама маћедонских комитета, одакле је отпутовао у Рим да реферише папи о истој ствари. Д-р Менини је чак означен као повереник маћедонских комитета. Само што његово пуномећство није изближе означено. У Софији има пуно маћедонских комита. У овом тренутку је једино меродавна Унутрашња Маћедонска Организација, и врло је сумњиво да је она Д-р Менинију поверила ма какву мисију. Како било да било, овај католички првосвештеник говорио је у име неког маћедонског комитета. По њему, комитети ће обуставити своја револуционарна ровења, да би споразумне силе имале потпуно одрешене руке у својој реформној акцији, и да Турска не би имала никаквих изговора за своју опозицију против рефорама. Ако је ово тачно, онда је одлука комитета у овоме тренутку мудра, и они могу само вршити један притисак да реформна акција иде брже.

Али кад комите престају, појављују се Арбанаси. Опозиција порези на стоку претворила се опозицију реформној акцији. Арбанаси су у Турској најефикасније оруђе против словенског елемента. У последњем тренутку њима се само да један дискретан миг из Јилдиза или са другог ког места и они су на ногама. Сав рачун редовно плаћају Срби. Ви знате шта се у овом тренутку догађа између Ђаковице и Призрена.

Нису само Арбанаси рђаво расположени према овој реформној акцији. Има и великих сила које су нерасположене али не према ономе скромном мирцштегском програму него због тога што Русија води прву реч у овој акцији. Тек што је избио руско-јапански рат, руски су га противници већ употребили као аргуменат да садашњу реформну акцију треба заменити другом коју би водила друга група сила у којој не би било Русије која од сада, како они воле да кажу, неће моћи да врши своју мисију. Једном речи, у реформној би акцији Енглеска желела да води прву реч. Али као да јој то неће испасти за руком. Руска влада је већ неколико пута, последњи пут преко „Политичке Кореспонденције“, нагласила своју чврсту одлуку да сада више него икад употреби сав свој утицај да се на Балкану одржи територијални status quo и да се убрза извршење мирцштегског реформног програма. Русија и [поред заплета] у Источној Азији, увек има довољно снаге да своје захтеве у Цариграду снажно потпомогне. У Енглеској то врло добро знају. Стога је, одговарајући на једну интерпелацију у Доњем Дому, енглески министар спољних послова, лорд Лнесдаун, изјавио да он уопште још увек одобрава мирцштегски програм. Он нарочито очекује добре резултате од реорганизације жандармерије, и поновио је, што је већ толико пута казао, да, у случају неуспеха руско-аустријске акције, Енглеска задржава право да учини нове предлоге. Али, додао је он, зато још није дошао тренутак. У Енглеској знају врло добро да на енглеску иницијативу не би пристале ни Француска, ни Италија, ни Немачка.

Изјаве графа Голуховског су нам већ и сувише познате. Њих је још потенцирао граф Тиса у угарској делегацији. Он је пре неки дан рекао да ће се рускоаустријски споразум одржати чак и у оном случају кад би обе владе биле принуђене да преузму енергичније мере.

И тако енглески „згодан тренутак“ много зависи од обрта на руско-јапанском бојишту, и изгледа да ће Енглеска тај тренутак узалуд очекивати. Али кад се утиша страховита бура на Далеком Истоку, онда ће тек Русија имати реч.

Руска опомена. Једно нетачно саопштење.

Софија. 7 фебруар. (Специјалан телеграм „Политици“). Још у почетку рата са Јапаном, руска влада је известила бугарску владу да ће сматрати као акт непријатељства од њене стране ако буде изазивала или на ма који начин потпомагала устанак у Маћедонији; и да ће, поред свега тога што је заузета на Далеком Истоку енергично настојавати да се у Старој Србији и Маћедонији изведу реформе.

Потпуно је неистинита вест „Нове Слободне Пресе“ као да је Унутрашња Маћедонска Организација једним прогласом препоручила становништву у Старој Србији и Маћедонији да више не обрађује и не засејава своје њиве, јер ће све то тобож да уништи некакав овогодишњи рат. Та је вест бесмислена и без тога што Старосрбијанци и Маћедонци без жетве не би могли да се исхране, и што се зна да је прошле године баш у време жетве и једино због жетве устанак био обустављен да би се избегла глад.

Телеграми

(7. фебруар)

Цариград. У 7 часова увече. Према портиним саопштењима скопљански валија Шакир-паша ушао је у Ђаковицу 4. ов. месеца.

---

Петроград. 7. фебр. по подне. Командант крстарице „Варјаг,“ капетан Руднев телегравише 5. ов. месеца: „Варјаг“ и топовњача „Корејац“ имале су сукоб са јапанском ескадром од шест крстарица и осам торпедњача. Пошто је „Варјаг“ био онеспособљен за борбу, он се вратио са „Корејцем“ код Чемулпа, са њега је скинута посада на стране крстарице а команданти су сами своје лађе бацили у ваздух, да не би пале у руке Јапанцима. Према званичним констатацијама од „Варјагове“ посаде погинули су: 1 официр и 33 војника, 17 војника је тешко рањено и 2 официра су лако рањена. Губитци „Корејеца“ су још непознати.

---

Софија. 7 фебр. по подне. Полузванични „Нови Век“ излаже да је бугарској влади дужност да одржава мирољубиве односе са Турском. Турска се међутим труди да спречи извршење рефорама, чинећи за то Бугарску одговорном. Због тога је бугарска влада затворила границу, да би од себе отклонила сваку сумњу да потпомаже устанак.

Од како су прекинути дипломатски односи између Русије и Јапана, Турска друкчије говори. Непријатељства нису на Турску учинила тако тужан утисак, као у осталој Европи. У турским се круговима чак не може да прикрије потајно задовољство које осећају због руско-јапанског рата. Нису они ни на страни Јапанаца, још мање на страни Руса. За њих је главно што сада могу да живе у тој опасној илузији да је Русија у овом тренутку тако заузета на Далеком Истоку да једва може активно да учествује у догађајима на Ближем Истоку. Турска је тренутно заборавила моћ и величину Русије. Она као да неће да зна да сукоб Русије с Јапаном не може да доведе у опасност руске европске интересе нити да паралише евентуалну акцију Русије.

Овако расположење у турским меродавним круговима већ је донело до жалосних резултата. Реформна акција је у потпуном застоју; само се преговара и преговори се одуговлаче. Дискутовало се чак о боји униформе за маћедонску жандармерију и о стотини других таквих питања. Још нису прешли на ствар. Пре неки дан су се опет цивилни агенти руски и аустро-угарски пренеразили кад им турски телеграфисти нису допустили да се с конзулима споразумевају шифрованим депешама. И тако им Турска чини стотину сметња у сувише провидној намери да свима европским реформаторима да секундарну улогу у реформној акцији. Међутим европски би помоћници могли бити од користи само тако, ако би њихова контрола над радом турских власти била потпуно независна, кад би имала дејства и била неограничена. И односи с Бугарском постају сваким даном све већма запети. Оне се међусобно само оптужују и грозничаво се оружају. У питању о амнестији Порта још једнако не попушта. Она сад рачуна и на евентуални сукоб с Бугарском и резонује да ће у случају рата Бугарска бити усамљена и да, ако буде побеђена, не може рачунати на помоћ Русије која је сада сувише ангажована да би се могла још и с Турском ухватити у коштац. Сасвим је вероватно да ће Турска употребити ову прилику и једним ратом, по њеном мишљењу, учиниће крај своме несносноме положају у Старој Србији и Маћедонији, устаничким ровењима и реформној акцији. Ако би рат испао неповољно за Турску, онда би се оне силе које су непријатељски расположене према словенскоме елементу користиле тренутним положајем Русије а успротивиле би се проширењу надмоћности Словенског елемента у Старој Србији и Маћедонији. У том случају он се руско-аустријски споразум јако компромитовао и Турска би се, као и увек, користила суревњивошћу својих суседа, да одржи status quo.

У ствари, рат би учинио крај њеноме господству у тим покрајинама. Ма какав био резултат рата Велике Силе би отпочеле енергичнију акцију која би се, вероватно, брзо завршила тиме што би султану остало само номинално суверенство над Старом Србијом и Маћедонијом.

Виши официри који имају да предузму команду над новом жандармеријом још нису отишли из Цариграда, поред свега тога што они имају да доведу у ред једну хетерогену и делимично разуздану гомилу од 15.000 људи. Не само то. Порта још није усвојила ни дефинитиван правилник за нову жандармерију. Пролеће иде, устаничке се прокламације шире и ми смо можда на прагу једног новог жалосног крвопролића у Старој Србији и у Маћедонији.

Ето, такви су изгледи, такве су перспективе. То су први потмули, далеки али крвави одјеци руско-јапанскога рата.

Питање о амнестији

Цариград. 3. фебруар. (Специјалан телеграм „Политици“). Питање о амнестији оних Бугара ма који су затворени за време маћедонских немира предмет је живе дискусије између Порте и цивилних агената, с једне стране, и Порте и бугарске владе, с друге стране. Порта тражи гарантије да пуштени Бугари не оду опет у комите. Генерални инспектор косовског, солунског и битољског вилајета изјавио је да ће се тек кроз неколико недеља наредити амнестија која ће обухватити око 1500 Бугара.

Пораз Јапанаца

Лондон. 3. фебруар. (Специјалан телеграм „Политици“). Јуче се један одред јапанске војске од 600 људи искрца у Даљни, до Порт-Артура. Руси бу имали посаду од 450 људи. Између Руса и Јапанаца отвори се жестока битка, у кајој је погинуло 410 јапанских војника. Остали су се разбегли. Руси су имали 2 мртва и 15 рањених.

Убиство у наступу лудила

Варшава. Приликом патриотских манифестација, један човек у наступу лудила пуцао је у гомилу с балкона и убије тројицу и 20 људи рани.

Јадник је уапшен тек пошто су га ранили из револвера.

Маћедонско питање

Лондон. Говорећи о маћедонском питању у Горњем Дому, лорд Ленсдаун изјавио је да Енглеска има у виду и то да евентуално у Маћедонији води и своју самосталну политику, али садањи тренутак није погодан за такву демонстрацију. У случају ако садања акција не успе, парламенат има право да позове владу да предложи енергичне реформне мере.

Три јапанске лађе потонуле

Петроград. Ђенерал Пфлуг јавља из Порт-Артура да су приликом напада од 26. пр. мес. три јапанске лађе потонуле.

Наименовање двојице цивилних агената, једнога ђенерала и четири страних пуковника које плаћају Велике Силе је извесно једна озбиљна ствар за Турску. Она зна шта то значи: али губитак Маћедоније иди само номинално султаново суверенство над овим делом отоманске царевине. Већ су сви на окупу и ђенерал де Ђорђис, будући командант жандармерије, и руски цивилни агенат Демерик, и аустријски, Милер, и руски, аустријски, немачки, енглеска и француски официри. Они држе седнице од чијих резултата зависи будућа организација жандармерије у косовском, битољском и солунском вилајету. Требаће још четрдесет до педесет официра и сто педесет до двеста. подофицира (које ће плаћати Турска) да ба се обезбедила жандармериска и полициска служба у поменутим вилајетима.

Реформна комисија је састављена и држала је већ пет седница под председништвом ђенерала де Ћорђиса, који је постао и турским дивизионим ђенералом И сад настаје ера бескрајних дискусија између Порте и реформних сила, Русије и Аустро-Угарске, јер треба успоставити надлежност страних делегата, а нарочито унапред регулисати односе између цивилних агената Демерика и Милера, с једне стране, и генералног инспектора, Хилми паше, с друге стране. Према свему овоме што је досад урађено, општи је утисак врло песимистички. Реформни турски комесари, Тефик паша, Зеки паша и Кара-Теодори паша употребљавају сва средства против одредаба којима би се смањио привидни ауторитет султанов у реформним вилајетима. На то их подстрекава Јилдиз и султанова околина. И колико ће трајати ове дискусије? Ко зна, можда ћемо дочекати пролеће а оне се неће завршити, и програм реформних сила неће добити никакав опипљив облик. И тако ће маћедонски револуционари опет имати једно јако морално оружје. Маћедонски ће устанак, врло вероватно, опет букнути, а онда настаје опасност од једног рата између Турске и Бугарске, које још не престају са међусобним окривљавањима. Треба дакле радити брзо, одузети сваки изговор агитаторима и дати Маћедонцима што потпунију идеју о томе шта Маћедонија има да буде под новим режимом. Али Турска не иде овим путем, поред свих искрених усиљавања из Петрограда, и све се јасније образује утисак да ће бити већ касно зауставити догађаје у балканској атмосфери, које је једино зима прекинула. Комитети имају шесет хиљада пушака; двадесет хиљада је у рукама турских власти, а четрдесет хиљада пушака је још сакривено у Маћедонији. Ово не предсказује мир. Има још једна опасност. То је ненормално стање у Бугарској. Бугарска и Турска већ нам дају утисак два непријатељска логора.

Али ипак главна опасност долази од држања саме Порте. Она је почела стару политику; одуговлачења и изигравања. Пре два дана Порта је покушала да осујети постављање ђенерала де Ђорђиса за команданта жандармерије. Она је за то место била изабрала дивизионог ђенерала Мустафа пашу, али је на протест Русије и Аустро-Угарске одустала од тога наименовања и обећала да ће изабрати друго лице. У дипломатским се круговима надају да ће Порта уопште одустати од тога наименовања и да ће фактичку команду предати ђенералу де Ђорђису. Порта би међутим, хтела де Ђорђису дати само инспекторат над жандармеријом. Још треба додати финансиске тешкоће на које Порта већ наилази при исплати страних официра и које у будућности могу бивати само веће, па да добијемо неутешну слику страховито несноснога стања у Старој Србији и Маћедонији.

И тако су сви изгледи да ће се преговори отегнути у бескрајност. Али зима се неће у бескрајност да отегне и пролеће иде. Али пролећна ласта неће донети гранчицу мира маћедонском становништву; тамо ће постати нова брда од гробова, и Европа ће још једном претрпети страховито понижење: да у почетку двадесетог века, који називају просвећеним, није могла читавом једном народу успоставити ни најелементарније право, право на живот.

Париски „Голоа“ доноси извештај о једном разговору свога сарадника с новим аустроугарским амбасадором у Паризу, нама добро познатим графом Кевенхилером. Разговор се поглавито водио о догађајима у Маћедонији а била је и једна кратка измена мисли о могућности рата између Русије и Јапана, у шта овај дипломата никад није веровао, јер је био дубоко убеђен о мирољубивости цара Николе. Прелазећи на Балканско Питање, он је исцрпно изложио како бу аустријска и руска дипломација израдиле реформни план, о чијем остварењу оне морају да се брину. „Ја знам добро“, додао је амбасадор, „да су у Европи и нестрпељиви и да налазе да се реформе примењују сувише лагано. Приговарало се и да се њима неће достићи никакав циљ. Е па лепо; ако ми дођемо до уверења да овај реформни план нема довољно дејства, онда ћемо ми њему дати ширу основицу, проширићемо га. Ми смо добили налог од Европе да се бринемо о умирењу Маћедоније и да побољшамо судбину тамошњег становништва. То ћемо учинити по сваку цену и при томе нећемо изостати иза нашег задатка и наше дужности. Али Европа нам мора дати времена и мора да се наоружа стрпљењем. Лако је из далека судити о питањима која се само тада правилно схватају кад се из ближе тачно студирају и испитују. Затим је Кевенхилер изнео шарену слику маћедонског становништва и из тога извео закључак о тешкоћама на које се мора наилазити при увођењу рефорама.

„Верујете ли ви“, питао је сарадник, „у искреност турске владе која је обећала да прими сарадњу Русије и Аустрије при успостављању реда у Маћедонији и при увођењу рефорама?“ — „Бога ми“, одговорио је дипломата, „о искрености Турака треба умерено судити. Али је за Турке од битне користи да и са своје стране учине све могуће да се маћедонско питање скине с дневнога [Недостаје остатак текса]