Луда Маре
(Свршетак.)
Три су месеца од како је ностромо Никола сазнао за овај страшни случај. И овај последњи удар издржа; требало је да живи за своју Мару; али сада је морао латити се поново весала и удице, јер његову последњу наду беше море код ушћа Темзе прогутало. Набави чамац и упрегне се у посао. По киши по ветру, дању и ноћу, само ако беше изгледа да коју пару заради, он „не остављаше свој чамац. Мару не узнемири ни најмање дуго, одсуствовање Николино од куће; она сада чешће имађаше прилику да излази на обалу и да се с морем препире.
Болесној мајци не хтеде казати, да је и другога сина море прогутало. А она то не би по својој прилици ни разумела.
Зарада Нострана Николе не беше довољна за домаћи трошак, и поново се морао задужити, не хтевиши ништа из своје пуне куће изнети, да се не би Маре сетила.
Удова покојног Марка беше се кући вратила богатија него што је пре била, јер је добила од обезбеђујућег друштва добру своту новаца за изгубљени брод, а и накнаду од стране енглеске владе, те поново, и ако у црнини, отпоче весели живот, као и пре удадбе. Она понуди Николи помоћ, али овај не хтеде, говораше да би радије просио, него ли од ње што примити.
Неких десетак дана, пошто смо видели Мару Луду у почетку ове приче, где против мора псује с обале у пристаништу, ова бедна мајка упути се пут обаде. Тек што се од куће одмакла мало корачаја, стаде као да се окаменила. Угледала је на малој даљини, пред собом једну госпођу у црноме оделу и познаде жену свога сина. Њено лице добије израз као да је нека страшна болест мучи; руке се грчевито узнемирише, затрчи се према својој снаси, зовне је по имену и упита је:
— Од куда ти тако? Зашто се у црно увијена? Где ти је муж?! — И врисне у плач.
Зачуђена снаха, дирнута болом мајке свога мужа, рекне јој потресним гласом:
— Хајдмо мајко дома, ја ћу те мјесто Марка вољети и надгледати. Бог је тако хтијо! — И уведе Мару Луду у кућу.
Седоше обе на софу. Маре не беше више Луда; сад је по мало запиткивала и распитивала, напрежући мозак, те тако мало по мало доведе у везу све што се било догодило у току последњих дванаест година.
Снаха поручи по лекара, који констатова, да јој се памет повратила услед сличног потреса, који је био пореметио мозак.
К вечеру, кад Никола уђе у кућу, какво би његово изненађење, када му Мара дође у сусрет и прихвати му рибарски алат. — Страшно нас је бог казнио, не знам зашто — говораше у плачу Маре, гладећи седе власи свога Николе. — Ево нас самих на овоме свету.
— Али ти си ми ту, здрава, паметна…
— Да, јесам била луда…
— Нијеси луда — онако… мало… муцаше старац, пак врисне у плач и рекне:
— Ипак ти хвала боже, одузео си ми синове, али си ми вратио моју Мару — и падоше један другоме у загрљај.
Снаха, коју сада није мрзио Никола, сваки дан је долазила, и ништа у кући нису оскудевали. Али је Маре сваки дан слабија изгледала, и након петнајест дана умног поправљања, испусти своју мучену душу. Лекар рекне уцвиљеном старцу: — Да је остала луда, била би и даље живела, можда до дубоке старости; али умно здрава није могла издржати успомену туге и јада који су вас задесили.
Након два месеца по Мариној смрти, по други пут се уда Николина снаха, и де с мужем да живи у Трсту.
Никола продаде кућанство, а остави само оно што му беше од преке потребе. Новцем, који је добијо продајом сувишног покућанства, исплати дугове и направи скромну гробницу за своју милу паћеницу и до ње себи место задржи. На надгробној плочи да урезати: „Море ми све дате, море ми све и оте.“ Узме под кирију једну собицу, где је сам живео, сам кухао и сам горке сузе лио.
Али стена не попушта лако ударцима морских сила; Ностромо Никола још четири године, сам на свету као дрво у пустињи, живео је зарађујући својим чамцем кору хлеба.
Пете године по Мариној смрти, Никола остаде једне целе ноћи у чамцу, удаљен можда два километра, од обале, да риба укљате. У зору чича Лука, стри рибар као и Никола, веслао је пут пристаништа и видевши укотисни чамац Николин, помисли: Успавао се Ностромо Никола, па викне: „Еј Никола“ два три пута, али узалуд. Оде до чамца, кад тамо стари ностромо лежаше, у дну чамца; продрма га, али мртво тело беше укочено и хладно. Чича Лука се прекрсти, уздахне и рекне:
— Ето и он пре мене, и ја сам пре њега отишао на море и старији сам од њега четири године; али нећу ни ја дуго већ сам навршио осамдесет и трећу годину. — па, то говорећи, извуче туње Николино из мора; на једној беше закачена лепа плава укљата; баци је Николи у чамац рекавши: Е ово му је последња. Привеже чамац Николин позади свога и стигне у пристаниште.
Сутра дан грађани приреде леп спровод вредноме и поштеноме Нострому Николи, који оде на прави одмор до његове Маре. Чича Лука бацивши шаку земље на свога мртвога друга рекне:
— Ја те довукох у чамац, а ја ћу можда из чамца стрмоглава; а и нека! Немам ни гробнице као ти! Лијепше ми је у дну мора.