Ознака: Морнари

Луда Маре

Храбри родитељи претрпеше јуначки дочекаше видети Ива као дипломиранога помоћника капетанова.

И други је растанак био тежак, али је Иво имао деветнајест година, и кренуо се на пут као шкриван (помоћник капетанов) пошто је провео четрнајест месеца док је испит положио, и добро се одморио код куће, где се са њим и отац последњега месеца налазио. Растати се с дететом од четрнајест година нежним невештим, и то растати се први пут, много је теже било него ли се растати са младим човеком који иде на море, не као почетних већ као извежбани старешина.

Опет прођоше три године и Иво положи испит капетански за далеку пловидбу; беше му тек о двадесет и две године. Ко је могао описати радост мајчину, кад би под руку са својим младим капетаном, а с друге стране са другим сином, ком беше седамнајест година, гордо шетала по улицама свога родног места?
Ова радост не потраја дуго, јер дође плачни дан растанка, не само са једним сином, већ с оба своја сина.

По положеноме капетанскоме испиту, Иво је сачекао три месеца, док је отац стигао кући. Ностромо Никола, да би по вољи учинио својој Мари, био је пристао да млађи син Марко учи гимназију, па ће с временом видети, што ће са њим. Али Марко, с једне стране, непрекидно мољаше родитеље, да га пусте на море, камо га је срце вукло, а нарочито од како је видео свога брата, где је постао капетаном, а с друге стране Иво је непрекидно мајци говорио, да се само на мору може постати човеком, јер да они неће моћи дати довољно школовања Марку, те ће се морати целога века мучити; отац који у души жељаше да и други син постане капетан, потпомагао је оба сина и успеше те мајка пристане на њихову жељу.

Пошто ови скупа проведоше двадесет дана код куће, крену се два брата за Трст, да траже брод на који ће се укрцати. Иво ће водити бригу, да нађе добар брод за Марка, који беше младићак здрав и паметан; био је свршио пет разреда гимназије. Отац никако није хтео да се обојица заједно укрцају; он беше искусио муке имајући сина са собом, а и помишљаше: Недај Боже несреће, па обадви…

Али ову мисао није смео саопштити својој Мари.

⁂

Мари Николиној стижу писма редовно; последња три прими случајно једног истог дана Николино из Таганронга, Ивино из Њујорка а Марково из Буеноајероса.

Прошла је година дана од како је сама у својој кућици до обале. Оно три године док је служила у вароши пре удадбе, научила је писати; предвиђала је да ће јој требати за дописивање с поморцима. Сада самој, била је најмилија забава читати писма својих милих помораца. Она не иде по кућама на рад; трошак је мали код куће, а двојица помажу. Марко штеди за себе, да би скупио за полагање испита шкриванског.

Маре и ако у четрдесет и петој години, беше очувала лепе црте лица и виткост стаса; и када би шетала, ко би је видео, рекао би: гле лепе госпође Маре! Беху јој заменили име; нису је више звали Маре Николина, већ лепа госпођа Маре; јер сада је живела у некој удобности, имала је и слушкињу, али више да не би сама била, него ли да би јој у послу помагала; а и сина је имала капетана; напослетку то је носила клобучић; то је морала урадити да учини по вољи своме Иву. Маре би ипак када би сама у својој кућици слушала фијукање разјаренога ветра и хуку бесних таласа, уздахнула и жалила за временом када беше само Мара Николина. Али онога дана, када прими три мила писма, не пожали замену свога имена, понос мајчин победи нежност срца. Иво јој пише, да му је капетан брода, на коме се он налазише, уступио заповедништво, с одобрењем сопственика из Пељешца, јер капетан остаје у Америци да срећу покуша. Добре погодбе добио је Иво, добар му брод беше; видело се по писмо његово задовољство; само је тражио од мајке, да пошто по то удеси, да отац дође кући и да напусти пловидбу; он је доста претурио преко главе, док је децу на пут извео: он, Иво, не би морао миран бити, савест би га гризла, када би допустио да му се добри отац у педесет и другој години мучи по мору, имајући сина капетана.

Блажена мајка трчала је онога дана од куће до куће да познаницима саопшти своју двогубу радост: син заповедник, а муж долази за свагда кући.

Свако је искрено делио радост с лепом госпођом Маром, јер је њу свако волео и поштовао.

У вече испрати писмо Николи за Марсељ, где ће стићи, надала се, за неколико дана, (судећи по ономе што јој Никола пише из Таганрога), саопшти му радосну вест о Ивину унапређењу и замоли га од своје и Ивине стране да уграби прву згодну прилику, те да из Марсеља дође дома. „Што ми вреди, —— заврши писмо, — што имам добра мужа и децу, када сам увек сама; дођи код твоје Маре, коју, као што знаш, зову лијепа госпођа Маре, нијесмо још сасвијем стари…“

⁂

Пред вече једнога пролетнога дана, сеђаше лепа госпођа Маре замишљена пред отвореним прозором, гледећи неколико чамаца, који се вожаху по мирноме, плаветноме мору, кад неко куцне на собна врата.

— Напријед, рекне Мара, а у собу уђе једна добра Марина пријатељици, имућна удовица госпођа Цвијета. Пошто се руковаше и за здравље упиташе, рећи ће Цвијета:

— Што је са поморцима?

— По посљедњим писмима сви су добро. Николу ишчекујем сваки час; он је на броду који иде из Марсиља за Тријешће, а пошто је капетан, као што сам ти прије казала, одавде, баци ће анкеру (котву) пред наше мјесто, ако буде лијепо вријеме, да види фамилију и искрцаће мога Николу.

— Баш се радујем, нећеш више бити сама; није то никакав живот; свеђ далеко од својијех драгијех; ја се не би никада била удала за поморца.

— П јес тешко, али шта ћу, ваља да буде и помораца; а што би наша мјеста без помораца.

— То јест; а што је са твојим капетаном.

— Мало сам се узнемирила. Има баш данас мијесец од како је заједријо из Новајорка за Лондру, а писао ми је, да се нада стигнути за тридести—четрести дана, пак сам замишљена; знаш што је море!

— Нема још разлога за страх.

— Може бити да ће данас доћи писмо; још постијер није био у мене.

Продуже још пола часа разговор, када се с уличних врата зачу глас поштарев:

— Госпође Маре, књига!

Истрча госпођа Маре и врати се преврћући писмо у руци.

— Није од мојијех; од кога може бити? — и устресеном руком отвори писмо и погледа потпис. Беше неко име на ић, али њој непознато; погледа одакле је и рекне:

— Из Фалмута; што је ово?!

— Што си се препала? ти се сва тресеш.

У то Маре читаше и биваше све блеђа у лицу; ухвати се за столицу, паде јој писмо из руку и викне:

— Иво мој, душо моја! — и стропошта се на тле.

Цвијета викне слушкињу, која дотрчи; намести Мару на софу, откопчају јој хаљине и протрљају јој слепе очи и дланове оцетом. Маре отвори очи, сузе је облију и кршећи руку од руку по ново цикне.

— Утопи се мој капетан! срце моје! — и опет изгуби свест.

Цвијета прочита писмо: Неки, од наших, који је живео у Иралмуту саопштава, да се брод „Виле“ разбио у близини и цело се особље потопило; да су покушали у залуд прискочити с обале у помоћ. Знајући да је капетан на „Вили“ његов пријатељ Иво Мишета, он сматра за дужност, с великим болом у души, да јави породици покојног капетана Ива, овај страшни догађај.

Беше стигао лекар и успе повратити свест Мари, која само мрмљаше: — Мој Иво! Никада те више видети нећу!

— Доктор нареди да је оставе у потпуном миру, а да ће се он до две уре вратити, и тек што хтеде изићи а с мора чу метак топовски. Маре се изправи, доктор застане; други топ; Маре устане и избуљи очи; у то улети један дечко и викне: Ево нострома Николе, госпођо Маре.

Доктор и присутне пријатељице Марине, узбезекнуто се погледаше и сви са сузним очима гледаху шта ће сада бити с Маром, која обома рукама главу стегне очи јој се засветлише и упре их у слику Ивову, која је висила о зиду, па потмулим гласом рекне:

— Ко ће дочекати оца, када тебе нема! Што је дошао! Никола, немаш сина! ко ће му то рећи!!

Марин глас, био је зверски, и као да је неки терет на глави притискивао, поступно се скупљала, док се не нађе чучећи на поду. Одједном скочи на ноге, дирне обе руке у вис, пена јој удари на уста и цикне према мору:

— Нећеш, стати на пут моме Иву! пу! доћи ће он, ха, ха, ха! и сроза се…

Доктор се приближи, опипа јој било и чело, па промрмља:

— Пореметила је памећу!

— Да ли ће оздравити? упита Цвета.

— Да видимо.

Маре се беше утишала, положе је на софу, где стајаше непомична, али не затвори очи, које као да траже некога по соби.

„Нада“ брод на ком је допловио ностромо Никола, баци котву подаље од вароши, јер у близини не беше згодна места. Никола се извезе на обалу, и да би што пре загрлио своју Мару, пун весеља и радости ускочи у кола, која га довезу до врата своје омиљене кућице. Искочи из кола, и у овом весељу и не примети свет, који се око врата сакупио; не опази погледе сажаљења; не чу шапутања: тужни ностромо Никола!, већ улете у кућу и још с врата викне:

— Лијепа госпођо Маре, ево ти госпара Николе — и ступи на собна врата. Застане на прагу, погледа наоколо, побледи му црномањасто лице, па упита: шта се догодило? И притрћи Мари и загрли је. Она се, тргне, протрља очи и само прошапута: Никола! Али му не врати пољубац, већ смешећи се настави:

— Доћи ће Иво из Лондре! Шта ће море! рог мору! пу! ха, ха, ха!

Збуни се Николи мозак, али ипак разуме, да се нешто страшно догодило; исправи се, грчевито стисне руку Лекару и упита:

Иво?

Лекар полугласно одговори:

— Молимо се Богу за његову младу душу.

— Утопио се??

— Сви, и брод пропао.

— А Маре!?

— Пореметила памећу.

— За свеђ!

— Не губимо наду.

— Сузе облише једро старачко лице и котрљаху се по седој бради храброга поморца; спусти се на столицу, наслони лактове на колена, а главу на шаке, и у глас зајеца.

У једном куту собе плакаше седи отац, морски јунак, а у другоме се смејаше нежна, добра мајка!!

⁂

Дванаест година прохујало је, од како је бедна Мара, до трећи пут заменила своје име.

Дванаест је година од како Маре Луда ишчекује свога капетана Ива. Телесно беше оздравила, али мозак јој никад не оздрави; свакога јутра устајући рекла би: — Јуче је писао Иво из Лондре. — Дванаест година за њу беше један дан. Познаваше свакога, али јој свако изгледаше онакав као што беше пре дванаест година. Никада не хтеде обићи друго што, већ просте папуче, нити друго одело на се метнути, као што је видесмо при почетку ове тужне али истините приче.

⁂

Син Марко осам година по смрти свога брата Ива, положи капетански испит. Свих осам година борио се и у свачему је оскудевао, јер је морао помагати уцвиљене родитеље а и штедети за полагање испита.

Ностромо Никола не хтеде оставити саму умно болесну Мару, већ набави себи чамац и риболовом, а лети возећи свет на купање и у шетњу, зарађивао је по нешто, али све то не беше довољно, јер Мара која је чешће бежала из куће, да на обали морској виче на море, због њене умне болести није више могла радити.

Те тако под старост, вредни Ностромо Никола борио се с оскудицом и морао се и задужити. Али челично срце остарелога морнара све је то сносило; морао је живети, он говораше да своју Мару саму не остави. Ива не беше заборавио, али се тешкој судбини навикнуо и говорио је: — Тако ти је море: дава много а још више отима, — а био се навикао и на лудило своје мале Маре, па се тешио говорећи: — Нек ми је само жива а Марко ће добити заповједништво брода, па можда у добру и обилости да ће оздравити.

Јест, али море му још један страшан удар спремише.

Четири године пошто је положио испит капетански Марко се ожени прилично имућном девојком без оца и мајке. Ова женидба Маркова не би по вољи поштеноме Нострому Николи, јер девојка не уживаше добро име. Ни Марко је није узео из љубави, већ само да би могао старог оца ослободити тешког рада, а мајци прибавити све удобности, у којима је дотле оскудевала.

Женином прчијом купи брод, плати све очеве дугове продаде очев чамац и замоли једнога свога познаника да даје оцу колико му буде требало; изљуби оца и мајку и са женом оде у Лондон, где беше његов брод.

Жалосна мати све је то гледала, али слабо шта разумевала. Поремећени мозак само је мислио о Иву и његовоме писму које је из Лондона стигло.

Марко са невестом отплови на свом броду из Лондона, и ван реке Темзе, услед противног ветра, баци котву. Црна ноћ наступи и око поноћи један енглески пароброд, тражећи улаз у Темзу, не опази Марков брод и удари га отворивши му десни бок с трага. Помоћу ланца енглеског пароброда, цело особље и жена капетанова спасу се, а капетан Марко, веран капетанскоме задатку, надгледаше и управљаше овим спасавањем. И последње лице би спуштено у чамац, капетан хтедне да се попне на ограду брода,како би низ канап у чамац спустио. У томе тренутку брод се нагне, зарони му се стражњи на предњи део, и потоне, а у вртлогу, који тонући занесе капетана.

(Свршиће се)

Луда Маре

Таласи покренути Шилоном (југо-источним ветром) разбијаху се о обалу у једном малом пристаништу јужне Далмације; црни се облаци гурају и њихови ниски слојеви отежаваху ваздух; по која крупна капља кише пада; галебови на шиљастим крилима извијају се над таласима, слете по некада те зграбе рибицу, коју је вал у пени на површину издигао и хитро се уздигну, да вребају другу згодну прилику; трабакуле (мале једрењаче) се љуљају и шкрипе а дебели конопци и ланци, којима су за обалу везане, час се олабаве, а час затегну као да ће прснути.

Једанаеста је ура из јутра; изузевши неколико мрнара, који пазе своје бродове и по којег радника, који је дошао беспослен, да скрати време гледајући узбуркано море, ту беху и три грађанина, који по оделу изгледаху да су имућни и гледаху галебове у ваздуху, бродове на води, и крупне капље кише, које падаху на земљу.

— Да идемо у кафу (кафану) — рећи _ће један од ове троице, – прије дажда, — но окренуше се пут вароши, која је била до самог пристаништа.

Тек што направише три корака застадоше и један од њих рече:

— Ево иде Маре Луда!

Мимо њих убрзаним кораком прође проседа мршава жена у папучама, одевена у сиротно али чисто црно рухо, и црном марамом огрнута. Ништа се особенога у лицу и оделу ове жене није могло приметити. Она три грађанина се окренуше и стадоше, и Маре Луда стигне до ивице обале, прекрсти се и срдито пљуне у море, њезине очи севнуше, развукоше се трепавице и остадоше непомичне, и зверну зеницима у далеку пучину, која зеваше кроз узани улаз пристаништа. Цело се лице набрчка, порумени па побледи, усне се стисноше, а глава се тресијаше. Страшна је изгледала ова жалосна жена са разбашуреном косом непомична окренута против ветра, који јој у лице прскаше слани слап. Стаде тако један минут, пак стисне обе песнице и руке дигне у вис, а ветар јој однесе са леђа црну мараму, и претећи морској пучини викне:

— Проклетниче, не даш моме Иву дома дићи! моме капетану! он је капетан, што му ти можеш пу! ха, ха, ха!

И стаде се гласно смејати, али лице остаде снуждено, а очи избуљене и непомичне.

Не боји се тебе мој Иво, он је син Ностромо Николе; ха, ха, ха, а Ностромо Никола оволико се тебе боји, — и удари десном руком по уздигнутом левом лакту.

Ти мислиш да му не даш дома доћи, јели? Проћи ће та та воља, пу! не мргода се ни мало; ни ја те се баш не „бојим; што ма…

Три грађанина, који беху доватили мараму, приближне се бедној Мари, и један јој рече:

— Хајде Маре дома, сада ће дажд. Иво ће доћи, писао је из Лондре (Лондона), — и пребаци мараму преко леђи уцвиљеној мајци.

Она, се окрене и стаде тренутно непомична; очи се почеше мирно кретати, лице узме нормални израз, притисне обема рукама мараму на прса и рекне:

— Хвала вам, ја знам да ће дођи — и врати се у варош.

Дванаест година је прошло од како ову уцвиљену мајку назваше Маре Луда. Дванаест је година како она ишчекује узалуд свога утопљеног сина Ива, и да поремећени мозак и ожалошћено срце прети, грди и изазива бездушно море.

⁂

Никола Мишета, сељачки син, кад му би петнаест година оде на море, да би и он, као и многи његови сељани, у далекоме свету зарадио и помогао родитеље са три сестре млађе од њега.

Тешки живот Малога (почетника) храбро издржи, покаже се вредан младић и изврсни Крмар. Редовно је помагао своје на дому, и након осам година путовања по беломе свету, дође се одморити и загрлити оца и сестре. Мајку не нађе у животу; беше преминула треће године по његову одласку на море. Ову је тужну вест добио у Рангуну, где му је писмо стигло, пошто је тумарало осам месеци по свету. Пролио је сузу за мајком, кад од ње само кости још постојаху, чекајући под земљом маленога сељачкога гробља да иструну, те да настане загонетка сврхе, као што је и постанак.

Након осам година непрекидне борбе по превртљивом мору, Никола остале пет месеца код куће на одмору, и у то доба загледа се и заволи красну седамнаестогодишњу цуру, Мару, јединицу међу три брата, омиљено, чедо Јеле покојног Луке Жеравице, Никола се састајао неколико пута са својом драганом, и пре него се кренуо поново на пут, испроси Мару и прстенова је. Али да не би отац Николин остао без младе мушке главе, нађоше ђувеглију старијој сестри Николиној; сврши се свадба, и Никола уступи свој мршави део земље, пошто је он није могао обрађивати, своме зету, који у кући заузме његово место. А Марина мајка споразуме се с Николом, да ће Мару дати у службу у вароши код неке добре и поштене породице, где ће нешто уштедети, јер Мара имађаше три брата, који су једва животарили радећи земљу, те нису могли удомити сестру од своје зараде.

Никола се поздрави, И ижљуби са својом породицом коју оставља, и с оном у коју ступа, и крене се по други пут на море, с намером да се кући врати, кад буде уштедео колико му је довољно за набавку кућњег намештаја, да би увео у гнездо које ће сам савити, своју милу женицу Мару.

Никола одржи реч; врати се након три године и нађе своју Мару у потпуном цвету; уштеде Марине допунише Николину зараду; узеше у вароши до саме морске обале скромни стан под кирију, наместише га удобно ако не богато, венчаше се и отпочеше срећан заједнички живот, уверени да им никакав облак неће помрачити ведро небо домаћега живота. Мари беше двадесета, а Николи двадесетшеста година, па зашто да тако не мисле, када су се искрено љубили?

Након цигло четрес дана рајскога уживања, Никола крене на пут. Мара јесте била покушала да га још за које време задржи, али је попустила кад јој Никола стиснувши је на своје груди, полугласно рекао:

— Марице, ваља живјети нећемо вазда сами бити; док смо млади ваља да зарадимо, а две ће године брзо проћи.

— Порумени румено Марино лице, склопи плаве сањачке очи, привуче главу свога љубљенога Ника к себи, пољуби га и рекне:

— Имаш право! Хајде, брзо се врати, а не заборави играчке, и с осмехом на лицу а сузама у очима, продужи слагати у скрињу ствари свога мужа за одлазак.

⁂

Никола је више пута долазио кући и одлазио на море. Године су текле у миру и љубави, Маре у кратким загрљајима свога сина Ника, и у милој бризи за своја два синчића, Ива и Марка, која је добила првих шест година свога брачнога живота, заборављаше тешку бригу коју је имала ишчекујући милога друга, који никада није остајао на далеком путу мање од две године, и никада код куће више од два месеца.

Како су деца расла, расле су и домаће потребе, али Бог као да је хтео и тој тешкоћи стати на пут, јер обдари Мару само са двоје деце, и тако она могаше зарађивати, кад су јој деца порасла, утијавајући по добрим кућама, или радећи код куће. А у тридесетој години свога живота, а у двадесетпрвој морепловства, Никола постаде ностромо, те тако скромно али без најмањег оскудевања, живљаше ова срећна породица, узор поштења, рада и љубави за свакога, који је њу познавао, и свако је нострома Николу и Мару Николину, поштовао у велико, тако да су имали приступа и пријатељски били примљени у породице много вишег друштвенога положаја.

Мали Иво дорасте за школу. Како беше радосна његова мајка, када га први пут отправи до школских врата и када је увече, пред жућкастих пламеном уљане лампице, до постеље где њезина два анђелчића спаваху, писала доброме мужу у Сан франциско у Калифорнију, да је њихов Иво данас први пут отишао у школу. Настромо Никола беше се укрцао на један енглески брод за Калифорнију и натраг у Европу, да би што више новаца уштедео за оне који му беху све и сва на овоме свету, Енглези боље плаћају мрнаре него наши, а нарочито за дуга путовања.

Иво сврши основну и научну школу и сачека свога оца док дође с пута.

Први пут срце Марино познаде озбиљну тугу, од како је пошла за Ника. Први облак сакри сунце, које је огревало овај срећан дом. Она је јуначки сносила растанак од свога Николе, јединога човека кога је у своме животу љубила свом снагом свога поштенога и искренога срца, јер јој деца остајаху, те је то и сносила баш за љубав дечију; али растати се од свога првенца, беше за њу страшно: ничим се није могла утешити. Узалуд говораше Никола, да ће Иво до мало година бити капетан, а да ће он остарити и остати код куће; иначе да би морао до старе старости путовати, а да не зна да ли ће му се снага одржати. Мара беше неутешна. На послетку дође дан растанка; из загрљаја расплакане мајке отргну отац чедо и кренуше се паробродом до Трста, где отац и син ступише на исти брод, један за Носторма (редара) а други за камарота (капетанова послужитеља). Колико тешко беше мајци без свога сина толико исто је оцу било тешко баш зато што са собом имађаше сина. Гледати нежно дете где кисне где га грде па чак и пљесну, а не моћи га заштити, већ се и он сам морао показивати строг према своме детету, јер на броду не беху отац и син, већ Ностромо и Каматор, то беху муке неописане. Како је стрепео отац кад након мало месеца путовања би принуђен наредити своме Иву да затвори контра (једро на врху катарке)! Стрепио али не смео показати своју зебњу; Ностромо заповедаше, отац је морао ћутати.

(Свршиће се)

Бура на мору

У месецу смо јулу 187[?]. године, сунце тоне пружајући крваве зракове иза непомичних пепељавих облака, који праве као неки зид на северо-западноме видику.

— Ни мало ми се не допада ова гомила облака на оризонту; у ово доба године а на паралелу Азора може свега и свашта бити, говораше капетан Криле нострому (редару на броду).

— И ја, шијор, од јутрос стролигам (нагађам); море долази са запада, оморина, а што ме никада није преварило, мачка све скаче по сартијама, и најмање ми се свиђа што је дијете пролило уље, и оно је на кувијерти (крову) направило криж (крст), – одговори ностромо Балдо, стари мрнар, пун сујеверја, као што су: у опште мрнари, а највише они старог кова као ностро, Балдо.

Капетан, [прек] човек, насмеши се на проливено уље, али не хтеде ништа рећи, јер је добро знао, да би се ностромо увредио, ако би му казао да не верује у такове лудорије. У то шкривон (помоћник капетанов) дође на касар и капетан му нареди да се позатварају разна једра, а и да се све добро веже што је по кувијерти.

Пред поноћ, она непомична гомила облака на видику, поче се пети пут Зенита; муња севне, а удаљена са грмљавина зачу. Капетан који није силазио с крова, нареди да се оставу изложена ветру само доње габје (једра која се држе и када је фортуна). Таласи морски већ големи стизаху, и ако се ветар једва осећао. Оволико море без ветра, рече шкриван, — а ча ће бити кад до нас ветар стигне. — Све ћемо добро везати, пак ћемо се борити, — одговори капетан.

Мрнари се журијаху да што брже скупе једра, јер су видели да се фортуна приближује. Сви су озбиљни. Не чује се задиркивање, само што један другога соколе. Цело особље, почев од капетана, налази се у неком узбуђеном стању, иако се осећа, када се опасност приближује, стање које није далеко од страха, и који и најокорелији поморац осети пред сваку фортуну, али чим се опасност појави,чим се борба отпочне таково, тако рећи, грозничаво стање ишчезне, о погибији се и не размишља, у најгрђим тренутцима присебност духа се не изгуби, чак и шала се не заборави; свако ради свом снагом и вољом; никога не треба подстрекивати на посао; најскромнији мрнар постане херој; сваки сам себе цени и сам себе уважава, јер сваки помишља: борим се против силе Божије, изражене у беснилу мора и ветра; борим се на четири даске! И у оваквим приликама поморац у своме гордоме заносу, постане незнабожацу јер помисли да је могућно борити се с Богом, и када победи, поносито погледа свод небески над собом и даске брода под ногама, али та гордост мало траје, нада у Бога у њему се поврати, уздахне и рекне: Хвала та Боже, што си нас и овај пут од погибли сачувао.

Док мрнари једра сакупише, брод би настављен уз ветар, који прилично дуваше са запада и таласи се разбијаху о кљун брода. Небо се покри црним облацима, који се судараху, а муње севаху једна за другом, и грмљавина, потмула из далека, а као пушчани и топовски меци из близа, ни тренутно не пристајаше

Страшне тмине овладаше; друг друга на крову не виђаше, а севање је само прекидало густу помрачину, заблештивши наше поморце, који су морали пипати, да би се могли кретати по крову и разне послове вршити, да би дочекали ураган, јер је изгледало да их овај неће обићи.

Око два часа по поноћи отворише се небеса, те настане ужасна киша која уби ветар, који до тада и ако не бешњаше, ипак јако дуваше.

Особље никако није силазило с крова; сви обувени у чизмама до колена, са жућкастим капутима, панталонама и шеширом од платна намазаног ланеним уљем, по наредбама које је капетан лично издавао; све везиваху и утврђеваху, те да се преготове за борбу.

Није се видело ни прста пред оком; тек када севне тренутно се могло опазити, где и […] неке жућкасте авети […] конопцима затворена једра, или […] предмет на крову чвршће везују, а када грмљавина часком умукне чули су се подвици:

— Вуци добро; вежи дупли узао; јес’ ти то Петре; држи и зубима, стотину ти громова! и слично…

— Скупите се; затворите парокет (предње једро), — викне капетан.

— Шјор си, — зачу се неки глас, а други викне:

— Јесте ли готови? Све је везано, — глас из висине одјекну — да затворимо […]; јесмо ли сви; а ко ти зна; Ђуро; шијор; хоћемо ли у име Бога?

Ова вика, дозиви и одзиви били су праћени тутњавом громова; по гласу један другога познаваху; они не беху ни од какве помоћи.

Зачу се клопот ланца, подвикивање, млатарање једра, а кад један гром севне, угледаху се храбри мрнари, где се пузу уза сартије; пели су се да затворе парокет. Да је страшна светлост грома блажа била а дуже трајала, те да је неки вештак са крова могао сликати оних дванајест људи, умотаних у једнако жуто одело, низ које вода тецијаше, с косом, брадом и брковима залепљеним уз зажарена лица, затвореним очима где се пентрају уз оне црне конопне лестве, могао такову слику назвати неким пакленим именом, јер ничему не беху они људи налик, већ само неким осуђеним душама, које је је Свемогући био осудио, да слепи кроз ватру громова, потоке водене, фијукање ветрова и густе тмине морају љазити по ваздуху, уза црне усправне лестве по невидљивим степенама.

Пред зору стаде киша, а громови се удаљише, од којих се још одјек чуо.

Заруди зора, зора страшна, таквог лица да је човек гледајући је морао жали за тминама које она беше растерала. У истоку, кроз неку неодређену крваву светлост, видим буљуваше чађаве гомиле облака, а ждераше сличне које са запада јуријаху. Где се ова паклена ваздушна брда сусретаху, правили су вртлоге поцепаних, раскомаданих стена, мимо које се пружаше по који зрак младога сунца, обавијајући огњевитим појасом доње редове, који одбациваху зракове пут наших гомила, правећи бразде ужарене, које су се криле испод трећега спрата, да би се над четвртоме показале.

Све што је ватрених боја, виђаху се у борби с летећим црним масама, које, рекао би, гурају се, судараху се и крхају се бежећи без циља, да би се спасле од оне ватре, која прећјаше, да ће их уништити. Борио се облак са сунцем; производ са творцем; последица са узроком.

Да је божанствени Данте видео овакву зору, те опис исте додао своме паклу, он би, насигурно био страшнији, ако не савршенији.

Ветар бешњаше а не дуваше. Таласи се котрљаху неописивом брзином, а њихова висина била је толика, да кад би се брод међу два таласа [улазио], са крова се небо видело као из неке јаме. Брод се јуначки одупирао сили ветра и мора; Сваки удар таласа о брод плавијаше кров, који непрекидно беше пун воде морске, и ако неколико дасака од ограде беху разлупане.

Цело је особље стојало на касару до точка крме, где се држаху за конопе, које су били растегли преко брода. Улаз у одају мрнарску као и сви отвори на крову, били су добро церадима (мушемама) умотани и чврсто увезани; не беше ни говора о силажењу у одаје ради промене руха или одмора, а још мање се мислило о кухању, јер се кухиња налазила на средини брода, где је приступ био немогућан од велике воде, која беше однела цео под и полупала даске са страна, те је вода непрекидно скакала преко гвозденог огњишта.

Када се неко брдо водено приближи броду, неко међу њима изговори реч: салдо (дрш’ се). Тада се сваки чврсто посади на размакнутим стопалима, стисне грчевито коноп с обема рукама, и нагнувши се противно нагибу брода, одржи се на ногама. — Добар брод, — рећи ће један крмар; пошто још један страховити талас срећно прође.

— Није мене ничега страх, само да нам не фале [букнарте] (отвори за утовар робе у брод), — рекне капетан.

— Добро су осигуране, — дода ностромо.

— Страх ме је, — продужи […], — да море не […] (одвеже велики чамац, који је везан на крову брода); на што ће један шаљивџина:

— Ми се бринемо о свему, да диспенсијер (кухар) се прољенио как заборавио кухати кафу.

Диспенсијер љутит, видевши где море мало по мало чупа кухињске делове, срдито одговори:

— Ти то говориш као у шали, а цркваш од муке, што не можеш удробити три — четири галете (тврди лебци) за ручак и…

— Какав је овај! викне један.

— Сад смо ти готови! други промрља.

— Дрште се добро! Капетан дрекне кроз стиснуте зубе, а ностром, као нека звер, само зарежи и упре очи у страшно морско брдо, које се пењаше, пењаше, мислио би да је тврда стена, која из мора расте, да се бели […] потоци нису сливали с врха ове неизмерне количине воде, који је као једноставну, солидну масу, бесни ветар гураше у сусрет наших јунака, који већ четири уре стоје на касару пркосећи урагану, пред чијом силом хриди уплашене тону и обале облик промењују.

(Свршиће се)